Ноћни новинар
Стајао сам иза закључаних стаклених врата, док се гомила нервозних људи гурала и покушавала на силу да уђе у банку. Гледао сам их како се лактају и свађају, не обазирући се на оног поред себе. Суочио сам се са сликама и лицима која ћу у годинама које су уследиле, гледати у сличним приликама када у цик зоре чекају у реду за млеко, када трчећи по продавницама скидају са готово празних рафова све што нађу и убацују у корпе како би спасили плату од хиперинфлације или када се очајнички боре да испред других уграбе оно што је на снижењу. То су били изрази лица које је тешко објаснити - помешани очај, похлепа и страх од сутрашњице. Лако се памте, али тешко описују, а још теже разумеју. Био сам помало збуњен том силом гомиле, чије намере нисам могао да предвидим, па сам се одмакао од врата метар-два, да ме нешто не исече, јер су се врата и стакла љуљала. Унутра, испред шалтера, тискала се већ десетина њих, негодујући што све иде споро, што не могу у трену да заврше све због чега су дошли...