Три ћерке (2)

Дани су пролазили споро. Мила је одлазила на посао, враћала се, мало говорила. Драга је покушавала да разговором разбије тишину која је прекрила њихов дом. Није успевала, јер се Мила повлачила и одлазила у собу. Кад би она отишла, препуштали би се тишини, свако у својим мислима. Јанко би рекао:

–  Све ће проћи, па и ово. Мора. Обасјаће сунце и њу.

Наставио би да седи у својој фотељи, са новинама у рукама. Држао их је отворене, али их није читао. Поглед би му одлутао негде изнад слова, у неке тешке дане које је, пре уласка Миле у њихов живот, провео са Драгом.

Јутарња куповина новина и пењање до другог спрата бивало му је све теже. Замарао се брзо. Тешко је дисао. Ишао би, па би стао, пео се, па се одмарао, покушавајући да удахне што више и што дубље.

Борио се за ваздух. Боја у лицу га је одавала.

–  Што си се зацрвенео, шта ти је – упитала га је Драга.

–   Умарам се.

–  Иди код доктора. Провери срце.

–  Проћи ће. Не брини, Драга, чувам се.

Није пролазило.

Престао је да иде код приватника да им води књиге. Све чешће би по новине слао Драгу или Милу, ако није отишла на посао.

–  Тата, доста је игре. Сутра те водим код кардиолога. Нећу ићи на посао, бићу с тобом цео дан – рекла му је Мила једног дана.

Увече је Драга постављала вечеру, док је Мила, по доласку с посла, прала руке.  Јанко је био у дневној соби, из које се чуо телевизор.

–  Јанко, вечера, дођи – позвала га је Драга.

Није одговорио. Позвала га је још једном. Тишина. Мила је, видевши да се отац не јавља, ушла у дневну собу. Седео је у фотељи, као и увек. Новине су му биле у крилу. Глава благо накривљена са стране.

–  Тата…

Пришла му је и лагано га дотакла. Није се одазвао. Очи су биле затворене. Узела му је руку, која је онако опуштена, била тешка и хладна. Одмах је схватила да је отишао. Тишину собе је разорио њен врисак. У собу је утрчала Драга. Клекла је испред фотеље у којој је Јанко седео. Ухватила му је руку и бризнула у плач.

Наредна три дана, до сахране, Драга је преседела под лековима за смирење, гледајући испред себе, у фотељу у којој је Јанко деценијама седео. Ни реч није изустила. Мила је сада покушавала да њу врати у живот, али није успевала. Драга је била одсутна.

После сахране, покрили су се тишином и тугом.

Мила, суочена са још једним губитком, сакупљала је снагу да крене даље. Сада је ваљало да се посвети мајци. И деци, тамо у болници. С мајком је проводила сате. Понекад би заједно изашле, прошетале, селе у оближњи кафић и попиле кафу. Имале су само једна другу. Мила никога више није тражила, избегавајући погледе младих доктора који су јасно говорили да им се она допада. Имала је стару мајку и то јој је у тим годинама било довољно. Завршила је и специјализацију. Ништа није планирала, плашећи се да све поново не пропадне. Тако су дани текли, све док Драга није посустала.

Била је све уморнија, говорећи да су и њу стигле године. Тешко се пела до стана, кашаљ је био све чешћи и јачи, иако није била прехлађена. Јела је све мање. Кад би је Мила понудила, рекла би – „Нисам гладна, не једе ми се“. Била је све мршавија. Кад јој је Мила поменула лекаре, узвратила би да јој није ништа, да је здрава, али и стара.

– Твоје је само да идеш поред мене, а ја ћу да те водим од доктора до доктора. Морамо знати шта ти је. Не свиђа ми се све то.

Већ после првих резултата Мила је постала забринута. Мајци ништа није говорила. После три дана, кад су сви прегледи завршени, знала је све и пре него што јој је доктор дао коначан суд – рак плућа. Морала је да сакупи снагу и да пред мајку изађе са осмехом и без иједне сузе. Није јој одмах рекла. Знала је да би Драга после тога одбила лечење. Али када су стигле до хемотерапије, више ништа није могло да се крије. Није желела да то каже мајци. Помислила је – ја сам јој ћерка, ово треба да јој каже лекар. Не могу ја. Нити смем. Драга је све време гледала доктора у очи. Кад је чула дијагнозу, погледала је у Милу и упитала:

–  Знала си?

