Пакети и мајчине сузе
Дечју грају прекинуо је звук звона — дуг, оштар, упоран. Као да је онај који звони залепио прст за дугме, па неће да престане све док му се не отворе врата испред којих стоји. Знали смо одмах — нису комшије. Ако су нам врата закључана, њихово звоно је било кратко, само једном, да нас тргне. Они су нам често улазили и без звона, само куц-куц руком и лагани притисак на кваку. Врата често нисмо ни закључавали. Живели смо тако. Није било страха, јер није било ни лопова. Или их ми нисмо видели. А кад не видиш и не знаш да нешто постоји, не плашиш се.
Продоран метални звук могао је да значи само да је стигао незвани гост. Такве нисмо са неком радошћу и добродошлицом дочекивали. Нарочито кад је отац био код куће. Срећом, тог пута је био на послу. Да је њега пресекло то звоно, сигурно бисмо чули: „Ко је сад? Иди, Новка, види.“
Није волео ни изненадне посете, ни било какве телефонске позиве. Имао је одбојан став према свему што је било изненада. Телефон му је био и остао непријатељ до краја живота. Увек је мајци говорио: „Новка, јави се ти.“ Није уживао у тим дугим разговорима преко жице, али када зазвони, никад не знаш ко зове и колико ће та прича трајати. Нарочито не знаш какву непознаницу носи. Зато је бежао од телефона.
Униформисана лица, нарочито на вратима стана, никада му нису била драга. Милиционери, поштари, судски позивари — све је то код њега слутило на неку непријатност. Једино је касније заволео поштаре, када су почели да му доносе пензију. Али и тада би знао да каже: „Нека писма убаце у сандуче. Ако звоне, ил' је неко умро, ил' некоме нешто дугујем.“ И заиста — телеграми су у то време стизали само кад би неко одлазио.
Чим је зазвонило, ја сам, као и увек, био најбржи. Док сам изговарао: „Ко је?“, већ сам отворио врата. А на њима — поштар. Стајао је испред мене у уредној плавој униформи - тегет панталоне и светла плава кошуља дугих рукава, с капом благо накривљеном, која је чврсто чучала на глави. Као да је била неким лепком залепљена, па није мрдала, иако је била мало кицошки искошена. Прво што сам угледао била је баш та капа. Ни сам не знам зашто. Можда због оног сјајног знака на предњој страни, латиницом исписаног „ПТТ“, изнад полукружног, сјајног пластичног штитника. Капа је била тамноплава, помало избледела од сунца.
„Стигао вам је пакет. Има ли неког одраслог?“, рекао је, пре него што сам и стигао да проговорим.
Док сам отварао уста да позовем мајку, она је већ била крај мене.
„Добар дан, стигао вам је пакет“, понови поштар, потурајући мајци неки папир да потпише.
„Добар дан“, рече мајка, питајући где је пакет.
„У пошти, велики је. Ви само потпишите, па дођите у пошту да га подигнете. Ево, овде“, одговори човек у униформи, показујући мајци где да потпише потврду да је примила обавештење о приспећу пакета.
Кад је мајка потписала, и даље збуњена овом посетом, поштар рече: „Хвала, пакет вам је у овој нашој пошти, ту на ћошку.“
Мајка је, пре него што се окренуо као неки војник, само стигла да запита: „Одакле је, да није из Аустралије?“
Одлазећи, само је махнуо руком и рекао: „Да, неки велики џак из Аустралије.“
Мајка је затворила врата држећи папир у руци. „То је од Косе“, рекла је више за себе. „Писала је да ће нам послати пакет. Кад Душан дође, по подне ћемо отићи у пошту.“
Пакети из Аустралије су стизали ретко, једном-двапут годишње. Радовали смо им се ја и моја сестра и брат. У њима никад није било ништа за оца, а за баку тек понека ситница. За мајку марама, чарапе, нешто ситно. Остало — све за нас. Обућа, одећа, играчке. Тада нисам знао где је та Аустралија. Само сам слушао да је далеко, предалеко, да је повратна авионска карта прескупа и да тетка Коса и теча Андрија не могу тек тако да долазе. Али, мајка ју је помињала сваки дан, баш као и своје сестре из Црне Горе и Осијека и брата Милорада из Титограда.
