Станица

Чекао је аутобус тамо где га је годинама чекао – под надстрешницом, у хладу крај стуба, час гледајући у велики сат на перону, час у правцу из кога аутобуси долазе. Увек је долазио бар четврт сата раније, како би међу првима ушао. Карту је држао у руци, спреман да је пружи возачу чим отвори врата. Није налазио ваљан разлог за то, јер је имао резервисано седиште. Ипак, целог живота све је радио унапред, тек да никоме не буде на путу, да не засмета.

Поред њега је стајала мања торба са ручком и точкићима, таман за оно што се носи на пут од два-три дана. Био је леп септембарски дан, сунчан и топао, али се у хладу под надстрешницом већ осећала јесен. Обукао је јакну, а испод ње танак џемпер и кошуљу. Фармерке су се уклапале у неформално одевање које је волео. У чекању се лагано ослонио на ручку торбе, пазећи да му аутобус не промакне. Око њега је перон врвио од света, а галама путника се мешала са разгласом и грувањем мотора.

Најпре је угледао кофер. Точкићи су запињали за спојеве перонских плоча, па би кофер поскакивао, кривећи се час лево, час десно. То га је навело да погледом потражи власника. Пробијајући се кроз гомилу, вукла га је жена његових година. Била је нижа него некада, као да су је године мало повиле. Уредно подшишана седа коса падала јој је са стране до рамена. Носила је капут који је познавао боље дане. Корак по корак, борила се с кофером, гледајући час напред, час иза себе, тек да види где јој је пртљаг.

На неколико корака испред њега подигла је поглед.

Очи су им се на трен сусреле. Толико кратко да случајни посматрач не би ни приметио да се нешто догодило. Он није ни трепнуо. Она је задржала дах, а усне су јој се једва приметно раздвојиле.

После тог трена – за посматрача безначајног, а за њих дугог као вечност – скренули су погледе.

Он је упро поглед у ред вожње на стубу – знао га је напамет – и почео да чита ред по ред као да га први пут види. Она је отворила ташну и почела да у њој тражи разлог да не гледа.

Кад је ипак подигао главу, она је и даље стајала ту, са главом у ташни.

Ћутао је. Око њих су се и даље гурали путници, једни су махали некоме преко перона, други се дозивали. Из разгласа су се чуле најаве долазака и одлазака, сирене аутобуса. За њих двоје перон је утихнуо.

Кад је подигла поглед, он једва чујно изусти:

– Весна?

– Мирко? – прошапута она.

Нису се померили ни за корак. Само су се гледали.

Мирко први крену ка њој. Готово у исти час и она ка њему. Приђоше и лагано се загрлише, без иједне речи. Док су стајали загрљени, Мирко зажмури и дубоко уздахну.

Да би прекинуо тишину, рече:

– Кофер те мучи.

Узе га и понесе са стране, склањајући га од ужурбаних путника.

Труба аутобуса га је тргнула. Погледао је ка перону на који је улазио његов аутобус, онај који је требало да га одвезе далеко од овог града. Бар на неколико дана. Аутобус се зауставио крај ивичњака уз уздах кочница, врата су се отворила, неколико путника је сишло, други су ушли.

Мирко се није померио, стежући ручку своје торбе. Поред њега, у тишини, стајала је Весна. Возач је погледао ка њему, затим у сат, па опет ка њему, као да га пита да ли улази.

Мирко му махну руком, окрећући се ка Весни.

Врата се затворише. Аутобус оде, а карту коју је још држао у руци згужва и стрпа у џеп.

– То је био твој аутобус – рече она.

– Био. Више није. Има и следећи.

Спустише поглед, трагајући за следећом реченицом.

– Сада имам времена. Желиш ли на кафу? – упита је.

– Мени аутобус полази за пола сата. Можда ћу и ја да пропустим свој – рече тихо, гледајући га у очи.

Вукући кофер и торбу, Мирко крену први. Она за њим.

