Пролазник

Таман када је требало да крене у прве освајачке походе, пубертетске бубуљице уздрмале су му самопоуздање. Имао га је тек толико да је и једна била довољна као алиби за повлачење. А није била само једна. Накупило их се.

С муком је стајао пред огледалом. Образи су били прекривени црвеним бубуљицама или, кад их је сам цедио, надајући се да ће тако решити проблем, крвавим крастама.

Козметичке салоне и третмане родитељима није смео ни да помене. Пара за то не би било. Одлазио је на кожну клинику у Џорџа Вашингтона, сатима седео међу стотинама пацијената и чекао да добије рецепт за лосионе и неке пудере који му ништа нису помагали. Само је слушао.

–  То је нормално, то је пубертет, проћи ће.

Није имао времена да чека да све то прође. Нико му није рекао ни шта је пубертет, у какво то доба улази. Ко да му објасни? Ни оцу ни мајци нико то није објашњавао. Где и код кога су они могли да савладају то градиво, па да бар мало утеше бубуљичавог сина? Ни у школи се о томе није учило. Само је чуо да је сада у периоду живота када дечак постаје младић, мушкарац, када сазрева и када га окупирају нека друга занимања, а не само лопта и играње са дечацима.

Помињали су се неки хормони, мада није имао појма шта су, и да бубуљице имају везе с њима. Био је, благо речено, збуњен свим тим дешавањима у себи и око себе.

Брада му, по прецима, није била јача страна, као ни зулуфи, па ни по томе није видео да постаје мушкарац. Примећивао је само да му испод пазуха и доле, у гаћама, длаке постају тамније. У ходницима зграда у крају, показујући мушкост једни другима, организовали су часове анатомије и сазнавали ко је веће мушко и ко је длакавији. Срећом, ту нису гледали бубуљице, па није имао разлога да се било чега стиди.

Тако су се његови часови сексуалног образовања, све због тих бубуљица и стида, прекинули пре него што су и започели.

Ушао је у године које треба да буду најлуђе и најлепше, када се тражи прва љубав, она права, која се памти и носи у срцу цео живот. А њега су притисли чежња и патња. Повукао се у себе.

Кад су другови причали о својим подвизима, он је седео и слушао. Био је међу њима само физички. Није желео све то да слуша – не зато што је знао да лажу, већ зато што је морао да остане, да се не издвоји, да не постане предмет спрдње. Знали су да буду сурови. Све се међу њима знало, па чак и то да он до тада није био ни са једном девојком.

Тешко је подносио кад му неко каже да су му бубуљице „због нејебице“. Имали су их и други који су се хвалили љубавним подвизима, али, истина, не колико он.

Ипак, гледао је девојчице. Покушавао је да ухвати неки поглед. Гледао их је кришом. Упорно. Дуго. Оне га нису примећивале. Ко зна шта се у његовој глави тада дешавало.

А онда је, ко зна како, до њега стигао знак да Милена, такође у првом разреду гимназије, само у другом одељењу, жели да изађе с њим. Примећивао је и он њу, али кад би је погледао – никакав жар у грудима, никаква топлина. Мислио је да то мора да иде у „пакету“, да без жара нема уживања.

Имала је смеђу косу, онако девојачки запуштену – тада се није ишло код фризера – густе црне обрве и наочаре. Оквир велики, црн. Те наочаре су му сметале. Вероватно и њој, али их, чинило му се, није сама бирала. Виђао ју је сваки дан, јер је становала у згради преко пута, где се он окупљао с друштвом испред локалне продавнице, блејећи сатима.

Вест се, наравно, брзо прочула и уследили су „стручни“ коментари блејача из друштва. Једни су покушавали да га одговоре, да ништа не започиње, као да га штите од могућег пораза. Други су га, напротив, наговарали, јер је, по њима, дошло време да и он проба, да постане мушкарац.

–  Свуда му је боље него у гаћама – понављали су као крунски аргумент, довољан да се уђе у било какву везу са било којом девојчицом.

Деценијама касније сећао се те своје прве „званичне“ девојке. Имала је тек петнаест година. Као и он. Изгледа да није закаснио, и поред онаквог лица.

Те везе, ако је то уопште била веза, тих првих мушко-женских односа, мада никаквих односа није било, сећао се кроз две слике.

Прва је била из биоскопа. Тада је био популаран филм „Љубавна прича“. Хтела је да га заједно гледају. Шетали су полако, држећи се за руке, све до биоскопа „Јадран“. Приметио је да није ставила наочаре. Била је лепша без њих. Купио је две карте, негде у некој ложи са стране, на балкону.

Филм је почео, она се прибила уз њега, ухватила га испод руке и тихо шапнула:

– Читај ми превод, заборавила сам наочаре.

Покушавао је да јој се приближи што више, не због неке ватре у грудима, већ да му уста буду што ближа њеном уху, да чује оно што чита. Много пута није био довољно тих, па су га ови са стране опомињали:

– Не причај за време филма.

А он није ни са ким причао. Он је читао, а Милена је слушала.

То је био њихов први и последњи излазак у биоскоп. За њега – незабораван.

Другу слику такође никада није заборавио. Не зато што је први пут видео женски полни орган, већ зато што је био толико близу остварења оног првог мушког сна. Милена га је позвала у ста

– Дођи, родитељи неће бити ту – рекла му је тихо.

А он није знао да ћути. Друштву је најавио велики догађај. Док је био у стану, они су седели испред продавнице и чекали да се врати, па да заједно прославе његов улазак у свет мушкараца.

Имао је трему кад је схватио да је са Миленом сам у стану, кад су почели први пољупци, скидање одеће, али оно што је желео и чекао одагнало му је страхове. Док су лежали голи на поду собе, на тепиху, кад је био спреман да откључа врата тог новог света, зачуло се откључавање улазних врата. Нису знали ко ће се појавити. Брзо су се облачили и, кад су били до пола обучени, на вратима се појавила њена млађа сестра Јелена.

Изашао је из стана носећи тешко расположење и разочарање које је морао да сакрије пре него што се појавио пред друштвом. Била би брука да им исприча шта се десило. Та прича би постала легенда. Зато им је прилазио насмејан, носећи лажни тријумф на лицу. Залило се коктом и неким колачима.

После неколико дана неславно се завршила његова прва гимназијска веза. Није трајала дуго. Није ишло. А до следеће се начекао.

