Живот после смрти

Кола су полако клизила по широкој сеоској улици. Поглед му је више лутао по кућама и двориштима него што је пратио пут. Чврсто је држао волан, покушавајући да оживи давно угашене слике из детињства и младости.

Угледао је цркву у којој је крштен. Недалеко од ње била је школа у коју је ишао, а поред ње ливада по којој је трчао за лоптом. Збунио се када је видео дом културе, некада оронуо, сада обојен јарким бојама, у коме је ашиковао са девојкама из комшилука. Ту је упознао и Милицу, своју жену.

У сусрет су му долазили непознати људи који нису скидали поглед са његових кола. Неки незнанац, сигурно мисле. Пролазио је поред њих желећи да се тај улазак у село што пре заврши. Дом у коме је рођен био је на брду недалеко од центра. После неколико минута га је угледао. Срце је хтело да му искочи из груди, у стомаку је осетио грч, облио га је хладан зној. Волан је стегао још јаче.

Није знао шта ће се десити у његовој глави кад се после четрдесет година појави на прагу куће. Успорио је, тек да не наруши мир тог дома у коме је лежао његов отац. Мајка га неће дочекати раширених руку. Умрла је прошле године. Ненадано. Није стигао да је испрати. Сада је дошао да види оца пре него што и он оде.

Изашао је из кола и лаганим кораком ишао ка кући. Застао је. Била је иста као некад, о њој се бринуло, али је време оставило своје трагове. Ухватио се за кваку. Врата нису била закључана. Гурнуо их је и ушао у полумрачни ходник из кога се улазило у кухињу и собе. Из једне од њих изашла је жена коју није препознао. Ни она њега.

– Ја сам Петар, Милутинов син – рече јој.

Збунио ју је. Ставила је руке на уста и занемила. Као да је угледала духа.

Прошао је поред ње и ушао у собу у коју се једва пробијала дневна светлост. У углу, на кревету, лежао је Милутин.

У соби су се чули само Петрови кораци. Колико год да је ишао тихо, дрвени под га је одавао. Отац то није чуо. Као да није био ту. Петар је привукао столицу и сео поред кревета. Ухватио је очеву руку, смежурану и хладну. Поклопио ју је обема шакама. Спустио је главу, пољубио му руку и наслонио чело на њу. Није се мицао неколико минута.

Позва оца. Једном, два пута. Милутин се није померио.

– Оче, ја сам, Петар, дошао сам – тихо изговори, милујући оца по образима.

Отац је полако отворио очи. С муком.

Једва је превалио преко уста:

– Петре. Сине.

Био је то пре издах него глас. Петар га је више осетио него што је чуо. То је било довољно да га удари као маљем, обори и баци оцу на груди. Из њега је грунуло све оно што је четрдесет година чувао у себи. Плакао је гласно, слободно, док су му сузе квасиле чаршав којим је отац био покривен.

Милутин је померио руке, ставио их сину на главу и заплакао. Нечујно. Није имао снаге ни за глас. Сузе су му се сливале низ старачке образе, кроз дубоке боре, до јастука.

У соби су се чули само Петрови јецаји.

Жена која га је дочекала тихо се повукла, затворила врата собе, потом и врата од кухиње, села, ставила руке на сто и заћутала.

Иза затворених врата остали су сами отац и син. Кад се прибрао, Петар се подигао и погледао оца право у очи.

Милутин сакупи снагу и рече:

– Стигао си, сине.

– Јесам.

– Дочеках те. Сад могу да одем.

Петар стеже очеву руку још јаче. Сузе кренуше. Овога пута без гласа.

Кад се смирио, изађе из собе, остави врата отворена да чује Милутина ако се огласи, и оде у кухињу. Седе.

– Заспао је.

Жена само климну главом.

Петар настави:

– Одавно сам отишао. Не знамо се.

– Чула сам за тебе, али сам била девојчица кад си отишао – рече жена. – Сви смо мислили да си мртав.

– Тако је морало да буде.

Она поново климну главом. Ништа не запита.

– Од када бринете о мом оцу?

– Од када је умрла Стана, твоја мајка. Скоро ће бити година.

– Кад је пао у кревет?

– Има месец дана. Само одједном. Гаси се.

Петар спусти главу.

– Сада можете да одете, ја ћу бити са њим. Ако ми нешто затреба, зваћу вас. Где сте?

Рече му како да стигне до ње. Пре одласка објаснила му је где се шта налази, показала лекове и рекла како их Милутин пије. Петар је све записао.

Испратио ју је до врата и вратио се у собу.

Сео је поред оца.

Завладала је мукла тишина коју би повремено нарушили Милутинов кашаљ, уздаси којима је хватао ваздух и кркљање. Као да се борио да остане још мало свестан, сада када је поред њега седео син за кога је тридесет пет година веровао да је мртав.

Док је отац спавао, Петар је шетао по кући, разгледао и покушавао да препозна нешто из дана када је ту одрастао и замомчио се. Соба у којој су спавали Милутин и Стана, са брачним креветом, била је затворена. У њој је још стајао стари орман. Са њега је Петар, као дете, скидао дуње, мирисао их и враћао. Нису смеле да се дирају. Више их није било на орману. Никоме више нису мирисале.

Отац је спавао у соби у којој је некада спавао Петар, пре него што се оженио. Кад је Милица дошла у дом, отац је опремио трећу собу. За њих и децу којој су се надали. И та соба је била затворена, полупразна.

Кухиња га је вратила у оне дане када је стајао поред шпорета и чекао да му мајка да крофне или приганице. Шпорет је био ту, не онај из његових сећања, али исти такав, само новији. И креденац из кога је кришом узимао шећер да се ослади гледао га је као некада. Ни он се није померио с места. Ено и огледала на коме је остало оно мало породичних слика. Петар узе једну на којој је он. Било је то после рата, још у партизанској униформи, кад се вратио пресрећним родитељима. Гледа је и сети се рата, како је носио петокраку, борио се против окупатора и веровао у праведније друштво. Остави је на столу, па се после неколико корака врати и склони је.

Вратио се у собу код оца. Милутин је лежао и гледао у плафон. Петар му приђе:

– Јеси ли гладан? Има супе, топле, онако како ти волиш. Да донесем?

Милутин је ћутао. Само је затворио очи и потом их опет отворио.

– Кажеш „да“? Климни главом ако можеш.

Милутин благо помери главу.

– Ево идем.

Из шерпице која је стајала са стране на топлом шпорету сипао је мало супе у тањир и однео оцу. Ставио га је на столицу поред кревета.

Мало је подигао оца, ставио му јастук иза главе, наместио га и окренуо се да узме супу. Милутин га је гледао, онако како је могао. Петар узе кашику супе, испод ње постави крпу и принесе је очевим устима.

– Пробај. Само мало. Гутљај, бар један.

Отац с муком отвори уста, Петар принесе кашику и покуша да му супу сипа у уста. Тако неколико пута. Више се просипало са стране него што је отац прогутао. Кад је Милутин затворио уста без воље или снаге да их више отвара, Петар је одложио кашику у тањир.

И тако неколико пута до краја дана.

Прошао је први дан са оцем после четрдесет година. Мрак је покрио село. У соби где је отац лежао оставио је упаљену стону лампу. Хтео је да ту ноћ проведе с њим, није знао хоће ли бити још дана и ноћи, јер је отац све теже дисао. Померио је столицу на којој је седео и донео фотељу са дрвеним руконаслонима која је стајала испред телевизора. Биле су две. Знао је да је једна за Милутина, а друга за Стану. Једну је узео, изнео је и ставио поред кревета.

Сео је. Гледао је у оца. Размишљао је о свему што је прошао од дана када је напустио овај дом. С тим мислима, онако седећи, заспао је. У неко доба ноћи пробудио се због бола у леђима. Устао је, помазио оца по образу и челу и отишао у собу својих родитеља. Испружио се преко кревета, обучен. Пробудило га је куцање на вратима.

Још бунован некако је стигао до врата и отворио их.

– Добро јутро – рече жена која је бринула о оцу. – Донела сам ти да нешто поједеш, у кући нема ништа сем оно што скувам Милутину.

Петар се збуни, али се помери у страну и широм отвори врата. Жена то схвати као позив да уђе и прекорачи праг носећи дрвену корпу прекривену чистом шареном кухињском крпом.

– Јуче вам рекох своје име, Петар, не упитах вас како се зовете – проговори Петар да разбије тишину.

– Љубица, то ми је име.

Отишла је у кухињу, а он у собу да види оца. И даље је лежао затворених очију. Пипнуо му је хладно чело, прешао руком по образима. Кад је видео да дише, отишао је у кухињу.

– Донела сам ти домаћег хлеба, млеко, мало сланине, шунке, кобасице, сира, кајмака... Да имаш за доручак и увече, а за ручак ћу нешто да скувам. Кувам ја и за нас, па ћу донети и теби мало, у некој шерпици.

– Нисте морали, снашао бих се – рече Петар, не знајући шта друго да каже, јер га је глад већ мучила. Ни залогај у уста није ставио више од једног дана.

– Нема сналажења, ово се мора проћи, а проћи ћемо заједно. Ти буди уз оца, а ми ћемо бити уз тебе. Тако то иде, никако друкчије – рече Љубица, постављајући му на сто тањир поред свега што је донела и раширила по столу.

Није имао куд. Сео је.

