Огољавање

Чврсто је држао колица за пијацу, седећи негде у средини аутобуса. Био је задовољан што га није дуго чекао, а још срећнији што неће морати да стоји. Чекало га је бар пола сата вожње.

У аутобусу није био сам. Одвикао се од гужве и градског саобраћаја, јер је ретко излазио из свог краја.

– Е, знаш шта има ново? Мишко има нову девојчицу. Не прича ми ништа, али видим ја. Већ неколико дана тушира се два-три пута дневно, што му се иначе не дешава ни за недељу дана. Па ударио фризуру, ошишао се, да, да, и почео да се брије сваки дан, иако то може да скине и кад стоји на промаји.

Никада није турао нос у туђе ствари, нити га је занимало туђе двориште, али је сада, мимо своје воље, морао да слуша ову причу.

– И све ја то гледам, ћутим, правим се да ништа не видим. Знам ја то, прошла сам то. Него ми чудно, нисам знала да је раскинуо са оном претходном... Ма није био с њом ни десет дана, сада нека друга. Чим се он толико умива, лицка и мирише, ова га је изгледа добро дрмнула.

Гласан смех пропратио је крај приче.

– Питам га ја: „Сине, јел’ се то спремаш за Миру?“ Тако му се звала бивша. Он се само смешка, ћути, као да је воду у уста узео. Најзад проговара: „Није Мира, једна друга.“ Питам ја: „Ко је, одакле је, чиме се бави?“ – а он оде. Ето, тако ти је код мене. А шта има код тебе?

Уследила је тишина.

– Е, драга моја, ваља издржати те луде године. Ето, ја муке са сином, а ти са ћерком. Лакне ми кад га видим у кревету. Док не дође, сан ми не долази. Е, ајде, чувај се, чујемо се, треба да сиђем.

Није сишла.

Гледао је кроз прозор. Редови зграда смењивали су се једна за другом. Све исте, сиве, окићене графитима и увредама онима који нису на истој страни као ови што су их писали.

Сетио се како је некад ућуткао једну која није затварала уста више од пола сата. Није могао да издржи, па ју је упитао да ли сви морамо да слушамо ко, кога, када, где…

Сада је ћутао.

Недавно му се исто десило кад је путовао са женом. Само га је смирила и рекла:

– Ћути, то је данас нормално. Видиш и да пуше и да гласно причају. Сви ћуте и трпе.

Само јој је рекао: „Али, све то није нормално.“

„Знам, али је данас тако. Нико ништа не види, сви ћуте.“

Понадао се да ће тортура преко мобилног бити готова. Залуд. Опет је зачуо исти глас.

– Драга моја, ево мене. Нисмо се чуле од јуче.

Опет гласан смех.

– Заборавих да ти кажем за Перу. Има нову љубавницу. Сви знамо, само Јаворка не зна. Није знала ни за претходне. А ти знаш Перу, ако се не похвали… Да, да, похвалио се мом Јови.

Као да је сама у аутобусу, наставила је.

– Ма, ко зна где је нашао. Јова само рече да је двае'с година млађа. А Пера – лепотан. Срела сам га пре неки дан. Средио се, улицк'о, мирише на неку јевтину колоњску … К'о да иде на свадбу. Вероватно иш'о код те нове. Ех, мушкарци...

Кратка пауза.

– А Јаворка му пере кошуље, пегла, спрема ручак. Ма џукела једна…

Он више није гледао кроз прозор. Покушао је да мисли о списку за пијацу. Није ишло.

– Ја сам ти, драга моја, одма' рекла Јови: „Пази се ти Периног друштва.“ А посебно се пази мене.

Опет смех.

Стегао је ручку колица. Осетио је како му се дланови зноје, али је ћутао.

– Јавим ти се опет ако буде новости. А ако Јаворка сазна, биће свашта. Ма не, не пада ми на памет да јој било шта кажем. Њихова мука, није моја.

Заврши се, неће ваљда више, помислио је гледајући колико још станица има до пијаце. Пресекло га је још једно „Где си, драга моја?“

Нови позив.

– Нисам ти рекла за Славицу. Била сам код ње. Нисам ни знала да је тако болесна.

Глас је утишала.

– Ма, не знам да ли да ти причам… није за свакога…

– Није добро, драга моја. Никако није добро. Кажу… оно најгоре.

Спустио је поглед.

– Не можеш да је препознаш. Смршала, жута… једва прича. А муж јој само ћути.

Аутобус је нагло закочио.

– Водили су је на све могуће прегледе. И код приватника и код ових државних… ништа. Чекају резултате из Беча. Али, знаш како то иде… Све слути. Видиш јој у очима. Као да броји дане. Ја јој кажем: „Ма, биће то добро“, а знам да неће. Немој ником да кажеш. Деца још ништа не знају…

Није више могао да издржи. Спремио се да изађе из аутобуса.

– Него, драга моја, ево моје станице, силазим. Ето, то ти живот. Данас јеси, сутра ниси. А ми се нервирамо око глупости … Чувај се.

Глас који га је реметио више од двадесет минута, изашао је. Остао је да сачека своју станицу. Аутобус је кренуо даље.

Он је гледао негде у празно.

Притискале су га туђе болести, туђа немоћ, туђа брука, туђи животи.

Као да стида више нема.

Неком је зазвонио телефон.

– Ш'а има? Где си, бр'те?

Устао је и сишао на првој станици.

Сачекаће неки други аутобус.