Прво и последње сликање
Пре поласка отворила је шкрињу. То је био онај тежак дрвени сандук што је стајао у углу собе, увек закључан, са старим кључем што се, замотан у марамицу, чувао у појасу. Чим га је отворила, запахнуо је мирис домаћег сапуна од лаванде са околних брда. Давно га је правила. Умотала га је у неку хартију, па ставила у шкрињу, да не исфлека одећу. Тако ју је чувала од мољаца и зуба времена.
Осетила је, и поред јаког мириса лаванде, и мирис дрвета, старих тканина и нечег чега више нема, али то остаје у уму и ноздрвама, чак и кад се добро затвори у дрвени сандук. Мирис неких прошлих времена који враћа сећања. Сваки комад одеће унутра био је прича која никада није испричана. За те приче није било времена, морало се преживљавати. А и да га је било, није имала коме да их прича. Имала је женску децу, али их је болест однела. Остала је сама са четири сина који нису имали слуха за те приче. Није то за мушку чељад.
Није бројала дане, који су сви били исти, већ уздахе. Сваки је био молитва да јој се деца врате. Чекање, испуњено неугаслом надом, држало јој је зидове куће и душу усправном и истрајном. И кад је спавала, чекала је, надајући се да ће чути кораке неког од њих. У таквим чекањима се није облачила свечана одећа. Седела је и чекала у црној одећи и мрклим ноћима.
Вадила је део по део одеће. Пажљиво је све гледала, као да прстима милује дане који више не постоје, али још дишу у сећању, па их онда нежно слагала на свој кревет. Кад је све поставила и сложила по целом кревету, почела је да се облачи.
Прво је узела рубину од белог платна, са ручним везом. Испеглану и сложену, чисту, као да је јуче сашивена. Прстима је прешла преко веза — ситног, златног, у чијем раду као да је остао дах неке друге жене, неке ње која је давно била млађа, пуна вере да је чекају радосни дани због којих ће сва насмејана носити своју златовезом украшену рубину.
Рубину је увукла у црну сукњу — такве је носила на сахрани четворо деце и два мужа. Нова је била у шкрињи а оне за сваки дан, на столици, крај кревета. Само је скидала једну и облачила другу, чисту. Као да се у њој најлакше хода кроз живот. Ваљда је зато кроз њега само тихо корачала. Обукла је и дебеле црне чарапе, навлачећи их полако, одлажући тренутак поласка.
Преко рубине је обукла јечерму од чоје. Густа, тамна, без украса. Она какву носе жене које се више не украшавају ни за себе, ни за друге.
На ногама – црне ципеле од грубе коже, са малом петом, оне које трају цео живот. Обувала их је само неколико пута у животу. Остаће неизношене. Те ципеле су знале путеве ка црквама и гробљима. У њима се није радовало.
На главу је ставила ресачу. Црна марама, пажљиво намештена да покрије косу раздвојену по средини, како су се чешљале удате жене. И удовице, као што је била она. Око врата је ставила танак, једва видљив ђердан. Толико скроман да је човек морао да застане и загледа да би га уопште приметио. Само она зна од кога га је добила. Ништа није наследила, јер није имала од кога Можда је то био поклон од Блажа, другог мужа. Али, ђердан је остао, као нит, најтања од свих, једини украс који није служио да улепша, већ да подсети — да је некад била нечија.
Облачила се у тишини. У ходнику, испред собе, стајали су Мило и Јеко Зорић — синови њени и покојног Николе, њеног првог мужа. Сахранила га је још 1917, заједно са четворо њихове деце. Шпанска грозница је косила, узимала данак. Остала су јој само два детета. Сада су је пред вратима чекала два човека. Благутин - Мило, старији, са рукама прекрштеним иза леђа, поред њега Јеврем - Јеко, млађи, други син, са рукама у џеповима. Ћутали су и чекали, без нервозе и журбе. Само удубљени свако у своје мисли. Као да су знали да је то последњи пут да је гледају тако обучену.