– Има овде једна пријатна кафана – рече, показујући преко пута улице.

Само је климнула главом.

Ишли су једно поред другог, ћутећи. Свако је био у својим мислима и пребирао по ономе што се догодило пре неколико деценија.

Први пут су се срели пре тридесет пет година, на истој станици, само на другом перону. Он је тада имао око четрдесет година, стан, посао, жену и два сина. Један син је имао десет, а други седам година. Тек што је прешао двадесету, венчао се са својом првом и до тада једином љубављу. До тог сусрета са Весном били су заједно готово две деценије.

Она је била годину млађа од њега. Била је удата, имала је две ћерке. Мужа је упознала на студијама.

Стајали су подаље једно од другог. Погледи би им се на тренутак сусрели и одмах разишли, као да беже од непознатог. И тако неколико пута.

Ушли су у исти аутобус. Нашао је место крај прозора и тек што је сео, зачуо је пријатан женски глас:

– Да ли је слободно?

Погледао је у правцу гласа и угледао веселе плаве очи.

– Да, слободно је – узвратио је, склањајући ручну торбу са седишта и несвесно се померајући ка прозору да би јој направио још места.

Било је то све што су једно другом рекли у првих неколико минута. Потом се, неочекивано лако, разговор наставио. Теме су биле уопштене, па се ништа није ни запамтило. Време, гужве, чекање аутобуса... Пред крај вожње већ је знао да је апотекарка и где ради. Није се сећао ни када му је то рекла ни којим поводом.

После више од сата вожње устала је и спремила се да сиђе. Климнула је главом и пожелела му срећан пут. Гледао је за њом док није сишла. А онда је нестала. Вратио се својим мислима. Или је покушао. И даље је видео њене очи. Да би их некако отерао, узео је књигу из ручне торбе. Није је дуго читао. Чекала су га још два сата вожње, па се наслонио и заспао.

Пролазили су дани. Сваки исти. Посао, кућа, обавезе око деце. Оне плаве очи су унеле немир у празнину која га је поклопила и учаурила. Млађи син се разболео. Мајка је остала поред њега, а он се понудио да оде до апотеке. Неколико их је било у близини, али се запутио трамвајем у други део града. Возио се ка апотеци у којој се надао да ће пронаћи оно што тражи. После пола сата нашао се пред излогом апотеке. Неодлучно је стајао неколико минута, сакупљајући храброст да уђе. Ухватио се за кваку и отворио врата.

Дочекале су га оне плаве очи.

Док је прилазио стаклу које их је раздвајало, вадио је рецепт из џепа. Збуњен као пред први љубавни састанак, покушавао је да намести осмех на згрченом лицу. Није умео да се снађе у овоме. Једина љубав у његовом животу била је она коју је оженио.

Сада су га чекале не само насмејане плаве очи него и широки, топли осмех. Само је изустио:

– Добар дан, имате ли овај лек?

Кроз отвор на шалтеру пружио је рецепт. Није скидао поглед с ње.

– Изненадили сте ме – рече она.

– И себе сам изненадио – узврати Мирко.

Погледала је у рецепт и упитала га:

– Ко је болестан?

– Мој син, има седам година.

Окренула се и кренула да тражи лек. Док је трагала по орману упитала га је:

– Имате ли још деце?

– Да, још једног сина од десет година.

– Ево, нашла сам – рече, пружајући му кутију, па објасни како дете треба да узима лек.

Држао је лек у руци, не знајући шта да каже. Она је ослонила руке на пулт и гледала га у очи, очекујући да нешто каже.

Само рече „Хвала, довиђења“ и окрете се ка вратима. Изашао је, направио неколико корака и одједном се вратио.

– Мирко, тако се зовем.

– Ја сам Весна – рече она уз осмех који није сакрила.

Изашао је из апотеке и тек после неколико корака сетио се да је није питао за број телефона. Застао је и осврнуо се ка излогу. На тренутак је помислио да се врати. Одустао је. Наставио је ка трамвајској станици.