Био је у трећем разреду када је Лана, кућна помоћница из краја, неколико година старија од њега, са којом су „вежбали“ и остали другови, пристала да га прими у загрљај. Тек тада је схватио шта је годинама пропуштао.

У њему се пробудила глад коју је, срећом, држао под контролом, мада је њена снага била тешко описива. Све то потиснуло је лосионе, пудере и комплексе због бубуљица. Осетио се јачим. Као да више ништа не може да га заустави у истраживању дотад непознатих лепота.

Оној која му се допадала још од тренутка кад ју је први пут угледао у првом разреду основне школе, он се није допадао. Мислио је да је више неће гледати кад крене у гимназију. Не – мука се наставила. Опет су били у истом разреду. Још четири године. Ни тада га није примећивала. Дванаест година истог погледа који се не враћа. И жеље која траје, не гасне.

Кад је касније размишљао о првој девојчици која му се допадала, која је будила нека лепа осећања док ју је само гледао, њу је увек стављао на врх списка. Јер оно што је почео да прави, у једном малом црном нотесу, згодном за именик, није био списак љубави, већ само – списак. После Верице, тако се звала, додао је Милену, па Лану…

У тим годинама више је размишљао о рецкама него о љубави. Није се ни питао зашто је не тражи, а још мање је знао ко би могао да му одговори на питање како се љубав уопште налази. Вероватно се на њу наиђе у том лутању и случајним сусретима, па се једноставно – нешто догоди у грудима.

Онда је дошао у нови свет – на факултет. Стотине нових лица. Где год се окренуо, сусретао би се са плавим, црним, смеђим очима, са плавушама, црнкама, са лепотицама из оне велике Југославије. И док је бирао, угледао је једну Јасну. Осетио је нешто што до тада никада није. Чинило му се да је то заљубљеност која из дана у дан јача.

Код њега је пламен постајао све врелији, али код Јасне –не. Било је ту мало шетње, седења са друштвом на факултету, и ништа више. Није га болело само то што се затетребио – на празно, већ и то што је одвикавање потрајало. Сретао ју је сваког дана. Требало је све то изнети.

Зна да се то догодило у априлу, јер кад је постало јасно да од те везе нема ништа, седео је данима код куће и слушао песму Здравка Чолића „Април у Београду“.

Ипак, и Јасну је ставио на списак. Само име и презиме. Ништа више. Све истом бојом оловке, без датума и детаља. Хтео је да остану записане. Да их буде што више. Што су му разочарања бивала већа, све се више трудио да упише неко ново име.

У тој потрази и јурњави да попуни нотес, никако му се није догађала љубав која би га бар мало зауставила. Нису то били ни дневни ни ноћни излети, већ везе које су трајале од неколико дана до неколико недеља. Не више. У свему томе није било драме ни суза – ваљда зато што није било ни емоција које би све те везе обојиле.

Кад је завршио факултет, низ имена на папиру био је подугачак. И после тога наставио је да лута.

Да га је неко питао о љубавним везама до тридесете, вероватно би само слегнуо раменима. Није их, у ствари, ни доживљавао као праве везе. Ниједну љубав због које се пати и због које живот постаје пунији, дубљи. Све је било равно, без узлета и падова. Само тела која се сретну и разиђу, у краћим или дужим временским периодима, без трага који остаје.

Нека имена је памтио, али за дужу причу морао би да се припомогне списком. Он му је служио као доказ да је нешто ипак постојало, да то није био само низ магловитих слика. Убрзо је схватио да истовремено може да буде у две нимало обавезујуће везе, па је и то прихватио готово равнодушно. Као да му је све било подједнако.

Знао је да каже:

– Само треба добро да се организујеш, ништа више.

А онда се запослио. Фирма у којој је било више жена него мушкараца, различитих година, судбина, навика, погледа на живот и брак, на однос мушкарца и жене. Ушао је у потпуно нови свет. Брзо је схватио колико је изазова пред њим и да је све оно са чиме се до тада сусретао можда било тек на нивоу основне животне школе.

Имао је своју плату, живео је с родитељима, код куће су га чекали храна, чиста одећа и обућа. Његово је било само да ради и – живи. Под тим је подразумевао потпуну слободу у свим изборима.

Седео је у канцеларији са четири жене. Волео је њихово друштво више него мушко. У њему се ту будила нека посебна енергија, расположење које је умео да пренесе и на њих. И оне су волеле да буду у његовом друштву. Осећале су се као – жене. Учинило му се да сада више неће морати да лута да би себи улепшао живот. На дописивање имена престао је да мисли. Почео је и да ужива у свему што ради.

Нада је била десетак година старија од њега, близу четрдесет. Најстарија у соби у којој је седео. Сатима се радило, причало и смејало. Погледи су им се безброј пута сусретали, размењујући врцаве искре. Дијалози су, готово по правилу, били двосмислени. Она удата, без деце. Он и даље момак, тек закорачио у тридесете.

Све после било је како је морало да буде. Прво кафа негде у граду, да не буде нагло. Једна од првих реченица коју је изговорила била је:

– Ја сам у срећном браку.

– Драго ми је што си срећна у браку – одговорио је, наглашавајући брачну срећу.

– Па што си ме онда позвао на кафу?

– Да попричамо, ништа више. Нисам ја од оних који растурају срећне бракове. Напротив – ја их учвршћујем.

– Како то мислиш?

– Па кад видите какав сам скот, можете само да кажете колико сте срећне што имате такве мужеве који не раде ово што ја желим да урадим.

– А шта желиш да урадиш?

– Зависи од тебе, не од мене. Ја се ништа не питам.

– Све ово не говориш први пут.

– Први пут. Никада до сада нисам био са удатом и старијом од себе. Имам трему.

Све време се смејала. Широко. И очима. А он ју је гутао погледом.

Често су морали на терен, као и њен супруг на посао. Стан је остајао празан. Не само њен, већ и стан њене најбоље другарице. Ти месеци су га смирили. Имао је све што је тада желео: потпуну слободу и све што слобода доноси мушкарцу који још не зна шта ће са собом.

Колико год да је био спреман за нова искуства, умео је и да буде затечен. Не техникама, већ оним што се може догодити усред љубавног чина. Једног преподнева, док су „били на терену“ у њеном стану, зазвонио јој је телефон. Он се тргао и застао. Она је само махнула руком, дајући му до знања да настави, и рекла:

– Мој муж.

