Три ћерке (1)

Сала је била пуна. Будући лекари седели су и чекали да им уруче дипломе Медицинског факултета.

ила је седела, повремено се окрећући да види мајку и оца који су били неколико редова иза ње. Видела је да се смешкају и да нешто тихо разговарају. Лица су им сијала од поноса. Мајка би, кад би им се погледи срели, лагано махнула руком. Мила је одговарала осмехом.

Она је била њихова мезимица, дар од Бога, дете које су деценијама чекали. Када је ушла у њихов живот, били су већ у годинама у којима се људи полако мире с тим да неће имати деце. А онда се неочекивано појавила – она, као поклон који живот понекад уме да донесе кад се више ничему не надате.

Од првог дана била је средиште њиховог света. Сваки дан њеног одрастања, сваку болест, све радости, носили су дубоко у себи. Кад им је дошла, Драгиња, коју су од миља звали Драга, дала је отказ после више од двадесет година рада, да би била уз Милу. Јанко, њен муж, шеф књиговодства у једној угледној фирми, толико добро је владао тим „занатом“, да је у слободно време код разних приватника имао посла преко главе. Имали су све за безбрижан живот и одрастање ћерке. Њен одличан успех у школи, од првог разреда па све до факултета, био је мала победа над годинама чекања и стрепњи. Кад су је питали шта жели да студира, рекла је – „Медицину, да лечим људе.“ Били су уз њу док је учила. Сада су доживели да им дете постане доктор.

Кад су је прозвали, Мила је устала. Корак јој је био сигуран, али срце је ударало брже него што је желела да призна. Док је прилазила декану, кратко је бацила поглед ка публици. Мајка је већ држала марамицу у руци, а отац је покушавао да делује озбиљно, иако му је осмех непрестано измицао. Диплома је била у њеним рукама. Неколико секунди касније амфитеатром се проломио аплауз. За многе је то био само крај једног школовања. За Милу и њене родитеље то је био врхунац једног дугог, тихог чекања.

Изашли су из сале и задржали се на степеништу. Фотографисали су се неколико пута. Мила је била у средини, Јанко с једне, а Драга, која је покушавала да намести осмех који су јој сузе односиле, с друге стране.

После сликања, полако су кренули низ улицу. Пролеће је сунцем утоплило град. Мила је ходала у средини, држећи оца и мајку испод руку. Прошетали су до Славије. У једном малом ресторану нашли су сто крај прозора. Нису никада правили велика славља, па им је ручак за троје и овог пута био сасвим довољан.

Јанко је, док су чекали главно јело, подигао чашу, мало прочистио грло закашљавши се, и рекао:

– Мила наша Мила, жива нам била. Хвала ти на овом дару.

Мила се насмејала.

– Хвала вама, мили моји.

Кад су се вратили кући, Мила је спустила диплому на сто у дневној соби. Јанко ју је извадио из футроле и дуго гледао у тај папир, као да проверава да ли је стварно ту. На тренутак се задржао на презимену, исписаном краснописом. Драга је Јанку ставила руку на раме и насмешила се:

– И ово смо дочекали.

Јанко је само климнуо главом и прекрио дланом шаку своје Драге. Није био човек од много речи, али тог дана му је лице говорило више него што би могао да каже.

Мила им је објаснила шта је чека.

– Сада морам да одрадим приправнички стаж. Покушаћу да га завршим што пре, па после тога да положим државни испит. И даље морам да учим.

Све је то говорила са осмехом, грлећи мајку и оца.

Стажирала је у Дечјој болници у Тиршовој. Често се враћала у касним сатима. У стану је тада владала тишина. Тихо је откључавала врата и улазила у предсобље, али није било потребе да хода на прстима. Јанко је увек седео у фотељи и читао новине или књигу. Драга је у својој соби дремала, али сан није долазио док се Мила не врати кући. Чим би чула како ћерка откључава врата, устала би да је дочека. Јанко би прекинуо читање, а Драга би у кухињи спремала вечеру, слушајући Милу док им је причала како јој је прошао дан. Тек када би Мила нешто појела, одлазили су на починак.