После неколико дана поново је сео у трамвај. У џепу није имао рецепт. Кроз излог апотеке гледао је има ли кога унутра. Није желео сведоке. Кад је изашао последњи купац, одлучан као ретко када, отворио је врата и закорачио унутра. За пултом није било никога. Осетио је нервозу у стомаку при помисли да би могла да се појави нека друга апотекарка.

„Купићу било шта, нешто против главобоље“, помислио је. Иза завесе која се померила изашла је Весна.

Опет су га удариле оне очи украшене осмехом.

Одмах је рекао:

– Нико није болестан.

Насмејала се, овога пута шире и отвореније, не скривајући да јој је драго што га поново види.

– Значи, лекови никоме нису потребни?

– Не, у ствари... – застао је, тражећи речи. Поглед му на тренутак побеже ка излогу, па се врати њој. – Хтео сам да вас позовем на кафу, ту преко пута. Нећете дуго бити одсутни.

– Завршавам смену за пола сата. Биће ми драго.

Само је климнуо главом. И додао:

– Доћи ћу за пола сата.

И изашао је брже него што је ушао.

Време је убијао шетајући у оближњем парку. На клупама је седело неколико људи, деца су се играла око стаза, а он је пролазио поред њих не подижући поглед. Покушавао је да мисли. Што је више мислио, све му је било мање јасно. Морао је да се суочи са собом, свестан да је кренуо у нешто до тада непознато, јер никада није тражио другу жену поред оне коју је заволео и оженио и са којом је провео деценије. Где ће стићи, куда ће га то одвести, није могао да докучи. Љубав се годинама гасила. Пољупци и додири су остали иза њих. Био их је жељан. Поново. Нервозно је вртео цигарету међу прстима, гледајући сваки час на сат. После једне, запалио је другу. А онда је било време да крене и суочи се са оним што је тражио.

Стао је недалеко од апотеке чекајући да се Весна појави. Освртао се око себе страхујући да ће га неко препознати. Кад се појавила на вратима, махнуо јој је једва приметно, тек да она види. Кренула је ка њему. Осећао се као некада, када је кретао на први састанак са девојком у коју је био лудо заљубљен. Та љубав се завршила браком. Није размишљао како ће се ово завршити.

Стали су једно наспрам другог. Дочекала га је осмехом, а он је стајао пред њом уздржан и збуњен, не знајући шта да учини са рукама. Само је климнуо главом у знак поздрава.

– Здраво – рече Весна пружајући му руку.

Прихватио је пружену руку и тихо узвратио:

– Здраво.

То је био њихов први додир.

– Ово је мој крај – настави она. – У близини има један пријатан кафић, за кафу на брзину.

Кренула је мало испред њега, тек да му покаже куда да крене, а после неколико корака успорила је, па су ћутећи наставили једно поред другог.

Прибрао се па је изустио:

– Нисам често долазио у овај део града. Тек понекад, неким послом.

– Надам се да сада ниси послом – рече и насмеја се Весна.

То га још више збуни, па брзо додаде:

– Не, не, нисам...

– Ево, стигли смо. Ти изабери где ћемо сести.

Опрезно је гледао по кафићу тражећи неки скровити кутак. Кад је нашао, показао јој је руком да крене, а онда је пошао за њом. Док су прилазили столу осетио је њен мирис, благ и ненаметљив, али довољан да га још више помете.

Кад су сели једно наспрам другог, покушавао је да не гледа право у њу, али поглед му се непрестано враћао. На крају су им се очи сусреле и остале тако неколико тренутака. Тражио је прву реченицу којом би прекинуо тишину.

– Пријатно је овде. Долазиш често?

– Са колегиницама понекад. Овако никад нисам била.

– Ни ја. Не мислим на кафић, него уопште... овако.

Прекиде их девојка из кафића:

– Добар дан, шта ћете попити?

