Слике родног краја - 1. део

 

Малена моја Чубуро, зелена земљо,

распевана крајино, на брегу! Диши!

Остани бар још мало, док живим.

Још који дан сиви. Још који дан благи.

Остани да те видим под небом мајским

кад свићу девојке нове и за мене и за тебе!

 

О, Чубурци, ако вас још мало има,

чувајте своја топла недра! Дишите!

Дишите дубоко, Чубурци!

Ви сте нада земље ове! Ви, скромни младићи,

који лутате бреговима преосталим!

Покажите како се дише и умире

за малу башту, за собу и кујну, и резеда креденац,

са будилником који сто пута иде на поправке,

и много пута не звони и не буди у прави час,

а ви сте будни пре њега!

Слободан Марковић – Либеро Маркони, део из Поеме о Чубури

На углу Призренске и Балканске, код такси станице, прекопута хотела „Балкан“, на путу ка Чубури и Каленићевој пијаци, застајем да се одморим. Седох на клупу на платоу који гледа ка пијаци Зелени венац, погледах у прошлост и вратих неке слике старе готово шездесет година. Нису чак ни пожутеле, сасвим су јасне и добро очуване.

После шетње са родитељима по Калемегдану и Кнез Михаиловој, сестра, брат и ја, свратисмо на ово исто место. Били смо уморни и гладни. Отац је стао у ред испред црвеног киоска са знаком Пе-Ка-Бе, где су продавали виршле, у земичкама, белим и укусним, док смо ми са мајком стајали са стране, гледали и нестрпљиво чекали. Продавачица, сва у белом, са уштирканом белом кецељом, вешто вади по пар виршли из великог лонца од ростфраја, који на великом решоу кипти од паре, док у други, исти такав, њена колегиница убацује нове виршле из кесе коју је извадила из великог фрижидера. Гужва је, производња куваних виршли не сме да стане. Док се у једном лонцу кувају, из другог, оне већ скуване, убацују у земичку пресечену на пола а онда на њих стављају по кашику сенфа који захватају дугачком пластичном кашиком. Све то се пакује у посебно смишљену папирну амбалажу, где су две стране затворене, да нам виршле  не испадну, а две су отворене, да тако држећи тај сенфом зачињени „слаткиш“, можемо да једемо без страха да ћемо га изгубити. Кад испразни лонац са скуваним виршлама, помери онај други у коме су се виршле кувале а онај празан пребаци како би примио нове виршле. Свако од нас троје деце, уз виршле и земичку, добија и по јогурт, такође Пе-Ка-Бе, у троугластом паковању. Мајка прво држи сва три, а отац узима један по један, па врховима прстију цепа јогурт у једном углу, да би могли да га пијемо.

Није културно да идемо улицом и једемо, објашњавали су нам родитељи, зато ћете овде све појести, па ћемо после бацити папир у корпу за отпатке. Док нас троје једемо, држећи чврсто рукама своју омиљену ужину, они нам, после сваког залогаја дају да отпијемо по гутљај јогурта, који они држе у рукама, да га ми не проспемо по улици, али и по себи. Када све поједемо и попијемо, обришемо уста салветом па нам дају у руке прљави згужвани папир од виршли да га бацимо у корпу за отпатке.

Е, сад можемо на тролејбус, рекао би отац, па бисмо се ми запутили ка станици код хотела „Москва“. Ту смо чекали и гледали у правцу Коларчеве, да видимо када ће да се код Палате Албанија појави наша трола „два кеца“, која је кретала са Студентског трга. И тако је то било годинама.

Сада ничега од тога нема. Ни црвених киоска, ни виршли, ни родитеља, ни троле 11. Само сећања. Ту где седим, сада је, као и тада, само такси станица, са неким новим људима и новим колима. Настављам куда сам кренуо, на Чубуру, па одлазим на станицу аутобуса код „Москве“, која је сада померена 20-ак метара напред. Уместо троле 11, сада постоји линија 22, али она више не вози од Студентског трга, као некада, већ само од Славије до Крушевачке. Зато прихватам сурову чињеницу да се у прошлост нећу враћати тролејбусом, као некада, већ аутобусом до Славије, а одатле ћу до моје Чубуре тролом 22. Знам ја да су то моја црвена „два кеца“.       

На Славији, на истој станици као пре готово шест деценија, пењем се у тролу и полазим. Моја станица је Мачванска, тамо код Чубурског парка, где се сусрећу Маршала Толбухина, која се ту завршава, Чубурска, која се потом спушта ка Неимару, Мачванска, која одатле води ка Храму Светог Саве и 14. децембра, којом трола наставља ка Црвеном крсту и даље ка Крушевачкој. Силазим и застајем.