Јанко, тада већ у пензији, имао је своје навике. Сваког јутра излазио је по новине, потом са Драгом пио кафу, а онда одлазио на неколико сати да заврши књиге код приватника код којих је годинама бринуо да пореске службе не нађу неке грешке. Желео је да ради, јер две не баш високе пензије нису покривале све веће потребе. Живот без драме и брига текао је својим током. Ћерка је и даље била њихов смисао живота.

Шест месеци је брзо прошло. Мила је завршила приправнички стаж и положила државни испит. Није дуго чекала на посао. Остала је у истој болници као млади лекар, радећи уз старије колеге на одељењу. Дани су пролазили у визитама, прегледима и бескрајној папирологији. Ноћи су често доносиле дежурства и кратак сан у дежурној соби. Године су пролазиле у истом ритму. Мила је све сигурније улазила у лекарски посао. Са децом је имала стрпљења које се не учи, па су старији лекари често говорили да ће једног дана бити добар педијатар.

После готово две године рада у болници упознала је Николу. Било је то једне ноћи на дежурству. У ординацију су унели дечака од десетак година. Носио га је отац, видно узнемирен.

– Не може да стане на ногу – рекао је. – Пао је на тренингу.

Мила је помогла да дечака положе на сто. Тишину ординације парали су јауци и плач дечака. Полако је прегледала зглоб. Оток се већ назирао.

– Послаћемо вас код ортопеда, изгледа да је ишчашио зглоб. Одмах ћу вас послати на рендген – рекла је.

Отац је, видно нервозан, упитао:

– Има ли овде доктора Николе Перовића? Ми смо род, из истог смо краја.

Мила је на тренутак застала.

– Не знам – рекла је. – Ја сам овде тек…

Медицинска сестра, која је стајала поред стола, одмах се јавила.

– Знам доктора Николу. На ортопедији је, на другом спрату.

– Позовите га, дечак ионако мора код њих – додала је Мила.

Док је она настављала да прегледа дечака, врата ординације су се после неколико минута отворила. На прагу се појавио висок наочит лекар у зеленом мантилу.

– Звали сте ме, како могу да помогнем? – упитао је прилазећи.

Отац је већ пришао.

– Никола! Добро је да си ту.

– Ђе си, Јово – узвратио је Никола.

Пољубили су се три пута и чврсто се загрлили. Оцу је било лакше, дечак је стигао код рођака. Никола је пришао столу и пажљиво погледао дечакову ногу. Неколико тренутака је ћутао.

– Добро је што си га одмах довео – рекао је.

Затим је подигао поглед према Мили.

– Ви сте га прегледали?

– Јесам.

– Снимак урађен?

– Јесте, изволите – рече Мила, пружајући снимак дечаковог зглоба.

Пружајући руку да узме снимак, доктор се представио:

– Никола Перовић. Ортопедија.

– Мила.

Руковали су се кратко, више службено него пријатељски. Дечак више није био Милина брига.

После тог сусрета свако је отишао на своју страну. Следеће дежурство донело је нови сусрет. Сретали су се све чешће, а њихови разговори били су све дужи. Сазнала је да је Никола тек недавно дошао у болницу. Био је од ње старији готово десет година. Студирао је у Београду, ту је и специјализацију завршио. Знао је да каже да је годинама у великом граду, али се на град још није навикао.

После неколико месеци почели су да по завршетку смене излазе заједно. Најчешће би свраћали у мали кафић близу болнице, где су лекари долазили да на тренутак побегну од болничких ходника и мириса лекова. Никола је волео да прича о свом крају, о кући у којој је одрастао, о планини и дугим летима. Често је говорио и о деци.

– Код нас се увек говорило да кућа без ђеце није кућа – рекао је једном. – Волио бих да имам бар једног сина, да се лоза не угаси.

Мила се на то само насмешила. Црвенило у лицу, ипак, није могла да сакрије.

Време је пролазило. У болници су почели да их доживљавају као пар, иако они о томе нису много говорили. А онда је једног дана Мила добила позив код начелника одељења. Рекао јој је кратко, без много увода:

– Одобрена вам је специјализација из педијатрије.

Када је изашла из канцеларије, на ходнику је наишла на Николу.

– Што је било? – питао је.

Мила је на тренутак ћутала, а онда се насмешила.

– Специјализација из педијатрије. Изгледа да ћу још дуго остати међу децом.

Никола је подигао обрве. Загрлио је и честитао.

– Онда ћу и ја морати да се потрудим да останем у овој болници.

