Бака (1) - Од Дурмитора до Чубурског парка

- Извините, коме долазите на гроб?

Био сам занет паљењем свеће и чишћењем мермерне плоче на гробу, па сам у први мах био збуњен. Подигао сам главу и погледао у правцу гласа. Поред суседног гроба је стајала жена са мотичицом и пластичним рукавицама на рукама, гледајући ка мени.

- Питам, коме долазите на гроб? Једну госпођу сам виђала неколико пута. Рекла ми је да јој је ту сахрањена свекрва.

- Баки долазим на гроб, а то ми је мајка, рекох, окрећући главу, настављајући да перем плочу и мењам цвеће, док је свећа већ горела у кућици поред споменика.

Бака је ту сама почивала. Родитељи су ми тада били живи, али су их године притисле, па нису могли да долазе до гробља тако често као ја.

- Лепо. Ретко ко долази бакама на гроб, нарочито ако има година као ви. Много млађи не долазе. А не долазе ни деца да обиђу гробове родитеља, горко рече, додајући:

- Мора да је заслужила.

- Јесте, и те како је заслужила, узвратих, покушавајући да завршим разговор, не желећи да ту на гробљу непознатој жени препричавам дане и догађаје, љубав и пажњу и све оно што је повезивало баку и мене.

Срећом, нових питања и даљег разговора није било. Свако је наставио своје занимање на гробном месту. На гробље и не идем да бих с неким причао. Седнем, ћутим, мислима се враћам у дане које сам проводио са особом поред чијег гроба седим. Кад нема никога у близини, проговорим нешто гласно, да ме боље чују они због којих долазим.

Када сам неком другом приликом опет био код баке, погледао сам ко почива у суседном гробу. Судећи по уклесаним именима и презименима, ту су сахрањени прво мајка, па син. Жена која брине о гробу, била је њихова унука и ћерка. Изгледа да су и они заслужили да их неко посећује. Имао сам 40-45 година када се десио тај сусрет. Беше то пре неких двадесет и више година. И даље одлазим тамо понекад, да обиђем баку, али и тату и маму. Сад су заједно, као некад.

Кад човек седне у воз који иде само у једном смеру, без повратне карте, кад покушава да ту последњу вожњу улепша и ако може успори бар мало, јер нигде му се не жури, све чешће пребира по сећањима. Тако седне, зажмури, па отвори албум са сликама. Нисам једини који више воли да гледа у прошлост него у оно што је пред нама. Знам, кажу, то иде са годинама. Ма, није само то. Тамо и тада је било више светлости. Били смо млади, имали смо радост одрастања, другове и на улици и у школи, играли смо игре и без играчака, имали породице, какве-такве. Далеко да су биле савршене. Маштали смо, имали наду, планирали неки живот.

Понеко, ево као ја, кад крене кроз тај времеплов усмерен на рикверц, седне па записује, све надајући се да ће те слике и приче некога занимати. Ако не сада, јер су заузети својим животима па не маре за успомене једног старца, можда ће наћи времена кад и они седну у неки свој воз, отворе „облаке“ тамо негде на неким серверима по белом свету где су им одлазиле фотографије са мобилних телефона и почну да листају своје успомене детаљно записане сликописима преко свих техничких чуда данас доступних или оним чудесима технике која ће их тек снаћи. И док воз путује, ја сам одлучио да се овог пута, док се полако клацкам а воз труцка, дружим са сећањима на моју баку. Да улепшам путовање лепим успоменама и оставим запис о једном времену, једној жени која је целог живота живела туђе животе, најпре синова а потом унучади. Запис о Мајци и Баки.

Неко би писао о ђедовима. Ја не могу, јер, на жалост моју, ниједног ђеда никада нисам видео. Умрли су пре мог рођења. Никада нисам осетио ту емоцију између ђеда и унука

Имао сам две баке. Једну Вукосаву, родом из Петњице, од Караџића, која је живела на Пошћењу и са којом сам проводио по 15-20 дана током лета и другу Станушу, која је била део наше породице, која је живела с нама, која је бринула о нама, о троје деце Душана и Новке Цебаловић. Код Вукосаве сам, за њена живота, до 1992. био десетак пута. И остале су лепе успомене на лепа лета и купања у Комарници. Сећам се да се правила листа чекања, кад ко може да дође, јер је кућа мала а гостију пуно. Не заборављам ни забрану јахања коња. Кад год би ме видела на коњу, враћала су јој се сећања на њеног Јанка:

    - Момооо, силази са коња, одмах. Чујеш ли ме, силази да не паднеш.

