Бака (2) - Момо, Момо...

 

Рођење близанаца и повећање породице са пет на седам чланова је, ипак, убрзало решавање стамбеног питања. Из 25-30 квадрата, следеће године прелазимо у Симе Милошевића 29, двособан стан, 52 квадрата, четврти спрат, без лифта, под равном плочом. Тата је добио претпоследњи, трећи спрат. Али, како каже народ, добар и луд је исто. Замоли га комшија да ми одемо на четврти, а он да сиђе на трећи и Душан прихвати. Кајао се због тога наредне 23 године, све док 1994. није напустио тај стан. Кад падају кише или снег, прокишњавање, флеке по плафону и лавори по стану. Жалиш се стамбеном, они дођу, залију катраном и нема цурења. Али, само преко лета, када нема киша. На јесен и на зиму, све по старом. Себи никада није опростио ту доброту или глупост, како хоћете.

Зграда у Симе Милошевића 29 на Врачару

Ту на Чубури, кад сам имао пет година, почиње да се рађа моја бајка са баком. То су године када почињем да памтим, да похрањујем у кутију сећања све лепе тренутке са њом, да растем и постајем њена мала десна рука у кућним пословима и у бризи око брата и сестре. Јер, она тада има 80 година. Кад тата и мама оду на посао, та старица остаје сама међу четири зида с троје деце – ја пет-шест година, Зоран и Зорица годину, две дана. Татин син из првог брака се у међувремену вратио код мајке. Прве године је било лакше, била је ту и мајка, али у наредним годинама ми смо расли, бивали смо захтевнији, тражили већу бригу и пажњу, а бака је старила и посустајала.

Тада, са 6-7 година, само мене је пуштала на улицу, „али да будеш испред зграде“. Изађем, играм се и кад год погледам горе, ка четвртом спрату, она је на прозору кухиње, гледа ме и прати. И тако сатима, док су у оградици близанци били у свом свету. Тада почињем да је секирам својим несташлуцима. Када их данас преврћем по глави, схватам колико су били сулуди, безобразни, па и опасни по живот. Касно је за кајање и жељу за опроштајем који немам од кога да добијем.

А ево и сада имам потребу да је замолим да ми опрости што сам седао на прозор и избацивао ноге напоље, држећи се за ролетне које су биле отворене. Увек сам имао тај проблем – нисам осећао страх, па ваљда због тога нисам ни размишљао да нешто може да ми се деси. И кад седнем тако, она ме куми и моли да сиђем, да не паднем, а не сме да ми приђе, плаши се да не одлетим у понор. Кад сиђем, она ме чврсто загрли, стисне, и тихо прича и говори колико је то опасно што чиним. А све то сам чинио, можда, да би ме онако грлила. Никада ме није ударила. Подизала је глас, али да ме удари, не. Срећом, није могла да види шта сам радио по крововима од моје зграде ка суседним, где су се ређали један за другим равни кровови. А између њих – светларници. Какав изазов. Сваки сам прескакао ко зна колико пута. Да сам бар једном погрешио, не би било ни овог писања.

Живели смо у броју 29, на непарној страни. У броју 30, на парној страни, живео је дечак неколико година старији од мене, кога смо звали Луди Микица. Деца су и тада била сурова, па су му дали надимак јер није био свој.

Беше 1965-66. када сам имао девет-десет година. А баба је тада већ стигла до 85. године. Летњи дан, припекло, негде око подне, хладимо се на отвореним хидрантима на сред улице. Не знам зашто је баш мене Луди Микица одабрао, тек предложи ми да идемо у авантуру, да „беремо бамбусе“. Иди кући, узми неки нож, треба да их сечемо, не могу да се ишчупају, рече ми. Ја трчећи одох на четврти спрат, уђох у кухињу, узех нож, не говорећи ништа баби, где идем, нити с ким идем и истрчах из стана, с ножем у руци.

Није ме зауставило њено викање. Видео сам само да је изашла на прозор и викала, викала... и видела је с ким сам отишао. Није знала где сам отишао. 