– Ај’ сад заложи, ваља се. И мора се. А ја ћу да видим треба ли нешто око оца – рече и оде у собу где је лежао Милутин.

Покушавао је да утоли глад. Врућ, тек испечен хлеб чије је мирисе и укусе заборавио тамо далеко, подсетио га је на давно прошле дане, на млин, млевење пшенице и кукуруза, ложење шпорета и на мајку која меси тесто. Кад није могао више, устао је да би завршио мучење за столом и отишао код оца.

С врата, пре него што је ушао, видео је Љубицу како мокрим пешкиром брише Милутина, по врату, чело, руке... На ормарићу поред кревета, где су стајали лекови, отварала је кутије, једну по једну, и у шољицу од кафе стављала све што Милутин треба да попије. Чула га је и окренула се ка њему.

– Јеси ли јео? – упита га.

– Колико сам могао. И гладан сам и нисам гладан.

– Скуваћу лепу чорбицу па ћу је донети по подне. Ево, мало сам га средила. Сад морам да идем, кућа зове, посла преко главе – рече спремајући се да крене.

У ходнику пред вратима застаде и погледа Петра:

– Чинимо што је до нас. Све је у Божјим рукама.

Он климну главом и испрати је уз једно тихо „хвала“.

Врати се оцу и седе поред њега. Милутин се није будио. Петар је знао да одлази и да су им можда остали само сати. Зато се није ни померао, држао га је за руку, гледао и сећао се њихових заједничких дана.

Тако је прошло неколико сати.

Понекад би устао и прошетао до прозора. Приметио је неколико мештана који су долазили до капије, погледали би ка кући, а онда настављали даље. После једних, долазили би други. Остајао је иза завесе, неспреман да се с било ким сусретне и разговара. Нарочито није желео да им објашњава где је био толике године.

Негде око два по подне, дође Љубица. Носила је ону корпу од тог јутра, пажљиво, да се не проспе чорба из шерпице. Ставила је на шпорет а потом му поставила тањир и прибор на сто. Полако и пажљиво, као да је у својој кући, а за столом њен човек о коме треба да брине. Била је више од двадесет година млађа од Петра. Удала се у селу, за момка с којим је одрасла. Рече му, онако успут, и за мужа и за двоје деце. Бринула је о Милутину откако је отишла Стана. Без пара. Ред је, рекла му је кад је питао колико је Милутин дужан за ту бригу.

Кад је отишла да проспе супу коју Милутин није појео и узме шерпу да је понесе кући, Петар искористи прилику да јој у корпу, испод неке крпе, убаци неки динар. Да не види. Ваљда ће наћи, помисли. Да јој је дао у руку, не би узела.

Кад се вратила, мало пометен, упита је:

– Прочуло се да сам дошао?

– Да, рекох мужу, он каза даље, тако то иде код нас. Не замери.

– Не замерам, не могу остати тајна. Али, не бих волео да сада, кад је Милутин овако, људи долазе и праве гужву.

– Неће они долазити, само су радознали. Капију неће проћи, поштују они твој мир.

Петар климну главом, отвори врата и испрати је.

Кренуо је ка оцу. Учинило му се да се Милутин померио, да је на трен отворио очи. Пришао му је. Отац га је гледао замућеним погледом.

– Оче, ту сам, треба ли ти шта.

– Таван.

– Шта таван?

– Сандук.

– Сандук на тавану?

Отац затвори и отвори очи. Онда дубоко уздахну, ухвати ваздух и проговори:

– Кад је стигла ... вест... да си жив ... мама спремила ...чекала...

Стаде. Више није имао ни ваздуха ни снаге.

– Да одем на таван и нађем сандук?

Отац још једном затвори и отвори очи.

Петар се окрену и крену ка тавану на коме се некад играо. Попе се мердевинама и закорачи у тмину коју није успевала да разбије ни дневна светлост с прозора на крову. У углу је стајао добро му познати дрвени сандук у коме су родитељи увек чували нешто што им је било посебно важно и драго. Некад је био под кључем, некад отворен, зависно од тога шта се у њему чувало.

Пришао му је и отворио га. Пре него што је било шта видео, запахнуо га је благи мирис лаванде. Кад су се очи привикле на таму, угледао је сложену мушку одећу, а на врху домаћи сапун који је његова мајка правила. Ставио га је са стране и почео да вади одећу. Кошуљу, опрану, испеглану и сложену. Па још једну. Па мушки јелек. Одмах га је препознао. Узео је у руке вунени џемпер, па старе панталоне, поред којих је стајао сложен стари каиш. Иста копча, исте огреботине, неколико неспретних рупа које је сам направио.

Све његово. Мајка сачувала. Кад је чула да је жив, опрала и спремила. Да га сачека.

У том часу се сломи. Поново заплака. Зграбио је одећу, згужвао је и привио на груди. Сузама је квасио оно што је оставио кад је отишао.

Таваном се проломи крик:

– Мајкоооо...

Дуго је плакао. Више у та два дана у родној кући него за свих четрдесет година откако је из ње отишао.

Затворио је сандук, свестан да га више никад неће отворити. Морао је да га остави за собом, као и све оно што је годинама потискивао, а што се у њему пробудило у та два дана. Морао је да буде при себи. Чекао га је отац.

Сишао је у собу. Хтео је да поприча с оцем о мајци и сандуку, али је Милутин спавао дубоким сном. Дочекао је вече седећи поред њега.

Тргао га је звук куцања на вратима. Љубицу није очекивао. Отворио је врата.

– Петре, брате.

– Милане.

Чврст загрљај два друга из младости. Пре пет година путеви су им се укрстили на аеродрому у Франкфурту. Петар се са неког стручног скупа враћао кући, а Милан из посете сину који је радио у Немачкој. Због кашњења летова обојица су завршили у истом хотелу близу аеродрома. Тамо су се, после тридесет пет година, случајно срели. Петар је седео у холу хотела читајући књигу, кад је зачуо своје име. Помислио је да дозивају неког другог, али кад је чуо „Петре Николићу, ти ли си?“, запањено је подигао главу. Није препознао човека који је стао испред њега.

– Ја сам Милан. Милан Јовић. Заједно смо одрасли. Зар ме се не сећаш? – наставио је.

Није имао куд. Човек је знао ко је и одакле је. То што је имао пасош на име Питер Николс, сада му ништа није помагало. Почео је да се присећа. У тами намерно угашених успомена, пронашао га је. Седели су до касно у ноћ. Милан је питао, а Петар је причао. Тако је Милан чуо Петрову животну причу дугу четири деценије.

– Пет година прође од Франкфурта. Чусмо се, али се не видесмо. Пролете – рече Милан чим уђе у кућу.

– Прође – надовеза се Петар.

– Како је стари?

– Не буди се. Гаси се – тихо рече Петар пропуштајући Милана ка соби.

Уђоше код Милутина готово на прстима, иако их није чуо. Петар привуче још једну столицу и обојица седоше крај кревета.

– Кад си стигао?

– Јуче. Кад си ми јавио шта је с оцем, требало ми је дан-два да узмем карту. Дуг је пут. Али стигао сам. Би му драго кад ме видео. Ако ме је видео. Ваљда ме је чуо.Милан климну главом и стави му руку на раме.

– Ту сам. Што год треба.

– Требаћеш ми. Кад се деси то што мора да се деси, не желим да излазим у село. Не желим да ми било ко долази у кућу. Тебе молим да ми организујеш све око сахране. Све. Нити имам времена нити желим да причам шта се дешавало са мном, где сам био и где сам сада.

Милан га погледа у очи и рече:

– Биће тако.

Седели су још мало поред оца, а онда пређоше у кухињу. Петар стави на сто све што је донела Љубица и уз вечеру наставише разговор до дубоко у ноћ. На растанку, опет чврст загрљај.

Милутин је спавао мирним сном.

Сутрадан ујутру је био будан пре него што је Љубица поново закуцала. Гледао је кроз прозор добро познато двориште украшено високим дрвећем. Све су то биле младице када га је напустио. Видео је како Љубица улази кроз капију, па ју је дочекао испред врата. Носила је корпу у једној руци, а друга шака јој је била згрчена. Нешто је држала у њој. Кад се попела уз неколико степеника, стала је испред врата, наспрам Петра.

– Шта је ово? – рече повишеним гласом отварајући шаку. У њој је био новац који је Петар кришом ставио у корпу.

– Захвалност за оно што чиниш за мог оца.

– Не радим ја то због новца. Милутин је човек. Он то заслужује. Свашта је чинио за нашу породицу. Кад нисмо имали, он и тетка Стана су били ту.

Узе га за руку, отвори му шаку и у њу стави паре.

– Нисам знао – рече збуњено Петар и уђе у кућу.

Љубица за њим.

Корпу је однела у кухињу, извадила на сто то јутро испечен, још врућ хлеб, млеко и јаја. Погледала је у шерпицу шта је остало од чорбе и упитала:

– Једе ли?

– Неколико кашика. Дајем му више пута дневно.

– По подне ћу донети свежу, већ се кува.

Отишла је у собу код Милутина и опет чинила оно што је чинила сваког дана – поквасила пешкир, брисала га, намештала му јастук, постељину, у шољицу ставила лекове...

– Буди ли се?

– Једном, прозборио је неколико речи.

Љубица не рече ништа.

Изађе из собе, крену ка вратима и рече:

– Ето мене за ручак. Ако затреба, ми смо доле. Знаш где је кућа?