И тако ја нисам смео да јашем коње, али само кад ме види Вукосава. Даљина је чинила своје. Код ње су чешће и више била унучад из Подгорице и два унука из Пошћења. Тако смо нас троје из Београда изградили јачу емоцију са баком која нас је чувала, док је могла и док је била са нама. Као и Подгоричани са Вукосавом.

Девојачко презиме те моје баке, татине маме, било је Крстајић а име, и тада ретко - Стануша. Нисам трагао шта значи то име, све док не седох да ово пишем. Кажу да је то женско славеносрпско име, да долази од основе стати. Давало се из жеље да се у породици заустави помор или рађање деце или, што ми се више свиђа, из жеље родитеља да се дете одржи, да остане у животу, да буде јако. Пристајало јој је име. Одржала се и поред многих мука које су је у животу задесиле. Не мало пута.

Рођена 1881. на Пашиним водама, на Жабљаку, у племену Дробњаци, од оца Милинка и мајке Милице. Они су имали два сина, Милића и Милана и четири шћери: Станушу, Милушу, Станку и Марију. Ова потоња се удала у фамилију Роћен. Њен унук је Милан Роћен, последњи амбасадор Заједнице Србије и Црне Горе у Русији и министар спољних послова Црне Горе. Ето тако су његова баба Марија и моја баба Стануша рођене сестре.

Пашине воде код Жабљака

Почетак њихове породичне приче на Пашиним водама је био негде око 1870. године, пошто се Стануша родила 1881. године, а није била ни најстарија, ни најмлађа. Станушин брат Милић је трагично страдао као дете, па јој је остао само брат Милан. Касније Милан добија сина Момчила. То је брат од ујака мог оца Душана. Знам да је Душан са ујчевином имао добре односе, да су се волели и поштовали, виђали у оним поратним годинама. А колика је то била љубав између Душана и брата му Момчила, говори и то што је Душан свом сину првенцу дао име по том брату. И тако ја добих име. Данас се чујем и виђам са Веском Крстајићем, Момчиловим сином, угледним и часним судијом Врховног суда у пензији.

Тада, крајем 19. века, рано се стасавало за живот, за одлазак од куће, нарочито ако је реч о ћерки. Тако је Стануша отишла у кућу Зорића, у село Бијела код Шавника. Удала се за Николу Зорића.

Бијела код Шавника

Нема никаквих података ни о годинама када се шта дешавало, нити о именима Станушине деце из тог брака. Постоји само усмено предање мог оца. А по Душановој причи, Стануша и Никола Зорић су имали шесторо деце. При крају Првог светског рата, свет је погодила шпанска грозница или шпански грип. Док је у рату погинуло између 10 и 15 милиона људи, ова болест је од краја 1916. до децембра 1920. године, однела 50 милиона људи широм света.

У Црној Гори као да су јој тепали, па су је назвали „шпањолица“. Више људи је умрло од ње него што је погинуло у борбама у рату. Пише по књигама да су гробља по Црној Гори пиштала сваког дана. Није било села из којег се није чула кукњава и лелек. Била је то куга, а не грозница. Било је дана када су гробља постајала тесна, када није било места за нове гробове, па је по двоје сахрањивано у једном гробу.

Та пошаст није поштедела ни породицу Николе и Стануше Зорић. Умрло им је четворо деце. А онда је умро и Никола Зорић. Бог је хтео да Стануша преживи те муке, да смогне снаге да остави гробове најмилијих и да настави живот са два сина, са Благутином-Милом, рођеним 1910, који је за време грознице имао 7-8 година и са Јевремом – Јеком (1914), који је имао 3-4 године. Када је родила Благутина, Стануша је имала 29, а Јеврема 33 године.

Није имала шта више да тражи у Бијелој. Покупила је шта је могла да понесе, ставила то на леђа и кренула. Једно дете је носила у рукама а Мило, онај старији, трчкарао је поред мајке. И тако све од Бијеле до Никшића. Без ичега. Она и два мала детета.