Јавила се весело, готово цвркутом. Док је разговарала с њим, настављала је оно што су започели. Њему је то било чудно, непријатно, али није смео да он буде тај који ће прекинути. Тим пре што се Нада, са слушалицом у руци, још више трудила да доживљај буде још лепши. Учинило му се да је све то додатно узбуђује.

Кад су завршили, да би прикрио сопствену нелагоду, нашалио се:

– Могли бисмо сваки пут да га зовемо. Видим да ти прија.

Насмејала се.

Ту слику је сврстао међу оне које се не заборављају. Нада је морала да се нађе на списку — и то великим словима. Свако слово да буде велико. Заслужила је, помислио је. Унела је у његов живот нову енергију, знања, вештине, па и другачије погледе на оно што живот доноси и односи.

Њихова веза трајала је неколико година. Са прекидима. Кад би се заситили једно другога, само би се удаљили, као да се међу њима ништа није ни десило. А онда би се, једног дана, погледали и наставили тамо где су стали пре неколико месеци.

За то време, док су се Нада и он „одмарали“ једно од другога, он је шпартао по суседним спратовима. Непријатна искуства из пубертета, а касније и са факултета, када му се дешавало да без борбе баци копље у трње, да се преда и повуче, нису оставила трајне последице. Напротив – сећања на неуспехе чинила су га јачим, доносила му нова искуства и, чини се, не мало окрутности када су у питању емоције.

Није заборављао речи једног старог, препаметног лисца, нимало лепог, угојеног, који је и у шездесетим јурио жене као да му је двадесет. Увек млађе од себе, по правилу неколико деценија. Био је познат по томе што је могао сатима да им прича, да их засмејава, да им детаљно описује Колико их обожава. Своју „филозофију“ је јасно описао:

– Прво им уђеш у главу, а после... све је лакше.

Знао је на шта је лисац мислио, јер је волео да га гледа, слуша и да учи од њега.

Тако је и он, без икаквог зазора, прилазио онима које су му се допадале и некако је увек стизао до циља. Нимало тешко. Нарочито када је освајао млађе од себе. Није размишљао чиме их омађија, нити се тиме оптерећивао – животно искуство од петнаестак година више било је, изгледа, тај чаробни штапић. И – причање.

Умео је с тим девојкама, имао стрпљења, а нарочито је умео да их држи на дистанци. Свака од њих за њега је била могућа опасност – заљубљивање, потенцијални муж, озбиљна веза… Све оно што он није желео.

Ипак, Дуња, која је тек почела да ради у фирми, није била опасност. Она је хтела само секс и ништа више. По правилу – само са старијима. То је касније сазнао. Није био тужан што је можда она њега изабрала, а не он њу. Напротив. То му је чак и пријало. Њему је само било важно да Дуња не зна за Наду, и обратно, и да са Дуњом не буде никаквих емоција. Све је држао на нивоу страсти, као на танкој жици коју није смео да пређе.

Наравно, и Дуња се нашла на списку. Заслужила је, мислио је – ипак је била бар петнаест година млађа од њега. Дружење са њом се постепено гасило, тихо, без драме, да би се једног дана, без иједне речи, угасило. Као све што код њега није имало дубљи корен.

Неколико година касније, случајни сусрет на једном путовању био је прилика да се подсете неких лепих дана. Били су у истом хотелу. Кренули су заједно ка њему, свако ка својој соби. Пред растанак су се погледали. И насмејали. Те ноћи су били заједно.

Био је задовољан својим животом у малој породичној заједници са оцем и мајком. Син им је завршио факултет, запослио се и они су, без речи, почели да чекају оно што би, по реду ствари, требало да уследи – брак, деца. Гледали су га како живи: како ујутру излази, а увече се касно враћа, како понекад најави да иде на пут и да ће доћи за дан–два. И ништа не питају.

Кад би кретао на пут, сам би се паковао, вадећи из ормана чист доњи веш, кошуље, одела. Кошуље је мајка прала, отац пеглао, одела је отац доносио са хемијског чишћења, ципеле му је, деценијама, чистио отац. По повратку, прљав веш би бацао у корпу, а мајка би га потом, без речи, убацивала у машину.

Нису знали да ли има девојку. Нису знали ни када је са неком. Никада ниједну нису упознали. Стан је, уосталом, био мали. У једној соби спавали су отац и мајка, у другој, мањој, он. Кухиња је била и кухиња и трпезарија – место где се доручковало, ручало и разговарало о свему, само не о ономе што се чекало. Све заједно – педесетак квадрата у којима није било простора ни за госте ни за питања. Да су ишта рекли, вероватно би чули:

– Где да их доводим?

И зато су ћутали.

Мајка је пазила да је стан увек чист. Да ручкови стоје на шпорету, у шерпама са поклопцима, спремни да, кад год се син појави, може да их подгреје и сервира. Ипак, били су задовољни. Јер су били – заједно. И јер им се син, ма колико лутао, увек враћао кући.

Како то у животу бива, колико год се нешто планира са женама, увек се догоди нешто непланирано. Тако се и њему, јурећи све млађе, тек да обогати списак, догодила – љубав.

Тамара је радила у истој згради. Некако се све поређало: Нада на осмом, с њим, Дуња на дванаестом, Тамара на шеснаестом спрату. Почело је погледима на једном заједничком службеном путу. Он с јасном намером – још једна авантура. Она је прихватила изазов. Кафе, дуга гледања у очи, случајни додири руку, искрени, широки осмеси. По повратку у Београд, прича се наставила. Она је имала двадесет шест, он четрдесет две. Шеснаест година разлике. Није му то сметало — напротив, та младост га је опијала, будила у њему нешто давно успавано. Била му је еликсир младости. Ни њој није сметало што је старији од ње. Бар не тада.

Више није одлазио тражећи нешто што нема. Можда је први пут осетио оно што зову љубав – и то врло брзо. Сам себи се чудио, није знао шта му се дешава. Али није стао. Није ни побегао. Препустио се да га емоције воде.

Код Тамаре није било игара, двосмислених порука, скривања, лажних алибија ни дуплих веза. Била је само његова. Једна од ретких. Можда и прва до тада. И он само њен. Први пут био је посвећен само једној.

О списку више није размишљао. Није бројао, није бежао, није гледао друге. Није измишљао службена путовања. Био је срећан са Тамаром. Често су одлазили негде на два–три дана. Ни са једном пре ње није проводио толико дана у низу.