–   Да.

–  И ја сам знала.

Заћутале су. Драга је устала и загрлила ћерку.

– Идемо даље. Па где стигнемо, немамо много времена – рекла је Драга, држећи ћерку за руку.

Уследили су тешки дани. Одласци на терапије, сати мучења док се тело бори са хемијом, кратка побољшања, па очекивана погоршања. Драга је копнила као снег, топила се пред Милиним очима. Све више је лежала него што је ходала по кући. И разговор са Милом је постао напор. Сан је и мајци и ћерки био одмор од свега.

–  Мила моја – позвала је Драга једног дана показујући јој руком да седне поред кревета.

Мила је привукла столицу, ухватила мајку за руку.

–  Ћери моја, стигли смо до краја – рекла је, борећи се за ваздух.

Мила је ћутала.

–  Ово не могу и не смем да понесем са собом. Нисам размишљала ко ће ти то рећи, Јанко или ја, али неко мора. Нити када ће то бити. Запало је мени да ти ја кажем.

Поново је стала. Гледале су се у очи и чврсто стезале руке.

–  Слушам те мајко – тихо је рекла Мила.

–  Јанко и ја смо прошли оно што си ти прошла са Николом. И ја сам изгубила ћерку на порођају. И ја, после тога, нисам могла више да родим.

Застала је. Мили су кренуле сузе. Једна по једна су текле низ образе. Није хтела ни да их задржи, ни да их брише. Слутила је шта ће чути. Кад је Драга дошла до даха, наставила је:

–  Мене Јанко није оставио. Остао је уз мене. Тражио је да усвојимо дете. Тако смо ишли у Звечанску. Тамо смо те први пут угледали. Дуго смо чекали да се све заврши. И дочекали смо.

Поново је стала. Сада су и њој кренуле сузе. У тишини су дуго плакале. Затим је Драга наставила.

–  Никада нисмо питали ко су ти и где су ти родитељи. Сада знаш – Јанко и ја те нисмо родили. Али, ти си била и остала наша ћерка.

Обе су гласно плакале. Грлиле су се још јаче. Мила је тада сакупила снаге да каже:

–  Ја немам друге родитеље. Не желим друге родитеље.

–   Ово сам морала да ти кажем. Мораш да наставиш да живиш, због нас, због себе. Ми смо живели за тебе, ти си нас задржала и одржала.

Мила је само слушала, не пуштајући мамину руку. Драга је умрла после неколико дана.

Милин живот се одвијао између болнице и празног стана. Данима је, седећи у Јанковој фотељи, враћала слике одрастања и све оно што је проживела са Јанком и Драгом. Тишина је сада била потпуна. Не тако давно, било их је четворо. Сада је остала сама. Оно што јој је Драга рекла, није је сломило. Дало јој је снаге да устане.

Није прошло ни месец дана откако је мајка умрла кад је закуцала на врата Дома за незбринуту децу у Звечанској.

Док је ишла ходником ка соби где су била деца, кроз њу је прошао неки чудан осећај. И она је у том истом дому провела прве године живота. Ничега се није сећала. После више од тридесет година поново је била ту. Међу децом са истом судбином.

Када је закорачила у собу, деца су је бојажљиво погледала.

Само је једна девојчица, дуге плаве косе, полако кренула ка њој. Осмехнула јој се и пружила руке. Мила их је прихватила. Загрлиле су се. Одмах је знала да је то њено дете.

Тек када се девојчица одмакла, Мила је приметила нешто што другима, можда, не би било упадљиво. Покрети су јој били спорији, дисање краће, као да се брзо замара. Инстинкт лекара у њој се јавио пре сваке мисли. Сагнула се и пажљиво је погледала.

– Како се зовеш?

– Анђела – одговорила је тихо.

