Постови

Тајна три свеске - 2. део

Слика
Бранко се вратио у свој свет књига и свезака. Имао је више времена него икад. Читао је, подвлачио и преписивао. Све проживљено, лагано, уз враћање прошлих слика и емоција, претакао је у слова и реченице које су пуниле црну свеску. Једну, па другу, па трећу... Знао је да то нико неће читати, јер није имао коме да пише. Ти записи су били његови разговори са собом. Свеске су лежале у картонској кутији у којој су биле заборављене Косанине ситнице којих је хтела да се ослободи. Он их је, не случајно, оставио. Да буду уз његов живот у црним свескама. Није се често дружио с њима. Бар не онолико колико је проводио са светским књижевницима. Почео је да размишља о писању за своју душу. Толико тога је прочитао, видео, па и доживео радећи у општини, где се испред њега сваког дана шетала галерија ликова са својим лицима и судбинама које га нису остављале равнодушним. И тако је купио црвену свеску тврдих корица. Записи су се претакали у приче. Писао их је за себе, без жеље да их било када било где ...

Тајна три свеске - 1. део

Слика
  Узео је гомилу папира коју му је кроз шалтер пружао човек већ прилично нервозан од чекања испред стакленог зида који их је делио. Видео је да овај нешто прича, али га није слушао, нити је желео да се упушта у његову причу или да се правда због дугог чекања. Ни на шта није могао да утиче: ни да смањи редове, ни да убрза пријем докумената. Трудио се да свој посао, завођење и разврставање онога што прими, уради како треба, да не буде пропуста. Звук печата на потврди коју предаје странци, како би с тим папиром трагала за предметом, био је знак да је један предмет обрадио. Чим би се једна странка удаљила, на стакло би се, са својом причом и папирима, приљубила друга. Био је љубазан са сваким – „Добар дан и изволите.“ Изговарао је, углавном, само то. Кад је морао, одговарао је на питања, али само на она за која је надлежан. Стотине пута дневно. Без смешка, али и без мрштења или повишеног тона. То је људима било довољно. А он ништа више од тога није могао ни да им пружи. И тако осам сат...

Брисање

Слика
Пре извесног времена стигла ми је вест – умро је мој први уредник на телевизији. Човек који ми је много помогао, пружио руку и повукао ме када сам био на раскрсници живота. Дао ми је прилику да кренем путем којим сам желео да идем од малих ногу. Живот нас је одвео на разне стране. Шибао нас је. Више њега него мене, јер је остао Човек, онакав какав је био и онда када смо се срели неколико деценија пре тога. У годинама које су уследиле, видели смо се неколико пута. Звао ме је у емисије које је уређивао на неким другим телевизијама. Нисмо се позивали телефоном, нисмо се виђали у кафанама, како смо знали, кад смо били много млађи. Ипак, никада га нисам заборавио. Памтим га. Гледао сам у телефон. На дисплеју је било његово име и презиме. Притиснуо сам дугме delete. Избрисао сам га. То чиним кад год неко кога сам познавао оде на неко друго, боље место. Прихватам те чињенице као неминовност. Телефон чува и оно што је у животу већ одавно престало да постоји. Нема потребе да буду у њему, није ...