Нови Београд у изградњи

Не сећам се како смо са Чубуре стигли до Новог Београда, који се тек градио. Сећам се само да смо се нашли у мочвари, да смо газили по води која је била њему до колена, а мени до појаса и да је он с оним мојим ножем секао бамбусе. Кад је било готово, после ко зна колико времена, он је одлучио да се вратимо. Како? Па, чекали смо воз који је туда пролазио, па када је наишао, ускочили смо у њега, заједно са оним бамбусима и као прави авантуристи путовали до железничке станице, доле где је некада била. План је био, наравно, његов, да бамбусе продамо горе на Теразијама, код хотела „Москва“. Тако и учинисмо. Нешто смо продали, нешто бацили, а онда сели у тролејбус 11, који смо звали „два кеца“ и довезли се до Чубурског парка. Било је већ предвече.

Знао сам да сам починио велики грех. Знао сам да ме чека Душан, вероватно с каишем. Клечање на пасуљу у ћошку би било награда за ово што сам учинио. У том страху, да одложим сусрет са његовим очима, ишао сам улицом све испод зграда, а када наиђе ауто, трчао сам чучећи иза кола, да бих неприметно стигао до зграде. А кад сам видео на тераси оца, мајку и бабу, како стоје и гледају, знао сам шта ме чека. И било је. Да се запамти за сва времена. Како ли је било баби док је чекала да родитељи дођу с посла. Није било ни телефона, да их зове, да запомаже и тражи помоћ. Отишао сам са ножем и Лудим Микицом, нестао на цео дан, отишао у непознатом правцу, а она сама седи у стану с двоје мале деце. Седи сатима, чека и пита се шта је са мном.

Никада више нигде нисам отишао са Лудим Микицом, нити сам икада више отишао тако, без одобрења.  

И док сам ја трчкарао по кући или испред зграде, кад сам мало порастао, брату и сестри је била намењена дрвена оградица, без пода. Такве су биле тада. Стави их баба унутра, убаци играчке и гледа их, док ради нешто по кући. Излазили су напоље кад дођу тата и мама. Чубурски парк је био у близини, па смо тамо сви одрастали.

У стану није било централног грејања. У кухињи смедеревац, мада му нисмо тако тепали. То је за нас био шпорет и само тако смо га звали. На њему су кували зими, када нас је и грејао. А лети су кували на електричном шпорету, који смо убацили у некадашњи шпајз, који смо срушили, па је ту сада била мала кухиња. Е, тај шпорет сам добро запамтио, по јајима и грејању ногу.

Кад зими ради шпорет, седнемо нас троје испред шпорета, а бака у ону кутију где упада пепео убаци три јајета. Ми седимо и чекамо. А она спремила три мале кафене кашичице, какве су некада биле. После пар минута, из пепела извади она јаја, кашичицом чукне по врху сваког, да само мало пукне љуска, а онда скине само мало љуске, да јаје „прогледа“. Док смо били мали и док нисмо савладали вештину једења ровитих јаја, она нас је хранила, залогај по залогај, једном, па другом, па трећем. Кад сам порастао, јео сам сâм а њих двоје је наставила да храни још неколико година. Више нема ровитих јаја из пепела. Али, та слика с њом и нас троје око шпорета, с ровитим јајима и „ћукањем“ са кашичицама, остаде и биће док сам ту. Памтим и умућено жуманце. Одвоји беланце, па у жуманце сипа мало шећера, па умути. А ја све поједем у сласт. 

Кад падне снег, а нема потребе да кажем да је био дубок, јер кад падне, то је увек био бели, велики и дубок снег, на коме смо се играли, све док се не смрзнемо, остајао сам напољу не више од пола сата. Довољно да се смрзнеш и будеш скроз мокар. Није било термо одеће нити постављених зимских, непромочивих ципела. На ногама кринке, гумене, хладне. Не пропуштају воду, али ноге се леде. Кад више не могу да издржим, кад је на мени све мокро, отрчим до стана, бака скида све са мене, облачи ми суво, оно мокро ставља да се суши поред шпорета, а онда отвори рерну, постави ми столицу, намести ми некако ноге да ме она топлина из рерне мало угреје. Или седне поред шпорета на једну хоклицу, ја на другу, а онда узме моје ноге, стави их у своје крило, умота својом црном, дугачком сукњом, загрли рукама и – греје. Моја бака.