По подне су отишли у пошту. Џак су донели у стан. Отац га је носио испред себе, чврсто га држећи обема рукама. Спустио га је у кухињу, крај стола. На белом папиру, у доњем углу џака, име и презиме примаоца - очево име. Тако се то радило. Он је био глава куће. Али ми смо знали — прави стуб је била мајка. А њој никада није сметало што јој сестра шаље нешто, а адресира на зета.
У другом углу џака — име пошиљаоца: Kosa Kozbasic, Riverside Road 21, Sidney, New South Wels, Australia. Кад добијемо писмо од тетке, увек смо чували коверат, да знамо да препишемо њену адресу, кад јој пишемо одговор. Тако је и запамтих, јер сам ја био тај који је латиницом преписивао адресу. Отац је писао ћирилицом, штампаним словима. Све је радио за столом, док мајка, сва утучена седи поред њега. Кад смо ми писали писма, за столом су седели само њих двоје. Када смо добијали писма из Аустралије и из Црне Горе, отац би, као спикер, почињао читање писма које нам је стигло: „Драги наши, ево решисмо да вам напишемо писмо. Ми смо добро и здраво, што и вама желимо. Како сте ви? Ође нема новости...“
Наши отпоздрави из Београда су почињали истим реченицама. Отац би узео папир и оловку и почео писмо. Мајка је седела крај њега. Није се мешала. Ћутала је. Писма се нису писала у весељу. Није било смеха. Само тихо присуство туге. Жал што ниси са онима којима пишеш писма, што их ретко виђаш или их уопште не виђаш, као Косу из Сиднеја.
Сестра, брат и ја смо, кад стигне тај аустралијски џак, као тог дана, седали на под, окружили бисмо га и чекали да видимо шта нам је све стигло издалека, док је отац полако, не журећи, развезивао џак. За столом су седеле мајка и бака.
„Дујо, види да нема писмо“, рекла би мајка.
„Гледам, Новка, не видим.“
„Мора да га има, не би послала толики џак а да у њему нема неколико реченица.“
„Прво тражим писмо, ово само избацујем.“
И онда, најзад — писмо. Отац га проналази у гомили одеће. Све стане. Мајка каже: „Седи, Дујо. Читај.“
Ми слушамо. Мајка ћути. Скрштене руке, једна шака на бради. Очи пуне суза. Понекад нека кане, она је обрише дланом. Ћути и слуша. Душан завршава читање.
„Ела, још једном прочитај, молим те“, каже Душану.
Душан ништа не говори, схвата да то треба да уради. Чита га поново. Мајка ћути, слуша. Кад Душан заврши читање, само пружи руку и Душан јој да писмо. Мајка није са нама. Отишла је негде са Косом, у дане када је са сестром трчала по пошћењским ливадама.
Писмо касније чита сама. Више пута. Док га не научи напамет.
Пакети које је Коса слала шездесетих, за мајку су били и радост и бол. Телефонски разговори — ретки. Само кад Коса зове. Ми нисмо могли. Увек је то било скупо.
Џак је више није занимао. Што је чекала, то је добила. Док смо ми вадили ствари из џака, она је писмо, седећи и даље за столом, држала у рукама, ћутала, патила и чезнула бришући сузе за сестром коју је видела последњи пут 1954. године. Тада су у Осијеку биле три сестре – Софија, која је живела тамо, Коса и Новка, које су у нови живот, полазиле баш из Осијека, уз подршку сестре Софије.
Коса, стара тек 19 година, Црногорка из Пошћења код Шавника, срела се тамо са Андријом Козбашићем, Хрватом из Славонског Брода. Заједно су те године преко Аустрије, побегли за Аустралију. Неко време су били у сабирним центрима, док нису добили папире да напусте Аустрију и бродом из Трста крену на вишемесечно путовање у Сиднеј. Зато ме мајчине сузе уз Косина писма и пакете нису чудила.
 |
| Цебаловићи и Козбашићи у Београду, јул 1978. |
 |
| У Сиднеју 1999: ја, тетка Коса и теча Андрија |
Први сусрет — 1978. године. Коса је дошла с породицом. Прошли су све — Славонију, Црну Гору, Београд. Мајка и Коса су се загрлиле после двадесет четири године. Последњи пут. Мајка је умрла 2013. године. Коса више никада није дошла. Зато сам ја отишао код ње, 1999. године. Умрла је пре неколико година.
