Момине приче

Сећање на крај девете деценије прошлог века. Бурно у целом свету. Назирао се пад Берлинског зида, крај  Варшавског уговора и завршетак „хладног рата". У таквом свету, Београд је те 1989. по други пут био домаћин Самита несврстаних, овога пута у Центру „Сава".   За госте су се годину дана раније ужурбано завршавали хотели.  Изградња Генексових апартмана поред хотела „Интерконтинентал” је најбрже напредовала. У суседству апартмана завршавао се и хотел који је, после преговора са америчком корпорацијом „Hyatt“, постао део ланца хотела под тим именом.  Београд је на Славији добио и хотел ЈАТ – Delux.  За годину дана отворена су три хотела највише класе. Госте је требало дочекати како ваља.  Медији су волели те теме а Инвеститори и извођачи радова су се трудили да медијима излазе у сусрет. Када су Генексови апартмани стављени под кров, кад је изливена последња плоча, на њој је Милорад Мики Савићевић, први човек „Генекса“, са својим сарадницима, одржао конфе...

Некада смо имали комшилук. Имали смо ту институцију, на коју се можеш ослонити кад ти је тешко, кад си слаб, али и са ким се можеш веселити, опустити кад си радостан. И тугу и радост прво си делио са комшијом.  Комшија је био као члан домаћинства. Врата нисмо ни закључавали. Кад улази, комшија само куцне, да знамо да неко улази.  Кад треба неки лек, а немаш га, прво код комшије. Усфали пиринач, шећер, брашно, уље...било шта, не мора се у дућан или самоуслугу. Позајмиш код комшије. Он врати кад буде у прилици. Иста мера, шоља мала или велика.  Кад се у дому праве колачи, на тањиру се комшији однесе неколико колача. Да се и комшије почасте. То је било правило, лепо васпитање и понашање. Празан тањир се није враћао. Чекало се да комшија прави колаче и да нам врати тањир. А на њему њихови колачи. За нас, да се почастимо. То је било неписано правило кућног васпитања. Кад год је било прилике, пила се заједничка кафа. Једном код нас, једном код њих. У оно време није било управни...

Јуче смо се подсећали на хлеб и маст, са алевом паприком, луком или шећером, а сада је време за праве слаткише.  Годинама ме мучи дилема које су кремпите боље, оне са Бледа или оне из Котора. Бледске пробао на Бледу. Одличне. С правом их хвале. Али, та једна ми мало. А которске нисам пробао у Котору. Јео сам их у Новом Саду, у једном ресторану, није важно ком, јер ме не плаћају да их рекламирам. Лако је то наћи на интернету. Једеш которску кремпиту, гледаш Дунав уместо мора и- уживаш. И ова је одлична. Баш. Кора хрскава, крем..ммммм...укусан. И велика је. Могло би троје да је једе. Али, ја то сам очистим. Та велика је таман за мене. И тако, пошто сам у дилеми, не могу да се одлучим за једну од њих, морам да једем обе. Кад год могу и где год могу и колико могу.  А кад нисам близу њих, као сада, погледам слике. Па се сетим.

Отхранило многе од нас. Јели у разним варијантама. Било и са слатком или љутом паприком. Било, кад је гозба, и са исецканим младим луком. Посолиш, ако маст није довољно слана. Јер, лук тражи со. А кад хоћеш слаткише, а нема их...маст пошећериш. Могла је да се маже и бела маст и она мало тамнија, она са дна,онај талог од топљења сланине. Е, на ту маст није ишао шећер. Слатко се служило само на белој масти. На овој тамној је добро пасовао сецкани лук. Млади а могао је и стари, ако нема младог. Е, сада се то у неким кафанама,   сервира као специјалитет из прошлости, на обавезном карираном столњаку и дрвеном послужавнику.  Једу га, углавном, само старији, кад удари носталгија. Жал за детињством и сиротињским данима. Ови млађи...па не би баш. Бар моји момци неће, иако ја објасним колико је то здраво. Не вреди.   Мас(т) и (х)леб ја опет пробао. Остаде празна даска за сервирање. Дрма носталгија, враћају се слике док празним чокањчиће са домаћом.

Човек у животу промени доста адреса, али обично једна остаје у срцу. То је најчешће родно место или део града у коме си провео најлепше, најбезбрижније године, оних првих двадесетак.  Рођен у Земуну, породилиште у Вртларској 7. То ми је прва адреса, уписана у крштеници. Кућа у којој сам провео прве четири године још је тамо, у Рада Кончара 3. Свратим понекад пред „родну“ кућу у којој смо били подстанари.   Стижу близанци, требало је збринути троје деце. Тата добија стан, па се 1960. селимо у Симе Милошевића 29, Чубура, Каленић. То је сада Новопазарска, као и пре Другог светског рата. То је на слици Гугла бела зграда са десне стране, четврти спрат, испод одвратне надградње које није било у оно време. Ту сам био до 27. године живота, до 1983. године. Чубура ме некако формирала, па ме не чуди што се и данас осећам Чубурцем.   Чубурско детињство и младост и даље живе у мени. Дубоко укорењени. Памтим ОШ „Јован Миодраговић“, недељне одласке са мамом на Каленић, куповину ме...