Мила се насмејала. Тешко је сакривала да јој прија Николина близина, снага и осмех. Када га је први пут довела кући, Јанко га је дуго посматрао преко стола. Није постављао много питања, тек понеко, али је пажљиво слушао. Кад је Никола отишао, само је рекао:

– Добар момак. Паметан и наочит. Лепо га је и слушати и видети.

Погледао је у Милу озарену срећом. Отац је био задовољан њеним избором. Драга је, гледајући их, већ тада знала да ће Никола остати.

Венчање у општини није било велико. Неколико блиских људи, ручак и тиха музика. Црквено, са свим обичајима, чекало их је у Николином крају у Црној Гори, онако како се тамо праве весеља кад се жени син, и то доктор. Јанко је тог дана био необично расположен. Неколико пута је подизао чашу, као да жели да продужи тренутке у којима је осећао радост оца који удаје ћерку.

После венчања Никола је напустио подстанарски живот и уселио се код њих. Док је студирао, живео је у Студентском граду, а после дипломирања изнајмио је малу гарсоњеру недалеко од болнице. Није му било тешко да је напусти. Живели су у трособном стану у једној мирној улици. Дневна соба је гледала на дрворед, у другој су спавали Јанко и Драга, а трећа је одувек била Милина.

Јанко је само кратко рекао:

– Стан је довољно велики. Имаћете једну собу. Останите овде, бар за почетак.

Ујутру су се сусретали у кухињи. Јанко је читао новине, Драга је стављала кафу, а Мила и Никола су журили у болницу. Увече или по подне би се поново окупљали за столом. Некад би разговарали, некад само седели у тишини. То није била она тешка, непријатна тишина, већ умирујућа, у којој се свако осећа сам онолико колико жели. Никола је брзо постао део дома. Јанко га је гледао као сина, кога никад није имао. Никола га је, знајући шта је мушко у кући, поштовао. Драга је Николу, чинило се, пазила још више. Мила и Никола су наставили свој живот – болница, дежурства, књиге, кратки одмори, па повратак у кућу у којој су их увек чекали Јанко и Драга.

Једне вечери Мила се вратила из болнице нешто раније него обично. Никола је већ био код куће. Јанко је у дневној соби читао новине, а Драга је у кухињи склањала судове.

Мила је ушла и села за сто.

– Морам нешто да вам кажем – рекла је.

Драга је застала са крпом у руци.

– Шта је, дете?

Мила је на тренутак погледала Николу, па се насмешила.

– Наша породица ће се увећати.

У кухињи је на тренутак завладала тишина. Драга је прва пришла и загрлила је. Никола је стајао поред њих, широког осмеха. Јанко није одмах устао. Полако је спустио новине на сто и погледао Милу као да жели да провери да ли је добро чуо.

– Значи… – рекао је тихо.

Мила је климнула главом.

Јанко је тада устао, пришао јој и загрлио је. Само је рекао – „кћери моја.“ Никола је пустио да родитељи први честитају, а онда је зграбио Милу и стегао је загрљајем, пазећи да је не повреди. Таман је хтео нешто да је запита, кад му је Мила ставила руку на уста:

– Не, не знам шта је. Знам шта хоћеш да питаш, рано је – рекла је, смешећи се.

Те вечери је Јанко дуго седео у дневној соби. Сам. На столу су лежале новине које више није читао. Био је ту, али мислима одсутан у дане када је Мила унела сунце у њихов дом.

У стану је ишчекивање принове унело радост и топлину, којој су Мила и Никола хрлили чим би се завршио посао. Јанко је све чешће, више за себе него за друге, говорио да ће ускоро имати коме да прича своје приче. А Никола је, кад год је могао, најављивао рођење сина.

– Видећеш, прво ће бити син, па после ћемо ћерати још – говорио је уз широки осмех задовољног мушкарца. – Стиже још један Перовић.

Мила га је гурнула лактом.

– А ако буде девојчица?

– Биће и она добра – одговорио је – али син је син.

Јанко је тада само погледао Милу, кратко се насмешио и рекао:

– Дете је дете. Нека само буде живо и здраво.

После тога би наставио да чита новине. Није желео да настави причу на ту тему.

Месецима је све текло мирно. Мила је и даље радила у болници, али је све чешће узимала слободне дане. Стомак се полако заобљавао и то је била све чешћа тема разговора.

