Корени (2) – Код чукундеде и курђела у Међеђама

Тата, ја сам узбуђен. Никада до сада нисам био са толико Цебаловића, говори ми син Лука док полако корачамо од Градског парка, поред цркве светог Василија Острошког, поред гробља, па улицом испод Требјесе. Око нас Никшићани тенисери вежбају на тениским теренима, неки џогирају. Неки нови Никшић око мене. Тихо, чисто, зелено, мирно. Све то подно парк шуме Требјеса.

Сине, одговарам му, никога од њих ни ја нисам сретао. Али, ето, знају за нас, позвали нас, биће лепо да се окупимо, упознамо, да и ти видиш одакле су ти преци.

Док пролазимо испод Требјесе, не могу да му не испричам неколико реченица о том брду, по коме сам се и ја пео, горе, све до мотела. Мимо асфалтног пута. Пречицама.

Требјеса

Тата ми је причао да је он, кад је био момак, имао је тада 18 година, по Требјеси тражио злато и паре које је краљ Петар II Карађорђевић, или боље рећи, краљевска влада, остављао по пећинама у Требјеси. То је историја, ништа није измишљено. Одавде, из Никшића, са аеродрома Капино поље, краљ и влада су авионима побегли за Лондон. А до Никшића су камионима довезли тоне и тоне злата, новца, накита, уметничких слика, пара и ко зна све чега. И како све то није могло да стане у авионе, јер је било доста људи који су бежали из Југославије, чим је почео рат, почели су да се ослобађају сувишног терета. И кажу приче, много тога је закопано по никшићком пољу или у пећинама Требјесе. Када је кренула прича о том злату и парама, јурнули људи да траже благо. И филм је снимљен о томе, „Зле паре“. Све то је довело да распада породица, да се закрве браћа рођена. То је тешка прича, другом приликом ћемо о томе. Отац ми је рекао да је он, са браћом, закопао канту у којој је некад било пет кила масти, да су у њу ставили златнике и закопали. Кад се вратио из заробљеништва 1945, на месту где је била закопана, канте није било. Како је нестала, никад није откривено. Тек, два сина из првог брака твоје прабабе Стануше, Душанове мајке, која су остала у Никшићу, више нису разговарала, а Душан и најмлађи син Бранко Цебаловић су напустили Никшић. Без ичега. Отишли да се никад не врате. Ето те приче о злим парама, сине.

Испред смештаја џип брекће, спреман да крене у брда. У њему Љубо Цебаловић, с којим смо дошли из Београда, Мијодраг Мијо Цебаловић и његов стриц Божидар Цебаловић. С њима се до сада нисам сретао. Здрављење као да се знамо деценијама. Љубо и Мијо су и „кривци“ за ово састајање Цебаловића.

У Међеђама, према званичном попису становништва, нико не живи. Сви су пријављени у Никшићу. Али, преко лета у Међеђе у своје давно направљене куће излази неколико људи. Горе је љути крш. Струје има, па ако некоме затреба, дистрибуција га прикључи. Воде нема. Ако некоме затреба вода, наручи цистерну од ватрогасаца, који је попну горе на тај крш и изруче воду у „цистијерне“. Нису то оне као некад, кад су била камена корита за сакупљање кишнице. То су сада велике цистерне-контејнери од посебне пластике. И у том кршу, до кога нема пута, већ три километра неког камена, макадама који вода зна да однесе, Мијо решио да прави кућу. А кад је Мијо то решио, Љубо је, чувши ту жељу, Мију поклонио парче земље. И кућа је сада под кровом. Један Цебаловић, и то од оних млађих, враћа живот у Међеђе. Ето, и то је разлог да се горе окупимо.

Нова кућа у Међеђама

После 15-ак минута вожње, чим прођемо тунел Будош, назван по планини кроз коју је тунел прошао, џип са асфалтног пута ка Даниловграду, скреће десно. Право уз брдо.

-  Горе може само џип. Купио сам га само због Међеђе. Их, шта сам са њим горе оћеро, сад кад сам радио кућу. Натоварим, а он вуче само тако, прича Мијо, док ми поскакујемо у седиштима.

