Момине приче

Ударио сам последње слово. Не последњу реч, не последњу реченицу – него последње слово. Онај кратки, тупи звук по тастатури који је означио да је посао завршен. После две године стигао сам до краја, иако на почетку нисам знао куда ме тај пут води. Почело је писањем прича. Са жељом да негде давно сакривена сећања поделим са другима. Прича по прича, накупило се. А онда сам, када сам у њима видео цео свој живот, решио да све то сакупим, да видим шта има, шта од тога може да буде. И „родило“ се нешто. Сачувао сам документ, затворио га и послао све то записано и сабрано да се одмара. И оно од мене и ја од њега. Мораћемо да се сада мало одмакнемо, да се боље видимо. Срешћемо се ускоро, кад почне ново читање, кад се очи и глава одморе и ужеле свих тих прича. Већ неколико дана ништа не радим. Не пишем, не читам, не мислим о ономе што је управо завршено. Исцеђен сам. Копао сам по себи месецима, као да сам у руднику. Схватам да је заједно с књигом на одмор отишао и мој глас. Зато ме није било на...

Зашто пишеш само о прошлости, питају ме. Кажем, уз осмех који крије тугу, да нисам довољно маштовит. Моја машта није бујна да измишљам живот, нити ми је живот био довољно бујан да бих имао превише маште. Зато причам оно што је у мени — приче из прошлости које сам проживео. Оне оживљавају оно што је негде остало. Прошлост није мртва, није изгубљена, докле год у мени постоји сећање које може да је дозове. Једног дана можда ћемо моја прошлост и ја постати део нечије друге прошлости. Зато покушавам да је сачувам. Да се не враћам у прошлост, не бих имао ни себе ни своје приче. Тамо ме чекају мириси, гласови и радости детињства и младости којих више нема, али су још у мени живи. У тим сећањима срећем људе који одавно нису са мном; у њиховим гласовима и данас осећам ону благост и људскост коју овај свет не уме да подари. Ипак, ја јесам у садашњости. Живим у њој, покушавам да се сналазим у ономе што ме окружује, али често не успевам. Истина је, у њој се не осећам добро. Тешко је схватам и не п...

При сваком покрету, док сам се превртао у кревету, осећао сам јаке, оштре болове који су ме ударали у мозак. Добро сам их знао, дружимо се деценијама. Све је почело незгодним покретом, искакањем дискуса, а сада ми се понавља кад год пролазим кроз неки стрес. Одмах следи спазам у лумбалном делу. Ово је био пословни стрес, један у низу, ни први ни последњи. Болови су били неподношљиви. Ни да устанем, ни да се померим. Уз лекове против болова преспавао сам ту ноћ. Ујутру нисам могао да устанем. Био је то петак, 22. фебруар 2013. године. Мало после десет зазвонио ми је мобилни телефон. Сестра. Знао сам да је отишла да посети мајку, да оде са њом код доктора. Нисам очекивао позив, ишле су само по месечно следовање лекова. „Биле смо код докторке Катарине. Рекла нам је да одмах идемо у ургентни центар“, узбуђено је почела причу. „Чим смо ушле, докторка је нетремице гледала у маму. Није скидала поглед с ње. Питала је да ли јој је добро, има ли неке тегобе.“ „Шта је мајка рекла?“ „Рекла је да н...