У том гласу било је нечег крхког. Мила је лагано спустила длан на њена леђа, као да жели да је умири, али је у том додиру већ осетила оно што је слутила. Ово дете није било здраво. Не тешко болесно, али довољно да други окрену главу.Када је изашла из собе, потражила је васпитачицу.

– Она девојчица… Анђела? Какво јој је здравље?

Жена је кратко уздахнула.

– Има урођену срчану ману, такву да може да се лечи, али не и да се занемари. Има добре изгледе, али треба времена и стрпљења и неко ко хоће да се бори. Зато је још овде већ три године.

Мила је заћутала. Знала је да је донела одлуку.

Од тог дана, долазила је у Звечанску два пута недељно, само да види Анђелу. Тако се звала. Кад би се Мила појавила на вратима, девојчица би одмах потрчала да је загрли и пољуби. Мила се полако састављала после три смрти и развода.

Није долазила само као неко ко жели дете, већ и као лекар. Распитивала се о њеном стању, прегледала налазе и разговарала са колегама из болнице где је радила, који су пратили Анђелино стање, настојећи да сазна све што може. И људи у дому, који су свакодневно били уз ту децу, временом су се зближили с њом – дочекивали је као своју, без питања и задршке.

Месеци су пролазили у чекању на решење о усвајању Анђеле. Прошла је и година. Није посустајала. Веровала је да ће наставити живот заједно. После петнаест месеци, провера и разговора, уз сагласност надлежних и одлуку која се доноси само у посебним случајевима, постала је самохрана мајка. До јуче пусти дом испунила је дечја граја. Живот се вратио.

Имала је све што јој је требало – уз децу коју је лечила. Анђела је расла, Мила је пратила и бринула о њој. У почетку су одласци код кардиолога, контроле, слушање и праћење сваког откуцаја били готово свакодневна рутина. Анђела се замарала, није могла да трчи као друга деца. Мила је помно пратила сваки њен корак, сваки њен удах и издах, сваки њен откуцај срца. Са годинама, постало је јасно да ће једног дана бити потребна операција. Било је само питање дана када ће доктори рећи да је време за то.

Када је тај дан дошао, Мила је наизглед мирна, са страхом који није показивала, седела у ходнику. Сатима је тако седела слушајући кораке и гледајући у врата иза којих су лекари радили свој посао. Операција је трајала дуго. Када су је коначно позвали и рекли да је све прошло како треба, тек тада је осетила колико је била стегнута.

После тога, живот је кренуо лакше. Страх је полако попуштао. О редовним контролама и терапијама бринула је докторка – мајка. Анђела је јачала, корак по корак, као дете које је изборило своје место међу другима.

Кренула је у вртић. Једног јутра, док су очеви и мајке доводили децу, погледала је Милу и запитала:

– Где је мој тата?

Мила је застала, неспремна за то питање. Анђела је наставила:

– Зашто ме он не доводи у вртић?

Мила се прибрала.

– Није са нама.

– А кад ће доћи?

Мила је на тренутак заћутала.

– Неће доћи.

Анђела је гледала у њу, као да чека још нешто.

– Кад порастеш, објаснићу ти – рекла је тихо. – А сада трк у собу.

Првог дана школе Мила је држала Анђелу за руку, као што је некада Драга држала њу. Стајала је испред учионице и гледала како девојчица трчи међу другом децом, радосно, без страха. Кад се окренула и махнула јој, шаљући јој велики осмех, Мила је била потпуно испуњена и спокојна.

Године су пролазиле. Књиге су се гомилале на столу, свеске су се смењивале, а девојчица је полако постајала девојка. 

Једне пролећне вечери, кад је Анђела завршавала гимназију, подигла је поглед са књиге и рекла Мили:

– Мама, мислим да ћу најесен на медицину.

Мила је кратко ћутала, а онда само климнула главом.

– Добро, ићи ћемо на медицину – рекла је тихо.

Радост која ју је обузела није желела да покаже. Није додала ништа више.

