Чубура у срцу

Човек у животу промени доста адреса, али обично једна остаје у срцу. То је најчешће родно место или део града у коме си провео најлепше, најбезбрижније године, оних првих двадесетак. 

Рођен у Земуну, породилиште у Вртларској 7. То ми је прва адреса, уписана у крштеници. Кућа у којој сам провео прве четири године још је тамо, у Рада Кончара 3. Свратим понекад пред „родну“ кућу у којој смо били подстанари.  

Стижу близанци, требало је збринути троје деце. Тата добија стан, па се 1960. селимо у Симе Милошевића 29, Чубура, Каленић. То је сада Новопазарска, као и пре Другог светског рата. То је на слици Гугла бела зграда са десне стране, четврти спрат, испод одвратне надградње које није било у оно време. Ту сам био до 27. године живота, до 1983. године. Чубура ме некако формирала, па ме не чуди што се и данас осећам Чубурцем. 

Чубурско детињство и младост и даље живе у мени. Дубоко укорењени. Памтим ОШ „Јован Миодраговић“, недељне одласке са мамом на Каленић, куповину месечних следовања у „Горици“, на углу Банијске и Маршала Толбухина... Никад неће бити заборављене лудорије на Светосавском платоу, када смо играли шуге и жмурке по зидовима Храма Светог Саве, који је чекао наставак изградње. Нити Чубурски парк, где је некада била кафана „Кикевац“, у којој је волео да заседа мој отац. У парку смо се дружили са Циганима из Орловића Павла. Нити смо их гледали као Цигане, нити су они знали да су Роми. Било је међу њима сјајних другара. 

Лети, по врелини, купање на улици из хидранта. На укрштању улица Симе Милошевића, Војводе Драгомира и Тополске, на великом простору, без кола, утакмице у малом фудбалу или хокеју на ролшуама. То је време када је ХК Партизан био првак у хокеју на леду у оној Југи. По сред улице играмо главомет, јуримо на колицима са лагерима... Деце гомила. У реду чекамо да упаднемо у игру, кад нека екипа изгуби. 

Док у Чубурском парку нису направили први терен у крају, кошарку смо играли на улици. Кутија од тетрапака за млеко, исечеш дно, закуцаш корпу ексерима за дрвену бандеру и...играј. Данас широм Београда кошаркашки терени зврје празни. 

Не заборављају се ни кешања на Лејланд, линија 26, од поште, код Каленић пијаце, до Јужног булевара, низбрдо...а онда узбрдо. Позади на куку, руке на прозор... 

Сећам се своје новинарнице где сам куповао Политику, Чик, Вајата Ерпа и Док Холидеја...нашег обућара Лемића, пекаре на углу Чубурске и Орловића Павла, где сам чекао да се испече хлеб онај велики, што се сече на пола, свеж и после три дана...пекаре где сам, неколико пута дочекао Нову годину чекајући да се испече прасе...Симе, чистача ципела на углу Симе Милошевића и Максима Горког, иначе Албанца из Македоније, некадашњег партизана, који је за сваки Дан републике доводио музику испред свог салона и правио народно весеље...продавнице парфема и уља на граме, којима је мој ћале паковао косу...посластичарнице преко пута школе „Свети Сава“, где смо уз колач и бозу убијали сате, чекајући да наиђе Зана Нимани, рођака власника посластичарнице... сећам се...

Не заборавља се ни јутарње пијење јогурта које „позајмиш“ из кутија испред затвореног ПКБ-а или лубеница које смо крали око поноћи када камиони стигну на Каленић.   

Не могу се заборавити Транд и Влтава, вруће лепиње, уз понеки ћевап и чешко пиво у криглама. Онако, пред спавање.

Памтим и одласке у библиотеку „Петар Кочић“, у Вишкој, код зграде општине. Још је тамо. Сатима сам зујао међу оним полицама да изаберем само три књиге. Да прочиташ и вратиш за 15 дана. Узмеш једну, читаш...па другу, читаш...Само да не изађеш тако брзо.

Не заборављам ни сакупљање прилога Црвеног крста. Држим кутију за прилоге или значке и прилазим пролазницима. Новац за оне којима треба. А суботом пре подне у школи, у 10 сати, биоскоп. Пуштају нам филмове а ми сви се окупимо, гледамо, дружимо...

У мојој улици су живели Васа Поповић, Васко Ивановић, Чкаља, Соја Јовановић... Ја у Симе Милошевића 29 а у броју 33, редитељ са ТВБгд Арса Милошевић, у броју 41 Бранко Плеша и син му Горан, у истој згради и књжевни критичар Буца Мирковић. У наставку у броју 43 Живојин Павловић. У крају сам сретао Ђузу Стојиљковића и супругу му Олгицу Станисављевић. У суседној, Банијској улици, живели су Милена Дравић и Драган Николић. У  згради преко пута њих Александар Тирнанић-Тирке. Изнад ресторана Влтава, живео је, по повратку из Лондона, Милош Црњански. Код паркића где сам се играо, код Малајничке улице, у броју 7, живео је Борислав Пекић. У солитеру на углу Мутапове и Маршала Толбухина живели су Петар Волк и супруга му Мирјана Коџић, са ћерком Мајом. Да не заборавим Чубурца Либера Марконија. И још многи други познати и драги ми људи. Сви су били тамо у пречнику од 500 метара. И свима њима ја сам био комшија.

Да, сретао сам и Милоша Лазића, будућег великог новинара, репортера, из куће „Политика“. Таквих више нема. Прави Чубурац. Тада смо били деца,па момци...нисмо се познавали нити слутили да ћемо једног дана кренути истим путем, радити у истој кући, касније и сарађивати...

Улице мог детињства и младости: 14. децембра, Маршала Толбухина, Соколска, Мачванска, Чубурска, Банијска, Мутапова, Невесињска, Курсулина, Његошева, Максима Горког, Војводе Драгомира, Саве Ковачевића...  

Кад је момчић порастао, није напустио Чубуру. Кренуо је у 14. београдску гимназију, Хаџи Проданова. Касније сам мењао адресе…Балканска, Вождовац, Нови Београд, Карабурма, па опет Нови Београд...

Али, Чубура остаде у срцу.