О тим њеним мукама готово ништа не знам. Никада о томе није зборила ни мени, а изгледа ни синовима, јер ни они о томе нису причали. Човеку је, чини се, лакше да све то сакрије у себе, закопа и да носи. Не прича да не отвара ране. А и коме да прича када су око ње сличне приче. Ко би је чуо? Свуда око ње, где год прође и дође, пустош после рата и „шпањолице“. Људи изнемогли и психички и физички, а она долази у Никшић да ради било шта, да прехрани себе и два сина.

Од Пашиних вода преко Бијеле до Никшића

Често сам слушао од мајке Новке, док сам још био дете, готово четири деценије после Станушиних страдања, нешто што ми се, мимо моје воље урезало у ум - „Сине, живот је борба“. Изгледа да се то код људи из тих крајева преносило с колена на колено, да је та борба из црногорских кршева, када су деца одрастала са 10-12 година, обликовала њихов став према животу. Борба у детињству, у младости, борба целог живота да се има за обући, за појести, за децу. Само борба.

Мајка ми, то знам јер сам гледао ту борбу, то није причала из искуства своје мајке Вукосаве или Стануше, своје свекрве, већ је из ње проговарало оно што се у њој накупило, што је она носила од детињства у Пошћењу, па све док није отишла на онај свет да се одмори. Тако је и говорила: „Кад умрем, одморићу се“. И мајка ми је казивала како је као девојка, од Пошћења до Никшића данима носила на леђима разне производе, да их прода, купи шта треба за породицу и да се опет с новим товаром на леђима врати у Пошћење. Путовало се данима. Време се није бирало. Ишло се кад се морало.

И тако је Стануша са два сина стигла у Никшић. Отац ми је причао да је радила по кућама имућнијих Никшићана, како би прехранила децу. Некако у исто време, кад је Стануша дошла из Бијеле, одмах после рата, из засеока Међеђе, из Богетића, из крша у коме се није могло живети, до Никшића се спустио и Блажо Павлов Цебаловић. Сам, без игде икога свога, са завежљајем који је упртио на леђа, у који је потрпао нешто робе да му се нађе. Како је рођен 1893. године, кад је дошао у Никшић имао је око 25-26 година. Могао је нешто да заради само надничењем, тешким физичким пословима, копањем бунара, јер нити је био писмен, нити је после рата било мушких глава да повуку тешке физичке послове. Отац ми је причао да да се тада, копајући бунаре, и разболео, добио је астму а попустили су и бубрези.

Колико год пута да сам слушао о томе шта се потом дешавало између Блажа и Стануше и колико год пута да сам се враћао на то, увек покушавам да замислим како су у оно време у оном народу, заједно издржали то што је уследило. А десило се оно што је изазвало велико чуђење у Никшићу. Блажо Павлов Цебаловић жени удовицу Станушу Зорић, која у брак доноси и два сина. Срели су се око 1921-22. године, када је он имао 29, а она 41 годину. Следеће године, 1923, рађа им се син Душан, мој отац, а 1925, син Бранко. Стануша је Душана родила у 42. а Бранка у 44. години. Бранко је био осмо дете које је родила. Од осморо деце, сада је бринула о четири сина, два Зорића и два Цебаловића, са својим мужем Блажом Цебаловићем. Сад кад све ово пишем и читам, опет се запитам, какве су то жене тада биле. Од чега су биле саздане?

Блажо је имао два брата, Николу, који је отишао у Америку 1907. и Ђура, који је отишао код брата Николе 1914. године. Мој отац није ни знао за стрица Николу, то сам недавно открио, па ми је само причао о Ђуру и његовом дописивању са Блажом. Чуј, дописивању. Ђуро је писао писма и у њима слао новац, да помогне брату. А писма су стизала преко неког никшићког трговца, презиме беше Лучић. Он је, наравно, писма отварао и узимао паре, а кад Блажо дође да му овај прочита шта Ђуро пише, могао је да чита шта год је хтео.

Одједном је Ђуро престао да пише Блажу. Отац ми рече да претпостављају да је тај Лучић написао писмо Ђуру и обавестио га да је Блажо оженио старију удовицу са двоје деце. Како писма више нису стизала, од Ђура није било никакве помоћи, ни трага, ни гласа. Тако су негде око 1928. године прекинуте све везе између Ђура и Блажа. Нико никада није сазнао каква је његова судбина. Чули су да је био ожењен и да је имао два сина. О Николи, најстаријем Павловом сину, такође никада ништа нису сазнали, јер Душан, рекох, није знао ни да постоји, па ми га никада није ни поменуо.