Дани су се поново испунили обавезама, испитима и чекањима. Мила је гледала како Анђела пролази путем који јој је био познат. Уз мајку и разговоре с њом, Анђела је лако прошла кроз све те године. Када је једног дана ушла у свечану салу у којој се уручују дипломе будућим докторима, Мила је седела неколико редова иза ње. Није махала. Само је осмехом миловала Анђелу.

Ручали су у истој кафани у којој је неколико деценија раније Мила била са Јанком и Драгом. То је поделила са ћерком.

Радост због Анђеле испуњавала јој је срце, а сећање на оца и мајку притискало душу. Тражила је тренутак када ће Анђели рећи истину. Није желела да то буде опроштај и исповест. Никако није могла да га нађе. Зато је неколико пута пре тог дана одустајала. Поново је одустала. Ипак, месец дана касније, док су седеле после ручка, Мила је спонтано усмерила разговор на тему усвајања деце. Дуже него иначе задржала је поглед на Анђели.

–  Знаш… нисам ти никада причала како сам ја одрасла. Баку и деку ниси упознала.

Анђела је подигла поглед.

–  Имала сам оца и мајку, Јанка и Драгу. Бар сам тако мислила. Волели су ме… – застала је – …онако како се воли једино дете.

Глас јој је на тренутак задрхтао.

– Тек касније сам сазнала да су ме усвојили. Донели су ме из Звечанске.

Анђела је ћутала.

–  Пре мене су изгубили дете. Драга после тога више није могла да рађа. Као што ни ја нисам могла… – спустила је поглед – …после оног дана.

Тишина се спустила између њих. Мила је полако пружила руку и ухватила Анђелину.

–  Дуго сам мислила да се живот ту завршио. А онда сам једног дана отишла тамо где су некад дошли по мене.

Погледала ју је право, без скривања.

– И видела тебе.

Застала је.

– Љубави… ја те нисам родила.

Анђела је остала без речи. Поглед јој је на тренутак одлутао, као да тражи нешто чега више нема, па се вратио на Милу.

– Затечена сам… не знам шта да кажем.

Заћутала је. Мила је није прекидала. Само јој је држала руку, чвршће него малочас. Тишина је потрајала. А онда се Анђела нагнула и привила уз њу, као дете.

Мила никада није желела да било каквим поступком или речју утиче на Анђелине изборе. Знала је да је ћерка гледа и слуша, па се није изненадила када је рекла да ће радити у дечјој болници и да ићи на специјализацију из педијатрије.

–   Желиш то? – упитала ју је мајка.

–   Да, желим да лечим децу.

Само ју је загрлила и пољубила.

Понекад би се сретале на послу, у истој болници. Мало би попричале и отишле свака на своју страну. Код куће о послу нису причале. Бар Мила није покретала те приче. Препуштала је Анђели да бира када и о чему ће да причају. Не као мајка и ћерка, већ као две колегинице.

Тако су пролазили дани, мирно и устаљено. Ништа није реметило ту свакодневну шему. Све до једног дана.

Кроз врата ординације ушао је човек са дечаком од десетак година. Био је тужан.

– Није прошао спортски преглед, чули су нешто на срцу – рекао је отац.

Анђела је прислонила слушалице на груди дечака, задржала се мало дуже него што је било уобичајено, па све поновила још једном, спорије и пажљивије. Нешто јој се није допало. Подигла је поглед ка сестри.

–  Замолите дежурног кардиолога да дође.

Сестра је изашла, а Анђела је остала поред детета, тихо разговарајући са оцем, више да га умири него да му било шта објасни. Врата су се после неколико минута отворила. Ушао је лекар у белом мантилу.

–  Добро вече.

–   Добро вече – узвратила је.

–  Шта имамо?

–   Сумњам на шум. Нисам сигурна. Требало би урадити ЕКГ и ултразвук.

Пришао је, сагнуо се над дечаком и наставио преглед тамо где је она стала. Соба је на тренутак утихнула. Анђела је стајала са стране, посматрајући сигурност његових покрета. Када је завршио, исправио се и кратко јој климнуо.

–  Има шум. Идемо на ултразвук.

Узвратила је климањем главе, враћајући се мислима на дете које је са кардиологом одлазило на даље прегледе.