– Знам.

Поздравише се климањем главама.

Петар оде у кухињу, склони са стола оно што је донела Љубица, стави у уста неколико залогаја хлеба, парче сира и попи мало хладног млека. Одмах потом оде у собу.

Седео је поред оца сат-два, а можда и више. Није знао колико је прошло од Љубичиног одласка, нити колико је сати. Изгубио је појам о времену. Милутин је плитко дисао. То више није била ни борба за ваздух. Није имао снаге ни за то. Одједном зачу тихо – „сине“.

Оцу су биле затворене очи.

– Оче, ту сам.

Ухватио га је за руку.

– Реци, оче.

Ништа није прекинуло тешку тишину. Рече у себи да му се причинило да га отац зове, па опет седе. Гледао га је страхујући од онога што је наслућивао. Поново се зачу – „сине“. Овога пута је видео како Милутин отвара уста и тихо га зове.

– Оче, ту сам.

Поново га благо ухвати за руку. Видео је да су му удисаји све плићи. И све ређи. На руци је осетио благи стисак. Одједном је све стало.

Отац се потпуно умирио.

Петар је и даље држао очеву руку. Гледао му је у груди, чекајући да се поново подигну. Нису се помериле. Нагнуо се и приближио лице његовим устима. Није осетио дах.

– Оче..,

Није било одговора.

Остао је тако неко време, не испуштајући му руку. Није плакао. Као да су све сузе остале у претходна два дана.

Устао је, узео јакну, обукао је и кренуо ка Љубичином дому. Сишао је низ падину, прошао кроз капију и запутио се ка њеној кући. Љубица га је сачекала на трему. Није било потребно да било шта пита.

Петар је само рекао:

– Умро је.

Љубица се окренула, ушла у кућу, огрнула грубо плетен џемпер и сишла до њега.

– Прими моје саучешће.

– Хвала.

– Идемо горе – рече Љубица и крену испред Петра.

На пола пута угледаше Милана како им иде у сусрет. Још издалека је видео Петра и Љубицу заједно. Кад им се приближио, застаде. Све му би јасно.

– Оде стари?

Петар климну главом.

– Малопре.

Милан му приђе и загрли га.

– Прими моје саучешће, брате.

– Хвала.

Милан погледа Љубицу.

– Треба доктор.

– Треба – рече она. – Не можемо ништа док не дође.– Ви идите горе. Ја ћу до амбуланте.

Милан се окрену и пожури ка селу, а Петар и Љубица наставише према кући. Испред Петра грабила је Љубица добро познатим утабаним путем кроз ливаде. Туда је у ових годину дана, откако је Стана отишла, прошла стотине пута. Знала је шта је чека. Петар није.

Прошла је кроз капију, ушла у кућу и одмах у собу. Стала је испред кревета, прекрстила се три пута и ставила руку на Милутинов образ. Када се опростила од њега, покрила га је чаршавом.

Није прошло много, зачу се глас пред кућом. Милан се вратио са лекаром из сеоске амбуланте. Лекар уђе у собу, приђе кревету и откри Милутиново лице. Прегледа га, послуша, опипа му врат, а онда погледа на сат.

– Кад је умро?

– Пре мање од сат времена – рече Петар.

Лекар климну главом, уписа нешто у папире које је донео са собом и изјави саучешће Петру.

– Сад можете да га спремите.

Кад је лекар отишао, Љубица заврну рукаве и уђе у собу. Журила је да што пре спреми Милутина, да се не укочи, да га лакше опере и обуче. Петар је стајао на вратима несвестан шта ваља да се чини. То није гледао до сада. Нарочито не у стању у коме је био. Заустио је да упита Љубицу, а она је само махнула руком да га заустави, па рече:

– Не бригај, Петре. Све ћу ја урадити што треба да се сада уради. Није ми први пут. Сретала сам смрт доста пута. И оца сам опрала, обријала и обукла. И свекра. Навикла сам. Ти се побрини за сахрану, да овог доброг човека испратимо како заслужује.

Па додаде:

– Види у шта ћеш га обући. Нека ти Милан помогне.

– Где му стоји одећа?

– У оном орману у брачној соби. У једном делу његова, у другом Станина. Није дао да се њене ствари баце. Ниједну. Кад будете бацали моје, баците и њене. Заједно. Тако је говорио.

Таман кад су Петар и Милан кренули у собу, она се сети:

– Мислим да је он то већ одвојио.

Узе пешкир, лавор пун воде и стави их на столицу поред Милутина. Прво му скиде кошуљу и полако, нежно, као да ће га повредити, поче да пешкиром прелази по његовом угашеном телу.

Њих двојица изађоше и пређоше у брачну собу. Петар отвори орман. Гледао је шта је све остало за Милутином, размишљајући како да га одене за последње путовање. А онда је угледао. На средњој полици, тачно пред његовим очима, стајала је уредно сложена гомила – стара народна ношња.

Ставио је на кревет у коме су спавали његови родитељи.

Ношња је била очувана и чиста.

– Виђао сам га у њој – рече Милан. – Носио је само на свадбама, вашарима и кад су велики празници.

Петар га никад није видео у њој. Био је у неким другим ношњама, више радним него свечаним, још пре оног великог рата. Узе кошуљу и стави је са стране. Бела, извезена црвеним шарама низ груди и око рукава. На њу стави тамни јелек. Испод кошуље положи сукнене чакшире, широке око бедара и све уже низ ноге. Тамо где се сусрећу кошуља и чакшире положи дугачак ткани појас, а на дну чакшира стави вунене чарапе. Поред њих положи готово нове опанке. Покушао је да замисли оца у ношњи. Стајао је тако неколико минута.

Поред њега Милан. Ћутао је.

Петар се тргну, покупи све што је било на кревету, сложи, стави у наручје и однесе Љубици. Стајала је поред кревета на коме је лежао Милутин покривен чистим чаршавом.

– Обрисала сам га. Пре него што га обучем, још треба да га обријем.

– То ћу ја – рече Петар. – То знам.

Љубица климну главом и помери се у страну.

На столици, поред лавора са чистом водом, стајали су чаша за воду, плаво чанче са сапуном, четка за бријање и апарат са жилетом.

Петар узе чашу, сипа мало воде у чанче и поче четком да маже по сапуну, како би направио пену. Окрену се ка оцу. Намаза му прво један образ. Помери му мало главу у страну, нагну се и поче да га брије. Кад се пена накупила на апарату, потопи га у лавор да је спере. Настави бријање. Кад је завршио са једним образом, прешао је на други. Под прстима је осећао хладну очеву кожу. Затезао ју је и полако прелазио жилетом преко образа. Пажљиво. Да не повреди оца.

Милан и Љубица су стајали са стране. Ни реч нису рекли.

После бријања, умио га је мокрим рукама. Једном, па други пут. Полако. Као да га милује. Узео је пешкир и обрисао га. Одмакао се да Љубица настави.

Остао је. Љубица га је погледала. Само је климнуо главом као да каже „почни.“

Подигла је чаршав. Први пут је видео оца голог. Гледао је његово усахло тело и покушавао да у њему препозна човека кога је памтио. Кад је отишао, Милутин је имао четрдесет пет година. Висок, чврст, стамен. Наочит човек.

Док га је Љубица облачила, пришао јој је Милан. Заједно су подизали и спуштали Милутина, облачили му кошуљу, па чакшире, јелек. Све како треба. Петар је гледао и опраштао се од оца.

Кад су га обукли, ставили су му руке на груди, везали мараму преко главе, да уста остану затворена.

Милутин је био спреман.

– Милане, брате, сад те молим оно што смо се синоћ договорили. Види да сахрана буде што пре, већ сутра ако може. Обави и купи све што треба, молим те – рече Петар гледајући Милана у очи.

Извади новчаник и захвати свежањ новчаница. Није ни гледао колико је узео. Ухватио је Милана за шаку, отворио је, све ставио у њу и затворио је.

– Све што треба. И још нешто молим тебе и Љубицу. Знам да је обичај да људи сада долазе и изјављују саучешће. Замолите их да не долазе. Желим да будем сам. Не желим да поред мртвог оца причам приче. Бићу сутра на гробљу, тамо ће ме видети.

Милан климну главом. Љубица га погледа и упита:

– Треба ли још нешто? Ако треба, ту сам.

– Не, ништа не треба.

Милан и Љубица одоше.

У кући остадоше Милутин и Петар.

Сео је опет у исту фотељу у којој је ослушкивао очево дисање. Сада више није имао шта да ишчекује. Лутао је погледом по његовом лицу, кошуљи, шакама... И тако до сумрака.

Тргло га је отварање врата. Зачуо је кораке и Милан је ушао у собу.

– Сахрана је сутра у два по подне. Купио сам све што треба, ковчег, крст и остало. Сутра око десет дотераће ковчег. Ја ћу доћи мало пре десет. Био сам и код нашег попа. Договорио сам с њим да обред обави на гробљу, да не долази у кућу. Мислио сам да би ти тако желео – рече и пружи му новац који је преостао.

Петар га узе без речи и стави у џеп. Погледа га:

– Хвала ти, Милане. Добро си урадио с попом.

Милан му пружи велику свећу, жуту, од правог воска.

– Запали је поред главе. Ред је.

Петар је узе. Мирисала је на восак и мед. Окретао ју је у шаци, гледајући око себе, не би ли нашао на шта да је постави.