Љубав нису помињали. Живели су је. Јавно. Нису имали разлога да се крију. Секс – као никад пре. Ваљда зато што је први пут био са емоцијом. Није био машина.

Бајка је трајала три године. За њега – предуго.

Нешто у њему почело је да се гаси. Не нагло, већ полако, подмукло, готово неприметно. Почели су да се виђају ређе. Кад би се срели, сусрети су били краћи, разговори празнији, тишине дуже. Хватао је себе како броји минуте до растанка. Како тражи изговор да оде. Како му њено присуство, које му је некад било све, постаје терет.

Почео је да се хлади. Да се одљубљује, мада то није хтео да призна ни себи. Веза је месецима тапкала у месту, а он се у њој осећао заробљено. Измишљене обавезе постајале су све чешће. Гледао је друге, враћао се старим навикама. Имао је осећај да му измиче слобода коју је некад имао – и за којом је, у ствари, све више чезнуо. Једног дана, седећи у колима на кеју у њеном граду, чуо је питање:

– Докле ћемо овако? Заједно смо три године.

– Не знам. Не журим.

– Мени је време да се удајем. Време је за децу.

Заћутао је. Ни реч није рекао. Чуо је оно што никако није желео. Није јој замерио. Напротив, био јој је захвалан на искрености.

– Нећемо сада о томе. Причаћемо – одговорио је.

– Када?

– Ускоро. У праву си, време је да причамо.

Није јој се јављао неколико дана. Ни она њему. Размишљао је и схватио да је на путу на ком не жели да буде. Није се видео ни у браку ни као отац. Позвао ју је и срели су се сутрадан. Тамара је заслужила истину. Да јој каже да не губи време са њим. Тешко је то поднела, иако је слутила. У њеним очима видео је бол који је сам изазвао — и то га је пратило још дуго. Три године су оставили за собом.

Осетио је и олакшање и празнину. Олакшање што је побегао од живота који није желео. Празнину јер је знао да је побегао од нечега што је било стварно. Морао је да настави своја лутања, живот по својим навикама, по свом избору, у својој слободи. Побегао је онда када је први пут заиста могао да стане и – остане.

Иако је наставио даље, у њему је остала тишина коју није умео да разуме. Са Тамаром је, први пут, био до краја отворен, без одбране, без маске. Дозволио је себи да воли. И баш зато је побегао – јер га је својом чистотом, искреношћу и љубављу суочила са оним што је све време избегавао: са потребом да некој, и то само једној, припада, да постане одговоран и за друге животе. А није знао да управља ни својим.

Она га је бар привремено променила и учинила бољим човеком. Он је то знао. Схватио је да није побегао само од ње. Побегао је и од себе – од човека каквим је могао да постане.

После Тамаре постао је још већи луталица, усамљеник који никада није био сам — гори не само по жене са којима је делио постеље већ и по себе. Пристао је да буде и ловина. Да буде предмет туђих жеља. Срећом, оне које су га ловиле допадале су му се. Биле су згодне жене. Нимало се није опирао. Предавао им се телом, јер је душа негде остала.

На службена путовања одлазио је колима фирме. Чак и кад путовање није било службено. До подне би одрадио шта треба у канцеларији, а онда би се запутио у Нови Сад. Частио се са неколико сати своје слободе – прво у друштву Мајде а потом Виолете. Обе су биле десетак година млађе од њега. Од усуда није могао да побегне. А није ни бежао.

Мајда је некада била манекенка, што се видело по свему на њој. Разведена, самохрана мајка једне девојчице. Бринула је и о оцу и мајци. И поред свега, никада није скидала осмех који је онога ко је гледа обливао топлином.

Виолета је била у срећном браку, имала је двоје деце. Њеног мужа је познавао. Сретао га је, руковао се с њим, причали су. Ни трунке непријатности. Напротив — некако се добро осећао кад седи у друштву љубавнице и њеног мужа.

Тада није знао да он није једини Виолетин излет. Касније је сазнао и са којим колегом је волела да посећује дневне боравке. То му није тешко пало. Није му сметало да буде један од неколико. Виолета није била опасност – видело се да јури ка разводу, што се касније и догодило.

Извештио се у планирању таквих излета. Дневни боравак на Рибарском острву, колима до рецепције да се не виде таблице, плаћање у кешу, дама остаје у колима док он не преузме кључеве. Кад Мајду врати у центар града, тамо преузима Виолету, па назад на Рибарац.

Издржавао је те напорне туре, хранећи свој его. Ништа друго. Душа је била празна.

И тако – годинама.

Вест га је затекла на путу. Мајка је звала са фиксног на мобилни, што је већ било чудно. Није рекла много, само:

– Тати није добро. Дођи.

Кад је стигао кући, оца је већ одвезла Хитна помоћ. Одмах је, са мајком, продужио ка болници. Отац је лежао мирно, мањи него што га је памтио. Руке прекрштене на стомаку, као да спава. Апарати су тихо пиштали. Сео је на столицу поред кревета и гледао у лице које му је целог живота било ослонац, а да тога није био свестан.

Није било великих речи. Отац је само отворио очи, кратко га погледао и једва приметно климнуо главом. Као поздрав. Као да каже – ту си, добро је. Или – збогом.

После неколико сати, један млади лекар изашао је у ходник и позвао мајку. Он је остао да стоји, гледајући у бели зид. Кад се вратила, само је села на столицу и спустила главу у шаке. Није морала ништа да каже.

Отац је умро тихо. Без борбе. Као што је и живео. Бог га је наградио првим и последњим инфарктом.

Следећег дана све је било администрација: папири, потписи, куповина ковчега, опреме, умрлица, читуље… Људи су долазили, тапшали га по рамену, говорили исте реченице. Није слушао. Гледао је мајку како стоји поред ковчега и схватио да је први пут у животу види стварно саму, иако је он био поред ње.

Вратили су се у празан стан. Иста врата, исти ходник, исти орман у коме је отац држао кошуље које је пеглао свом сину. Мајка је села за кухињски сто и дуго гледала у свећу коју су запалили. Чуло се само јецање док је марамицом брисала сузне очи.

Он је седео поред ње и ћутао. Није знао шта да јој каже. Ни тада, ни у годинама које су остале за њима.

Схватио је колико је, живећи са родитељима, у ствари живео поред њих. Он је живео само свој живот. Ујутру је одлазио, увече се враћао, у тишини јео оно што би му мајка изнела на сто, после чега се повлачила у своју собу, у којој је одавно седео отац.

