Стид

Сваког јутра је пешке одлазио до Црвеног крста. У рукама је носио два цегера, један за хлеб, други за млеко. Од стана до приземне зграде у Дубљанској у којој се сиротињи делило то мало што је било, требало му је петнаестак минута хода. Ишао је увек истим, добро познатим путем.

У џепу је држао папирић, бон, на коме је писало презиме породице, тачна адреса и количина која им припада. Све то је било оверено печатом. Бон је чувао, знао је његову вредност. Без њега, ништа не би добио.

Када би стигао, стајао би на улици у реду испред врата. Гледао је испред себе. Нити је желео икога да види, нити да се његов поглед сретне са неким. Када би дошао на ред, поздравио би тетка Дару, а она би га помазила по глави. Знали су се, виђали су се годинама сваког јутра у исто време. Пружио би јој бон, она би га погледала и пружила му два хлеба и два литра млека. Толико је писало на бону.  То су звали – следовање. Помогла би му да све то стави у цегере, а онда би он кренуо назад истим путем. Када би му се руке умориле, пребацивао би цегере из једне у другу, јер је млеко у стакленим флашама било теже од хлеба.

Код куће су га чекали бака, већ дубоко загазила у девету деценију, и брат и сестра. Имали су тек по пет-шест година. Мајка је била на послу, а отац већ месецима у болници. Имао је туберкулозу. Кад није био у болници, обилазио је предузећа од врата до врата тражећи неки посао. Предахе је проводио у кафанама. Имао је увек за прву туру пића, а онда су неки други настављали са следећим турама. 

Док се враћао кући са следовањем у цегерима, дешавало се да га задиркују дечаци из краја. Знали су ко је, куда иде и шта носи. Сиротиња није могла да се сакрије. Било је и увреда. Само је настављао да хода не заустављајући се, не осврћући се на то што чује. Држећи цегере, само би убрзао кораке. Да што пре оде одатле. 

То је први стид кога се сећа. Никад га није заборавио.

Неколико година касније, био је мало старији, остајао је код куће да чува брата и сестру док су отац и мајка били на послу. Бака је умрла. Он је био најстарији син, па је морао да замени баку. Тога дана морао је да оде до продавнице на углу улице. Рекао им је да буду добри и да ће се он брзо вратити. Тако је бар требало да буде. Закључао их је и отишао. 

Док је шетао по продавници између оних гондола са слаткишима, угледао је чоколаду. Одавно је нису јели. Знао је да новца за њу нема, јер му је мајка оставила само онолико колико је било довољно за хлеб, млеко и јогурт. Гледао је у њу, а она у њега. Као да га је позивала. Рука је кренула и чоколадица је завршила у џепу кратких панталона. Хтео је да је подели са братом и сестром. 

Није знао да у продавници изнад његове главе постоје огледала. Кад је стигао до касе са корпом у којој су били хлеб, млеко и јогурт, само су га издвојили из реда. Чуо је оштар женски глас – „пођи за мном“.  Одвели су га до канцеларије шефа продавнице. Слутио је шта ће бити. 

Чим је ушао, продавачица која га је увела, ставила му је руку у џеп панталона и извадила чоколаду. Погледала га је оштро и хладно. Већ од тих очију му је била мука. Чоколадицу је ставила на сто испред шефа. У њега није смео ни да погледа. Само је чуо наређење – „седи“.

Седео је са рукама прекрштеним на крилу. Низ образе су му потекле сузе. Клизиле су све до браде и падале на голе бутине. Било их је толико да су текле у потоцима. Човек преко пута је понављао исто питање: „Да ли знаш шта си урадио?“ Он је ћутао.

Испитивање и његово ћутање, које је све више нервирало шефа, потрајали су. После десетак, можда петнаест минута, шеф је почео да се дере, ваљда да дода тој својој строгоћи. Што је бивао гласнији, он је све више плакао. На крају му је узео чоколадицу и истерао га из продавнице. За њим је викнуо – „да те више никада нисам видео у мојој продавници“. 

Док је трчао кући, вукући торбе са храном, није престајао да плаче. Чим је откључао стан, до врата су дотрчали уплакани брат и сестра. Нису навикли да тако дуго остају сами. Загрлили су се и хорски заплакали. 

Никада ником није причао о томе. То је био други стид. И страх. Никад заборављен.

Тако су некако стид и страх постали његови нераздвојни пратиоци кроз детињство и младост.