– Има свећњак у кухињи – рече Милан. – Видео сам га, тамо у креденцу.

Окрете се и оде да га донесе.

Пружи га Петру који уметну свећу и постави свећњак на столицу поред очеве главе. Запали шибицу, принесе је фитиљу гледајући како се пламен најпре стањи и ослаби, па се исправи. У том светлу Милутиново лице постаде мекше, а сенке под очима дубље.

Испрати Милана до врата. Милан га лупну по рамену, махну руком и оде.

Петар се врати оцу.

Обећао је себи да неће спавати, да ће последњу ноћ провести уз оца. Једном га је већ оставио.

Седео је и ослушкивао. Кућа је радила, греде су пуцкетале, ветар се оглашавао кроз гране високог дрвећа у дворишту, у ходнику је куцао сат. Само оца више није чуо. Ни тешко дисање, ни кркљање, ни кашаљ.

Гледао је очеве руке, сложене на грудима преко беле кошуље и јелека. Биле су мање него што их је памтио. Тим рукама га је некад носио, дизао на рамена, док га је Петар, држећи га за косу, јахао. Њима је држао узде, обуздавао дората и јездио пољима. Радио је у пољу, поправљао по кући, подизао џакове у млину. Петар их је памтио велике, испуцале и снажне. Сада су мирно лежале једна преко друге. Пришао је и ставио своју шаку преко очевих.

Сео је поново у фотељу. Слике су долазиле саме, без реда, неке јасне, неке једва видљиве: отац млад, мајка за шпоретом, коњи, млин, он као дечак. Све оно што је четрдесет година склањао од себе сада се враћало. Овога пута је пустио успомене да навиру.

Сећао се разговора са оцем и мајком у последњих пет година. Он тамо далеко, у својој кући, они у оближњој вароши, у пошти. Увек је он звао. Они би седели испред шалтера и чекали да телефон зазвони, а онда би их службеница послала у кабину. Стиснути у њој, две главе приљубљене уз једну слушалицу, са болом у грудима и сузама у очима, слушали су глас сина јединца. Имали су толико тога да кажу, а разговори су увек били кратки.

Нису се испричали.

Глава му клону на груди.

Тргао се. Светло из ходника продирало је у собу у којој је Петар све погасио, сем свеће која је мирно горела. Није знао колико је спавао. Пришао је кревету и ставио оцу шаку на чело. Било је хладно. Задржао је руку на њему још неко време.

Умор га је опет срушио у фотељу.

Кад се следећи пут пробудио, у устима му је било суво. Отишао је у кухињу по воду. Док је пио, угледао је на врху креденца лимену кутију од кекса. Раније је није приметио. Узео ју је, однео у собу, сео и под светлошћу свеће отворио.

Унутра су, поред неких мајчиних ситница, биле три слике.

На првој су били његови родитељи, млади, пред платном на коме је неки варошки фотограф насликао степенице и вазу са цвећем. Стана је седела, Милутин је стајао иза ње и држао јој шаку на рамену. Нису се смешили. Никад је није видео такву: девојку, млађу него што је он био кад је отишао. На полеђини, оловком, једва читко: 1924. Тада је отац имао двадесет једну, а мајка седамнаест година. Била је то фотографија са њиховог венчања, у фебруару те године. У новембру се родио он.

На другој је био он, са шест-седам година, у кошуљи која му је била превелика, испред ове исте куће, жмиркајући на сунцу. Отац је стајао иза њега и држао му шаку на рамену. Иста шака, на другом рамену.

На трећој је био отац испред млина који је, заједно са имањем, наследио од свог оца. Није писала година, али знао је да то беше пред рат. Читав њихов заједнички живот стао је на три папира.

Дуго је гледао Стану. Седамнаест година. Скоро дете. Није могао да препозна у девојци са фотографије мајку коју је оставио кад је отишао. А још мање жену која је годинама касније, кад је сазнала да јој је син жив, извадила његову одећу, опрала је, сложила у сандук и чекала га.

Није га дочекала.

Прешао је прстом преко њеног лица на фотографији.

– Опрости, мајко – изговорио је тихо.

У ходнику је часовник откуцао пет. Кроз завесу је почело да се сиви. Негде у дну села огласио се први петао, па други. Петар је слушао, као некад из постеље, чекајући да после петлова мајка и отац сиђу до штале и стоке, док је он још дуго остајао покривен топлином јоргана.

Родио се дан сахране.

Петар оде у кухињу, узе неколико залогаја хлеба и мрсног, да завара стомак. Од јуче, кад је ручао, ништа у уста није ставио. Време је да се припремим, помисли и оде до аута који је стајао у дворишту, испод старог храста. Погледа у крошњу и сети се. На једној од грана отац му је направио љуљашку. Још је била ту кад је отишао. Надали су се да ће се на њој једног дана љуљати његова деца.

Отвори гепек и извади кофер који га је чекао три дана. Однесе га у кућу, право у брачну собу. Стави га на кревет и отвори. Извади тамно одело, светлоплаву кошуљу и ципеле и сложи их поред кофера.

Оде до огледала, дланом пређе преко браде. Није се бријао откако је кренуо од куће, а томе има недељу дана. Неће ни наредних четрдесет дана. Тај обичај није заборавио.

Остави ствари на кревету и оде до оца. Свећа поред Милутинове главе и даље је горела истим миром као и када је упаљена. Петар седе у фотељу и погледа на сат. Ваљда ће Милан ускоро доћи, помисли. Више није знао шта ће са собом.

Није дуго чекао. Зачуо је шкрипу точкова и изашао пред кућу. Милан је улазио у двориште водећи коња упрегнутог у кола. На колима је био ковчег. Поред њега су седела два човека које Петар није познавао.

Кад су кола стала, обојица сиђоше, скинуше шајкаче и приђоше Петру.

– Прими моје саучешће – рече први и пружи му руку.

– Хвала.

И други учини исто.

Милан их представи.

– Ово су Радован и Живко. Из села, моје комшије. Помоћи ће нам око свега што треба.

Петар им климну главом.

– Хвала вам.

Милан приђе колима, узе црну кошуљу која је лежала на седишту и пружи је Петру.

– Ово је за тебе. Обуци је данас. Ред је.

Петар је узе. Погледа кошуљу, па Милана.

– Добро.

Петар однесе кошуљу у брачну собу и положи је преко одела које је већ припремио. Кад се вратио, Милан погледа према кући.

– Прво да у собу унесемо сто из кухиње.

Милан и Живко одоше по сто, изнеше га из кухиње и наместише поред Милутиновог кревета. Потом сва четворица изађоше у двориште, прихватише ковчег и унесоше га у собу. Спустили су га на сто, уз сам кревет. Милан и Радован скинуше поклопац и наслонише га на зид.

Петар је стајао поред оца. До тог тренутка Милутин је још лежао у свом кревету, као претходне ноћи, у белој кошуљи, јелеку и чакширама, руку склопљених на грудима. Сада је поред њега стајао отворен ковчег.

– Хајде полако – рече Милан.

Радован и Живко приђоше кревету. Милан стаде с друге стране, а Петар код очевих ногу. Заједно су подигли Милутина са постеље, пренели га тих неколико корака и положили у ковчег.

Петар приђе ближе. Поправи оцу крај јелека који се при преношењу подигао, па се одмакну.

Први пут га је видео у ковчегу.

Милан погледа на сат.

– Има још времена.

Радован и Живко одоше у кухињу и седоше поред шпорета. Петар у креденцу нађе флашу ракије и четири чашице. Свима насу по једну. Просуше по кап за Милутинову душу и испише. Петар им насу још по једну, па стави воду за кафу. Седели су око стола, пили кафу и мало говорили. Требало је некако провести време до поласка.

Петар потом оде у брачну собу да се обуче. Светлоплаву кошуљу врати у кофер и обуче ону коју му је Милан донео. Затим навуче на себе тамно одело и обу ципеле. Застаде пред огледалом тек толико да намести крагну.

Кад се вратио у собу, Милан је седео поред ковчега. Петар седе до њега.

Седели су поред Милутина. Нису много говорили. Повремено би Милан погледао на сат, па кроз прозор. Петар је гледао оца. Последњу годину, откако је Стана умрла, у том кревету је спавао сам. Пре тога је шездесет четири године спавао уз њу, у оном брачном кревету у њиховој соби. Сада је лежао у ковчегу који ће га за који сат однети из куће.

Милан му је објаснио шта следи, а Петар је само климао главом, гледајући час у њега, час у оца, час у дрвени под. Повремено би отишао до кухиње да Радовану и Живку постави тањир са сиром и пршутом. Уз ракију, ваља заложити, иако није била прилика.

У неко доба, Милан устаде и рече:

– Време је.

Позва Радована и Живка који уђоше у собу. Петар се нагну над оцем, задржа поглед на његовом лицу, па се исправи.

Милан и Радован прихватише ковчег са једне, Живко и Петар са друге стране. Подигли су га са стола и полако понели према вратима. Изнели су Милутина из куће, како обичај налаже, с ногама напред. Силазили су полако с трема низ степенице, пазећи да им ковчег не исклизне из руку. Кад су стигли до кола, најпре су на њих ослонили крај ковчега код Милутинове главе, а затим га полако навукли и наместили.

Радован и Живко вратили су се у кућу по поклопац. Изнесоше га и положише на кола, поред ковчега.