Кад се обукла, затворила је шкрињу, па врата од собе, изашла, погледала синове и рекла – „Спремна сам“. Кренули су. Ишли су полако. Нико нигде није журио. Чуо се само звук ципела по калдрми. Држала је синове испод руку. Један с једне, а други с друге стране. Гледала је испред себе, не скрећући поглед. Синови су отпоздрављали понеком кога би срели успут.
Она никог није познавала. Једни су отишли, а други су дошли. То више није био њен град. Није га видела годинама. У центар није излазила од почетка до краја рата. Није смела сама да излази из куће. Сва четири сина, ова два Николина што је прате, и два Блажова, који тог дана нису били у Никшићу, била су у рату или у логору. Самоћа и туга су били њени пратиоци. Сада је ишла кроз тај исти град, али као странац. Све јој је било познато, али ништа јој више није припадало. Слутила је да се приближава време њеног растанка од Никшића.
Стигли су до фото-радње рођака Мига Зорића. Рекао јој је где да седне, где да гледа и да – не мрда. Све је слушала. Села је и погледала право у оно што је Миго рекао да је објектив. Ништа није питала. Није се намештала, није се трудила да буде неко други. Није се ни насмешила. Није ни знала како се осмех ставља на лице. Није ни покушала да изгледа лепше. Није хтела да буде неко други. Хтели су слику мајке. Ето, то вам је мајка.
Седела је потпуно мирно. Равних леђа, исправљеног врата, са рукама положеним у крилу, као да је пред иконом у цркви, а не у фото- радњи пред неком чудном направом коју никад пре није видела. Није знала шта је то испред ње, ни зашто се човек који је држао ту направу, сакрио под црно платно. Ипак, није се померила. Није се ни распитивала шта се дешава. Није је занимало. Све што је требало да уради било је да седи, без буке, без питања. То је умела, навикла на то. Очи је усмерила право тамо где јој је Миго рекао да гледа.
Лице није било у грчу. Није било ни хладно, али ни топло. Било је сабрано, затегнуто као платно на некој слици. Ни трага некој зебњи и неизвесности, али ни миру који доносе неки предах и тишина. Нешто друго је било ту — нешто што се не да видети нити прочитати на први поглед. Види се тек кад се дуго гледа. Иза тог лица и очију притајио се вишедеценијски умор, али и скривени понос, онај којим се човек не хвали, него га са радошћу носи. Види се и пригушени инат, сакривен дубоко испод коже, као чвор давно настао, животом заплетен, што се никада неће ни расплести. Онај инат који буди исконску снагу да у свему истрајеш и потрајеш, који ти не дâ да паднеш, који те подигне, кад клекнеш.
У том свом миру, док је седела, ништа није тражила, чак ни неку реч. Само је хтела да је упамте такву каква је — без украса, без лажи, без жеље да буде лепша него што јесте. Са лицем које је целог живота било огледало њеног живота.
Само је чекала да и ово прође. Знала је шта је чекање. Свикла је на њега. И то седење и гледање у објектив није било само трпљење. То је било и прихватање. И ово сликање је прихватила као нешто што се мора. И то је научила – прихватање морања.
 |
| Моја бака Стануша Цебаловић |
Слика је сада ту. Иза ње много неиспричаних прича. Само је она знала како је проживела те три године рата, сама, без икаквих вести о синовима, не знајући да ли су у неком логору, ко зна где, или на ратишту. Причало се да су, у фебруару ’42, кад су јој похапшени сви синови, Италијани и четници упали у кућу. Прво су опустошили радњу — однели робу, испразнили магацин. Живели су од те радње. Одједном — ништа. Само празнина. Тишина и зидови. Остаје без игде икога, без иједног мушког гласа унутра, чак и без гласa који би јој рекао где су јој синови одведени. Све је у једном дану нестало, и остала је само тишина, она што падне као тежак покривач и траје. Трајала је три године.
Као да је одлучила да не отвара врата кроз која не би умела да се врати. Било, прошло, затворено, готово. Своју самоћу и страхове закључала је негде дубоко унутар себе, као и ону шкрињу у углу собе. Ћутање је било њен језик.