Болно је рећи, имао је однос према њима као према намештају који је деценијама био у стану.

Размишљао је колико је мало времена провео са оцем. Времена које више не постоји. Крао га је од њега, не размишљајући о томе. И сада му је остало само жаљење за оним што је заувек прошло. Без суза.

Није знао шта да ради.

Није могао да се сети да је време да се више посвети мајци.

Није знао ни како. Никада није знао.

После очеве смрти ништа се споља није променило, а све је било другачије. Стан је остао исти: намештај на свом месту, папуче нису више биле поред кревета, већ у ходнику, испод чивилука на коме је и даље висио очев капут, као да ће га сваког часа узети и изаћи. Једна столица је остала празна. Нико на њој више није седео, нити ју је ико склањао. Покушавали су да живе као да су и даље сви заједно.

Мајка је устајала по навици, кувала кафу у две шољице, па би тек онда схватила да је једна сувишна. Он пре одласка на посао није пио кафу. Волео је да је пије ујутру у канцеларији, са колегиницама. Мајка би сувишну шољицу оставила да се охлади на столу, па би онда прала обе. Кувала је као да их је и даље троје, понекад превише, па би вишак ставила у замрзивач, а сину за следећи дан кувала нову, свежу храну. Она би понекад јела оно од јуче.

Одлазио је и враћао се као и пре – путовао, мењао жене, бежао од тишине која га је чекала код куће. Седели су за кухињским столом, ћутећи. Тишина је била гласнија од радија из ког је текла нека музика коју нико није слушао. Није хтео да јој прича о својим данима, а она није имала шта да му каже о свом животу. О његовом није смела да га пита. Оца нису помињали. Разговарали су о ситницама – о времену, о ручку – о свему осим о празнини која је стајала међу њима. И у њима.

И што је та тишина бивала тежа, он је све чешће тражио разлог да оде, да крене, да се изгуби – од станице до станице, од жене до жене.

Наташа је дошла као случајност, као и све друге после Тамаре. Разведена, самохрана мајка, имала је ћерку коју је подизала сама. Била је петнаест година млађа и управо је улазила у везу која је мирисала на брак. Виђали су се месецима – на по сат-два, уз поруке које се бришу чим се прочитају. Он је у томе видео само још један изазов, нову потврду да је мушкарац. Није било великих планова, само навика да се виде и обрадују тела, да се насмеју, опусте, без стреса и страха од било кога и чега.

Али Наташа је на време препознала куда је води тај пут са њим. Он се њој допадао, али она од њега ништа није могла да очекује. Знала је да ће, ако наставе, уништити оно што је тек почело да личи на стабилност, на живот какав је желела. Њој је требао муж, а њеној ћерки мушкарац који ће да јој замени оца. Није му ништа објашњавала – једног дана се једноставно повукла. Побегла је од њега и убрзо се удала.

Он је то прихватио без речи. Без било какве осуде. Чак ни без трунке жала. Као и све пре ње, ставио ју је на списак: име и презиме, истом бојом оловке, без датума и детаља.

Марија је била адвокатица. Двадесет година млађа. Удата, наравно – срећно, за љубав из девојачких дана. Прву и једину. Волела је то да нагласи. Говорила је да мужа никада у животу није преварила и да је на то поносна. А било је прилике, додавала би. Ни око ње се није много трудио. Било је довољно неколико директних реченица и погледа, тек да јој јасно стави до знања шта од ње хоће. Црвенела је, била збуњена, али то није дуго трајало. Један ручак и неколико кафа. Виђали су се потајно, чак и у њеном стану, док је муж на послу. Волели су ту неизвесност –да ли ће неко банути, шта ће бити ако их затекну. Није било великих речи, ни питања која би могла да поремете и прекину започету авантуру.

После неколико месеци признала му је да јој је отворио неки нови свет. Да је, захваљујући њему, са мужем почела да експериментише. Постали смо свингери, рекла му је једног дана. Говорила је то мирно, готово поносно, као да му саопштава неку професионалну победу. Њему је било чудно, непријатно, као да је случајно отворио врата за која није знао да постоје. Ни његов живот није био за понос, али себе није могао да замисли у таквим причама. Први пут је осетио да је прича отишла мимо његове воље, да је авантура постала опасност, да се умешао у нешто што више нема везе само са телом, већ са главама и туђим животима. Није желео да буде саучесник у њеном откривању сексуалних слобода, па је нагло, без објашњења, побегао. Није било потребе да јој било шта каже.

Завршила је на списку – име, презиме, истом бојом оловке – са горчином коју није осећао код претходних. Свингерај и брак му се никако нису уклапали, али је лако проналазио оправдање за то што управо он разара туђе бракове.

Но, то је ипак био углавном списак станица, а не љубави, па је, реда ради, и њу уписао.

Мирјана је била правница. Удата, једно дете. Без устезања је говорила да са мужем годинама не спава. Он у једној, она у другој соби. Саопштавала је то као службену чињеницу – хладно, прецизно, без иједне пукотине кроз коју би могла да провири емоција. Звучало је и као одобрење за авантуру, као да не вара мужа. Сретали су се тајно, као и увек, у туђим становима и хотелским собама. Код ње није било нежности, само глад која се годинама сабирала, коју није могла да заустави ни разузданост.

Једног дана, усред чина, док се он трудио, као и увек, да оправда поверење и нахрани его, одједном је почела да виче:

– Направи ми дете. Желим твоје дете.

Осетио је као да му је неко ударио шамар. Завртело му се у глави. Страх му је пресекао стомак, хладан и оштар. Није нагло стао, већ опрезно, као човек који је управо схватио да стоји на ивици. Присилио се да дише мирно, да се сабере, да контролише сваки покрет. Пазио је шта ради, као да хода по стаклу.

– Не прекидај – вриштала је.

Није прекидао, само је укључио разум.

– А шта ћеш рећи чије је? – упитао је.

– Његово, наравно – одговорила је смејући се. – Он ионако жели још једно дете.

Тада је осетио праву језу. Не због ње, већ због себе. Понекад је био охол, себичан, али никада груб и покварен, никада са жељом да некоме уништи живот. Увек су оне постављале границе. Зато се сада стидео себе што је све то слушао, што је био део тога. Прешла је границу иза које више нема игре, већ само последице које се плаћају целог живота.