Милан приђе коњу и узе узде. Радован и Живко стадоше са стране, сваки уз једну страну кола. Петар стаде иза ковчега.

Милан поведе коња и Милутин крену на пут са кога нема повратка.

Петар пође за оцем.

Изашли су из дворишта и упутили се сеоским путем ка гробљу, на другом крају села. Корак по корак. Никоме се нигде није журило, јер се нигде није могло ни закаснити.

Код првих кућа, оних у комшилуку, Петар угледа људе како стоје испред капија. Били су ту они који су деценијама живели поред Милутина и Стане. Стари и млади, жене и мушкарци. Стајали су једни поред других и чекали.

Кад су кола наишла, прекрстили су се. Мушкарци су скидали шубаре и шајкаче. Нико ништа није говорио. Сачекали су да Милутин прође, а онда сишли на пут и прикључили се Петру. Ходали су на неколико корака иза њега.

Код следећих кућа иста слика. Испред сваке капије чекали су људи. Кола би прошла, они би се прекрстили и кренули за њима. И тако кроз цело село куда је пролазио пут.

Колона је расла.

Петар је у почетку чуо само кораке непосредно иза себе. После их је било све више. Окренуо се да види колико их је Милутин последњи пут окупио.

Погледом је тражио крај колоне, али га није видео. Они који су изашли из последњих кућа још су силазили на пут и прикључивали се осталима.

Цело село је испраћало Милутина.

Петар се окрену према колима и настави за оцем.

Стигоше до гробља, где их је чекало још људи, пристиглих из околних села и вароши.

Радован и Живко узеше поклопац са кола, док Милан и још неколико људи прихватише ковчег и понесоше га према гробу. Петар је ишао за њима.

Гроб је био ископан поред Станиног. Спустили су ковчег крај раке.

Свештеник приђе и стаде код узглавља. Настаде тишина у којој се чуо само његов глас и повремени звекет ланчића кандила док се дим тамјана дизао изнад ковчега.

Петар је стајао најближе оцу, гледао у ковчег и није подизао поглед. Није видео људе око себе, нити је покушавао било кога да препозна. Све док је трајало опело, стајао је непомично и слушао свештеника.

Кад је свештеник завршио, Петар завуче руку у џеп, извади новац и пружи га Милану, који га узе и приђе свештенику. Милан и Радован подигоше поклопац који је стајао са стране, ставише га на ковчег и затворише.

Људи око гроба мало су се размакли, а четворица радника комуналног предузећа, у зеленим униформама, прихватила су ковчег и полако га спустила у раку. Петар приђе први, сагну се, узе грумен земље и баци га на ковчег. Туп ударац одјекну из гроба. За њим су прилазили остали, један по један, узимали земљу и бацали је у раку. Нико није говорио. Чуло се само добовање по дрвету.

Петар се одмакну неколико корака и оста да стоји. Није отишао ни када су почели да затрпавају гроб, а нису одлазили ни други. Стајали су у тишини и чекали док су лопате захватале земљу и спуштале је у гроб.

Ковчег је најпре нестао испод земље, потом се рака полако испунила, а на месту где је до малочас зјапила рупа почела је да расте хумка.

Петар је остао све док лопате нису одложене са стране.

Тек када је гроб био затрпан, Петар подиже поглед.

Људи су почели да му прилазе. Један по један, пружали су му руку, изјављивали саучешће и одлазили. Неке је препознавао тек кад би му рекли ко су, неких се није сећао ни тада. Четрдесет година променило је и лица и људе.

Понављали су исте речи и он и они, руковали се и климали главама. За неку другу причу није било ни место ни време. Лица су пролазила испред њега, једно за другим, а он их готово није ни гледао.

Милан је стајао поред њега.

Гробље се полако празнило. Људи су одлазили путем којим су дошли, неки сами, неки у мањим групама. Петар је стајао поред очевог гроба.

Кад су готово сви отишли, Петар угледа жену која је стајала мало даље. Поред ње је био мушкарац његових година, а иза њих тројица млађих.

Жена му је била непозната. Седа, у црнини, гледала га је. Петар пребаци поглед на мушкарце иза ње. Двојица млађих имала су црну косу. Трећи је био плав. На њему му се поглед задржа мало дуже. Није знао зашто.

Милан се примаче Петру и тихо рече:

– То је Милица.

Петар га погледа, па поново жену.

Милица. Последњи пут ју је видео пре четрдесет година.

Она прва крену према њему. Застала је на корак испред њега, погледала га у лице и пружила му руку.

– Прими моје саучешће.

– Хвала.

После ње приђе мушкарац који је стајао поред ње, па редом и тројица млађих. Петар се са сваким руковао и свакоме захвалио. Кад му је руку пружио онај плави, Петар га поново погледа. Овога пута право у очи.

Није ништа рекао.

Кад се и последњи од њих одмакао, Милица је још стајала пред њим.

Гледали су се.

– Жив си? – најзад прозбори.

– Жив сам – рече Петар.

Милица спусти поглед. Дуго нико ништа није рекао.

Петар први прекину тишину.

– Ако хоћеш, дођи по подне до нас... до мене. Да попричамо. Овде није ред.

Милица га погледа.

– Доћи ћемо.

Окрену се према плавокосом мушкарцу.

– Дођи.

Он се издвоји од осталих и приђе. Стао је поред ње, гледајући Петра.

Милица погледа једног, па другог.

– Ово је Петар Николић. Твој син.

Петар је занемео. Пружио му је руку без снаге да било шта каже. Син Петар, и сам затечен, прихватио је очеву руку. У дану кад је испратио оца, Петар је добио сина.

Ништа више нису проговорили. Милица се само окренула и рекла:

– Идемо.

Четири мушкарца су је послушала и кренула са гробља.

Милан, који је све време стајао са стране, ставио му је руку на раме, потапшао га и рекао:

– Кренимо.

Радован и Живко приђоше Петру пре него што су пошли.

– Ми бисмо сада кренули.

Петар се рукова са обојицом.

– Хвала вам. За све.

– Нема на чему – рече Радован. – Требало је.

Поздравили су се и отишли, а Петар и Милан кренули су према колима којима су довезли Милутина.

У тишини су се возили до куће. Петру се чинило да дан није завршен, већ да тек почиње.

Милан је држао узде, а Петар седео поред њега. Коњ је полако вукао кола истим путем којим су пре неколико сати прошли са Милутином. Људи су се већ разишли, а понегде је још неко стајао пред кућом и погледом их испраћао.

Кад су ушли у двориште, Милан је зауставио кола, сишао и везао коња за стару шљиву. Петар пође према кући, а Милан за њим. Сели су у кухињу, попили по ракију и нешто мало појели. Нису много говорили. Чекали су.

Петар је, вртећи чашу, седео замишљено. Мислио је на човека коме је на гробљу пружио руку. Пет година је знао да има сина, али све до тог дана није видео његово лице, чуо му глас, нити осетио какав му је стисак руке. Гледао је тог плавокосог човека и тражио у њему нешто своје – црту лица, поглед, покрет руке, било шта по чему би препознао себе у сину.

Мисли су му одлазиле и Милици. Милан му је у Франкфурту испричао да се удала, да има још два сина и да јој је муж Јован. Њега је знао. Одрасли су у истом селу, виђали се као момци, знали један другоме кућу и породицу. Данас се на гробљу руковао са човеком који је био муж жене коју је он оставио.

Није замерао Јовану. Шта би му замерио? Тридесет пет година није ни знао шта се овде догодило. Када је све то сазнао, прихватио је да је живот без њега отишао својим путем. И његов је отишао другим.

Зато се последњих пет година није јављао. Говорио је себи да нема право да после толико времена улази у њихову кућу и ремети живот који су створили. Док је био далеко, то му је изгледало као једина исправна одлука. Сада више није био сигуран.

Највише га је мучио син. Шта ће њему рећи? Да није знао да постоји? То је могло да објасни тридесет пет година. Али шта ће са последњих пет?

Милан је седео преко пута њега и ћутао.

Док је тако преиспитивао себе и своје одлуке, мрак се неприметно пришуњао прозорима. Тргнуло их је куцање на вратима.

Петар устаде и отвори.

Милица је стајала испред прага и гледала га право у очи. Поред ње је стајао син.

– Уђите – рече Петар, пропуштајући их.

Милица уђе прва, син за њом. Петар затвори врата. Застала је на вратима кухиње кад је угледала Милана који је седео за столом.

– И ти си ту?

– Ту сам.

Петар одмаче једну столицу за Милицу. Поред ње седе син Петар, а са друге стране стола Петар и Милан. Неколико тренутака нико није говорио. Петар је гледао час у Милицу, час у човека који му је седео преко пута. Сада је могао боље да га осмотри – плава коса, светле, помало сетне очи, густе обрве, јак, правилан нос, грубље црте лица и велике шаке, огрубеле од рада. И Петар је некада био плав. Мој је, рече у себи.

– Не знам одакле да почнем – рече Петар.

– Почни од почетка, Петре. Објасни како то да си жив, а ми смо мислили да си мртав. Где си нестао? Зашто се ниси јавио? Имаш много тога да објасниш.

Глас јој је задрхтао на последњим речима. Застала је, па наставила мирније:

– Почни.

Син је ћутао. Није скидао поглед са Петра. Са оца.

– Милице, ти знаш како је почело, али Петар не зна. Или си му причала?

– Нисам. Све то смо закопали дубоко, кад смо мислили да смо тебе закопали.