Ђед Блажо, причао ми је тата, није правио разлику између синова. Иако је сишао из Међеђе, из крша, без школе, имао је дара за трговину. Тако се очуху Блажу у том трговачком послу одмах придружио Благутин – Мило, као најстарији. Имао је тада 15-16 година. За оно време, те године нису биле детињство. Ваљало је радити, придонети породици. Стануша је, према причи Душановој, коју сам пре 30 година помно бележио једног лета, често правила приганице, па их је Блажо на пијаци, на својој тезги, продавао за динар. А дневно је могло да се прода и по 100 комада. А дневница је тада била 10-12 динара. Јеврем-Јеко је, док је Блажо држао тезгу, завршио за типографа, али се прикључио у послу очуху и брату Благутину. Таман када је кренуо трговачки посао, стигле су га болести, последице тешког аргатовања првих неколико година по доласку у Никшић. У својој 38. години, 1931. године, Блажо је умро. Стануша је опет остала удовица, сама са четири сина – Бранко, стар шест година, Душан, осам година, Јеко 17 година и Мило 21 годину.

Кад се човек осврне на трагедију у Бијелој, кад јој нестане готово све, па јој Бог пружи руку и опет подари мужа и децу, па онда опет остане удовица и настави борбу и крене даље с четири сина, ваља се запитати, колико је било снаге у тој ситној жени. Држала је кућу, синови су завршавали занате, док је Мило бринуо да посао који је започео Блажо, још више развије. Блажову тезгу су напустили, па су отворили бакалницу, са два магацина пуна робе и угледом једне од најбољих никшићких трговина. Мило води посао, а Јеко и Душан напуштају занате и почињу да помажу брату Милу.

Никшић

Живот се наставио и после Блажа. Мило и Јеко су изгледа наследили од Блажа тај трговачки дух, иако им он није био отац. Опробали су се и у шпедитерским пословима. Мило је 1935. напустио трговину, па је купио један, па други, па трећи ауто - шкода, окланд и крајслер. Возио је људе до Острога, где је било и 100 тура дневно. У кола је улазило по седам-осам особа, па је била добра зарада. А кад су били верски празници било је још веће зараде од тамјана и свећа. Стануша је бринула да буде хране, да имају шта да обуку, да буду чисти. Кућа је била на њој а посао, пре свега, на Милу.

Посао са шпедицијом је добро ишао. Али, Стануша је слушала приче о удесима кола, па је стално преклињала Мила да остави тај посао. Како више није могао да слуша мајчина преклињања, продао је сва кола и1937. године су отворили колонијално-мануфактурну и гвожђарску радњу. Душан је после само шест месеци, 1937. године, напустио трговачки посао код браће, јер није желео да тегли сандуке, да путује и тргује. Е, он није био на оца Блажа. Док је било кола, око њих су се мували Јеко и Бранко, док сам ја, волео је да ми то нагласи отац, више волео бели берберски мантил и мирисе колоњске воде. То му је било привлачније од мириса уља и замазаних капута. Хтео је да постане мушко-женски фризер.

Душан Цебаловић 1938. године, када је имао 15 година 

Табла са натписом, име власника Мило Зорић, а испред радње Јеко Зорић и Бранко Цебаловић, Никшић, 1937. године

Пред рат Стануша и синови од породице Котри, Албанаца католика, купују једну од најлепших кућа у Никшићу. Кућу купују, али се Котри предомислише и негде у марту 1941. вратише им све паре. Већ следећег месеца поче рат.

Само десет година од смрти оца и очуха, таман када су стали на ноге, када су почели да раде и живе од свог посла, да граде неку лепшу будућност због које је Блажо и сишао из Међеђа, опет наиђоше невоље. Ни слутили нису шта следи. После мањих борби, у Црну Гору, из правца Скадра, долазе Италијани. Били су у Никшићу већ 10-11. априла 1941. године. Тих дана то није био ни рат, нити је краљевска војска личила на војску. Прегазили су их „велики“ војници Италијани за неколико дана.

Стануша и четири сина затварају радњу и само је повремено кришом отварају да пријатељи и комшије купе шта им треба. Са окупатором долазе нове паре. Старе пропадају. Све оне паре што су им Котри вратили за већ купљену кућу, а они их чували да купе другу, постале су безвредан папир!