Пут узак, два возила не могу да прођу. Два пута смо се возили уназад да би се мимоишли са онима што се одозго спуштају. Кад се сусретнемо, кола стану, људи прозборе, поздраве се. Наиђосмо на једног који нешто ради око своје куће. Опет стадосмо и попричасмо. То сам доживљавао и када сам бивао код бабе, по мајци, у Пошћењу, код Шавника. Кад човек види човека, обавезно је „добар дан“, размени се пар реченица. Никад се нисмо видели. Нема проласка без речи. Не гледа се у земљу, преда се, већ у очи човека. Како тада, пре 50 година, тако и данас.

До Међеђа само овим путем и теренским возилом

Стигосмо на неку зараван. Испред Мијове незавршене куће доста људи. Нисмо ни први, ни последњи. Мијо се одмах џипом враћа до тунела Будош, да довезе породицу Радојице Пуца Цебаловића. Он ће до тунела колима, а онда ће прећи у џип код Мија.

Лука и ја излазимо из џипа. Дочекују нас као најрођеније. Здравимо се са свима. Ми из Београда, по навици, љубимо се три пута. Цебаловићи који нас дочекују, по једном. Но, прихватају наша три пољупца. Схватам полако све, но, ни ја ни они не правимо никакве проблеме око броја пољубаца. Не смета ми ни колико се љубимо, ни црногорска застава на брдашцету изнад куће, ни мајице са грбом Црне Горе. Поштујем све што видим. И разумем.

Док Мијо одлази да довезе друге госте, Љубо ми прича.

-Ево видиш ово ође. Све ти је то био љути камен. Крш. У априлу је почео да крчи. Довезао један багер, па други, кад овај први није могао да све то савлада. И посље три-четири мјесеца, ево видиш увалицу, са травом, да се ђеца играју, видиш кућу под кровом. Планира да ође дочека Нову годину. Сљедеће љето, ово ће све бити сређено. Ево, и дистрибуција му је довела струју. Ту ће бити и два стуба са два рефлектора. Прва нова кућа у Међеђама посље можда 50-100 година. А ође доље, одмах ту, на сљедећим плацевима, Неђо и Радојица Пуцо планирају да почну још двије овакве куће.

Радници дистрибуције постављају бандеру за кућу Мија Цебаловића

Поред куће, чесма. Вода се из цистерни, цревом, под падом, спушта до славине. Поред ње, два велика „базена“, са водом и ледом. Да се охлади пиће за освежење. Фрижидера још нема. Ту је и роштиљ. Привремени. Биће ускоро и прави, зидани. Прве две кошнице са пчелама које ће пасти по овом органском рају су постављене. Биће их бар десетак.

Мијо са женом Кристином испред куће коју граде у Међеђама

Стижу гости. Још два џипа. У једном је Миро Лалатовић. Живи у Никшићу. Има кућу и земљу у Међеђама. Сваког јутра излази у Међеђе и увече се враћа у Никшић. Има мало оваца, па их обилази. И ужива у свом рају, на својој земљи, на родној груди. Кад сам се распитивао хоће ли бити кога да ми прича о братству, да ми помогне да проверим и допуним родослов, само су рекли – биће Миро, он све зна, нико о нама не зна као он. Како он Лалатовић зна о Цебаловићима, питам.

И он ће ти рећи, Лалатовићи и Цебаловићи су једно, само су давно, због неког Лалата, они постали Лалатовићи. Нема нам ближих од њих. Ево стиже и Ненад Бајовић, рекоше ми. И он зна да су Бајовићи, због неког Баја, постали Бајовићи, али им је корен међу Цебаловићима. И он трага за коренима, прави родослов.