Одмах је стао, па бесно искочио из кревета и почео да се облачи. Она је седела на ивици, пружајући руке ка њему, као да може да састави оно што је час пре тога разбила за сва времена

– Шалила сам се – покушавала је да га врати у кревет.

Напустио је хотелску собу без погледа и речи. На рецепцији је платио рачун и избрисао њен број из телефона.

Побегао је од Мирјане, као и од Марије. Није било разлога ни за реч опроштаја. И она је завршила на списку. Име, презиме и једна тешка, невидљива црта између редова коју нико други не би умео да прочита – његов лични знак упозорења.

После Мирјане почео је све чешће да излази из Београда. Као да му је град постајао тесан, као да му је за исте навике требао други ваздух. Требале су му друге жене, за ређа сусретања, са мање опасности.

Дивну је упознао на једном сајму у Крагујевцу. Живела је у Ваљеву. Економисткиња, уредна, смирена, са оним погледом жена које тачно знају шта хоће и шта неће. Удата, наравно — срећно. И она је то одмах нагласила. Никада није схватао, а није се ни трудио да докучи ту тајну, зашто је свака удата морала да му каже да је „срећно удата“.

Сусрете са Дивном лако је договарао. Увек се, на договореном месту, негде ван Ваљева, појављивала се тачно на време. Сређена као за модну писту, иако за то није било потребе. Морали су да се склањају из Ваљева, а на оближњим Дивчибарама је био велики избор апартмана за изнајмљивање. Увек на неколико сати, никада на дан или два. Није хтела ништа да ризикује.

Понекад би она службено долазила у Београд, па би се нашли у неком од оних хотела где нико никога ништа не пита. Соба, неколико сати, кратки разговори о послу и о животу који их чека код куће. И ништа више.

Код ње није било драме, ни страха, ни великих излива било каквих емоција. Увек су почињали уз чашу пића и разговор. Желели су обоје да се све дешава спонтано, а не као фискултурна вежба, уз штоперицу. И то је било другачије него са другима, јер је Дивна била млађа од њега тек пет–шест година. Био је живот иза ње, као и пред њом, па стога није било беспотребних емоција, питања и планова.

Веза је трајала готово годину дана. Није било растанка.

Последње што му је рекла, кад је питао за следеће виђање, било је:

– Не знам да ли ћу и када моћи.

После тога престао је да је зове. Оставио је њој да изабере да ли ће наставити. Није се јавила. После десетак дана и њен број је избрисао из телефона. Тек онда ју је дописао на списак. Име, град у загради. Да зна одакле је био тај комад његовог лутања. Било је време да крене даље.

Мајка је почела да слаби неприметно. Није било драме, ни наглих болести. Само умор који је трајао дуже него што треба, кораци који су постајали краћи, паузе усред реченице. Он је у то време већ улазио у педесете. И даље је путовао, и даље је имао жене, али се све чешће враћао раније него што је планирао. Као да га је нешто вукло кући, мада то себи није умео да објасни.

Једног дана га је позвала комшиница. Мајка се није јављала на телефон, нити је отварала врата. Кад је дошао, затекао ју је како лежи на кревету, навучене завесе, тишина у стану као у цркви. Пробудио ју је, померио јој руку, тихо је звао по имену. Отворила је очи. Схватио је да је имала или инфаркт или мождани удар. Није могла ни реч да каже. Ни руке да помери.

Хитна помоћ је дошла неколико минута после њега. Лекар је прегледао, потврдио да је имала и инфаркт и удар и да одмах мора у болницу. Возио је за колима Хитне помоћи, да зна где ће бити смештена. Одмах су му рекли да ће се тешко извући, да је срце пукло и да је опоравак готово немогућ.

Наредних десетак дана одлазио је у болницу сваки дан. Мајка је спавала, била је у коми и на апаратима. Ниједну реч нису могли да размене. Тако је једног јутра и отишла. Тихо. Без речи. Без погледа и поздрава.

Сахрана је била мирна. Исте речи утехе као и кад је сахрањивао оца. Сада су тапшали њега по рамену. Од породице је остао само он. Више није био ничији син. Знао је да је у том реду за одласке он први и једини.

Вратио се у стан који је одједном постао превелик. Нема шерпи на шпорету, нема чистог веша у орману, нема гласа који пита да ли је гладан. Први пут у животу био је стварно сам.

Често би се, кад би му дошло да плаче, запитао зна ли уопште да плаче. Мислио је да не зна. Чезнуо је за тим да туга у његовим грудима истече кроз бујицу суза. Огрнут тим мислима, гледао је у свећу на столу и – пукао. Плакао је дуго. Гласно. Као да је желео да исплаче све сузе које је годинама држао у себи.

После мајчине смрти дошли су месеци туговања. Никуда није ишао, нити му се било где журило. Лутања су стала сама од себе, без одлуке и без објашњења. Седео је у стану и гледао у зидове које је гледао цео живот. Некада су били бели, мајка је волела да све буде светло.

Сада су били прљави.

И празни.

Као он.

Месеци су пролазили у преиспитивању – шта је урадио са собом, куда је ишао, од кога и чега је бежао. Враћале су му се слике жена, путева, соба, кратких радости и дугих празнина. Схватио је да је само ишао, да нигде није стигао, да је све било лутање без циља.

Зашто је кренуо тим путем?

Без жена није могао.

А њихову љубав није тражио.

Није носио тешке ране због њих, мада је било неузвраћених љубави. Није било потребе ни да им се свети. Тим пре што, сем везе са Тамаром, није било емоција које би некога заиста могле да повреде. Све је пролазило брзо, површно, без трагова.

Мислио је да је слободан само кад је сам. Или са неким кога он бира, кад он хоће и колико он хоће. Имао је плату, кола, а сада, после смрти родитеља, и стан – какав-такав, али свој. И памети, бар је тако веровао, више него пре десет–петнаест година.

Седећи једног поподнева у фотељи у којој је некада седео отац, полако је пио кафу. Тиха музика у позадини. Покушавао је да нађе бар један одговор на питања која су му се сручила на главу.

Није их било.

Ништа што је радио није било из мржње према женама — то је бар могао да избаци као разлог. Није било ни из љубави. То му је било још јасније. Сударио се са истином да је био и остао пролазник. Не само кроз животе тих жена, већ можда и кроз сопствени. Бежао је од сваке емоције која би могла да га избаци из колотечине у којој је научио да хода и живи.