Тамо напред гледам ка Чубурском парку и градићу Пејтону, који већ више од пола века, пркосно одолева свим насртајима разних општинских моћника и богатуна који ту виде згодно место за неки пословно-стамбени објекат. Ту смо некада у комшилуку имали све занатлије које су нам биле потребне. Враћам се ка пешачком прелазу, на углу Соколске, Маршала Толбухина и Симе Милошевића, пролазећи поред зграде са бројем 1, на Скверу Слободана Марковића. Ето, сквера, праве српске речи, да сећа на Чубурца Либера Марконија. У тој згради, која је је деценијама на том месту, али није била на том новом скверу, која гледа баш на моју улицу Симе Милошевића, живео је до 1993. архитекта и градоначелник Београда Богдан Богдановић. Те године је емигрирао у Беч, где је умро и нашао вечно боравиште. Он је један од многих угледника који су живели у мом крају. Долазим до прелаза и са сетом се сећам приватне пекаре која је ту, на углу Соколске, деценијама продавала хлеб, бурек за памћење и разна пецива. Уклоњена је. На том малом плацу сада само шут.

Уместо Мале Влтаве сада је Кафетерија

Некада у башти Влтаве

Нема више баште Влтаве

Полако ходам и улазим у моју улицу, поред „Мале Влтаве“, која се не зове више тако, већ је сада „Кафетерија“. Велика „Влтава“, ресторан на гласу, у њеном суседству, тамо ка Банијској, са баштом, сада празном, испод великих старих топола, давно је затворена. Некада се ту долазило на точено плзењско пиво које је у бурадима стизало из Чехословачке и на добру храну, где се сатима седело у башти, под хладом платана. Кад су угасили „Влтаву“ и срушили „Орача“ који је био на углу Ивана Милутиновића и Булевара ЈНА, ту су преселили „Орача“, али се, под налетом распродаје свега и свачега, и он угасио. Ту је сада, како их зовемо, супермаркет, мада не знам зашто је супер или зашто је маркет, када може да буде и на српском самоуслуга. Сећам се када смо куповали у гранапу и бакалници, а сада ето, у супермаркету. 

Прва висока зграда у Симе Милошевића 1-3

Покушавам да препознам бар неке зграде из дана када сам туда трчао као дете. Вишеспратнице, на самом углу улице, са два улаза и два броја, 1 и 3, које захватају цео блок све до Банијске, саграђене средином шездесетих, добро се држе. У њима су некада живели Чкаља и Соја Јовановић. Сећам се кад су их градили. Играо сам се по рушевинама кућа које су биле на том месту, када се припремала изградња. Памтим добро те рушевине, јер сам ту босом ногом стао на сломљену пивску флашу, и то на њено дно, па су ме на рукама носили другови Мима и Бане-Бакец, све до Тиршове, где су ми наживо ушивали пету. Срећом, настрадала је само пета. А Тиршова није била близу. Соколском, па Мачванском, па поред Храма Светог Саве, који је тада немо стајао и чекао наставак градње, па кроз онај парк, преко Булевара ЈНА до Тиршове. Један с једне, други с друге стране, укрстили руке, да направе седиште на коме сам седео све до болнице. Једну руку сам држао око Миминог а другу око Бакецовог врата, да не паднем. Они деца, мало старија од мене, ја дете, нисам имао ни седам-осам година. Све то се завршило без родитеља и без хитне помоћи.

Више нема кућа на бројевима 5-23

Нове зграде на бројевима 5, 7 и 9

Људи и мојих другова из тих дана у мојој улици одавно нема. Последњи су се одселили, међу њима и Ристић Бранислав – Бане или Бакец, пре неколико година, када су њихове предратне зграде, од пре оног великог рата, у којима су живели више од 70 година, срушене. Не само једна, већ њих пет на бројевима 15, 17, 19, 21 и 23, које су се деценијама придржавале у низу, једна наслоњена на другу. Иза сваког броја, иза сваких врата, у већим и мањим двориштима, живео је велики број породица. Све је збрисано пред најездом нове вишеспратнице. И то само једне.  

Зграда број 25, преживела рушење

Број 23 - срушено

Број 21 и 23 - срушено

Зграде 5, 7 и 9, па 25, 27 и 29 (моја зграда)

Ту је сада, ходам, гледам и не верујем, само та једна зграда са три улаза. Сваки улаз има свој број – 5, 7 и 9. Одмах до ње је стара двоспратна зграда једне адвокатске породице која је одавно постала хостел. Била је ту и када сам био дете, пре готово 70 година, па тако сада сигурно броји можда и читавих сто година. Сакупила се онако мала, ниска, са два спрата између тог новог колоса, са шест-седам спратова, љубоморно чувајући и свој број – 25 и старе предратне зграде на броју 27, која је некада имала четири спрата, а онда је после дозиђивања „порасла“ на пет.

