Брисање

Пре извесног времена стигла ми је вест – умро је мој први уредник на телевизији.

Човек који ми је много помогао, пружио руку и повукао ме када сам био на раскрсници живота. Дао ми је прилику да кренем путем којим сам желео да идем од малих ногу.

Живот нас је одвео на разне стране. Шибао нас је. Више њега него мене, јер је остао Човек, онакав какав је био и онда када смо се срели неколико деценија пре тога. У годинама које су уследиле, видели смо се неколико пута. Звао ме је у емисије које је уређивао на неким другим телевизијама. Нисмо се позивали телефоном, нисмо се виђали у кафанама, како смо знали, кад смо били много млађи.

Ипак, никада га нисам заборавио. Памтим га.

Гледао сам у телефон. На дисплеју је било његово име и презиме. Притиснуо сам дугме delete. Избрисао сам га. То чиним кад год неко кога сам познавао оде на неко друго, боље место. Прихватам те чињенице као неминовност.

Телефон чува и оно што је у животу већ одавно престало да постоји. Нема потребе да буду у њему, није телефон место за сећање. Те људе носим у себи. Бројеви ми за то нису потребни. Имена остају тамо где припадају – у памћењу, у тишини, у оном унутрашњем простору који се не брише једним додиром прста.

Неће ми замерити. Разумеће ме.

Бришем и оне са којима се одавно нисам чуо. Без икакве емоције. Без било каквих мисли и дилема. Само – delete. Да је било жеље, звали би ме. Као и ја њих. Овако, вишегодишњи, вишедеценијски мук. Очито да нам није било до разговора. Оно дугме delete само потврђује ту чињеницу. Односи оно чега није ни било. Ако сам им потребан, наћи ће ме. Бићу ту. Мени они не требају. Ни у сећањима.

Брисање телефонских бројева сам почео пре десетак година. Најпре сам брисао оне који су ме некада звали сваки дан. Оне који нису излазили из моје канцеларије док сам им био потребан. Док сам био „важан“. Нисам их брисао одмах када сам смењен. Дао сам им прилику. Док сам чекао да ми они изнад мене дају посао, а нису ми давали, мислио сам да ће ме они које сам сваки дан гледао и слушао, позвати. Да ме чују. Бар питају како сам. Никакву помоћ нисам тражио. Ништа их не би коштао тај позив. Могли су у име прошлих времена. Нису хтели. Добио сам мук. Више им нисам био потребан.

После неколико година, притиснуо сам delete. Одлазили су један по један. За њих нема места ни у телефону, ни у сећањима.

Постоје и они које бришем због онога што раде и кога заступају. То су они који су уверења и истину заменили за добро плаћено климање главом и привилегије које су им некада сметале код других. Оно што су некада били, више нису. Виђали смо се, пили кафе, причали о мукама које су нас притискале, о мраку у коме смо заточени, питајући се кад ће сванути. Обукли су неке друге одоре. Заборавили су шта причали. Зато у њихов свет не залазим, нити желим да они угрозе мој свет.

Такве не желим, не само да виђам и чујем, него их не желим ни у именику. Не може свако да уђе у њега. Они утичу на свет у коме живим. Оно за шта се залажу не нуди бољитак мојим потомцима. Ја више нисам битан. Бар имам ту привилегију, коју нисам увек имао, да могу да бирам с ким ћу се чути и с ким ћу провести сат-два уз кафу. То delete није казна, нити пресуда. То је граница преко које не идем.

У телефону немам само људе који су улазили и излазили из мог живота. Имам и оне без којих понекад не могу – мајсторе. Уђу у њега и водоинсталатери, електричари, молери, столари, па мајстори за кола, продавци ауто-делова, сервисери беле технике... Обичан свет мора да их има. Чуваш их јер ти затребају.

Али кад ме неко од њих превари, бришем га.

Ако посао уради на брзину, немарно, само да оде што пре, нестаје из мог телефона.

Кад наплати више него што вреди оно што је урадио, а зна да не вреди – не добија другу шансу.

Ако једном није ваљало, други пут ће само коштати више.

Имам неку, можда луду, потребу да из свог телефона избацим лопове, преваранте, сецикесе, мутикаше, продавце магле, приучене и несвршене.

Таквима нема места у мом телефону.

То није бес. Ни освета. Брисање је оцена. Да их случајно не позовем поново. Тако чистим простор око себе.

Родбину не бришем, иако испуњавају све услове за оно дугме. Не чујемо се годинама, живимо различите животе, идемо својим путевима. Сигурно су заузети, тешим се и смејем, ваљда од муке. Оно што нас је повезивало, моји и њихови родитељи, нестало је.

Ипак, остају у именику. Родбина је онај слој живота који се не раскида лако. Можда ћемо се чути једног дана. Можда ће нас спојити нечија смрт, можда ће тада позвати. Ако већ радост није могла. И то је, колико год звучало сурово, једна врста везе. Каква-таква.

Именик се с временом смањује. Бројеви нестају, имена се губе. Сећање, међутим, не подлеже брисању. Мада ни у њему не може да остане свако. Оно не тражи простор у телефону. Оно остаје тамо где је увек и било – изван сигнала, без потребе за позивом.