После неколико дана, у ходнику је случајно срела кардиолога.

–   Колегинице, ономад се нисмо ни упознали. Ја сам Јован Јокић.

–  Анђела Митровић.

После тога све је ишло својим током.

Сретали су се у ходницима, понекад у пролазу, понекад на кратким консултацијама. Разговори су у почетку били службени, тек неколико реченица довољних да се заврши посао. Како су дани текли, сусретања су била све чешћа, па су причали све више. Задржавали би се по који минут дуже, и кад за то није било правог разлога. Није било ни изненада, ни нагло. Све је долазило тихо, без најаве. Понекад би после смене изашли испред болнице, стали на тренутак, као да обоје желе још нешто да кажу. Ипак, уз кратак поздрав, свако је одлазио на своју страну. Други пут би наставили заједно неколико корака, до првог угла.

Мила, која би их понекад срела испред болнице, сећала се својих сусрета са Николом. И код ње је све почело после једног дежурства. Ћерку ништа није питала. Анђела јој ништа није говорила.

Једног дана, када је била сигурна у оно што чини, рекла је мајци да је у вези са Јованом. Мила је слушала, без питања. Само је на крају климнула главом.

–  Добро.

Препуштала је Анђели да говори, без питања, кад хоће. И колико жели.

Јована је упознала неколико дана касније. Седели су за истим столом и разговарали. Мила га је посматрала, покушавајући да прочита човека који треба да гради будућност са њеном ћерком. Није га пропитивала. Све што је требало да види, видела је. Била је задовољна. Али стрепња од сутра никада је није напуштала.

Живот је кренуо брже.

Није било дугог чекања, ни великих планова. Венчали су се тихо, у кругу најближих. Мила је стајала поред ћерке, држећи је под руку. Само је гледала у њу. Није хтела да пусти ни сузе радоснице.

После венчања, Анђела и Јован су се, као некада Мила и Никола, уселили у стан у којем је она одрасла. Једина промена у стану био је намештај. Остало је тек понешто из дана када је Мила била дете. Неколико месеци касније, Анђела јој је, једног јутра, док су пиле кафу, рекла:

–  Бићеш бака.

Мила је на тренутак остала без речи. Погледала је ћерку, као да жели да провери да ли је добро чула. Устала је и загрлила је.

– Хоћу – рекла је радосно.

Тада је први пут после много година пустила сузе. Дани су поново добили онај тихи ритам који је већ познавала. Сваки Анђелин одлазак на контролу Мила је преседела код куће, чекајући вести. Месеци су пролазили.

Када су почели трудови, села је у кола са ћерком и зетом. Седела је у болничком ходнику. Познато место. Исти мириси. Иста тишина, која притиска. Стрепња, која доноси страх.

Овога пута није била сама. Јован је нервозно шетао по ходнику. Она је седела и чекала. Руке су јој биле хладне. Држала их је у крилу, стежући једну другом, као да тако може да задржи мисли које су се враћале. Сећања није могла да заустави. Дуги ходник, иста врата, кораци лекара и ужурбане кретње дежурног особља. Зажмурила је.

– Само да буде добро – прошапутала је, више за себе него за друге.

Време је споро пролазило. Када су се врата коначно отворила, устала је нагло, као да је чекала само тај тренутак. Лекар је кратко рекао:

– Добро су. И мајка и дете.

Мила је тешко издахнула, као кад неко уклони терет који притиска душу. Села је и затворила очи. И сузе су могле да крену. Тек тада је осетила како јој се тело опушта. После толико година, страх је коначно попустио.

Стан је био чист, обасјан сунцем. Први пут је у њега долазио живот који је у њему поникао. Мила је стајала у дневној соби поред прозора и чекала их.

Анђела је ушла у стан. У наручју је држала дете.

Јован је стајао поред ње. Већ на вратима рекао је Мили:

– Анђела и ја волимо пролеће. Зваће се Весна – рекао је тихо.

Мила је пришла и пажљиво узела дете у руке. Држала је унуку. Гледала је у мало лице које је мирно спавало. Привукла га је к себи, пољубила и затворила очи.