Ваљало је да се уђе у кућу. Сунце упржило, камен се усијао. Недељко Неђо Цебаловић, Пуцов брат, брине о роштиљу, Мијо поставља јагњеће печење, оно са брда, што би рекли, органско. Мијова жена Кристина, брине да гости имају све што им треба. Ту је и Сашка, Пуцова жена. Помаже и Марија, Мијова ћерка. Оне дворе а гости се госте. Гледам. Не треба ту било шта рећи. А гости, готово све мушки Цебаловићи, Миро Лалатовић и Ненад Бајовић, седе и причају. О прецима и потомцима. Све почиње, веле, од Деда, па иде Тицо Дедов, па од Тица Дајица и Јован, па, с једне стране, Павле Дајичин, са те стране су моји и Станоје Дајичин, са те стране су Мујови, док са друге стране од Јована Тицовог иде Петриша Јованов. Е са те стране су Радојица и Неђо.

Не памтим ја то сто пута да ми понове. Они нешто и памте, али нема их који све то знају, сем Мира Лалатовића и можда Воја Цебаловића, Мијовог оца, који доста зна, али му комплетна слика није склопљена. И све само усмено. Нико ништа нема написмено.

Ја, Миро Лалатовић и Ненад Бајовић допуњавамо родослове

А што ћете чинити када оду, не дај Боже скоро, Миро и Војо, што не пишете, питам их.

А што ћемо писати кад имамо тебе, рече ми Пуцо, уз осмех. Пола у шали а пола у збиљи. Ти си наш писац. Све ово што данас зборимо, ти напиши, па нам после шиљи. Да и ми имамо све то.

У сред приче, ја вадим свој родослов, папире, оловке. Један папир и оловку ми узе Бајовић. Миро и Пуцо му причају а он пише имена својих предака. Гледа Миро у оно што сам ја донео, гледа мој родослов и вели:

- Тако нешто нико ође нема. Дивно, дивно. Свака ти част.

И почесмо да проверавамо записано. Понешто је ваљало исправити, нешто и допунити. Све оно што су Пуцо и Неђо знали освојим прецима, али не баш све, сада смо и допунили и записали. Нисмо сви у крвном сродству, али ако се вратимо пет-шест колена уназад, сусрећу нам се преци, наш корен. Пребројах. Има нас у том стаблу око стотину мушких глава. Од 1750. до 2024. године. Није мало, око 270 година.

Миро и још неки гости морају да крену, па мора да се деси сликање. За успомену на 10. август 2024. када се окупило тридесетак Цебаловића, а да то није била сахрана или свадба. Најстарији у осмој деценији а најмлађи 5-6 година. А пре него што ми оде, молим Мира да ме поведе да и Лука, као Марко и Милош 1995. године, види зидине куће мог деде Блажа, његовог прадеде. Крећемо.

Окупљени Цебаловићи у Међеђама, недостаје их још неколико који су тог дана били с нама

Љубо, Урош, домаћин Мијо, ја и Лука

Мијо и Неђо испред куће

Миро нас води. Иако је превалио 70, гази по оном камењу брже од свих нас. У руци косијер, да чисти гране које су пред нама, да би могли да прођемо. С нама су Љубо, Неђо и Мијо. Нас шесторица. Док идемо само њима знаним стазама, Миро говори где су међе чијег имања.

Код оног дрвета је међа Љубове земље, све до оног камена, ође од овог камена до оног тамо је међа Неђова, а ово доље је Пуцово, показује Миро.

Гледам и слушам. Миро боље зна од њих где су међе њихове земље. Њима не треба катастар, кад имају Мира. Требаће им кад Миро посустане или кад буду градили, продавали, поклањали. Мада се у Међеђама, кад је у питању промет некретнина, слабо шта дешава. Једино кад неко оде до Богетића, где је гробље свих Пјешиваца. Тада има само промене власника, у кругу породице. Нисам ни знао да тамо има гробље и да сви Пјешивци који умру тамо почивају. Па и Цебаловићи.

Мијо крчи пут, пробијамо се. Није лако за нас из града. Близу смо, чујемо Мира. Ја не препознајем предео где сам био пре 30 година. Природа је све преузела. Ретко кад човек овуда прође.

Ево зидина, то је Дајичина кућа, каже Миро и показује на зидове од камена који и данас, после најмање 150 година стоје онако како су били сложени кад је домаћин правио своје огњиште.

