Момине приче

Дани су пролазили споро. Мила је одлазила на посао, враћала се, мало говорила. Драга је покушавала да разговором разбије тишину која је прекрила њихов дом. Није успевала, јер се Мила повлачила и одлазила у собу. Кад би она отишла, препуштали би се тишини, свако у својим мислима. Јанко би рекао: –    Све ће проћи, па и ово. Мора. Обасјаће сунце и њу. Наставио би да седи у својој фотељи, са новинама у рукама. Држао их је отворене, али их није читао. Поглед би му одлутао негде изнад слова , у неке тешке дане које је, пре уласка Миле у њихов живот, провео са Драгом. Јутарња куповина новина и пењање до другог спрата бивало му је све теже. Замарао се брзо. Тешко је дисао. Ишао би, па би стао, пео се, па се одмарао, покушавајући да удахне што више и што дубље. Борио се за ваздух. Боја у лицу га је одавала. –    Што си се зацрвенео, шта ти је – упитала га је Драга. –     Умарам се. –    Иди код доктора. Провери срце. –    Проћи ће. Не брин...

Сала је била пуна. Будући лекари седели су и чекали да им уруче дипломе Медицинског факултета. ила је седела, повремено се окрећући да види мајку и оца који су били неколико редова иза ње. Видела је да се смешкају и да нешто тихо разговарају. Лица су им сијала од поноса. Мајка би, кад би им се погледи срели, лагано махнула руком. Мила је одговарала осмехом. Она је била њихова мезимица, дар од Бога, дете које су деценијама чекали. Када је ушла у њихов живот, били су већ у годинама у којима се људи полако мире с тим да неће имати деце. А онда се неочекивано појавила – она, као поклон који живот понекад уме да донесе кад се више ничему не надате. Од првог дана била је средиште њиховог света. Сваки дан њеног одрастања, сваку болест, све радости, носили су дубоко у себи. Кад им је дошла, Драгиња, коју су од миља звали Драга, дала је отказ после више од двадесет година рада, да би била уз Милу. Јанко, њен муж, шеф књиговодства у једној угледној фирми, толико добро је владао тим „занатом“, да...