И следеће сећање је слика дружења са баком и шпоретом. Када сам полазио у школу, бака је тада имала 83-84 године, често ме слала да у оближњем дућану купим кафу. Није се тада куповала пржена, јер је није било, већ само сирова и није се куповало по 100, 200 грама. Купиш кило сирове, да је имаш за дужи период. Иначе смо тада куповали не недељна следовања, као данас, већ месечна. Но, то је друга прича. Кафа је стајала у отвореним платненим џаковима од по 50 кила. Још имам пред очима слику сирове кафе и отвореног џака из кога се металном лопатицом захвата кафа и сипа у папирне кесе.

Пржун

Кад дође време за пржење, бака сипа шаку-две у пржун, отвори врата од шпорета и гурне пржун унутра, да буде изнад жара. Вратанца шпорета отворена и ја полако окрећем пржун. Слушам пуцкетање жара и звук кафе која се у пржуну преврће. Понекад ми онај врх пржуна, намештен на неку избочину у ложишту, спадне, па пржун упадне у жар. Брзо га подигнем, па опет окрећем. Бака будно прати да ми се нешто не деси. Да жар не искочи.

Имали смо и пржун у коме смо пржили кафу на шпорету. Тај је имао ручку, коју сам држао да пржун не склизне са шпорета, а другом руком сам окретао ручицу која је унутра мешала кафу.

Мирис кафе која се пржи није се осећао само у стану. Цела зграда је тада знала да се пржи кафа. И тај мирис још памтим. Волео сам га, а волим га и сада. Кад је кафа испржена, бака испразни пржун и онда тако врелу, миришљаву кафу сипа у ручни млин за млевење кафе. Наравно да сам се опет гурао да ја то радим. Седнем на дрвену хоклицу коју је донела из Никшића, када је дошла у Земун код свог сина, да живи код њега. Ту хоклицу сада имам ја. Отац ју је сачувао а онда сам је ја узео од оца. Седим на њој док се обувам. Има јој сада сигурно 80 година. Обично дрво? Не, то је емоција.

Бакина хоклица из Никшића

Бакини млинови за кафу

Седећи на хоклици, у левој руци сам држао млин, наслоњен на леву страну стомака, док сам десном руком вртео ону ручку која је унутра превртала кафу. Мало вртим на једну страну, па онда на другу. Да буде ситније млевено. Заболе руке, али одморим. Лакше мени него баки. Она провери, с времена на време, да ли је кафа добро самлевена. Кад завршимо, она све истресе у неку теглу, затвори и – кафа је спремна да се кува. Од ње сам научио и како се кува кафа. Најпре сам гледао, а после ме је пуштала и да кувам. Зато сви хвале моју кафу и данас. Хоклицу чувам. Сада је на њој четврта генерација, мој унук Коста. Два ручна млина за млевење и даље су са мном.

Бака је сваког јутра имала свој ритуал, иако смо нас троје око ње. Ја трчкарам по кухињи, а двоје млађих, наравно, у ограду. Прво скува кафу у малој бакарној џезви, таман за једну, једну и по шољицу, па узме чашицу ракије, због крвотока и да прочисти грло, па ону своју никшићку хоклицу примакне до шпорета. Кафу сипа у ћикару, коју стави на крај шпорета, да се кафа не хлади. Из џепа сукње извади кутију цигарета, извади једну, седне, отвори шпорет и са машицама извади грумен жара, па припали „цингар“. Али, пре него што почне да пије кафу, узме коцку шећера, умочи је у кафу и да је ономе који чучи поред ње и чека тај слаткиш. Ето, она ме навикла на шећер, па никако да га се отресем. Онда следи гутљај ракије, сркне из ћикаре мало кафе, па дубоко повуче дим. У једној руци ракија, у другој „цингар“, а ћикара на шпорету. Па полако, по мало.   