– Да није било оног сукоба са милицијом, можда се све ово не би издогађало.

Окрете се ка сину и поче:

– Деда ти је био имућан домаћин, као и његов отац, мој деда. После рата није било добро бити имућан. Нова власт је узимала од оних који су имали више и давала онима који су имали мање. Требало је да сви будемо једнаки. Кренули су да праве задруге. Тако су закуцали и на наша врата. Милутин се бунио, али је био свестан да ће морати да попусти. Један од њих га је гурнуо, он је пао, ударио главом у камен и остао да лежи. Кад сам то видео, помислио сам да је мртав. Скочио сам и ударио једног од њих. Везали су ме и одвели. Шест месеци сам био у затвору. Ударио сам на власт.

Син је и даље ћутао и слушао.

Петар настави:

– Док сам био тамо, деда ти је од великог домаћина постао само сељак. Одузели су му добар део земље, млин који је наследио од оца, стоку и све што су сматрали вишком за једно домаћинство. Оно што су његови стицали генерацијама нестало је за неколико месеци. Кад сам изашао из затвора, вратио сам се у исту кућу, али више нисам дошао на исто имање. Ту није био крај мукама. Обележили су ме као државног непријатеља. Тада су већ хапсили људе због Информбироа. Свако је сваког могао да поткаже, а понекад је била довољна и једна реч да човек заврши на робији. Сазнао сам да се и мени спрема лажна дојава, да имају сведока који ће рећи да сам говорио оно што нисам. Да сам их сачекао, не знам где бих завршио. Тада сам одлучио да бежим.

Син Петар проговори:

– Да ли је деда знао шта планираш, да их оставиш саме? И њу – рече показујући на мајку.

– Знао је све. Он ми је и рекао да морам да бежим. „Нас неће дирати, ни Милицу. Тебе хоће“, говорио ми је.

Син заћута.

Петар настави:

– Милице, ти си знала када крећем. Ниси знала с ким и куда идем. Крио сам за твоје добро. А ти си од мене сакрила нешто много важније.

Заћута и погледа сина.

Милица проговори:

– Сазнала сам да сам трудна десетак дана пре него што си отишао.

– И ниси ми рекла.

– Нисам.

– Зашто, Милице?

– Зато што сам знала да онда нећеш отићи.

Петар је ћутао.

– Знала сам те – настави она. – Да сам ти рекла да носим твоје дете, остао би. После свега што се догодило, после затвора и онога што ти се спремало, нисам смела то да урадим.

– А договорили смо се да дођеш за мном.

– Јесмо. Зато сам и ћутала. Мислила сам: нека оде, нека пређе границу, нека се склони. Кад се јави, рећи ћу му. Доћи ћу код њега и онда ћемо...

Застала је.

– Ниси се јавио.

Петар спусти поглед.

– Нисам могао.

– Ја то тада нисам знала. Чекала сам. Прво данима, онда недељама. Сваки пут кад би неко дошао у село, мислила сам да доноси неку вест од тебе. А онда су почеле приче да сте на граници...

Није завршила.

Петар је погледа.

– Да си ми рекла... не бих отишао.

– Зато ти нисам рекла.

Погледали су се и заћутали.

Петар најзад погледа сина.

– Нисам знао за тебе.

– Сада знам – тихо рече син.

Петар настави:

– Била је ноћ кад је нас петоро стигло на границу са Италијом. Војска нас је приметила, трчали смо, пуцали су... Један од нас је извадио пиштољ и запуцао. Видео сам да је погодио војника. Нисам знао да има пиштољ. Разбежали смо се, свако својим путем. Никада више нисам срео никога од њих. По мраку сам пузао све док нисам схватио да сам прешао у Италију. Предао сам се Италијанима, завршио у избегличком логору, остао тамо шест месеци...

Застаде.

– Нисам смео да изађем одатле.

– Нама су рекли да си убио војника, да су они тебе убили, да си државни непријатељ, да ни тело неће да нам дају...

– Значи, убили су ме и пре него што сам стигао да вам јавим да сам жив.

– Тако су нам рекли. Зато смо ти и направили гроб. Онај поред кога си данас прошао.

– Где је?

– Недалеко од твојих родитеља. На крају гробља. Милутин га је направио упркос свему. Да има где да ти запали свећу, да има где да те оплаче.

Петар је ћутао спуштене главе. Није могао да замисли бол који је оставио за собом. Тридесет пет година Милутин и Стана веровали су да им је син мртав и палили му свеће на празном гробу. Тек када је и сам постао отац, схватио је да родитељ никада не престаје да стрепи за своје дете, ма колико оно имало година.

А онда су сазнали да је жив и чули му глас. Стана је умрла годину дана пре његовог повратка. Милутин га је дочекао, али Петар није знао да ли га је отац видео и препознао или је само чуо његов глас.

Неколико тренутака нико није говорио.

Син прекиде тишину:

– А шта је било после?

Петар подиже главу.

– У логору сам провео шест месеци. Нисам смео никоме да се јавим.

– Ни нама? – упита Милица.

– Најмање вама. Да сам послао писмо, да сам само јавио да сам жив, почели би да вас испитују. Одакле вам писмо, где сам, с ким сам, како сам прешао границу... Вратили би се у ову кућу због мене. А ја сам побегао да се то више не дешава.

Милица је ћутала.

– Кад сам после шест месеци добио прилику да одем у Аустралију, прихватио сам. Мислио сам да је најбоље да одем што даље. Што сам ја даље од вас, ви сте безбеднији.

– И зато се ниси јавио ни из Аустралије – рече син.

– Зато. Нисам знао колико ће све то трајати. Власт се није мењала, а нисам имао разлога да верујем да су ме заборавили. Тако су пролазиле године. Ја сам и даље мислио да је за вас боље да останем мртав.

Заћутао је. Милица и син нису ништа питали. Чекали су да настави. Петар је на тренутак остао загледан негде испред себе, као да је у мислима прелазио све оне године о којима овде нико ништа није знао.

– Тамо сам морао да почнем испочетка. Нисам имао никога, нисам имао новца, нисам знао језик. Радио сам шта год сам могао да нађем, селио се из места у место, прихватао послове које други нису хтели. Пет година сам се мучио и покушавао да станем на ноге. Онда сам упознао Маргарет. Била је рођена у Аустралији, као и њени родитељи. С њом сам коначно почео да живим као други људи. Венчали смо се, добили децу, купили кућу... Радио сам, деца су расла, године су пролазиле, дочекали смо унучад. Овде сам за све вас био мртав, а тамо сам живео неки други живот из кога није могло да се изађе.

Погледа у Милана, па рече:

– Био сам мртав све до пре пет година. Онда сам једног дана у Франкфурту срео Милана. Препознао ме је.

Милица збуњено рашири очи и погледа прво Петра, па Милана.

– Вас двојица сте се срели?

– Случајно – рече Милан. – Каснили су нам летови. Завршили смо у истом хотелу.

– Он је први човек пред којим после толико година више нисам био мртав – настави Петар. – Ту ноћ нисмо спавали. Све сам му испричао. Рекао ми је да он то не може да носи у себи, да мора некоме да каже. Замолио сам га да каже само оцу и мајци. Ником другом.

Милица се окрену према Милану.

– Они су знали?

– Знали су – рече Милан.

Милица је неколико тренутака гледала у њега.

– А мени нисте рекли? Ни ти, ни они.

Милан спусти поглед.

– Нисмо.

– Зашто?

Петар јој одговори:

– Имала си свој живот, свог мужа, децу. Шта би се променило?

– А ја бих знао да ми је отац жив! – први пут син повиси глас, гледајући право у Петра. – Не бих то сазнао данас, на дединој сахрани.

Наста тешка тишина. Петар није знао шта да каже. Поново је спустио главу и погледао у сто. Сви су ћутали. Тишина им је дошла као неки хладан облог, да застану, да се смире. Петар проговори:

– Да сам знао да постојиш, вратио бих се. Шта год да ме је чекало.

– Али оставио си моју мајку, бабу и деду. Мислили су да си убијен – наставио је млађи Петар.

– Да сам остао, можда бих заиста био убијен. Отишао сам да се једног дана вратим или да поведем и Милицу. После оног метка и мртвог војника на граници, повратка више није било.

Син га је гледао.

– То разумем. Али последњих пет година? Тада си знао за мене.

– Знао сам.

– И ниси хтео да ми се јавиш?

Петар заћута.

– Нисам знао како.

– Како? Подигнеш телефон и кажеш: ја сам ти отац. Жив сам.

– Није то тако лако. Мислио сам да немам право да вам упаднем у живот. Твоја мајка је имала мужа и породицу. Ти си био одрастао човек, имао си своју жену и децу. А ја сам тамо имао своју породицу. Помислио сам: шта сада да радим, да окренем телефон и кажем – ево ме, ипак сам жив? Телефоном се не улази у нечији живот.

– А било ти је лакше да још пет година ћутиш?

– Плашио сам се. Не више власти. Вас. Тебе. Шта ћеш ме питати кад ме чујеш. Шта ћу ти одговорити. Што је више времена пролазило, све теже ми је било да се јавим. Зато сам ћутао.

Син спусти поглед.

– А мени је требало четрдесет година да сазнам да имам оца.

– Знам.

– Не знаш – рече син. – Ти си знао да имаш сина. Ја нисам знао да имам оца.