Стануши сва четири сина постају скојевци. До јуче трговци, приватници, окрећу се комунистима. А избор је био: комунисти или четници. Треће није било. Партизански покрет у Црној Гори слаби, јединице прелазе у Босну а четници и Италијани, руку под руку, крећу у лов на комунисте. Почињу хапшења не само скојеваца већ и свих оних који се нису приклонили четничком покрету. У фебруару 1942. годину закуцали су и на врата породице Зорић-Цебаловић.

Први је ухапшен Благутин- Мило Зорић. Било је то 18. фебруара. Душана, који тада има 19 година, и Јека, хапсе 27. фебруара. Хапсе их Италијани поред којих су и четници. Спроводе их у затвор под Бедемом, у Никшићу, где је већ био брат Мило. Ту су остали око 20 дана. За то време је Бранко, најмлађи, 17 година, био у бекству, код куће није смео да буде.

Све то гледа Стануша и стоички подноси. Опет остаје сама. Бранко се одметнуо у шуму, али су и њега убрзо ухапсили. Непун месец по одвођењу синова, у априлу хапсе и њу. И она је крива, рекоше окупатори и четници, што јој се синови боре против Италијана, а не прилазе четницима. За Станушу се заложило неколико честитих и угледних Никшићана, који су убедили Италијане да Стануша не може да одговара за поступке својих синова. Тако су је, после десетак дана, пустили из затвора. Док је она била утамничена, четници и Италијани су похарали породичну радњу и из магацина узели све што су хтели. Када је дошла из затвора, села је, онако сама, и опет се суочила са пропашћу. По који пут? Сва четири сина у логорима, радња и магацини опљачкани, породица финансијски уништена. Нешто што је остало сакривено у кући, Стануша је слала синовима у логоре.

Док је рат трајао, седела је код куће, некако живела и чекала да јој се бар неки од синова врати. Овога пута имала је милост Божју. Кад се рат завршио, сазнала је да су сва четворица живи. За мог оца Душана је мислила да је мртав. Такви су гласови стизали, бар у почетку, док је био у Барију и Фођи. После од њега није било ни трага ни гласа. Из Италије је послат у у немачки логор у окупираној Пољској. Крајем јуна 1945. године, када се Душан вратио у Никшић, сачекали су га мајка Стануша и браћа Мило и Јеко. Бранко, који је за време рата био момак бомбаш у далматинским бригадама, одлучио је да не скида униформу. Када су се три брата и мајка окупили у јуну 1945. у Никшићу, Бранко је био у Скопљу, на служби.

Бранко Цебаловић, око 1950. године

Зорићи су имали неког рођака Мига, који је имао фотографску радњу. Сликао је одмах после рата а богами и неколико деценија потом. Имам слике направљене 20 година касније са браћом и сестрама од Зорића. Да нису једног дана одвели Станушу код Мига, не знам ко од синова, нити знам које године, ја никада не бих имао њену једину слику. Отац ми једном рече, кад смо гледали ту слику да је то било „пред њен одлазак из Никшића, да ли '46. или '47. године, не знам“.

Моја бака Стануша Цебаловић, вероватно око 1946-47. године,
пред полазак за Београд

Нешто чудно се, мени недокучиво, тада дешавало међу браћом у Никшићу. Отац ми није детаљно објашњавао те године. Када сам покушавао да сазнам зашто је баш толико желео да напусти Никшић, где је био од 1945. до 1947, видео сам да постоји рупа у документима, причама, сећањима. Тата је већ умро када сам почео да пишем породичну историју, па нисам имао с ким да прозборим коју.

Али, не бледи сећање на његову причу која је утицала на односе у породици, која је вероватно утицала и на то да Бранко оде и да се врло ретко враћа у Никшић, да Душан оде и да се понекад врати у госте код браће Зорић. А кад је одлазио у Никшић, боравио је само код Јека. И, на крају, можда је све то што је сада непознато, одлучило да Стануша оде из Никшића и настави живот у заједници са Душаном, у Београду.