Рекоше шта ће и, чим се удаљила, Мирко настави:

– Где смо стали?

– Нисмо ни почели – поново се насмеја Весна.

– Време је да почнемо – узврати.

– Шта?

– Па разговор. Већ смо на „ти“, да наставимо?

– Наравно.

– Ја знам да си ти апотекарка. Ја сам машински инжењер.

– Звучи строго, тешко – рече она, пружајући руку ка шећеру.

И Мирко посегну за њим.

Руке су им се додирнуле. Истог часа их повукоше к себи. Тренутак тишине. Мирко јој показа руком да она прва узме кесицу, а потом узе своју.

– Да, машинство звучи тако, али не мора да буде. Зависи шта се ради.

– Рекао си да имаш два сина.

– Да. Десет и седам година.

– Моје девојчице имају једанаест и осам.

Потом на тренутак застаде, па га погледа:

– Ти си ожењен? – упита Весна.

– Да.

– Ја сам удата.

Наставише потом да разговарају о обичним стварима – послу, времену, крају у коме живе и раде – а једна тема неприметно је отварала другу. Мирко је престао да размишља шта сме да пита, а Весна да мисли о времену које је пролазило. Кафа је одавно била попијена, а сунце је полако нестајало иза околних зграда.

Весна погледа на сат на руци.

– Ово „на брзину“ потраја читав сат. Пролете.

– Никада ми сат није брже прошао.

– Време је да се вратим с посла.

Мирко плати рачун, полако устадоше и кренуше ка вратима. Пропустио ју је испред себе. Док је ишла ка излазу, поглед му се на тренутак задржао на њој.

Зауставише се испред кафића.

– Могли бисмо да разменимо телефоне, да се понекад чујемо – предложи он.

– Ако ти затреба неки лек?

– Збуњујеш ме. Ако будеш желела да попијеш кафу са мном.

– За кафу може.

Уписаше бројеве у телефоне. Весна је свој убацила у ташну, а Мирко у џеп од јакне. Неколико тренутака стајали су једно наспрам другог, одлажући растанак. Весна му пружи руку, а он је прихвати и задржа мало дуже него када је први пут осетио топлину њеног длана.

Није волео растанке, али му је овај ипак донео олакшање. Сусрет који је ишчекивао и од кога је истовремено страховао био је иза њега. Знао је да повратка нема.

Пред вратима стана поче да претура по џеповима тражећи кључ. Док му је рука још била у џепу, зачу окретање браве са друге стране. Врата се отворише и пред њим се појави жена. На тренутак застаде, збуњен што га је затекла неспремног.

– Касниш.

Осмехну се кроз грч, трудећи се да ничим не покаже шта му се дешава у глави.

– Задржао сам се мало.

– Очекивала сам те раније. Ручак сам ти подгрејала, сад се већ охладио.

Уђе у стан, загрли је и пољуби оним пољупцем који је годинама већ био само навика.

– Подгрејаћемо опет – рече пролазећи поред ње.

После ручка се повукао у собу. У именику телефона променио је Веснино име у „апотека“, а онда неколико тренутака гледао у њен број, свестан да је тим малим потезом закорачио у тајни живот. Што је више размишљао о ономе што је започео, глава га је све више болела. Спустио је телефон на сто и одмакао га од себе.

Позвао ју је два дана касније. После прве кафе уследила је друга, па трећа, а сусрети су полако постали део њихових живота. Виђали су се после посла, пре повратка кући, најчешће по сат времена, понекад мало дуже. Толико су могли да украду од живота који су живели.

Нису долазили заједно. Једно би већ седело за столом док би друго улазило, осврћући се пре него што приђе. Бирали су столове у скровитим угловима, места на којима се готово не виде. Мењали су кафиће и крајеве града, тражећи места где их нико неће препознати.

Додири више нису били случајни.

Рука би остала на руци мало дуже него што је требало, рамена би им се додирнула док су ходали једно уз друго, а при растанку више нису журили да се одмакну из загрљаја.