Петар није одговорио. Није имао шта да каже.

Милица је гледала час једног, час другог.

– Доста – рече тихо. – Не можете вратити оно што је прошло. Ни ти њему, ни он теби.

Син је погледа.

– Мајко...

– Пусти. Имате о чему да причате. Четрдесет година треба да стане у ову ноћ.

Устала је.

Петар је погледа.

– Остани још мало.

– Нећу.

– Милице...

– Не занима ме твој живот у Аустралији, Петре. Не љути се што ти то кажем. Или се љути, свеједно. Имала сам довољно времена да замишљам какав би нам живот био да си остао. Нећу сада да слушам какав ти је био без мене.

Петар је ћутао.

– Али он треба да зна – настави она и погледа сина. – Све. Ко му је отац, како је живео, кога има тамо. И ти треба да знаш ко је он постао без тебе. Кога он има, а кога имаш ти.

Син је спустио поглед. Милица настави:

– И још нешто треба да знаш. Зашто се зове Петар. Кад се родио, веровали смо да си мртав. Милутин и Стана су хтели да понесе твоје име. И ја сам хтела. Кад већ тебе нема, да после тебе остане Петар.

Окрену се и крену ка вратима.

Милан је погледао за њом, па Петра и његовог сина. Схватио је да више нема разлога да остане. Устао је и он.

Петар устаде за њима.

На вратима се Милица окрену још једном. Неколико тренутака гледала га је као да је тражила нешто од оног младића кога је последњи пут видела пре четрдесет година.

– Сад имате један другог – рече и погледа прво Петра, па сина.

А онда погледа оца свог сина и рече:

– Збогом, Петре.

Потом изађе.

Милан застаде крај Петра, стави му руку на раме и тихо рече:

– Видимо се сутра.

И он изађе.

Петар је остао на вратима све док нису нестали у мраку.

Кад се вратио у кухињу, син је и даље седео за столом. Петар изнесе пред њега све што је имао у кући. Било је касно, време за вечеру. Ниједан није говорио. Петар стави чаше на сто, једну за себе, другу за сина, и усу ракију. Пре него што је сео, диже чашу и одасу мало из ње, за очеву душу. Исто учини и син, за душу свог деде. Седоше један преко пута другог и погледаше се.

– Заложи мало.

Син узе виљушку, узе оно што је донела Љубица, климну главом и настави да једе. Неко време су јели у тишини. Петар је повремено подизао поглед према сину, као да се још привикавао на то да су коначно сами. Узе флашу и досу им ракију.

– Причај ми о себи – рече Петар кад су одгурнули тањире. – Чиме се бавиш, како живиш, деца...

Син га је гледао тренутак, као да још није био сигуран колико жели да му каже.

– Возим камион у једном предузећу. Кад не радим тамо, радим на имању. Имамо нешто мало земље, кућу, али је наше. Моја жена Милена је учитељица у основној, овде у вароши. Имамо двоје деце. Марко има дванаест, Анка девет.

– А Јован?

Син га погледа.

– Шта с њим?

– Он те је подигао?

– Јесте. Никад ме није одвајао од своја два сина. Од моје браће. За другу нисам ни знао.

– Добар човек?

– Добар отац.

Петар заћута на тренутак.

– Кад се Милица удала за њега?

– Кад сам имао пет година.

– Значи, до тада је била код мојих?

– Јесте. Живели смо са бабом и дедом. А и после сам стално био код њих.

– Како су се њих двоје зближили?

– Познавали сте се. Одрастао је овде, са вама.

– Знам. Зато и питам.

– Виђали су се. У почетку ваљда случајно, после све мање случајно. Мајка дуго није хтела ни да чује за удају. Мислила је да би тиме издала тебе.

Петар га је слушао.

– А моји?

– Они су је наговорили да живи. Деда јој је рекао да није ред да тако млада остане сама због човека за кога су сви веровали да је мртав. Бака је мислила исто. Дали су јој благослов. Јован се није женио, а Милица је већ пет година живела као удовица.

– И тебе је повела?

– Наравно. Али ме од њих није одвела. Код мајке и Јована била ми је једна кућа, код бабе и деде друга.

– А ти? – упита син. – Како си из логора стигао до те Аустралије?

Петар поче да прича. Испрва опрезно, бирајући речи, а онда све слободније, како је ноћ одмицала. О боравку у кампу, путовању бродом из Трста до Сиднеја и првим годинама у Аустралији. Причао му је о Меги, о животу који су заједно створили, о деци.

– Имамо троје. Мајкл и Кејт су близанци, имају тридесет једну. Лиз има двадесет девет. Од њих имамо троје унучади, Данијела, Сару и Ему, од три, две и једне године.

Син га погледа.

– Значи, имам још једног брата и две сестре.

– Имаш.

– Мајкл, Кејт и Лиз – понови млађи Петар.

Као да је хтео да запамти имена.

– А они? Знају ли за мене?

– Не. Нисам рекао ни Меги.

– Зашто?

– Нисам јој никада испричао цео свој живот.

– Шта она зна?

– Зна да сам побегао из Југославије. Зна за моје родитеље, за село. За Милицу сам јој рекао. Кад смо се упознали, за тебе нисам знао. А кад сам пре пет година сазнао... нисам знао како да јој после толико година кажем да тамо имам сина од скоро четрдесет година.

– Значи, ни она не зна за мене?

– Не зна.

– А мој брат и сестре?

– Ни они.

Син отпи гутљај ракије.

– За један дан сам добио оца, брата и две сестре, а нико од њих не зна да постојим.

Петар га је гледао.

– Знаће.

– Рећи ћеш им?

– Рећи ћу им све.

– И Меги?

– Прво њој.

Син климну главом. Није више питао зашто то није учинио раније. О томе су већ рекли довољно.

После тога разговор је кренуо лакше. Син је причао о Милени, Марку и Анки, о послу, имању и селу. Петар о Меги, деци, унуцима, Сиднеју и годинама које је тамо проживео. Понекад би један другога прекинули питањем, понекад би застали на неком имену или догађају и вратили се годинама уназад.

Разговор више није личио на онај од пре неколико сати. Није било оптужби ни правдања. Питали су и одговарали, као двојица људи који су журили да један о другом сазнају оно за шта је требало да имају читав живот, а добили су једну ноћ.

Негде пред зору разговор је почео да јењава. Реченице су постајале краће, паузе дуже. Петар погледа кроз прозор. Дан је потискивао ноћ.

– Треба да пођем – рече син. – Милена ме чека. Деца ће се ускоро пробудити.

Петар климну главом.

– Доведи их сутра, да их упознам. Овде, у дедину кућу.

Син застаде на тренутак.

– Доћи ћемо.

– Дођите на ручак. Љубица ће нешто спремити.

Син климну главом.

Устадоше и заједно изађоше пред кућу. Хладноћа пред свитање натерала их је да се обојица мало стресу. Стајали су тренутак један наспрам другог, не знајући како се растају отац и син који су се тек упознали. Ниједан није пружио руку.

Син подиже руку, махну кратко, готово неприметно.

– До сутра.

– Чекам вас – рече Петар и узврати истим покретом.

Син крену низ пут. Петар је стајао на прагу и гледао за њим док му силуета није нестала иза прве окуке.

Ушао је у кућу. Сео је у фотељу у којој је до јуче седео уз оца и склопио очи.

Пробудило га је куцање на вратима.

Отворио је, још поспан, необријан. Пред вратима је стајала Љубица, са новом корпом у рукама.

– Добро јутро – рече она и погледа га пажљивије него иначе. – Спавао си.

Петар само климну главом, трљајући очи. Љубица прође поред њега с пуном корпом, стави је на сто и поче да вади храну. Петар ју је само гледао.

– Ниси морала толико. Остајем још дан-два.

– Ваља јести и дан-два. Колико можеш, ништа се неће бацити.

– Имам једну молбу. Доћи ће ми на ручак син Петар са Миленом и децом. Можеш ли нешто да скуваш, онако на кашику? Предјело си већ донела.

– Само реци шта.

– Што ти хоћеш. Нешто најбрже, само да је на кашику.

– Донећу.

– Под једним условом – рече Петар. – Да платим трошкове, а за руке ти хвала.

Љубица га љутито погледа па одбруси:

– То се овде код нас не плаћа. Немаш тих пара.

Окрете се и оде.

Петар узе јакну, навуче је, изађе и затвори врата. Ишао је полако корак по корак – тамо где је кренуо, нико никада није закаснио. На путу је сретао сељаке, њему непознате. Поздрављали су се климањем главе или са кратким „добар дан.“ И тако све док није стигао до гробља. Прво је отишао до гроба родитеља. Задржао се кратко, а онда кренуо према крају гробља. Знао је шта тражи. Испод једног дрвета стајао је усамљен гроб. Пришао је. На каменој плочи било је уклесано: ПЕТАР МИЛУТИНА НИКОЛИЋ 1924–1949 СПОМЕН ПОДИЖУ ОТАЦ МИЛУТИН, МАЈКА СТАНА, ЖЕНА МИЛИЦА И СИН ПЕТАР.

Сручи се на земљу. На колена. Рукама се ухвати за главу, за косу. Заплакао је на свом гробу. Раздирала га је бол због онога што је учинио мајци, оцу, Милици и сину. Није се кајао што је побегао. Тада је веровао да другог излаза нема. Кајао се због онога што је дошло после. Што се није јавио, што се није вратио кад је могао, што је дозволио да га живог оплакују.