Кад сам био момак, имао сам тада 18 година, по Требјеси се тражило злато и паре које је краљ Петар II Карађорђевић, или боље рећи, краљевска влада, остављао по пећинама у Требјеси, памтим Душанову причу. Из Никшића, са аеродрома Капино поље, краљ и влада су авионима побегли за Лондон. А до Никшића су камионима довезли злато, паре и све вредно што су могли да понесу. Све то није могло да стане у авионе, јер је било оних који су бежали. Зато су морали да се ослобађају сувишног терета. И кажу приче, много тога је закопано по никшићком пољу или у пећинама Требјесе. И ја сам, са браћом у Требјеси, у некој пећини, закопао канту у којој је некад било пет кила масти. Али, у њој су тада били златници. Кад сам се вратио из заробљеништва 1945, кад сам питао где су златници, браћа су ми рекла да тамо где је канта била закопана, ничега није било. Како је нестала, никад није откривено. Ко је узео канту, никада нисмо сазнали, говорио ми је отац.

Мило и Јеко, два рођена брата, који су се после рата брзо оженили, остали су у Никшићу, али више нису разговарали. Ни они, ни њихови потомци. Раздор је настао због канте златника. Душан и Бранко Цебаловић, који су за време рата били одсутни, напустили су Никшић. Без ичега. Отишли су да се никад не врате.

Станушини синови: Благутин-Мило и Јеврем-Јеко Зорић, Душан и Бранко Цебаловић

Међутим, иако нема приче о дешавањима између 1946. и 1948. године, једна прича, коју ми је неколико пута испричао отац, указује да су он и мајка му, ишли у Војводину, у време колонизације, када су са камена пресељавали људе на плодне војвођанске њиве. Душан је са Станушом, као бескућник из Никшића, тражио кућу за себе и мајку.

То је прича коју је испричао само мени и она је, до сада била у мени. Нека остане записана, јер се у њој крије и одговор на питање зашто за Душаном нису остале куће и имања, већ само један стан од 52 квадрата на Врачару, код Каленић пијаце.

Сине, у Војводини је, пре Другог светског рата, живело доста Немаца. Звали су их фолксдојчерима. Кад се рат завршио, кад су комунисти победили а фашисти изгубили, многи Немци су побегли из Војводине, плашећи се освете комуниста. Остављали су све за собом. Куће, имања...све је остајало празно, причао ми је отац.

Власт је све то пописивала и у те куће и на та имања доводила је људе из Црне Горе и Херцеговине, из планинских крајева. Долазили су у колонама, у возовима. Добио сам прилику да се и ја преселим, да нађем имање, кућу, да се скућим и оформим породицу. Али, моја мајка Стануша, са којом сам обилазио нека имања, била је против тога.

Улазили смо у туђе куће, у туђе собе, све намештено, пуно, ишли на туђа имања, гледали, причали. И све се завршило када ми је мајка једном рекла: Нећемо узети ничију кућу. Проклето ти било ово млијеко којим сам те отхранила, ако узмеш било шта туђе.

Док је то говорила, рекао ми је Душан, извадила је дојку, држећи је у руци. Преко тога нисам могао. Кад је то тако рекла, јасно ми је било шта ми ваља чинити, говорио ми је отац. Тако смо се вратили у Никшић, да би ја сам потом кренуо за Београд, да тражим посао и смештај.

Мислио сам да Душан претерује, не да лаже, већ да мало преувеличава. Био сам незрео да схватим тај бабин чин, просто било ми је незамисливо да се тако нешто уради. Чуо сам причу и нисам више о њој размишљао.

Више деценија после тога, отишао сам у Народно позориште да погледам представу „Велика драма“, по тексту и у режији Синише Ковачевића. У њој је реч о породичној драми, о расколу унутар породице, одмах после рата. У породици су истакнути комунисти, али и глава породице, најстарији члан, отац неколико синова. Покреће се колонизација, треба да се селе из брда Црне Горе у Војводину. Синови комунисти морају да буду пример, да та породица буде међу првима у колони за селидбу. Отац и жена му, мајка тих комуниста, желе да остану на свом кршу. Ипак, синови побеђују и селе се у Војводину, узимају туђе куће. А онда долази Резолуција ИБ-а. Породица се дели, једни су за Тита а други за Стаљина. А онда мајка тих младих комуниста, проговара:

„Јебо вас и Стаљин и Тито, све вас неумне и плахе. На коју ћемо страну ја и Зарија? Уз кога? Ова ће олуја проћ без Вучића, оће части ми, ако се досад нијесмо дозвали памети, нећемо никад, ко ће сад бит партизани а ко четници, ко Крстина а ко Видосава, ово што ћу сад учињет се чини једном у цијели живот, у сретњим се фамилијама не чини никад, на ову ћете ми се сису заклијет да ће ово проћ и без братске неслоге и без Вучића, да вам Видосава не прокуне млијеко којим вас је подигла свију. “

Видосава Вучић, жена Зарије и мајка синова пролетера и комуниста, држи дојку у руци, устрептала и запета, уплашена и спремна и да прокуне и да, као некада, истуче и казни, ако треба. Само моли, куми и куне, желећи да сачува фамилију од тих крвавих братских сулудих деоба.