Једног дана, кад је дошло време да се разиђу, остали су у загрљају дуже него обично. Ни он ни она нису се одмицали. Осећао је топлину њеног тела, нежност образа уз свој и њен мирис, који му је већ постао близак. Загрљај је постајао све чвршћи, као да ниједно није желело прво да га прекине. Полако се одмакао, тек толико да је могао да је погледа у очи. Весна није скренула поглед.

Пољубио ју је.

Није се измакла.

Пољубио ју је поново.

Свако је отишао својој кући, свако се вратио у свој живот, носећи са собом онај пољубац.

Пољубац их је и уплашио и повезао. Налазили су се у парковима или неком кафићу, увек кратко, увек на брзину. Понекад би се кришом ухватили за руке и остали тако минут-два, понекад и дуже, ако их нико није гледао. Једног дана, док су седели на усамљеној клупи подаље од шеталишта, Мирко је, гледајући право испред себе, рекао:

– Знам један мали хотел, даље од центра. Тамо нас нико не познаје.

Весна није ништа одговорила. Ухватила га је за руку. Тек тада је сакупио храброст да је погледа. Једва приметно је климнула главом.

– Прекосутра? – упита Мирко.

Поново је климнула главом, гледајући испред себе и не испуштајући његову руку.

Нашли су се, као и увек, на истом месту, у исто време. Таксијем су, ћутке, кренули ка малом хотелу на ободу града. Седели су једно уз друго на задњем седишту, држећи се за руке. Спустили су их између себе, на седиште, да их возач не види у ретровизору. Мирко је неколико пута погледао ка њој. Весна је гледала кроз прозор. Ниједно није знало шта би рекло.

Мирко је први ушао у хотел. На рецепцији је узео кључ од собе, трудећи се да делује мирно, а онда јој је јавио спрат и број собе. Чекао ју је испред врата. Ушла је у хотел погнуте главе, без речи прошла поред рецепције и упутила се према степеницама.

Кад га је угледала у слабо осветљеном ходнику, убрзала је корак, готово потрчала према њему.

Ушли су у собу.

Ниједно од њих раније није познавало ту збуњеност пред туђим телом, ни стид који долази због онога што желиш, ни оно несналажење руку које не знају где прво да крену. Деценије брака иза сваког од њих, а овде, у полумраку собе, били су почетници, први пут неверни, први пут туђи самима себи.

Скромна, готово гола соба: брачни кревет за ко зна колико неверстава, две столице, огледало. У углу – купатило за прање грехова, туђих додира и мириса. Навучене завесе су градиле полумрак какав таква места нуде уместо утехе. Направили су тек неколико корака.

Мирко јој је пришао. Дланове је положио на њено лице, задржао их тамо колико је требало да и она затвори очи, а онда је привукао и пољубио. Весна се препустила без отпора, као да је одлука о том тренутку одавно била донета.

Нашла је, у том загрљају, оно што су јој године полако, стрпљиво, одузимале. Помирила се са тим да тога више неће бити. А онда је срела Мирка.

Руке су му биле несигурне на дугмади њене блузе, а њене су подрхтавале док су тражиле његов каиш. Нису журили, а ипак нису ни оклевали – као да су обоје знали да после овог тренутка више неће бити исти, па су га зато продужавали. Кад су остала само тела, нестала је и та несигурност.

После прве потпуне блискости, погледи пуни љубави и топлине носили су и нешто друго – стид, кратак и неукротив, због кога су бежали једно од другог чим би се сусрели. Окренути леђима, у истом полумраку и истој тишини која их је малочас увела у собу, тражили су одећу разбацану по поду. Тек повремено би крадом погледали тело које више није знало пред ким да се стиди.

Весна је изашла прва – из собе, па из хотела – не осврћући се. Мирко је сачекао неколико минута, платио на рецепцији дневни боравак не подижући поглед и изашао за њом. Позвао је такси.