Бака је била жива, лето 1966, ја тек десет година. У улици смо се играли са дечаком кога смо звали Луди Микица. Позове ме он да идемо у мочваре Новог Београда да беремо бамбусе.. Понесем нож. Бака пита где идем. Рекох — да се играм. Са прозора је видела с ким сам отишао. Није знала где сам се запутио са ножем у руци. Вратим се предвече. Сви су на тераси. Чекају ме. Шуњам се да ме не виде док ме не виде на вратима. Некако ми лакше. На вратима – отац.
Кренуло је са шамарањем, а онда се отац, не знам како, одакле му уопште та идеја, јер се обично хватао за каиш који би претходно извукао из панталона, дохватио вијаче. Ухватио је за оне црвене дршке, обе у једној руци, па са тако удвострученом вијачом, почео да ми „милује“ голе ноге. Лето је. Кратке панталоне. Колико год да сам играо „коло“ покушавајући да избегнем вијачу, трчећи око њега, јер ме је једном руком држао, док је другом ударао, вијача ме је увек стизала. Док ме он шибао, мајка је кукала и викала „Дујо, немој“. Није то помагало, док Дујо васпитава. Уморио се и престао тек када су ми ноге већ биле у пругама. Кад је стало — знали смо: та вијача више није играчка. Ни са Лудим Микицом више нисам брао бамбусе.
 |
| Милена Ћоровић |
Пакети тетке Милене Ћоровић, из Пошћења, маминог родног села, доносили су више радости мајци и оцу. Тетка Милена је своје пакете најављивала писмом, не телефоном, као Коса. У Пошћењу тада нису имали телефон, па су писма и пакети, као и виђање једном годишње преко лета, били сва веза две сестре.
У кутији није стизала само храна, већ и брдо тешких емоција, сећања на село, на детињство, на мирисе онога што је мајку подизало и отхранило, на заједничке дане шесторо деце Јанка и Вукосаве Лаловић. И тај пакет је мајка дочекивала са сузама.
Сир прљо Скоруп
Унутра мешина сира прље, ситног, тврдог, сланог, чији укус, па и мирис, и данас памтим. Уз њу, пошто је тетка Ковиљка тада живела у Београду, стизале су две тегле скорупа, једна за нас а једна за Кову, како су је сестре звале. Скоруп јаког укуса и мириса, стар, презрео, могао је да се маже на хлеб, али нам је мајка то ретко давала. Гледала је на њега као да је неки редак лек. Само она је отварала теглу и кашиком захватала свакоме колико треба. По мало. Да потраје. Чувала је скоруп као зачин за качамак који је кувала са кртолом. Гледао сам како га на шпорету туче оном мацом, остављајући рупу у средини шерпе.
Кад га скува, седнемо око стола, сваком у тањир стави по мало качамака, у средини направи удубљење, па у њега стави – скоруп. Да замасти и замирише. Да нама у граду донесе укус и мирис Црне Горе.
Онда би рекла: „Сачекајте мало да се скоруп истопи, дувајте да се олади.“
Кад стигне пакет, увек смо о томе обавештавали стрица Бранка, који је увек само говорио – спремите качамак. Скоруп уз њега се подразумевао. Док бисмо јели, слушали бисмо њихове приче из детињства, које су будили сиротињски качамак и један стари скоруп. Кад би стриц кретао, мајка би му, у неку мању теглу дала неколико кашика укуса из завичаја. Уз скоруп и сир, тетка нам је слала и рукотворине од домаће вуне - чарапе за нас троје деце. Пуне, грубе, богате, миришљаве на овце, топле, пуне љубави.
То је била прича о два пакета и три сестре. О ономе што су ти пакети носили, доносили и будили, не дајући да се угасе љубав, туга, сећање, носталгија, чежња и патња. Пакети више не путују. Сестре нису живе. Њихова деца понекад размене поруке преко Viber-a и WhatsApp-a.
Коментари
Постави коментар