Седим у столици закован. Занемео. Враћа ми се слика мог оца и моје бабе од пре 50 година. Проклето ти било мајчино млијеко, ако узмеш туђе. Проклето вам било мајчино млијеко ако се подијелите због Тита и Стаљина.

Душан се после посете Војводини са мајком враћа у Никшић. Зорићи се жене, праве породице, скућили су се, па се њима намеће логична одлука да Стануша Цебаловић, њихова мајка, оде да живи са Душаном, бескућником и беземљашем. Али, није отишла одмах. Први је за Београд кренуо Душан, негде 1947. године. Ваљало је наћи неки посао и где ће се имати било какав кров над главом.

Нађох папир у ономе што је оставио иза себе, на коме су исписане све адресе на којима је у првим поратним годинама боравио у Београду. Јест да се рат тек завршио, да је почела да се обнавља разрушена земља, али су неке службе радиле свој посао и све помно бележиле. Према папиру из полиције, од 9.2.1995, када је вадио те адресе због не знам чега, јасно пише да је од 1947, када је дошао у Београд, боравио на следећим адресама: Краљице Марије 65, Земун, пријављен 18.2.1947; 12.5.1947. Сурчинска 2; 9.7.1947, Бадемска 17; 17.9.1947, Павлова 73; 16.12.1947, Гран. шанац и 16.3.1948, Стаљинова 65. Види се да се свака три-четири месеца пресељавао и то све по Земуну. А онда је 9.6.1948. ушао на адресу Рада Кончара 3, Земун.

Кућа у Рада Кончара 3 у Земуну

Док је Душан тражио стан где ће започети нови живот, Стануша је живела у Никшићу, у кући у улици Вука Караџића. Нема писаних трагова ко је био власник те куће, али папир који сам нашао међу Душановим папирима, указује да је то била Станушина кућа. Јер, „увјерење Градског народног одбора, финансијски одсјек, од 20. маја 1948. године“ показује да је Стануша Цебаловић продала ту кућу (не пише број куће) за 46.000 динара и да је платила порез на ту продају. Да није била њена, не би је могла продати и не би она била порески обвезник.

Зашто се одлучује на тај корак, какав је договор био између мајке и синова и где је завршио тај новац, како је подељен? То ће остати вечита тајна, недокучива. Сведока нема, а ни папирних доказа о било чему. Једино су ми у сећању остале Душанове приче да су му браћа Зорић послали мајку у Београд са једним ћебетом, у које је стрпала што је могла, уз једну дрвену хоклицу, коју ја и данас чувам. Верујем да је био стављен пред свршен чин и да није имао избора. Мајку је морао да прихвати, јер је Бранко био најмлађи син, остао је у војсци, а њој повратка у Никшић није било, кад је остала без куће. Не бих погрешио ако бих написао да су паре од те куће завршиле код Мила и Јека Зорића, који су потом изградили своје куће, док је Душан био подстанар у Земуну и Београду од 1947. до 1961. године. Где год је ишао, мајка је ишла с њим.

Станушин одлазак из Никшића 1948. године био је њен коначни одлазак из родне Црне Горе. Какви су то животи били. Удаш се, одеш, да се никада више не вратиш у родну кућу, да никада више не видиш родитеље, да се са браћом и сестрама, ако су преживели све голготе, ратове и болести, видиш неколико пута у току живота. Или, ниједном. Да неколико пута у току живота почињеш живот изнова, остављајући за собом гробове у којима су ти деца, муж, гробове које никада нећеш обићи. Да стекнеш нешто, па останеш без ичега.

Тако Стануша продаде кућу у пролеће 1948, Душан се у јуну усели у Рада Кончара 3, Стануша дође код њега а он се већ у септембру ожени. Некако као по траци, као да се прст судбине умешао и вукао неке невидљиве конце. Није ме било тада, па немам шта ја да причам, сем да бележим понешто са папира које сам нашао у старој татиној актовки у којој је чувао разна документа и фотографије, којих је било мање него што бих ја желео. Но, нити су имали времена за сликање, нити је било са чиме да се сликају.