На путу ка својим животима, седели су на задњем седишту држећи се за руке. Ћутали су. Обоје су знали да оно што се управо десило више није било оно што су само мислили. Мисли се могу порећи или заборавити. Слутили су шта следи – да ће се, ускоро, поново наћи на истом месту, у исто време.

Пролазиле су недеље, месеци. Састајали су се где год су могли, кад год су могли. Хотелска соба постала им је уточиште, а сваки растанак све тежи. Мирко је почео да памти дане у недељи по томе да ли ће је видети или не. Весна је код куће бирала речи пажљивије него икад, свесна да хода по ивици.

Лаж је била њихов оклоп. Лагали су речима, погледима. Брисали су листе позива и поруке. Нису хтели да ико види било какав траг. Онда су купили два иста јевтина телефона, са посебним бројевима. Сада је остало само да их сакрију.

Временом су престали да броје сусрете. Некада би се видели два пута у недељи, некада би прошло десетак дана. Све је зависило од посла, деце и обавеза које нису могли да помере. Научили су да се радују малом. Кафи од пола сата. Краткој шетњи. Пољупцу у неком пролазу. Поруци да ће успети да се виде.

Хотел није био сваки пут. Није ни могао да буде. За нежности у мраку собе требало је више времена, а времена су најмање имали. Кад би успели да украду неколико сати, одлазили су у ону исту собу на крају града. После првог пута више није било оног стида. Остајала је само журба да што дуже буду заједно.

Једном их је, док су шетали, ухватила јака киша. Нису имали кишобран, а до првог заклона било је далеко. Потрчали су, држећи се за руке, и стали под надстрешницу неке затворене продавнице. Стигли су задихани и мокри. Весни се коса залепила за лице, а вода му се сливала низ крагну кошуље. Погледали су се и почели да се смеју.

– На шта личимо?

– Не знам за тебе. Ја сам леп – рече Мирко.

Весна се насмеја још гласније.

Нису журили да киша стане.

Причали су све више, и не само о себи. Знао је имена њених ћерки, шта воле, због чега се љуте и шта их радује. Она је знала када његови синови имају контролни, који је немирнији, а који личи на оца. Када би му се нешто догодило на послу, хватао би себе како прво помисли да то исприча Весни. И она је њему чувала приче које није имала коме другом да исприча.

Кад би говорили о супружницима, никада нису изговарали њихова имена. Трудили су се да их и не помињу, али кад су морали да се сударе са чињеницом да постоје, говорили би „он“ или „она“.

Понекад би седели једно поред другог и ћутали. Није им више било потребно да сваки минут попуне речима. Било је довољно да су заједно.

А онда би једно погледало на сат.

– Морам.

То је била реч коју су обоје највише мрзели.

Растајали су се и враћали својим кућама. До следеће кафе, следеће клупе, следећег украденог сата. Тако су, готово неприметно, прошле две године.

Следеће године, у пролеће, у хотелској соби, док је навлачила блузу, Весна је, не гледајући га, рекла:

– Не могу више овако.

Мирко је ћутао, седећи на ивици кревета.

– Не могу да живим за пола сата, за један поглед на клупи, за собу коју нико не зна да постоји – наставила је. – Хоћу да се ујутру будим поред тебе. Хоћу цео дан.

– И ја то хоћу – рекао је тихо.

Питање је остало да виси између њих, без одговора. Весна је покушавала да га отвори, Мирко је углавном ћутао, па су развод само помињали, никада не стижући до одлуке. Сваки пут кад би коракнули ка одлуци, нешто би их зауставило: болест неког детета, рођендани, одмори на које је срећна породица одлазила или само нечије лоше расположење. Мирко би, кад год је помислио да каже жени истину, видео лица своја два сина и одустао. Питање „како ће деца без мене“ притискало га је стално, а ретко и много тише јавило би се и оно друго – „како ћу ја без деце“. Весна би, кад год реши да проговори, замислила своје ћерке како одрастају између два дома. Тада би ћутала.