Тада нисам знао ни шта су племена у Црној Гори, ни братства. Такво је било време, били смо више окренути данима који су пред нама, него онима који су остали иза нас. Па, тако и историјске приче, јер је историја, као код сваког победника, почињала од 1945. године. Тек бавећи се прецима и коренима, племенима и братствима, схватих да су ми и бака по оцу, Стануша, од Крстајића и мајка Новка, од Лаловића, из истог племена, из Дробњака. Бакине Пашине воде код Жабљака и Новкино Пошћење код Шавника, нису далеко. Још су ближе Бијела, код Шавника, где се Стануша прво удала код Зорића, и Новкино Пошћење. Из тих прелепих предела Црне Горе, донели су, и једна и друга, васпитање и особине које помажу да се породица одржи. Времена су се мењала, али она тада нису померала место и улогу мајке. Кажу, а лажу, да је Црногорац, глава куће. Кућа је вазда почивала на мајци и жени. Да није било Стануше а потом и Новке, не би било ни нас, после свих олуја кроз које су оне са нама пролазиле. Иако је Стануша, била, како рече у оној молби за стан мој отац, „издржавано лице“, иако ни динар у породицу није уносила, она је имала своје место у породици. Поштована, нарочито од снахе Новке, чак бих рекао и више него од сина. Колико пута сам чуо да моја мајка своју свекрву зове „мајко“. И тон памтим. Пун нежности. Мислим да се баш тако, и то сам слушао, обраћала и својој мајци Вукосави. Мајко, треба ово, мајко, треба оно, мајко, додај ово, мајко, причувај децу... Никад је по имену није позвала. Бакин задатак је био само да нас чува, све остало по кући, почев од кувања, била је мајчина брига. А кад је посрнула Стануша, кад су је стигле године, снаха је бринула о њој, као да јој је мајка. Снаха је на крају и окупала и обукла. Нико други. Као да јој је Стануша мајка.

Између оца и мајке је било повишених тонова, да не кажем свађа. И док то траје, Стануша у почетку ћути, али кад се умеша, да све то смири, увек је, баш увек, била на Новкиној страни. Син је увек био крив, никако снаха. И онда се то завршава, јер син мало теже иде против мајке, него против жене.

Сећам се да је бака постила средом и петком. Остала ми је слика како спрема свој „оброк“. У дубоки тањир сипа воду, у супену кашику сипа мало сирћета и дода у воду и све то зачини са мало шећера. И на томе је била цео дан. Целог живота је постила два пута недељно.

Бака је увек била у црној одећи, сем блузе која је увек била бела, али је преко ње увек имала нешто црно. То су биле једине две боје које је носила. Вероватно је тако било целог живота. Црнина ју је пратила од младости. Свикла на то, са двадесет и нешто година сахрањивала своју ђецу, првог мужа, па другог мужа. Имала је неколико таквих црних комплета, да увек буде чисто и испеглано, да има да се пресвуче.

Да покушам да је опишем шест деценија касније. Да кренем од главе. Никада није била без црне мараме, сем када се ујутру и увече чешља. Кад скине мараму, расплете плетенице које су јој била сакупљене на врху главе, па распусти своју дугу косу која ни у деветој деценији није била потпуно седа. А коса до краја леђа. Седећи, дрвеним чешљевима, миловала је своју косу све док је потпуно не рашчешља. Онда поново направи плетенице и обавије их на врху главе, све у круг и закачи шналама. На крају косу покрије црном марамом.

Носила је белу блузу, увек дугих рукава, украшену обичним везом, за сваки дан, по кући. Ону са златовезом чувала је за посебне прилике. Доле је носила црну котулу, сукњу готово до чланака. Имала је и црни сако, жакет, од финог неког материјала, али је и он био за посебне прилике, као и црна марама с дугим ресама.

Осврћући се на њених 86 година, колико је проживела, покушавам да нађем бар један период тог живота када ју је сунце обасјало. Пашине воде, сиромашно детињство једне од четири шћери „пишуље“, како су некада називана женска деца, док су рођења мушке слављена пуцањем из пушака, па младост у Бијелој, рађање шесторо ђеце, сахрањивање четворо и мужа, па долазак у Никшић и нови почетак са мојим ђедом Блажом.