Новка и Душан Цебаловић, 1954. године

Но, морам да се вратим у 1954. када су се упознали мој отац Душан и моја мајка Новка, тада Лаловић. Душанова и Станушина адреса иста, Рада Кончара 3, Земун. У септембру, када је лето одлазило а јесен се спремала да нас огрне својим бојама, у седмом дану тог месеца, 1956. године, Душан и Новка су добили сина. Назваше га Момчило. Не сећам се тих неколико година док ме је бака Стануша, тада већ у седмој деценији, чувала. Отац и мајка су ишли на посао, доносили шта нам је потребно, па није било потребе да Стануша иде било где. Двориште испред приземног стана где смо живели и њен унук који трчкара ту око ње, био је цео њен свет. Највећа опасност је била бунар који је био ту, но, срећом, био је добро обезбеђен. Бака је седела, гледала ме и бринула.

После три године, Новка је затруднела. Тада није било разних тестова, ултразвука и контролних прегледа као данас. Новка је носила трудноћу, радила у болници „Бежанијска коса“, завршавала по кући и око куће што је могла и када је могла. Од Стануше се очекивало да припомогне, никако да буде стуб куће.

Душан покушава да реши стамбено питање. Пише молбу, објашњава ситуацију, не би ли неко у предузећу схватио све то и помогао. У оној актовки налазим и ту молбу с почетка 1960. године:

„Живимо у малом стану који има једну собу, кухињу и шпајз. У дворишту користимо једну шупу за огрев и wc. У том стану живимо ја, жена ми Новка, мајка Стануша и два сина – Бранислав, 11 година, син из првог брака, који се код мене доселио 1.2.1960. и Момчило, стар четири године, син из брака са Новком... У јуну ове године другарица треба да ми се породи, тако да би нас било укупно шест чланова породице“.

За мајку Станушу објашњава да „мајка самном стално живи у заједници од почетка и да сам јој ја једини издржаваоц, и да је уз све то стара и болесна“. Да, бака Стануша никада није радила, сем док је могла по кућама у Никшићу, није имала никакве школе, нигде никада није била запослена, па самим тим, није имала ни пензију. Да би објаснио колико су скучени, пише: „У соби која има 4,00 x 3,90 спавамо ја и старији син у једном кревету, другарица ми у другом кревету са другим дететом, млађим, и ако је сад пред порођајем, док у кухињи спава ми мајка“.

Добро је што је Душанова мајка била ту уз Новку, тог 27. маја 1960. године. Добро је и што је Новка била код куће. Слушао сам више пута причу о томе шта се тада дешавало, али нешто није за причу. Тек, Новка је почела да се порађа. Није било превоза, болничка кола би касно стигла и Стануша је морала да буде бабица. Успешно је породила снаху, одсекла врпцу, везала је, увила бебу. Добио сам сестру Зорицу. Али, и мама и сестра су одмах морали у болницу. Неко је тату позвао, рекао му да је добио ћерку и он је одмах отишао у породилиште. Земун је, срећом, тада имао породилиште.

Док је Душан нервозно шетао по ходнику у породилишту, чекајући вести, јер су му рекли да беба има само кило и шестсто и да мора у инкубатор, неко је изашао сав насмејан, пружио му руку и честитао:

- Нек је са срећом, добили сте сина.

Отац ми је причао како је тада био збуњен. Дошао је у болницу да види жену и ћерку, а овај излази и честита му сина.

- Извините, мора да је нека грешка, рекли су ми да сам добио ћерку.

- Да, добили сте ћерку, али добили сте и сина. Близанци су.

Душан је сео збуњен, у неверици. Причао ми је да тада није имао снаге да се радује. Само сам размишљао „где ћемо сада сви ми, у оном стану се не може живети“. Зоран, син, како га назваше, био је пола сата млађи од сестре, али тежи, пунији, снажнији. Он, са три киле и шестсто, није морао у инкубатор.

Новка са Момчилом, Зораном и Зорицом у дворишту у Рада Кончара 3 

Бака Стануша са унуцима Зораном и Зорицом у дворишту куће у Земуну

Отвара се нова страница у животу породице Душана и Новке Цебаловић, са Станушом и троје деце.