Таква је дочекала синове. Враћали су се један по један. Неки из логора, неки из рата. Чврст, дуг загрљај, „мајко“ и „сине“. Довољно. Синови су, попут ње, своје ратне и логорске дане, кад су се вратили, донели са собом, али ни они нису копали по тешким успоменама да све то изнова преживљавају. Понеко од њих, само понекад, а то је било ретко, испричао би понешто.
Својим данима их није оптерећивала. Кад би је запитали „како је било“, само би махнула руком, као да тера нешто од себе. Само би рекла – „жива сам, мени доста“. Ни синове, а касније ни унучад, није водила у ту своју самоћу и борбу са самом собом. Није се ником жалила, никоме ништа није причала, ни од кога није очекивала било каква питања. Ћутљива, мирна, стрпљива — као неко ко се већ сасвим помирио са судбином.
Окупише се после рата покушавајући да живе као некад, мајка и четири сина. Да живе као да се све то што је иза њих никада није ни дешавало. Али, рат је учинио своје. Дубоко утиснути трагови се не дају обрисати. Отишли су једни а вратили су се други људи.
Покушали су да буде као некад, али су момци стасали, време је било да почну своје животе. Зато је њена радост трајала кратко. Бранко, најмлађи њен и Блажов син, бомбаш са далматинског ратишта, несталан, немиран, не скида униформу — одмах одлази у Скопље. Душан, први син њен и Блажов, одлучује да почне нови живот у Београду. Мило и Јеко остају у Никшићу. Жене се, граде куће.
Она – 65 година, удовица. Опет сама. Не због нечег што је пошло наопако, већ управо зато што је све коначно кренуло напред. Четири сина, сва четворица жива, али више ниједан у кући. Није то узимала за зло. Само је видела да за њу више нема места у том новом животу који је, коначно, почео да се креће.
Све је слутило да је растанак све ближи. Једног дана јој Мило и Јеко рекоше тихо, са неким опрезом, као да не знају да ли смеју да траже то од ње:
„Мајко... ајде да те сликамо. Да имамо успомену. Немамо ни татину слику.“
Ни они Зорићи, ни браћа им по мајци, двојица Цебаловића, нису имали слике очева, Николе и Блажа. Знала је да ће њену слику ставити негде на зид, да је не забораве. Знала је и да ће она њих гледати кад и ако дођу да је виде. Нико није морао да јој каже да се она више никада неће вратити у Никшић. Све је слутило да се слика не прави због тренутка — него за оно што долази после, кад ње више не буде међу њима.
Пристала је без речи. Желела је да остане у Никшићу, бар на неком зиду, на једном папиру. Да остави бар тај траг. Кућу ће продати, паре ће поделити, ништа за њом, сем те слике неће остати. Зато се и сликала. Први и последњи пут.
Недуго после сликања, одлази код сина Душана, у Београд. Он живи сам, подстанар је, тражи посао. Неће му ваљда сметати. Или је бар мислила тако. Али, није имала више где да се скући у Никшићу. Секла је корене надајући се да ће се старо стабло примити негде другде.
Можда данас та слика делује обично. Али у њој је све, па и оно неиспричано. На њеном лицу су урезани сви лични губици, од болести, тешког рада и ратова. То је лице жене која је издржавала и трпела. Слика жене која се никад није савила.
Синови јој више нису живи. Више нико и не зна за ову слику. Можда је још неко има, у фиоци, негде заборављену. Ако је неко има, можда и не зна ко је на слици. А док она траје, биће сведочанство и тиха песма о жени која је била крхки, али важан стуб породица Зорић и Цебаловић.
Њена слика није само портрет, нити је само успомена, документ или обична фотографија. То је доказ да је постојала. Та слика је огледало једног времена, једне жене и једне приче која и даље живи.
И ја је гледам. Знам да и она мене види. Не морам ништа да кажем. Она зна. А ја знам – остао сам да чувам њен лик, њену причу, да не остане заборављена у некој кутији, негде на тавану. Да не остане само црно-бели лист папира, који ће временом пожутети и нестати.
Коментари
Постави коментар