Ја на зидинама куће свог чукундеде

Лука на зидинама куће свог курђела Дајице

Затечен сам. Мислио сам да нас води да нађемо кућу мог деде Блажа, а он нас је довео до куће где је рођен Дајица Цебаловић, деда мог деде Блажа, мој чукундеда. Тешко је описати тај осећај кад дођеш до зидина куће у којој је рођен и живео твој предак пре око 150-170 година. Овде никада нисам био.

- Сине, овде је рођен мој чукундеда, твој курђел, кажем Луки, обилазећи зидине. Сагињем се, пипам камење, бирам неколико да понесем.

-       - Миро, ја сам мислио да нас водиш до Блажове куће, рекох Миру.

- Она је тамо скроз на другу страну, има 30-40 минута хода, вели Миро.

- Ја сам довео Луку да и он, као и Марко и Милош, виде кућу мог деде, а свог прадеде. Ја се не враћам у Никшић, док је не видимо.

- Ако је тако, морамо се прво врнути до Мијове куће, да се одморимо и понесемо воде, па ћемо отићи. Можете ли ви?

- И можемо и морамо, одговарам.

Враћамо се назад. Пола сата а можда и више пешачења. Ту смо Лука и ја, Урош, мој братанац, Љубо, Мијо, Неђо и на челу Миро. Код Мијове куће, предах. Узимамо воду и крећемо. Љубо остаје. Има посла, каже. Миро наставља ка Блажовој кући, на потпуно другу страну. Ми за њим. Једва идем. Лука је уз мене, кад посустанем, да помогне.

Дишем. Пуним плућима. Не сећам се када сам ваздух осећао, када је био тако пун. Не само мириса ко зна колико биљних врста којима смо окружени. Тешко је описати ту пуноћу, густину онога што удишеш. Као да га гутам, а не дишем. Овде нема људских активности које ће уништавати природу. Са страхом слушам да је било неких истраживања белог боксита на овом простору. Надам се да од тога неће бити ништа.

Без воде не могу. Под ногама крш, горе сунце, пред нама гране, шибље. Једва се пробијамо. Питам се како Миро зна све стазе до тих кућа које нико више не обилази. Има кућа које су пре 20-30 година биле „живе“, но умрли људи а потомцима који живе на 10-100 км не пада на памет да дођу на родно огњиште. Све им зарасло. Природа је то узела под своје.

Међеђе и Пошћење

Необјашњива је ова моја емоција према Међеђама. Па и према брдима и планинама у Црној Гори. На пример, према Пошћењу, код Шавника, одакле ми је мајка Новка. Приморје ме и не привлачи. Рођен сам у Земуну, Београд, али ово што ме зове одавде... Необјашњиво. Нема тог Цебаловића који је рођен ван Црне Горе а да више воли овај крш од мене. Потписујем. И та емоција ме вуче, не да ми да посустанем. Грабим за Миром. Полако, али идем.

После добрих 40 минута, чујем Мира:

-  Још мало, ево иза оног брда је Блажова кућа.

Пролазио сам овуда пре 30 година, са Марком и Милошем. Не препознајем предео. Све је зарасло и обрасло. Туда, сигуран сам, нико није ни пролазио тих 30 година. А и што би. Једини Блажов потомак који му долази, сам ја.

- Ево, ово је Блажова родна кућа, у којој је живео све док око 1919-1920. није сишао у Никшић. Можемо рећи да је ово и кућа његовог оца Павла, па си тако нашао и ђедову и прађедову кућу, а био си данас и на зидинама куће свог чукундеде. Богоми, велику си ствар урадио. Ретко ко све то нађе и види, прича ми Миро.

Зидине куће мог деде Блажа, стоји камен на камену и после више од једног века

Ушао сам у те зидине, сео на један камен и гледам. Размишљам о њиховом животу. И о себи. Колико сам срећан што седим у кући у којој су се рађали, живели, радили, мучили се, моји преци од пре 150-200 година. Овде сам, од Блажових директних потомака, у последњих 100 година, дошао само ја два пута, када сам синовима показивао где су им корени. Гледамо са дивљењем зидине које још стоје, на којима је камење тешко по неколико стотина килограма.