Подиже главу и поново погледа своје име на камену: ПЕТАР МИЛУТИНА НИКОЛИЋ.

Поглед му се спусти ниже: СИН ПЕТАР.

Када је отишао, није знао да постоји. Ни да ће се родити. А сада је име тог сина стајало на његовом гробу. Син је одрастао верујући да му је отац мртав.

Клечао је док га нису померили болови. Ноге су му утрнуле. Ослонио се на камен на свом гробу, полако се подигао и кренуо ка кући.

Негде иза подне, док је стајао на трему и гледао ливаде по којима је као дете трчао, видео је Љубицу како иде ка њему. У обе руке носила је по корпу. Поред ње је ишла жена са још две корпе.

„Шта ли све носе? Само сам тражио шерпу куваног јела“, помисли Петар, вртећи главом у неверици.

– Ево нас – рече Љубица пењући се на трем. – Дедер, помози мало.

Петар прихвати обе корпе од Љубице и уђе у кућу. Једва их је унео.

– Ово ми је ћерка, старија. Марица се зове – показа на жену у тридесетим која је унела још две корпе.

– Лепа и вредна на мајку – рече Петар и пружи јој руку.

Марица се збуњено насмеши, склањајући поглед.

– Још да је удамо... Но, нема момака, беже у град – настави Љубица, распремајући корпе једну по једну.

Петар је све то гледао не верујући шта су донеле. Од Љубице није успевао ни реч да проговори.

– Ништа не питај, само слушај. Ово ти је прво супа, а овде су ти сарме, ту има и мало меса. Хлеб, а ево и колача, само сам то стигла да спремим.

– Али, Љубице...

– Син ти долази, Петре, снаја, унуци... Треба да их дочекаш.

Само је гледао. Без речи.

Љубица склони храну са стране, отвори креденац и постави на сто тањире. Плитке, дубоке, па прибор за јело... Пет комплета: за њега, сина, снају Милену и унучад Марка и Анку.

Кад је поставила сто, застаде, провери још једном да нешто није заборавила, па се окрену ка Петру:

– Сад можеш да их дочекаш. Уздравље, видимо се сутра у неко доба.

Петар их испрати до врата. Само прозбори:

– Хвала.

Није знао шта друго да каже.

Љубица узврати:

– Нема на чем.

Махну руком и оде с ћерком.

Отворио је све прозоре, широм, да ваздух напуни кућу. Узео је столицу, изашао на трем и сео. Загледао се у пут којим се долазило до Милутиновог имања. Подне је прошло, приближавало се време ручку.

Негде пред два угледао је коњску запрегу. Коња је терао неко за кога му се учинило да је Петар. Поред њега је седела жена, а у колима је видео двоје деце.

Нема ко други, они су, помисли.

Кад је препознао сина, устао је, сишао до капије и отворио је.

Петар је утерао кола у двориште и скочио са њих. Помогао је жени да сиђе, а онда и деци.

Петар је стајао са стране. Чекао је да син њима каже ко је он, а онда њему ко су они.

Син се окрете ка оцу, па ка својој породици и рече:

– Ово је Петар.

Застаде.

Па настави.

– Мој отац, ваш деда.

Петар се благо насмеја. Осмех није могао да открије све што се у њему дешавало. Уздржавао се да опет не заплаче.

Син настави:

– Ово је моја жена Милена, а ово су Марко и Анка.

Опет направи паузу, па додаде:

– Твоја унучад.

Петар направи два корака напред, приђе Милени, пружи јој руку и поздрави се. Унучад помилова и пољуби у главу, а потом их благо пригрли. Нико није могао да прикрије збуњеност.

Показа им руком да уђу први, па крену за њима. У кухињи их дочека већ постављен сто. Гости застадоше пред њим. Петар показа сину да седне на једно чело стола, а Милени на друго. На две слободне столице седоше деца, а последња остаде за њега.

У тишини је узео флашу ракије, насуо сину и себи и погледом упитао снају да ли ће и она. Милена само климну главом и он усу и њој. Унучади је сипао по сок. Кад је свима насуо, подиже чашицу и рече:

– Добро дошли, живели.

– Живели – одговорише углас.

У почетку су јели готово у тишини. Чуло се само звецкање прибора и повремено померање тањира. Петар је сипао супу, додавао хлеб, приносио чиније и нудио их храном коју је Љубица спремила. Све је то годинама радио за породичним столом у Аустралији. Само што лица која су сада била пред њим до тада никада није видео.

Деца су се прва опустила. Марко је јео брзо, Анка много спорије. Кућу су познавала, за тим столом су и раније седела када би их отац доводио код Милутина и Стане. Само им је тај нови деда био непознат. Знали су само Јована, за њих је он био деда. Онако преко кашике, кришом би погледали Петра. Милена би их погледом опомињала. Млађи Петар је био задубљен у тањир, размишљајући шта да каже. Нелагода је, са сваким залогајем, полако попуштала.

Старији Петар их је посматрао. Сина је тек упознао, снају је први пут видео, а унуке је знао само по имену. Сада су седели за истим столом, у кући у којој је он рођен и одрастао, јели храну коју је за њих спремила Љубица и понашали се као породица која је дошла на недељни ручак.

Њихов први. Петар није знао да ли ће бити и последњи.

После ручка остали су још неко време за столом. Деца су се већ сасвим опустила, а и Милена је почела слободније да разговара. Он је њих питао о животу овде, они њега о Аустралији. Сазнали су да је, радећи у почетку свашта, најдуже остао за воланом. Кад је стао на ноге, купио је први камион. Возећи хиљаде километара, радећи дан и ноћ, купио је други, па трећи. Од тог једног родила се шпедитерска компанија са више од стотину камиона.

– А ја се питам како сам заволео тај волан – рече син уз гласан смех.

Петар климну главом одговарајући осмехом.

Покушавао је да за тих неколико сати запамти што више: какве су очи деце, како се смеју, на кога личе. Гледао је како Милена погледом тражи мужа пре него што нешто каже. Али он није успевао да се опусти. Мисли су му одлазиле час породици у Аустралији, час овој која је седела са њим за столом. Притискало га је оно што следи. Није знао како се живе два живота одједном.

Кад су устали од стола, деца су изашла у двориште. Милена је пошла за њима. Отац и син остали су сами.

Петар сачека да се врата затворе.

– Одлучио сам нешто.

Син га погледа.

– За све остале ја сам умро пре четрдесет година. Нека тако и остане.

– Како то мислиш?

– Нећу ништа од овог имања. Оно што је остало иза мог оца треба да остане теби.

– Али ти си његов син.

– А ти си његов унук, мој син. Они су те подигли. Ти си са њима живео, радио, бринуо о њима. Ја сам био мртав.

Син је дуго ћутао, гледајући у сто.

– Јеси ли сигуран?

– Јесам.

– Можеш да се појавиш, да кажеш ко си. Нико те неће спречити.

– Могу. Али нећу.

Петар застаде, па настави:

– Када то буде на суду, нећу се појавити. Петар Милутина Николић не постоји. Ја сам Питер Николс. Постоји само Петар Петра Николић, Милутинов унук.

Син ништа није рекао. Петар погледа кроз прозор према дворишту. Марко и Анка су нешто тражили по трави, а Милена је стајала на трему и посматрала их.

– И још нешто – рече.

– Слушам те.

– Одужи се Љубици некако. Како знаш и умеш. Паре неће.

Син климну главом и насмеши се:

– Превешћу јој дрва два-три пута, немају камион.

Неко време су ћутали.

– Кад идеш?

– Ујутру.

Син га погледа.

– Долазиш ли опет?

Петар није одговорио. Ни раменима није рекао „не знам“.

Син ништа не рече.

Седели су тако у тишини неколико минута. Петар устаде и пристави кафу. Кад је била скувана, позва снају. Вратила се у кућу са децом. Седоше и попише је у миру, уз још мало приче. Са првим сумраком, син рече:

– Време је да кренемо.

Као по команди сви устадоше и кренуше ка вратима. Сиђоше у двориште до запреге. Петар се сагао да погледа децу у очи. Приђоше му прво унук, па унука. Загрлише га и пољубише. Онако дечје, на брзину. Он их загрли, да их задржи. Сузе му овлажише очи. Прибра се и окрену према снаји. Пољубац и топао загрљај.

– Чувај ми га.

– Хоћу. Ја њега, он мене, као и до сада.

Окрену се ка сину. Погледаше се. То потраја. Приђоше један другоме и загрлише се. Чврсто. И то потраја. Петар се одмаче покушавајући да сину нешто каже. Не рече ништа. Ни син њему. Тапну га по рамену и оде ка колима. Породица за њим. Запрега се полако удаљавала. На излазу из дворишта, Петар махну неколико пута гледајући унучад која му машу. Син махну једном и окрену се. После неколико минута нестали су у мраку који је покривао село.

Сутрадан ујутру, пре зоре, Петар изађе из куће. Само је затворио врата, остављајући кључ са унутрашње стране.

Седе у ауто и упали мотор. Није могао да крене. Гледао је кућу у којој се родио, из које је једном већ отишао. Без опроштаја. Сада је покушавао да се од ње опрости. У њој је пре неколико дана затекао оца на самрти, а јуче за истим столом седео са сином и унуцима које је први пут видео.

Село је још спавало када је ауто замакао иза кривине.