Момине приче

Сала је била пуна. Будући лекари седели су и чекали да им уруче дипломе Медицинског факултета. ила је седела, повремено се окрећући да види мајку и оца који су били неколико редова иза ње. Видела је да се смешкају и да нешто тихо разговарају. Лица су им сијала од поноса. Мајка би, кад би им се погледи срели, лагано махнула руком. Мила је одговарала осмехом. Она је била њихова мезимица, дар од Бога, дете које су деценијама чекали. Када је ушла у њихов живот, били су већ у годинама у којима се људи полако мире с тим да неће имати деце. А онда се неочекивано појавила – она, као поклон који живот понекад уме да донесе кад се више ничему не надате. Од првог дана била је средиште њиховог света. Сваки дан њеног одрастања, сваку болест, све радости, носили су дубоко у себи. Кад им је дошла, Драгиња, коју су од миља звали Драга, дала је отказ после више од двадесет година рада, да би била уз Милу. Јанко, њен муж, шеф књиговодства у једној угледној фирми, толико добро је владао тим „занатом“, да...

Бранко се вратио у свој свет књига и свезака. Имао је више времена него икад. Читао је, подвлачио и преписивао. Све проживљено, лагано, уз враћање прошлих слика и емоција, претакао је у слова и реченице које су пуниле црну свеску. Једну, па другу, па трећу... Знао је да то нико неће читати, јер није имао коме да пише. Ти записи су били његови разговори са собом. Свеске су лежале у картонској кутији у којој су биле заборављене Косанине ситнице којих је хтела да се ослободи. Он их је, не случајно, оставио. Да буду уз његов живот у црним свескама. Није се често дружио с њима. Бар не онолико колико је проводио са светским књижевницима. Почео је да размишља о писању за своју душу. Толико тога је прочитао, видео, па и доживео радећи у општини, где се испред њега сваког дана шетала галерија ликова са својим лицима и судбинама које га нису остављале равнодушним. И тако је купио црвену свеску тврдих корица. Записи су се претакали у приче. Писао их је за себе, без жеље да их било када било где ...