Отац му је био предратни берберин. Кад је после рата дошао у Београд, понео је са собом сав свој прибор. Бритву је користио сваког дана, јер ништа није могло да га обрије као бритва. Машиницу за шишање, ону ручну, за себе није користио, јер је ишао по салонима. Њу је чувао за синове. Прво би он, најстарији син, сео у столицу, а отац би му преко рамена пребацио чист бели истрошени чаршав. Остало му је само да сагне главу и зажмури. Ћутао је. Није имао шта да каже. Једва је чекао да се шишање заврши. Слушао је звук маказа и ручне машинице, док му је отац померао главу горе, доле, лево, десно. Кад би отац завршио, четкицом би ишчеткао длаке са лица и ушију и задовољно би му рекао – „Погледај се, сад си к'о нов“.

Гледао би се у огледало које је отац држао у руци и кружио око његове главе, али ништа није говорио. Бол у стомаку му се већ појављивао при помисли на сутрашњи одлазак у школу. По тој фризури са јасно наглашеним шишкама одрезаним као да му је отац држао лењир на челу, разликовао се од свих дечака. Уз шишке његов знак распознавања у гомили деце било је и све оно око главе што је машиница „покосила“. И тај стид памти, као и коментаре и ударце по свеже ошишаном темену и врату. Било је и неког страха од тих удараца, али га је стид ипак више болео. А највише речи – „опет те матори шишао“.

Тек када је загазио у младост, нестали су тај стид и страх, јер је почео да се шиша у оближњем салону. 

Мислио је да је најгоре прошло. Али, један стид је отишао, а други је дошао.

Пубертет му није поштедео лице. Бубуљице, красте после цеђења, лосиони, пудери и одласци на кожну клинику обележили су му године сазревања. Добијао би рецепт, одлазио у апотеку где су справљали лосион и пудер по рецепту др Степанова, који је он звао „Степин“, и свако вече је кретао у борбу против бубуљица. Прво са лосионом, а онда би, кад промућка флашицу, ватом наносио течни пудер на лице. Тако „маскиран“ је спавао, надајући се да ће сутра, кад се погледа у огледало, лице бити бар мало лепше.

Склањао је поглед пред девојкама. Побегао је у себе. Оцу и мајци није смео да помене козметичарске салоне у које су ишли неки његови добростојећи вршњаци. Чуо је за козметичарску школу, тамо у Моше Пијаде, преко пута Дома омладине. Тамо се сређивање лица није плаћало. Тек после прве посете схватио је зашто. На његовом лицу су се училе ученице под будном пажњом наставница. Чишћење лица било је тортура. После „третмана“ гледао је да што пре седне у аутобус и оде кући. Поглед у огледало, црвено лице отечено од чишћења и понека крвава краста, били су знак да неколико дана неће изаћи из стана.

Стидео се сопственог лица. О томе није имао са ким да прича. Кад би чуо од оца или мајке да је то нормално, није ни покушавао. У тим годинама улазио би у учионицу кад сви остали уђу. Одлазио је убрзаним кораком до свог места гледајући да не сретне нечији поглед. Кад би се то ипак десило, брзо би спустио очи. У школском дворишту стајао би по страни. Девојке су пролазиле поред њега, смејале се и разговарале, а он је бежао од њихових погледа. Улазио би у аутобус и стајао на задњој платформи окренут ка прозору, правећи се да гледа напоље, док је у стаклу видео своје лице. Чинило му се да сви гледају у његове бубуљице.

Проћи ће све ово, говорио је себи. И пубертет и све оно што је донео.Године су однеле и пубертет и бубуљице. Опоравио се од оних стидова и траума, кренуо даље. Није било разлога да се више стиди пред другима. Стидео се само онога што учини. То му се ретко дешавало. Више се са стидом није сударао као раније. Понекад би се постидео себе, али је то остајало у њему. Стидео би се када не учини оно што је требало или када не каже оно што би ваљало да каже. Истине и себе ради. 

Ћутао је више него што је требало, бар тако је мислио. 

Али, судбина оца му је увек била пред очима. Отац је говорио оно што мисли, често погрешним људима, на погрешном месту и у погрешно време. Није желео да плаћа цену коју је отац плаћао. Зато је ћутање неретко било његов избор. А онда би се због тог ћутања гризао у себи. И стидео се себе.

После више од шест деценија од оног првог стида због сиромаштва, сада већ као доктор наука и професор, суочио се са никад већим невременом.

Покушавао је да се прилагоди, да не види оно што се не да сакрити. Трпео је и ћутао, не знајући шта да чини, све више осећајући да су у том свету стид и образ нестали. Али, онда се суочио са собом. Поново.

Морао је да пропушта студенте који ништа не знају или да им унапред даје питања. Кад је негодовао код власника високе школе, овај му је објашњавао да тако мора, да је такво време и да студенти добро плаћају. А то је најважније, рекао му је, уз осмех, тапшући га по раменима. 

Тада се погледао у огледало. Видео је да улази у свет који није његов.

Постидео се себе. 

Сутрадан је дао отказ.