Једног јутра Мила и Никола су отишли на ултразвук. Било је време да се утврди пол детета. Доктор је дуго гледао у екран, померао сонду и нешто бележио у картон. Мила је лежала мирно, а Никола је седео на столици поред лежаја. После неколико тренутака доктор се насмешио и окренуо ка будућим родитељима.

– Све је у реду, биће… – рекао је.

– Је л' мушко – ускочио је Никола, не дозвољавајући доктору да заврши реченицу.

– Биће лепотица.

Мила је погледала Николу. Насмешио се и стегао јој руку.

– Добро је – рекао је тихо.

Није могао, колико год се трудио, да сакрије разочарање. Мила је приметила то, али ништа није рекла.

– Важно је да је дијете здраво – рекао је Никола, излазећи из ординације и додајући:

– Мораћу на поправни.

Мила поново ништа није рекла.

Код куће је Драга одмах почела да прича како ће купити мале хаљинице, а Јанко је кратко климнуо главом, као човек који не жели да покаже колико му је срце пуно. Кришом је погледао Николу. Није било потребе да га ишта пита. Све је прочитао.

Време је пролазило, а кућа се тихо припремала за долазак новог живота.

Једне ноћи, Мила је осетила бол. Ушла је у девети месец, приближавао се термин порођаја. Узели су торбу коју су спремили за тај час кад дође и кренули у породилиште. Још док су прилазили колима, болови су били све јачи. Никола је јурио ка болници, а Мила га је, лежећи на задњем седишту, пожуривала. Није могла сама да изађе из кола. Поцрвенела је у лицу. Ставили су је у колица и одвезли. Никола је трчао поред њих, покушавајући да убеди колеге да га пусте у салу. Није их убедио. Остао је да чека. Порођај је трајао дуго. Неуобичајено дуго. Са радошћу је дочекао доктора који је изашао у ходник. Зачудио се што на његовом лицу не види ни трага осмеха.

– Мајка је добро – рекао је доктор.

– А дете?

– Нисмо успели да га спасимо.

– Како? Шта се десило?

Доктор је на тренутак ћутао.

– Дошло је до компликација које нисмо могли да зауставимо. Учинили смо све што је било у нашој моћи. Жао ми је.

Окренуо се и отишао. Никола се срушио на столицу испред сале. Празно је гледао испред себе.

Неколико дана касније, док је Мила лежала у болничкој соби, дошао је доктор који је порађао. Била је сломљена, неспремна за било какву вест. Само је чекала да изађе и да покуша да се што пре опорави. Његово смркнуто лице јој је унело страх.

– Због компликација које су настале, више нећете моћи да имате деце. Жао ми је.

То је било све што је рекао.

Покрила је лице рукама. Из ње су грунуле сузе. Зарила је главу у јастук и дуго ридала, покушавајући да не узнемири жене око себе. Тек кад се смирила и смогла снаге, позвала је телефоном Николу. Кад му је рекла да никада неће бити мајка, са друге стране је чула тишину. Потрајала је. Кад је прекинула везу, поново је загњурила главу у јастук. Плакала је.

Никола ју је сачекао у ходнику болнице. Загрљај, пољубац, ни реч утехе. Ни осмех. У стану су је дочекали Јанко и Драга. У њиховом загрљају се опет расплакала. Тешење и миловање јој нису помогли.

Отишла је у своју собу. Тражила је самоћу и тишину у стану у коме је све изгледало исто – исти сто, исте столице, исте новине на столу. Али ништа више није било исто. У кући је владала тишина. Овога пута другачија. Тежа.

Никола је био поред ње, али није био с њом. Његово лице није могло да сакрије шта га мучи. Није се ни трудио да све буде како је било раније. И он се повлачио у себе. Одласци на посао помагали су и једном и другом да скрену мисли и смање заједничке тренутке. Мила је покушавала да пробије тај зид који је Никола изградио око себе од дана када је сазнао да са њом неће имати деце. Тако је прошло шест месеци. Мучили су се обоје.

Једног дана, док су били на послу, позвао је Милу да попију кафу. Као некада. У истом кафићу, за њиховим столом. Позив ју је зачудио, јер месецима није било таквих позива. Слутила је да има нешто да јој каже.