После десетак година живота са Блажом, опет удовица и сама са четири сина који за време рата одлазе у логоре а она опет остаје сама у окупираном Никшићу, седи, чека и пита се хоће ли се неко од њих жив вратити. Где је ту сунце?

А онда одлазак из Никшића, да му се никад више не врати и долазак у Земун, у двориште у Рада Кончара 3. Није сигурно шпартала по Земуну и Београду, већ се бринула прво о једном унуку, Браниславу, Душановом сину из првог брака, па онда о мени, па потом о нас троје, кад су дошли Зоран и Зорица. Њен свет је некада био поглед на Дурмитор са Пашиних вода, а у Земуну њен свет је био то двориште у коме смо боравили, када нисмо у стану. Но, није ту крај. Сада схватам да је прави затвор за њу почео када се 1961. године, у својој 80. години, попела на четврти спрат у Симе Милошевића и када је свет гледала само са прозора тог стана. Као дете је гледала у брда и плаветнило неба, зелене пашњаке на Пашиним водама, удисала планински ваздух који храни плућа, а последњих шест година живота, поглед кроз прозор у предратну зграду преко пута, посивелу од зуба времена. Изашла је неколико пута, не у шетњу, већ да је син Бранко, тада официр, заједно са Душаном, војним санитетом одвезу код доктора и врате назад. Не знам како се у тим годинама пела оним стрмим степеницама.       

Једном је позвала Душана у собу где је на софи спавала, отворила орман где јој је стајала одећа и показала му на уредно сложену, чисту одећу. Све је било ту. И она бела кошуља, свечана, златном срмом украшена и свечана жакета и нова сукња, чарапе и очишћене ципеле. Само му је рекла:

    - Спремила сам све. У то да ме покопаш, рекла је и затворила врата ормана.

    - Биће тако, мајко.

Био сам у соби када су о томе разговарали њих двоје. Десило се случајно. Памтим, као да је јуче било. Четрдесет година касније, мој отац је лежао у кревету, а ја сам из ормана вадио његове кошуље, одела, ципеле. Он је бирао у чему да ја њега сахраним. Кад је одабрао, склонили смо то и само сам рекао – биће све како кажеш, само гледај да то буде леп, сунчан дан. Тако и би, 30. дан августа 2007. године. То је био наш хумор или спрдња са смрћу. Не волим тај ваш хумор, рече ми једном жена. Али, и то ми преко гена дошло из оног крша.

Једног дана у марту 1967, беше то пред крај недеље, радни дан, бака је ушла у купатило да се окупа. Зачудили смо се, купање је било суботом. Тада је још имала снаге да сама брине о себи. Изашла је, обукла чисту спаваћицу, средила косу како је иначе сређивала и рекла нам:

    - Уморна сам, одох да се одморим.

Брзо је заспала. Сутрадан ујутру, био је петак, 10. март, и даље је спавала. Тата је покушавао да је пробуди, али није давала знаке да икога чује. Позвао је доктора који је дошао, прегледао је, док је она лагано дисала и нешто шапнуо оцу. Баки је дао неку инјекцију. Мислио сам да ће јој сада бити боље, да ће се пробудити.

По очевом лицу сам схватио да се нешто лоше спрема. Чуо сам када је рекао мами да је доктор рекао да се бака гаси. Нисам знао шта то значи, па сам питао тату.

    - Сине, бака је стара, уморна је, умире.

    - Тата, а да ли ја могу да умрем од туге за баком?

Не сећам се шта ми је тата одговорио, само ми је то моје питање небројено пута поновио у наредним деценијама. Запамтио га је и он. Бака је цео тај дан преспавала. Седео сам поред ње, држао је за руку, гледао како дише, звао је, али није ме чула. А можда и јесте? Поред ње је увек неко био. Тата је почео да позива фамилију, да их обавештава и већ у току суботе стан је био пун. Долазили су не само из Београда већ и из Војводине, где је било доста рођака, после оне колонизације.