Постали су уморни једно од другог онако како само тајна може да умори, не зато што су се мање волели, него зато што су живели два живота истовремено, и ниједан од та два није могао да буде цео.

И тако још две године. Пет година у склоништу.

Последњи пут су се видели у истом парку у коме су седели оног дана кад је он предложио хотел. Весна је дошла прва. Кад је стигао, седела је на истој клупи, гледајући у голе гране које су се једва померале на хладном ветру.

– Све чешће причамо о заједничком животу. Нема га без развода – почео је.

– Нема – рекла је, не окрећући се.

– Не могу да урадим то деци. Почињу средњу школу, све ново.

– Ни ја – одговорила је. – Мислила сам да ћу моћи. Нисам могла. Потребна сам им сад.

Ћутали су неко време.

– Онда је ово крај – рекао је, више питајући него тврдећи.

– Да, Мирко, наша прича је готова.

Устала је, поравнала капут и по први пут после толико времена загрлила га је усред бела дана, не бринући ко ће их видети.

– Чувај се, Мирко.

– И ти, Весна.

Отишла је не окрећући се. Он је остао на клупи, гледајући за њом, докле год је могао да је види.

...

Са успоменама које су се успут пробудиле, стигли су до кафане. Први је ушао он, она за њим. Као некад. Нашли су слободан сто у самом углу. Извукао јој је столицу да седне, привукао је, па сео преко пута ње.

Погледали су се.

Време је већ било исписало своје боре, посребрило косу и успорило корак, али очи су остале исте. У њима су се, после тридесет година, препознали двоје људи који су давно ушли у осму деценију живота.

– Поново станица и аутобус – поче Мирко.

– Поново.

Наручише кафу. Као некад.

– И кафа поново – настави он.

– Да, и кафа поново.

На тренутак заћуташе.

– Како су ти ћерке? – упита Мирко.

Весна се насмеши.

– Добро су. Обе су се удале. Имам и унучиће.

– Колико?

– Троје, два дечака и девојчица. А твоји синови?

– И они су се оженили. И ја сам деда. Имам четворо унучади, два унука и две унуке.

– Једна ћерка ми живи овде, била сам код ње па се враћам кући.

– А где ти живиш?

Рекла му је име града.

– Тамо?

– Већ... двадесет седам година.

– А муж?

Весна га погледа. Осмех јој нестаде са лица.

– Немам мужа.

Мирко заћута.

– Развела сам се. Пре петнаест година.

– Када си се одселила?

– Много раније. Три године после нашег растанка. Муж је добио посао тамо, нисам имала избора.

Мирко је ћутао неколико тренутака, гледајући у шољу.

– Тражио сам те. Неколико пута, тих година. Отишао сам чак и до апотеке.

– И?

– Рекли су ми да више не радиш тамо. Нико није знао где си отишла.

Весна је спустила поглед.

– Нисам им рекла где идем. Хтела сам да одем негде где нећу стално сретати свој претходни живот.

Неколико тренутака је ћутао.

– И ја сам се развео.

Сада је она гледала њега.

– И ти?

– Пре двадесетак година. Деца су већ била на факултету.

– И остао си овде?

– Остао.

– Сам?

Мирко је погледа.

– Сам.

– И ја сам сама. А можда и нисам. Целог живота најмање сам била са собом. Мислила сам о другима, живела за друге. Ево сада се дружим са собом.

– Познато ми је то – рече Мирко. – Сада имамо времена за себе. Само, ваља га попунити.

– Успеваш ли?

– Покушавам. Читам, пишем, идем у позориште...

Завладала је тишина, овога пута мирна и без нелагоде. Мирко је гледао час у шољу, час у Весну, кришом.

Руке, некада пуне и нежне, сада су биле танане и изборане. Рукама је загрлила шољу, узимајући од ње топлину која јој је пријала. Коса, некада златна и густа, сада је била потпуно седа, али уредна и негована. Видело се да Весна и даље држи до себе.