Сели су. Поздравили су се само погледом. Први је почео Никола.

– Мила, желим да разговарамо.

Ћутала је. Гледала га је право у очи.

– Ово више није живот – рекао је тихо. – Ни за тебе, ни за мене.

Спустила је поглед на шољицу кафе, узела кашичицу, додала мало шећера и промешала. Не зато што јој је све то требало, већ зато што није знала шта да каже. Подигла је поглед и рекла:

– Знам шта те мучи.

Никола је дубоко удахнуо.

– Не могу овако, Мила. Покушавао сам да оставим иза себе то што нам се десило, али, прогони ме.

Застао је, покушавајући да нађе речи које не би биле грубе, које јој не би нанеле бол. Онда је јасно рекао:

– Желим ђецу. Схвати ме.

Подигла је поглед. Није било суза. Само тишина.

– А ја ти то не могу дати.

Није било питање. Била је то констатација. Никола је климнуо главом.

– Није ствар у теби…

Лагано се насмешила, готово неприметно.

– Немој то да говориш. Јесте, у мени је. Ја не могу да рађам.

Опет је настала тишина. Гледали су се у очи.

– Волим те – рекао је тихо.

– Знам. И ја тебе волим.

– Али морам да одем.

Мила је спустила поглед. Руке су јој биле мирне, склопљене на столу. Тихо је рекла:

– Кад?

– Што пре.

Климнула је главом, дајући знак да прихвата нешто што је завршено оног дана у болници, када су изгубили дете. Никола је покушао да јој додирне руку. Није је повукла, али ни узвратила.

– Разумећеш ме…

Подигла је поглед и тихо рекла:

– Разумем те.

Није рекла ништа више. Свака реч би била сувишна.

Нису одмах устали. Кафа, коју нису ни пили, одавно се охладила. Људи за суседним столовима су разговарали, смејали се, живот је текао као и сваког другог дана. Никога нису ни чули, ни видели. За њих двоје све је стало.

Никола је први устао.

– Идем… имам неке обавезе на одељењу.

Мила је само климнула главом.

– Иди.

Није било поздрава. Ни загрљаја. Само кратак поглед.

Остала је да седи још неко време. Гледала је у шољицу, коју није ни видела, покушавајући да схвати како се у трену срушио живот.

Када је коначно устала, схватила је да је опет сама.

На послу су је болесна деца лечила и својим осмесима односила тугу. Чинило јој се да ће јој деца, иако их неће имати, помоћи да одржи главу изнад воде и дише, да би се изборила са олујом која ју је погодила.

Кренула је кући.

У стану је било тихо. Јанко је читао новине, Драга је нешто спремала у кухињи. Подигли су поглед кад је ушла, али је ништа нису питали. Видели су на њеном лицу да одговоре не треба тражити. Села је за сто, на исто место где је седела толико пута раније.

– Развешћемо се – рекла је тихо.

Реченица је остала да стоји у ваздуху. Драга је спустила крпу. Пришла јој је, али је није одмах загрлила. Као да је чекала да Мила сама направи корак. Кад је видела да не може или да неће, привукла ју је к себи. Јанко није одмах устао. Само је спустио новине и скинуо наочаре. Дуго је гледао у сто.

После неког времена подигао је главу и погледао ћерку.

– Добро. Биће како мора да буде. Ми смо ту.

Гледао је у Милу, али она није подизала поглед са стола.

– Мила моја, живот иде даље. Видећеш. Веруј нам.

Погледао је у Драгу. Погледи су им се срели, али ниједну реч нису проговорили.

Тих дана Никола је све ређе долазио. Једног поподнева није дошао. Ствари је, а имао је само одећу и обућу, односио сваки дан по мало. После недељу дана, у којима су ретко размењивали речи, дошао је последњи пут. Мила је стајала на вратима своје собе и гледала га. Није му помогла. Није га зауставила. Када је изашао, кратко је застао. Као да се двоумио. Покушао је да помилује Милу по руци, али се она одмакла.

– Чувај се – рекао је.

– И ти – одговорила је.

Погледао је Јанка и Драгу и покушао да се осмехом опрости од њих. Није успео. Само је прозборио „довиђења“. Већ је окренуо леђа кад је чуо Јанково „збогом“.

Врата су се затворила. У стану је остала тишина.