Лука и ја на вратима куће Блажа Цебаловића

Ја, мој братанац Урош и син Лука у кући деде и прадеде Блажа

Предах у кући

Миро Лалатовић

Како ли су то подизали без икаквих машина? Како све то стоји вековима, без икаквих везивних материјала, камен на камену, питају се Мијо и Неђо. Врата кроз која се улазило су ту, сви зидови су ту. Само крова нема.

Кажем Луки и Урошу, мом братанцу, који никада није био у Међеђама, да ми донесу 5-6 каменчића из дедине куће. Да их имам, уз оне Дајичине. Знам ја шта ћу са њима.

На повратку, 50-ак метара од Блажове куће, једна ливада, пуна мајчине душице. Беремо је. Мирис је тешко описати и пренети. Тако окићени са букетима мајчине душице, враћамо се до Мијове куће.

Миро Лалатовић седа у џип и одлази до своје куће. Време је да се и ми полако спуштамо до Никшића, тим пре што Мија чека неколико тура доле-горе, да би вратио све госте. На путу ка асфалтном путу, Миро нас зауставља исред своје куће. Поклања ми флашу лозе „од грожђа из Подгорице“ и књигу о племену Пјешивци, стару 40 година. Дирнут сам.

Пред само вече, одосмо до Неђа, на кафицу, ракију, да још мало попричамо. Код Пуца, брата му, био сам вече пре тога. Сада ваља бити мало код Неђа. А ујутру, пре поласка, чека нас Мијо. Сви зову да их посетимо. А код Неђа, приганице, са сиром и његовим пјешивачким медом, пита, никшићко хладно, кисело млеко...

Долази Љубо. Одмах са врата, пред свима, преноси ми Мирову поруку.

- Много си се допао Миру. И ти и Лука. Задивљен је емоцијом коју имаш према Међеђама. Дирнуло га је кад је видео како сакупљаш камење из Блажове куће, да га носиш својој кући. Он још није видео да то неко ради. И рекао ми је да ти пренесем да ти он нуди на поклон парче земље у Међеђама, ако желиш да ту направиш неку малу кућу да имаш где да дођеш, кад ти срце пожели. Да се и ти вратиш у Међеђе.

Затечен сам. Ништа не зборим. Јавићу му се, рекох, имам његов број.

Да хоће да гради кућу горе, нема ко му од нас не би дао парче земље, веле углас Пуцо, Неђо и Љубо.

Ћутим. Не знам шта да кажем. То није било у мојим плановима.

Сећам се како је моја мајка, родом из Црне Горе, дочекивала госте. Кад год дођу, на сто се све износи. И још слушам њено – узми ово, узми оно. Шалили смо се да би нам за врат ставила то са стола да може, јер се све то што постави, не може појести. Изгледа да се та гостољубивост и дочекивање гостију преноси с колена на колено. И сутрадан код Мија, иста прича. На пут за Београд, не може се ићи гладан и жедан. Нема расправе.

Недеља, 11. август, из Мијове куће крећемо ка Београду. Лука је пун утисака. Мало је рећи да је одушевљен. И људима које је први пут видео и оним што је нашао у Међеђама. Мама му, Сашка, каже да га никада није видела тако насмејаног кад је на неком путу. А путовало се.

После дан-два, зовем Мира Лалатовића. Размислио сам што ћу чинити. Захваљујем му на понуди, поштујем то, али нисам ни у годинама ни у могућности да се упуштам у тај подухват. Да изградим нешто, где ћу долазити једном годишње на неколико дана и да то једног дана, после мене, остане пусто, као што су пусте многе куће у Међеђама, није паметно. Кад ми жеља дође, ено Мијове куће, биће завршена, наћи ће се један кревет за једну или две ноћи, док ме жеља не прође.

- У праву си, схватам те. И да знаш, вели Миро, и врата моје куће су ти отворена.

Цебаловићи су најавили окупљање и следеће године. Волео бих да дођу сви који су позвани, без обзира да ли се љубе једном или три пута или машу српском или црногорском заставом. За мене је све то исти корен, исто биће.