Хоће ли смрт родитеља нешто променити?

Хоће ли једном отворити срце и пустити некога да унесе светло у тај угашени дом?

Знао је одговор.

Није био спреман.

Можда зато што никада не би могао да буде само њен. Можда зато што, чак и да неку пусти у стан, не би умео да је пусти у себе. Остао је заробљен у нагону, у навици тела да тражи, да узима, да одлази. И био је свестан да ће, ма колико се називао слободним човеком, увек остати у том кругу.

У месецима тишине и преиспитивања, у којима телефон није звонио и у којима ни он никога није звао, у месецима без додира, без порука, без жена поред себе, донео је једину одлуку која му је била природна – да у свом животу ништа не мења.

Празан стан га више није плашио.

Ни празнина у којој је боравио.

А онда је једног дана устао, окупао се, обукао најлепше одело, окренуо број једне са списка и кренуо даље. Да живи – ако се то уопште могло тако назвати. Сео је у кола и одвезао се, не због ње, већ због себе. Из потребе да поново буде у служби тела, а не ума. Да неколико сати угаси тишину, па да му се врати, још гласнија. И тежа.

Срео се са Мајдом. Седели су у кафићу, гледали кроз прозор и причали о свему и ни о чему – о послу, о њеној ћерки, о времену, о ситницама које су некад биле важне, а сада су звучале као спас. Није било дневног одмора, ни кључева на рецепцији, ни утабаних рута. Само разговор.

После дуге паузе рекла му је да је у вези. Мирно, без потребе да се правда. Да више неће ићи на Рибарско острво, да је то поглавље затворила. Погледала га је право у очи и додала да могу да се виђају, да седе, причају и сећају се – али ништа више од тога.

Климао је главом без побуне, као да је унапред знао да ће доћи тај тренутак. Загрлила га је кратко, пријатељски, без страсти, као човека који је некад био важан. Остао је још неко време да седи сам, гледајући у шољицу кафе која се одавно охладила. Схватио је да је и овог пута остао без нечега што није умео да назове. Устао је, платио и изашао. Није знао куда ће. Само је знао да мора назад у празан стан, да би сутра поново кренуо напред.

Нада је била удовица, тек превалила четрдесету, и она је, као и он, одлучила да настави да живи. Упознао ју је у Нишу, на једном службеном путу. Није било игре, ни скривања, ни великих речи. Чиста прича, без обавеза. Често је он ишао за Ниш, а понекад би она долазила у Београд. Биоскопи, позоришта, ручкови, дуге шетње без журбе, разговори који нису тражили обећања.

Пријало му је што не морају да се крију. А онда, после уживања и неколико пријатних сати –свако у свој живот. Без суза, без питања „шта даље“.

Тако им је одговарало. Њему нарочито. У томе је, први пут после дуго времена, нашао неку меру: близину без стезања, присуство без терета. И то је трајало онолико колико је требало.

И она је нашла своје место на списку.

Кад је остао сам, морао је да научи и оно што је цео живот препуштао другима. Кување, прање, пеглање – све му је у почетку ишло неспретно, као да ради туђе послове у туђем стану. Сналазио се како је знао: готова јела, сендвичи, понека шерпа супе која би му испала боља него што је очекивао. Изненадио би се укусом, тражећи утеху у том малом задовољству.

А онда је нашао жену која му је помагала у кувању и чишћењу стана. Пазио је, знајући себе, да буде знатно старија од њега – не само удата, него и бака, са унуцима о којима је причала с поносом. Са њом није било опасности. Знао је да бабу, десетак година старију од њега, никада неће погледати оним својим погледом.

Долазила је и одлазила тихо. Имала је кључ од стана. Кад би одлазио на посао, знао је да ће она урадити све што је очекивао од ње – укључиће машину за веш, извадиће га да се суши, испеглаће кошуље, скуваће ручак, очистиће стан. Пружала му је све што му је требало да преживи сам, а да се не осећа сасвим напуштено. Понекад би се срели, кад је он долазио с посла, а она одлазила својој кући и породици. Остајао је сам – баш онако како је, у ствари, и желео.

Ниједну жену није могао да замисли у свом стану. Ниједну није ни доводио, иако више није морао да иде по хотелима. Стан је био његов тихи слободни кутак у који нико није могао да уђе. У тим годинама, кад су родитељи отишли, желео је тако.

Било је лето, време годишњих одмора. Није више знао ни куда ни зашто да крене, али навика га је повела на пут. Спаковао је малу торбу, исту ону коју је годинама носио по хотелима и туђим градовима. У њу је ставио неколико кошуља, доњи веш, књигу коју никада није прочитао до краја.

А онда је, готово свечано, убацио и нотес. Није знао зашто, али није могао без њега. Као да је, уз личну карту, био још један доказ да је постојао. Ставио га је у спољни џеп торбе, да му буде при руци ако затреба. Хтео је да настави да га дописује, као да ће тај папир да сачува његов живот од нестанка.

Закључао је стан и на тренутак остао у ходнику. Гледао је у врата и натпис са породичним презименом. Знао је да га иза њих више нико не чека. Није било разлога да се задржава. Ништа га није везивало за ту празнину. Кренуо је, као и толико пута пре – без плана и без журбе. Желео је само да оде.

На првој паузи, на паркингу крај пута, зауставио је кола и изашао. Асфалт је мирисао на лето и бензин. Прошетао је до клупа у хладу, сео и извадио нотес. Отворио га је насумице.

Зауставио се на једном имену. Читао га је више пута. Ништа. Ни лице, ни глас, ни град. Само слова на папиру. Прешао је на следеће. Исто. Као да гледа туђи рукопис.

Покушао је да пробуди сећање: да ли је то била једна ноћ или цео месец, да ли је плакала или се смејала, да ли је он отишао или побегао, или су оне бежале. Ништа није долазило. Сећања су бледела брже него што се надао. Није желео да се све тако гаси.

Извадио је телефон и почео да упоређује имена са списка са бројевима у њему. Нека није имао. Неке је обрисао ко зна кад. Иза појединих бројева стајали су само иницијали које више није умео да одгонетне. Неке су још биле ту. Питао се: коју сме да позове? Коме да се јави после толико година? Ко би се уопште обрадовао његовом гласу? Шта би им рекао?

