Станица
Чекао је аутобус тамо где га је годинама чекао – под надстрешницом, у хладу крај стуба, час гледајући у велики сат на перону, час у правцу из кога аутобуси долазе. Увек је долазио бар четврт сата раније, како би међу првима ушао. Карту је држао у руци, спреман да је пружи возачу чим отвори врата. Није налазио ваљан разлог за то, јер је имао резервисано седиште. Ипак, целог живота све је радио унапред, тек да никоме не буде на путу, да не засмета. Поред њега је стајала мања торба са ручком и точкићима, таман за оно што се носи на пут од два-три дана. Био је леп септембарски дан, сунчан и топао, али се у хладу под надстрешницом већ осећала јесен. Обукао је јакну, а испод ње танак џемпер и кошуљу. Фармерке су се уклапале у неформално одевање које је волео. У чекању се лагано ослонио на ручку торбе, пазећи да му аутобус не промакне. Око њега је перон врвио од света, а галама путника се мешала са разгласом и грувањем мотора. Најпре је угледао кофер. Точкићи су запињали за спојеве перонских ...