Застајем збуњен. Враћам се на почетак улице, гледам бројеве и видим да је сада све лепо поређано од броја 1 до 9, али... Где су нестали остали бројеви? Касније, по повратку кући, уз помоћ интернета, први пут схватам да на тој мојој, левој страни улице, већ 50-60 година постоји прави хаос са бројевима зграда, који тек сада примећујем и да ће због новог хаоса који су направили, све то потрајати и у наредним деценијама. Због оне прве вишеспратнице на углу срушене су све старе зграде на бројевима од 1 до 13, а она је добила само два броја 1 и 3. Поред ње су још пола века чекале свој крај куће на бројевима 15, 17, 19, 21 и 23. Сада ни њих нема, а ова најновија зграда има бројеве 5, 7 и 9, које су се фино наставиле на оне 1 и 3. Али, шта даље?

Даље иде редом, моја зграда на броју 29, која је некада имала четири спрата, који је био последњи, под равном плочом, у коме смо живели ми, али су и њу надзидали после 1994, када смо се одселили. Ту је одмах и поштина зграда на броју 31 и тако све до 41, која се налази на углу са Максима Горког. С те стране улице, схватам, данас не постоје зграде са бројевима од 11 до 21. Празнина, рупа, нигде никога. И никоме то не смета, нема ко да пита где је шест зграда са шест бројева. Не би ме чудило да се у овој новој згради, у приземљу налазе бројеви 5-7-9, да су на трећем спрату 11-13-15 а на пример на последњем шестом спрату 17-19-21. Ето, тако би стигли и до 23, оне мале двоспратне зграде.

Неки бројеви су нестали и на десној страни улице, заједно са старим зградама, па тако моја улица са те стране почиње са бројевима 2 и 4, па се наставља са бројем 10, све до краја улице како треба, свака зграда један број, где се онда на месту неколико старих зграда којих више нема, сада налази само једна, са једним улазом и бројем 34, да би следећа града, стара бар 70-80 година, можда и више, прва у другом делу улице, задржала број 40. Ту су нестали бројеви 36 и 38. Схватам, ово више нису изузеци, ово је правило које не покушавам ни да разумем, ни да прихватим као нешто нормално.

Прекопута старих зграда на почетку улице којих више нема, а биле су са леве стране, живели су, на десној страни, у броју 10 мој друг Мима, та стара зграда још постоји, у броју 12 браћа Милановић, бициклисти, они прави, са тркачким бициклима марке „рог“, које смо ми без било каквог бицикла, запањено гледали као неко чудо, у згради са њима и голубар Гаца. Ни та зграда се не да, опстаје. Поред њих у броју 14, живео је Миле новинар, дебели циганин који је продавао новине на киоску на углу Максима Горког и Лењинградске. Продавао је новине, радио је у новинарници па нам је сасвим нормално било да га зовемо новинаром. Колико пута сам на његовом киоску листао стрипове и куповао романе, тешко је пребројати. Пуштао нас је да их листамо, без обавезе да сваки купимо. Они старији су имали привилегију да стрип однесу кући, прочитају, па врате Милету, који би га онда продавао или враћао као непродати примерак. Приземна кућа у којој је живео Миле је срушена. Нема ту више ни Миме, ни Гаце, ни браће Милановић који припремају бицикле, обучени у тркачку опрему, ни Милета, али док шетам, ту су, видим их, нису остарили, нису се нимало променили.

Када корачам том мојом најлепшом и најрадоснијом улицом на свету, не овом чије ме зградурине сада притискају, већ оном из мојих дана, враћам се себи и сликама које су нестале, али су и даље у мени. Та улица, и оне околне чубурске, биле су мој универзум, јер је сваки њихов кутак, зграда, свако двориште, комшије и другари, имало неку своју причу, које су постајале наше и које и даље трају у нама. Не знам да ли сам тада ишта имао а да је било само моје.

Знам да се моја улица не зове више по партизанском доктору Сими Милошевићу, да су јој вратили назив Новопазарска, како се звала пре Другог рата. Те промене мене не дотичу. Моју улицу и све улице на мојој Чубури и данас зовем како сам их некада знао и звао. Не желим да их другачије зовем него како сам их звао када сам живео у њима. Мени ти нови називи нису потребни, јер се и без њих сналазим, идем готово жмурећи, као да сам и даље оно дете из шездесетих. Док сам жив нећу мењати називе мојих улица, нарочито не моје родне улице.