Зауставио се на једном броју. Сетио се. Лепо су се растали. С надом да није крај. Беше то давно. Гледао је у екран. Држао телефон у руци неколико секунди. Можда минут. Пала му је на памет нека глупа реченица за почетак разговора – па је одмах одустао. Није имао храбрости да притисне зелено дугме. Спустио је телефон у џеп.

Тада га је први пут ухватио страх. Не од година, већ од тога што му је цео живот стао у низ имена жена којих више нема. Којих се више ни не сећа.

Затворио је нотес и убацио га у торбу. Све записано у њему било је само траг пролазности.

Упалио је кола и кренуо даље.

Док је возио, мисли су га сустизале. Имао је тек шездесет. Није био стар. Ни болестан. Само уморнији него што је умео да призна. Некад је улазио у просторију као да носи ветар са собом. Ходао је сигурно, широко, као човек који зна шта хоће. Жене су то виделе пре него што ишта каже.

Мајда му је, с радошћу памти, давно рекла:

– У начину како ходаш и како нас гледаш, све се види. У очима ти се види шта желиш од нас.

Его му је тада био препуњен.

Тада је то било тачно. Носио је тај поглед као оружје. Није морао ништа да говори. Све се дешавало пре речи.

Сада више није тако ходао. Корак му је постао опрезнији, поглед мекши, мање сигуран. Као да му је неко полако угасио унутрашњу ватру. Ни оног погледа више није било.

И није знао да ли га то више плаши или умирује.

Било је време за нови предах. Сео је у башту ресторана, више да одмори него да пије. Преко пута њега је седела жена. Ни млада, ни посебно лепа. Нису имали разлог да разговарају, али, како су били сами, започео је разговор. О путу, о киши, о музици која је тихо свирала.

– Чиме се бавиш? – питала га је.

– Путујем.

Насмешила се кратко.

– Не. Ти одлазиш.

Погледао ју је, не схватајући одмах.

– Како мислиш?

– Ти путујеш, али нигде не долазиш – рекла је мирно. – Само пролазиш кроз градове и људе које срећеш. Узмеш шта ти треба и наставиш даље.

Ћутао је. Хтео је нешто да каже, неку шалу, неку одбрану, али ништа му није падало на памет.

– Ћутиш. Немаш шта да кажеш. Колико сам видела таквих. Знаш ли шта си ти? – додала је.

Погледао је без речи.

– Туриста у туђим животима – рекла је гледајући га право у очи.

– Могу да будем туриста и у твом животу – узвратио је.

– Нека хвала. Ја нисам за рецке.

Платила је своје пиће, устала и отишла без поздрава.

Остао је да седи загледан у чашу пред собом. Одједном му је постало јасно нешто што никада није хтео да види. Да није увек он био тај који користи. Да је, можда, чешће био коришћен него што је хтео да призна. Јер, кад се сети, увек су само оне одлучивале да ли ће га прихватити и колико ће бити њихов. Истина, имао је снаге неколико пута да побегне.

Многе су у њему тражиле бег из својих бракова, из празних кревета, из живота који их је стезао. Неке су га користиле као освету. Друге као потврду да још вреде, да су још жељене. Било је и оних којима је био храброст – разлог да се усуде на нешто што иначе никада не би.

Дуго је мислио да је ловац.

А у ствари је често био – улов.

Пролазна станица у туђим животима.

Кад му је то коначно постало јасно, није му било лакше. Напротив. Било му је још теже.

Јер је схватио да су и он њима и оне њему били само пролазници.

Запитао се да ли су и оне имале своје спискове, да ли је и код колико њих он био само једно име на њему, исписано истом бојом као и остала. Волео би, помислио је, да је бар код неке његово име било исписано великим словом.

Наставио је даље до првог већег града. Кад је стигао, на улицама је била гужва, али је он није видео. Стигао је у празнину у којој га нико не чека. Паркирао је кола испред хотела. Ушао је и схватио да на рецепцији нема никога. Звоно је стајало на пулту, али га није притиснуо. Сачекао је. Нико се није појавио. Као да је и то место заборавило на себе.

Није му се журило. Чекао је наслоњен на рецепцију. После неког времена добио је кључ од собе, без речи, без погледа. Попео се степеништем, полако, као да нема куда да жури.

Сишао је касније у бар. Тамо је била једна жена. Сео је преко пута ње, из чисте навике да не седи сам. А желео је и друштво. Није се предавао ни тада. Разменили су неколико реченица. Погледи су се кратко срели, па побегли. Осетио је онај стари покрет у себи, рефлекс који га је годинама водио.

– Хоћеш ли да… – почео је.

– Не – прекинула га је.

Није рекла више ништа. Узела је торбу, устала и отишла. Без љутње. Без драме. Само једноставно – не.

Остао је да седи сам, потом је устао и отишао у собу. Распремио се, извадио нотес и отворио га на празној страни. Оловка је лежала на кревету поред ње.

Гледао је у њу неко време, па је затворио и убацио у торбу. Знао је: млађих више неће бити. Те су га пратиле целог живота и нестајале без опроштаја. Старије га никада нису привлачиле. Није умео да се претвара. Није знао с њима, мада би, то није знао, с њима све било лакше и брже. Било је потребно само да се десе случајни сусрети.

Тог дана није имао среће у тим сусретањима.

Сишао је до рецепције и тихо рекао шта му треба. Без објашњења. Без погледа. Вратио се у собу и легао. Тишина га је притискала.

Кад је зачуо куцање на вратима, устао је и отворио. Жена је ушла мирно, по ко зна који пут. Сели су на ивицу кревета. Неколико реченица, више из пристојности него из потребе. Није било ватре, ни лова. Само близина. Запитао ју је како се зове.

– Зар је битно?

– Волео бих да знам.

– Нека буде на А, на пример, Ана.

У нотес је уписао име и опет га одложио у торбу. Тек тада је могао да легне поред ње.

Привукао ју је к себи опрезно, као да не жели ништа да поквари. Она му је наслонила главу на раме и ставила руке преко његових груди. Осетио је топлину туђег тела и помислио да је само то, у овом тренутку, довољно.

Први пут је платио да не буде сам.

Прихватио је то као неминовност. Није му тешко пало. Хтео је само да поред себе осети жену.

Заспао је у њеном загрљају, сањајући жене које више није умео да дозове на јави. Само су у сну још имале лица, та имена у свесци поред њега.

Тишина је полако покрила собу. Ваљало је да се одмори и да сутра настави путем са кога никада није имао снаге да скрене – ни онда када је имао љубав на длану и у срцу.