Момине приче

Пре извесног времена стигла ми је вест – умро је мој први уредник на телевизији. Човек који ми је много помогао, пружио руку и повукао ме када сам био на раскрсници живота. Дао ми је прилику да кренем путем којим сам желео да идем од малих ногу. Живот нас је одвео на разне стране. Шибао нас је. Више њега него мене, јер је остао Човек, онакав какав је био и онда када смо се срели неколико деценија пре тога. У годинама које су уследиле, видели смо се неколико пута. Звао ме је у емисије које је уређивао на неким другим телевизијама. Нисмо се позивали телефоном, нисмо се виђали у кафанама, како смо знали, кад смо били много млађи. Ипак, никада га нисам заборавио. Памтим га. Гледао сам у телефон. На дисплеју је било његово име и презиме. Притиснуо сам дугме delete. Избрисао сам га. То чиним кад год неко кога сам познавао оде на неко друго, боље место. Прихватам те чињенице као неминовност. Телефон чува и оно што је у животу већ одавно престало да постоји. Нема потребе да буду у њему, није ...

Таман када је требало да крене у прве освајачке походе, пубертетске бубуљице уздрмале су му самопоуздање. Имао га је тек толико да је и једна била довољна као алиби за повлачење. А није била само једна. Накупило их се. С муком је стајао пред огледалом. Образи су били прекривени црвеним бубуљицама или, кад их је сам цедио, надајући се да ће тако решити проблем, крвавим крастама. Козметичке салоне и третмане родитељима није смео ни да помене. Пара за то не би било. Одлазио је на кожну клинику у Џорџа Вашингтона, сатима седео међу стотинама пацијената и чекао да добије рецепт за лосионе и неке пудере који му ништа нису помагали. Само је слушао. –  То је нормално, то је пубертет, проћи ће. Није имао времена да чека да све то прође. Нико му није рекао ни шта је пубертет, у какво то доба улази. Ко да му објасни? Ни оцу ни мајци нико то није објашњавао. Где и код кога су они могли да савладају то градиво, па да бар мало утеше бубуљичавог сина? Ни у школи се о томе није учило. Само је чуо ...