Мас(т) и (х)леб

Отхранило многе од нас. Јели у разним варијантама. Било и са слатком или љутом паприком. Било, кад је гозба, и са исецканим младим луком. Посолиш, ако маст није довољно слана. Јер, лук тражи со. А кад хоћеш слаткише, а нема их...маст пошећериш. Могла је да се маже и бела маст и она мало тамнија, она са дна,онај талог од топљења сланине. Е, на ту маст није ишао шећер. Слатко се служило само на белој масти. На овој тамној је добро пасовао сецкани лук. Млади а могао је и стари, ако нема младог.

Е, сада се то у неким кафанама,   сервира као специјалитет из прошлости, на обавезном карираном столњаку и дрвеном послужавнику.  Једу га, углавном, само старији, кад удари носталгија. Жал за детињством и сиротињским данима. Ови млађи...па не би баш. Бар моји момци неће, иако ја објасним колико је то здраво. Не вреди.  

Мас(т) и (х)леб ја опет пробао. Остаде празна даска за сервирање. Дрма носталгија, враћају се слике док празним чокањчиће са домаћом.