Јуче је промовисана књига о Сергију Лукачу, угледном новинару и професору Факултета политичких наука. Књига је о човеку који је стотине и стотине студената на смеру Журналистике учио тајнама новинарског заната. Искрена захвалност Радивоју С. Петровићу, некадашњем колеги из "Политике" и Слободану М. Пенезићу, ауторима књиге, издавачу Службеном гласнику, као и студентима који су ауторима помагали у стварању књиге.  Наш учитељ, волим ту реч, Сергије Лукач, је заслужио да та књига остане као сећање на човека који је увео у медије не мали број данас угледних новинара.  А ја се са радошћу сећам тих дана, његових часова и задатака које нам је давао.  Задатак - Интервју... Мерима Исаковић 1979. добија Златну арену за Јовану Лукину, најтраженија глумица у СФРЈ... студент новинарства ради интервју са њом. - Јована ме је одушевила и опчинила као човек и комплетно ме је украла. Заинтересовала ме је, заволела сам је, разумела и хтела сам да је одиграм најбоље што могу - каже Мерима Ис...

Пре десетак дана објавио сам слике из Парка пријатељства. На њима поломљене плоче на којима пише када је ко посадио које дрво, поред плоча нема дрвећа...Осушило се ваљда. А можда је неко и поломио, извадио. Кад већ ломе плоче, што не би ломили и стабљике. Поред плоче са именом Леонида Брежњева (СССР) на којој пише година 1976. није било дрвета. Од пре неколико дана сада је ту млада бреза. Није стара 48 година, како пише на плочи. Али, бар је дрво ту.  Канцелар Хелмут Шмит (СР Немачка) посадио је дрво 1977. али је и то дрво нестало. Плоча без дрвета. Од пре неколико дана и ту је младица, не стара 47 година, али, добро, сада је поред плоче и дрво.  Иван Ћурковић, као први човек Олимпијског савеза Србије посадио је дрво 2007. године у делу који се зове Олимпијска алеја. Тада је постављено и спомен обележје Европског олимпијског фестивала младих (EYOF) који је одржан у Београду. Недавно сам сликао плочу поред Ћурковићевог дрвета, али дрвета није било. Сада је ту младица "стара" 1...

Друштво Србије за односе с јавношћу (ДСОЈ) је средином 2014. године за најбољег комуникатора са јавностима прогласило Предрага Марића, начелника Сектора за ванредне ситуације и помоћника министра унутрашњих послова. Имао сам част да му, као члан жирија ДСОЈ-а, уручим признање. Недуго потом, позвао сам га и замолио за помоћ. Радио сам докторску дисертацију о кризним комуникацијама електроенергетског сектора Србије у ратним условима и желео сам да неке моје поставке проверим код човека који живи и ради у кризама. Памтићу те сусрете. Имали смо о чему да причамо. Својим погледима и саветима пуно ми је помогао. У комисији за одбрану дисертације био је и проф. др Желимир Кешетовић, са Факултета безбедности Универзитета у Београду. Професор Кешетовић, експерт за кризни менаџмент, касније је постао ментор Предрагу Марићу на изради његове докторске дисертације. Марић је дисертацију завршио крајем 2021. године и спремао се да је брани. Нажалост, разболео се и од последица короне, преминуо је у ј...

ЕПС, 2000, пре 5. октобра   - Не желим да лист Данас долази у ЕПС. Они су нам опозиција, изричит је био генерални директор ЕПС-а, утицајан члан ЈУЛ-а и суграђанин Мире Марковић.  - Али, директоре, они нису опозиција ЕПС-у, кажем. - Они су опозиција нама, каже он.  - Али, директоре, јесу опозиционо настројени према Влади, али они немају ништа против ЕПС-а. Коректно сарађујемо. Нама је важан и сваки читалац Данаса. Ко чита Данас, троши струју, он је наш купац. А ми се трудимо да сваком купцу објаснимо са каквим смо проблемима суочени,како их решавамо...Трудимо се да убедимо сваког купца да треба да плати струју. Важан нам је и читалац Данаса и Политике. Није добро да тако гледамо на медије. Ми смо јавно предузеће и сви грађани су, без обзира на политичко опредељење, наши купци, настављам да се трудим да зауставим погрешну одлуку. После дужег размишљања и ћутања, рекао је: - У реду. Убедио си ме. Али,опрезно. Замера ми се што сарађујемо са њима. Врата ЕПС-а су свим меди...

Врачар, данас око 15 сати, ту где се сударају Његошева и Браће Недића. На зеленој површини, на којој ни травке нема, испред једне зграде, сјатили се голубови. Старац из кесе вади хлеб, дроби га рукама, и онако у мрвицама баца пред голубове. Они, увек гладни, један преко другога јуришају да што више мрвица покљуцају. Чују се само задовољни голубови. Старац у тишини замахује руком и сеје нове мрвице старог хлеба.  Тишину прекида резак мушки глас: - Шта радиш то? Што их храниш? Човек са другог спрата, на широм отвореним прозорима, подбочен на обе раширене руке, да изгледа ваљда озбиљно, тражи одговор од старца.  - Дођи овамо и опери ове прозоре што су ми усрали. То су пацови, нису птице.  Старац, као да га не чује. Мирно наставља започети посао. Не диже главу ни да види одакле допире тај глас. Као да му није први пут да се суочава са овим питањима. То као да још више љути онога који виче: - Иди па их храни код своје куће. Води их својој кући. Одлазите и ти и голубови. Чујеш ...