Лице су обележиле боре око очију и усана, трагови које су оставиле радости и туге једног прохујалог живота. А очи – плаве, само мало сетније него некада – гледале су, кад год би их подигла, право у њега. Оне исте очи које је упамтио пре тридесет пет година.

Питао се шта она у њему сада види – Мирка каквог је упамтила, или седог странца који седи преко пута ње.

И Весна је посматрала њега. Кришом, као и он њу. Коса му је била готово сасвим седа, лице уже и изборано, а рамена мало повијена. Само јој је поглед био познат. И онај начин на који би, кад не зна шта да каже, спустио очи и заћутао.

То се није променило.

– Да ли си ти мене потражила? Бар једном – тихо запита Мирко, гледајући је у очи.

– Хтела сам. Размишљала сам о теби и нама. Али, нисам могла. Кад сам се одселила, било ми је лакше.

– Ја сам спас потражио у деци. Потпуно сам се окренуо њима. Био сам им потребан. Кад им више нисам био потребан, они су се окренули од мене. Отишли својим путем.

– Виђате ли се?

– Колико они хоће. И кад хоће. Старији се развео после неколико година. Заљубио се, отишао. Није на оца.

– Моја старија је на мајку. Остала је у браку због деце. Не знам докле ће издржати. Видим, а не видим. Ћутим. Ја немам права да је саветујем.

– Ја сам издржао десет година после нашег растанка – рече Мирко.

– Ја петнаест, испратила сам децу.

– Ми смо се растали у миру. Не разговарамо, али се срећемо на дечјим рођенданима. 

– Мој развод је био болан. Не знам ни где је, ни шта је са њим. Децу не питам, а они не говоре – надовеза се Весна.

– Слободан сам двадесет година, а ти петнаест. Нисмо знали.

– Било је касно за повратке.

– Зашто касно?

– Угасила се она ватра, Мирко – рече Весна. – Остала су сећања. На лепе и срећне дане. И на болне.

– Да, беху лепи дани. Никада се после тога нисам тако осећао.

– Ни ја.

– Имамо шта да памтимо. Кад останем сам, почне ми олуја у глави. Свашта ми се тада премеће, из прошлости не излазим.

– Било је како је морало да буде. Можда и није могло другачије.

– Нисмо имали храбрости да због љубави изаберемо себе – сетно рече Мирко.

– Нисмо.

– А да смо знали да смо оволико година слободни?

Весна га погледа.

– Тада је већ било касно за нове почетке.

Мирко спусти поглед. Није хтео даље да отвара оно што је Весна управо затворила. Погледа на сат.

– Имам следећи аутобус за пола сата – рече она.

– Ја мало после тебе.

Више није било шта да се пита, ни шта да се одговори.

Весна се подиже, посегну за кофером.

– Ја ћу – рече Мирко и узе га пре него што је стигла да га подигне.

Изашли су из кафане – она прва, он за њом. На перону су затекли гужву, људе који су се журили, аутобусе који су долазили и одлазили, живот који није ни на тренутак стао због њих двоје.

Дошли су до њеног перона. Мирко је помислио да затражи њен број телефона, али пре него што је ишта рекао, аутобус је ушао на перон.

Мирко јој пружи кофер, она га узе и склони са стране. Окрену се према њему.

Погледала га је и пружила руку. Стисак је био чврст, дужи него што стисак руке обично траје.

– Драго ми је било, Весна.

– И мени, Мирко.

Ништа више нису рекли. Кренула је ка аутобусу, ушла у њега, не осврћући се, као ни пре тридесет година док је он седео на клупи гледајући за њом. Врата су се затворила. Аутобус је кренуо. Остао је на перону, гледајући за њим све док није скренуо и нестао иза зграда на крају улице. Тек тада је погледао на сат, узео своју торбу и кренуо ка свом перону. У свој живот.