Комшилук

Некада смо имали комшилук. Имали смо ту институцију, на коју се можеш ослонити кад ти је тешко, кад си слаб, али и са ким се можеш веселити, опустити кад си радостан. И тугу и радост прво си делио са комшијом. 

Комшија је био као члан домаћинства. Врата нисмо ни закључавали. Кад улази, комшија само куцне, да знамо да неко улази. 

Кад треба неки лек, а немаш га, прво код комшије. Усфали пиринач, шећер, брашно, уље...било шта, не мора се у дућан или самоуслугу. Позајмиш код комшије. Он врати кад буде у прилици. Иста мера, шоља мала или велика. 

Кад се у дому праве колачи, на тањиру се комшији однесе неколико колача. Да се и комшије почасте. То је било правило, лепо васпитање и понашање. Празан тањир се није враћао. Чекало се да комшија прави колаче и да нам врати тањир. А на њему њихови колачи. За нас, да се почастимо. То је било неписано правило кућног васпитања.

Кад год је било прилике, пила се заједничка кафа. Једном код нас, једном код њих.

У оно време није било управника зграда нити фирми за чишћење зграда. Ред се знао. Ред се поштовао. Знало се шта се сме а шта не сме. Свако је чистио свој спрат. То се радило на смену. Једном недељно једни, други пут други...И увек је све било чисто.

Моја мајка и прва комшиница, врата до врата, биле су најбоље пријатељице. Најближе једна другој. Сестре су јој живеле далеко. Живеле су као сестре.

A мој отац и комшија били су колеге не само у фирми. Дружили су се заједно и у чубурским кафанама. Кад се сетим...ситни сати а трубачи на врата. Комшије, другари, пријатељи...Ко два брата. 

Добро јутро, добар дан, довиђења, лаку ноћ...није могло да се деси да сретнеш комшију и прођеш без поздрава. Нисмо имали грађанско васпитање у школи, као данас што их уче нечему што излази из породице. Ми смо имали кућно васпитање. Нас су родитељи васпитавали. 

Знали смо ко све живи у згради, ко се одсељава а ко досељава. Данас не знам ни комшије на свом спрату. Немамо ни списак станара као некад. Кажу, то је повреда приватности.  

Данас, а тако је већ дуго, немам комшилук, иако је око мене бар 70 људи који живе у истој згради. Они су ту, али нису ми комшије. Зна се шта је комшија. 

Нема ничега што је некада било. Ново време, нови људи, ново васпитање. Све старо је застарело.