Соба је одједном испражњена, поред ормана и зидова са стране, поређане су столице за оне који долазе. Касније сам схватио да је то обичај, да људи долазе да се с њом опросте док је још жива. Дођу, поседе, попричају, послужи им се кафа и ракија, оду, дођу други. Како дању, тако и ноћу, само их је тада мање. У соби где је бака спавала, светло се није гасило. Нисам могао да будем стално ту, па сам повремено излазио, али сам био у стану.

    - Момо, Момо, дођи, чух оца како ме зове.

Дотрчао сам у собу. Отац ми рече да ме бака звала, да је два пута рекла „Момо, Момо“. Сео сам поред ње, ухватио је за руку и сада сам ја звао њу. Није се одазивала, није ни трепнула, никакав знак није давала да ме чује. После неког времена, изашао сам из собе.

И субота је прошла као и петак. Бака је спавала и одмарала. А имала је и од чега да се одмори. Тог дана ме је опет звала. Ни тада нисам био ту, поред ње. А кад сам дошао, опет исто као прошли пут.

Тата ми је тада први пут рекао:

    - На самрти зове тебе, свог унука, не зове ниједног од синова.

Био сам мали да тада размишљам има ли горчине код њега у тој реченици. Касније, кад сам порастао и кад ми је понављао ту реченицу, видео сам да му је било драго због тога, да није било ни зрна прекора било коме, ни мајци, ни мени.

У суботу 11. марта, кад је оцу иначе био рођендан, остао сам до касно увече. Негде око поноћи, отерали су ме на спавање. Отишао сам у суседну собу, онако обучен легао попреко преко брачног кревета а мама ме је покрила неким ћебетом. Брзо сам заспао, уморан од свега што се дешавало.

Одједном сам се пробудио, скочио из кревета и отрчао у собу код баке. Видео сам да тата и мама плачу. Тата ме загрлио и рекао да је бака управо умрла. Сузе су кренуле, плакао сам тресући се. Никада до тада нисам тако плакао. Нисам био свестан да сам у недељу 12. марта 1967, у три сата ујутру, остао без бића које сам толико волео, без баке чије су последње речи биле Момо, Момо.

То није било моје последње виђење са баком. Био сам на сахрани, поред њеног ковчега, са осталом фамилијом. А обичај је био да, док свештеник не одржи опело, ковчег буде отворен. И тако сам ја, док сам стајао поред ковчега, гледао у мртву баку. Мирна, кренула да се одмара, на свој последњи пут, обучена у своје најсвечаније одело чувано само за то.

Тада сам имао десет и по година. Сваку слику из тих дана, пред њену смрт, памтим. И све је било како сам написао. Колико сам тога заборавио, али те слике уочи њеног одласка, као и слике када сам се опраштао од родитеља, остају дубоко у мени. Како нисмо свесни емоције коју носимо у себи и како не знамо да је покажемо кад треба, него је потиснемо, држимо у себи. Можда је то и отисак у души који су нам оставили преци, нека затомљеност која се преноси с једних на друге. А шта је могло да се очекује од свих њих који су толико јада, бола, муке, туге и самоће носили у себи, сахрањујући децу, мужеве, мучећи се од малих ногу по гудурама, патећи по логорима, када су требали да буду у цвету младости?   

Сахрана баке Стануше, 1967. године, ја, стриц Бранко и мама, прва здесна

С татом је дошла из Никшића, живела с њим, потом и с нама. Сахранили су је син Душан и снаха Новка. То и пише на споменику. У време комунизма, Душан, скојевац и комуниста, одлучује да на споменику уз петокраку и презиме Цебаловић, буде и крст. Због Стануше. Никада јој те идеје нису биле блиске, иако су сва четири сина кренула тим путем. Додуше, нису били задрти и безумни, но, рекао бих да су били у том времену само рационални. Душан се, кад је стављао крст уз петокраку, са тим системом и свађао, па му крст није сметао, као ни свештеник и опело поред мртве мајке.

Надгробни споменик на Централном гробљу

Ја и данас идем на тај гроб. Тамо су поред Стануше, сада Душан и Новка. Једног дана ћемо опет сви бити на окупу. Као некад. Круг ће се затворити, јер онај воз којим путујем у једном правцу без повратне карте нема намеру да стане.