Она, у ствари, није моја родна улица, јер сам се родио у болници у Земуну, адреса Вртларска 7, а прве четири године провео сам у Улици Рада Кончара 3, насеље Сутјеска, у Земуну. Та моја прва кућа је и даље тамо. Одем понекад, успут кад идем до аутомеханичара, не с намером да је гледам. Ипак, станем пред њом, ухватим се за кваку на пропалим металним вратима која су вероватно старија и од мене, уђем у пусто, зарасло двориште, које је готово исто као пре готово седам деценија. Тада се у дворишту видело да ту неко живи, видело се, бар по ошишаној трави, кофи на бунару, мокром камењу око бунара, отвореним вратима и прозорима од сваког стана, људским гласовима, окреченим и чистим зидовима тих приземљуша које је одржавала нека људска рука. Данас, док стојим у том дворишту, у коме сам први пут корачао пре више од 65 година, само празнина. Ту неко борави, живи, тамо иза затворених врата и прозора. Нити кога чујем, нити кога видим. Гледам, ћутим, размишљам, али – ништа. Нема слика из тих дана, нема никаквих емоција према кући у којој сам живео своје прве четири године.

Зато је та моја мала улица у центру Врачара, у срцу Чубуре, улица мог детињства, мог идентитета, која је била и остала део мог постојања, оставивши у мени дубоки печат. Не треба ми велики труд да чујем одјеке наших корака, лупање дечјих ногу док трче за лоптом, смех, тучу, грају док се играмо, нити да вратим слике из старог албума који носим са собом, па полако, листајући страну по страну, те слике претварам у речи. Нисам знао, до ових касних дана, да ће та моја улица толико дубоко да се уреже у мене, да ћу је, где год да одем, носити у себи, тражећи у тим другим улицама и крајевима мог живота, оно што је остало горе на Чубури, мада сам знао да тога има само тамо, као што је и део мене, онога из тих дана, остао у том крају.

Моја улица је била моја прва учитељица. Нисам био свестан да сам на часовима учења, док се играм, свађам, тучем, да су све то поуке и поруке, које су постале део мог бића, тада нерастумачене, али касније, са годинама, полако распакиване и читане, када бих се налазио у сличним ситуацијама. Улица ме обликовала, изградила, очврснула, научила шта су радост и смех, шта су бол и плач, шта је зло, неправда, колико је важно другарство или зашто морам да се борим за своје место под сунцем, да знам да волим и патим. Тамо сам научио да се не склањам, да трпим и делим ударце, да падам и устајем, да схватим шта је право јачег, колико је важно да не будем слаб. Ни тада нисам научио, а то ме прати кроз цео живот, да је неправда неретко јача од правде. Да, нисам научио ни да понекад ваља да се склониш од јачега, моћнијег, не само у физичком смислу. Повлачење тада нисмо учили.

Моја улица је била пресечена на две половине. У доњем делу, где је почињала, у коме сам ја живео, повезивала је Маршала Толбухина и Максима Горког, а у горњем делу, Максима Горког и Војводе Драгомира. Прве суседне улице мом делу биле су Банијска и 14. децембра а горњем делу Лењинградска и 14. децембра.

У мом делу, било је много старих кућа, углавном приземних и једноспратница, али је било и оних до четири спрата, предратних, које су одолевале новоградњи која је полако улазила у тај крај. Видим да неколико њих и данас пркосе инвеститорима и градитељима.

Промичу тако пред мојим очима слике из дана одрастања и младости, једна по једна, стварајући сликовницу, без које не бих могао да пишем. Ту су млекаџије које у цик зоре гурају трицикле, са металним гајбама у којима су стаклене флаше са млеком. Разносе их по зградама, узимају празне а остављају пуне флаше. Ено у сред лета продаваца леда, који по врелини на трициклима гурају велике комаде, продајући их на парчад, мању или већу, како ко хоће. Ту су и сељанке које по граду обилазе муштерије, носећи на раменима по канту или корпу са сиром и кајмаком, окачене на обрамицу или кобилку. Београд тада није имао топлану, па смо се грејали на угаљ и дрва. Видим и продавце дрва, који у платненим џаковима разносе исцепана дрва, док по улицама круже возила за сечење дрва, са посадом од два човека, мотор позади а напред велика кружна тестера коју покреће мотор тог чудног возила. Један од њих сече дрва, а други му додаје.