Уточиште
Да се не враћам у прошлост, не бих имао ни себе ни своје приче. Тамо ме чекају мириси, гласови и радости детињства и младости којих више нема, али су још у мени живи. У тим сећањима срећем људе који одавно нису са мном; у њиховим гласовима и данас осећам ону благост и људскост коју овај свет не уме да подари.
Ипак, ја јесам у садашњости. Живим у њој, покушавам да се сналазим у ономе што ме окружује, али често не успевам. Истина је, у њој се не осећам добро. Тешко је схватам и не прихватам да све мора бити баш тако како јесте. Око мене — брзина, хладноћа и толико дела која ни звери не чине. На телевизији — ратови. Земља се отима, парче по парче, за нафту, руде, хотеле, ривијере. Деца под рушевинама, мајке онемеле од бола. Хиљаде мртвих сваки дан. Док једни беже из разорених домова, други тргују њиховим несрећама. Профит има своје апостоле, а људи му се клањају као новом богу.
Небом не лете птице, већ дронови. Земља је пуна лешева, а екрани пуни забаве — да сакрију зло и крв. Човек више не убија само оружјем, већ равнодушношћу. Смрт је око нас, али је више не примећујемо. Задовољни смо што смо још живи.
У градовима се више не дише. Ваздух је тежак, реке мртве, шуме посечене, земља отрована. Кад људи убијају једни друге, зашто би штедели животиње? По рекама пливају кесе уместо риба. Море гута пластични отпад. Али то никога не узнемирава. Док свет нестаје пред нашим очима, ми то не гледамо — забављамо се. Тако се лакше све подноси.
Људи ходају улицом спуштених глава. Телефони у рукама. Слушалице у ушима. Одсутни. Беже.
На семафору стоје једни поред других, али свако гледа у свој екран. Нису ту.
У аутобусу — свако у свом свету. Нема речи, нема осмеха. Старији стоје, држе се за шипке, да не падну. Млади седе и не виде их. Не желе да их виде. Телефон им је алиби.
Ред испред кафетерије. Купују „кафу за понети“. Ходају, пију, причају преко телефона. Журе.
У пословним зградама пред лифтовима — десетине људи. Ћуте. Гледају у бројке на дисплеју изнад лифта. Кад се врата отворе, уђу без речи. Притисак на дугме. Спуштене главе. Не чује се ништа сем звука лифта. Нема приче. Када лифт стане, сви излете, свако на своју страну. Без поздрава.
На послу — отуђеност никад већа. Улазиш у просторију пуну боксова. У сваком седи неко. Између људи зидови. Никога не видиш. У опен спејсу сви су једни другима пред очима, али нико никога не примећује. Шеф све види. Прати, бележи, мери. Понекад се насмеје, али тај осмех је празан.
У неким фирмама немаш ни свој сто. Долазиш с лаптопом, седаш где нађеш место. Без фотографија, без фиоке, без трага да ту проводиш живот. Људи месецима седе једни поред других, а не знају имена деце.
Рад од куће још је гори. Фирма ти је дала лаптоп и столицу, а твој стан је постао канцеларија. Колеге чујеш преко слушалица или их видиш на екрану када сте сви на онлајн састанку.
Све се мери профитом. Колико кошта, колико доноси, колико траје. Човек је трошак који треба смањити. Када поскупи — бришу га, као ред у табели. Док се на њему зарађује, вреди. Кад не доноси добит, постаје сувишан. Како се осећа, док ради – то никога не занима.
У згради у којој живиш — никога не познајеш. Што је зграда већа, то је самоћа дубља. Мимоилазите се без поздрава. Ни погледа, ни осмеха. Странци из исте куће се мимоилазе.
На клупи у парку седе деца. Једни поред других, али свако закован за свој екран. У кафићу за једним столом четворо — свако у свом телефону. Разговор се води са „пријатељима“ из дигиталног света, не са онима који седе поред. Мушка друштва, женска друштва. Ретко где и једни и други заједно. Отуђени људи, отуђени полови.
Породица на одмору, у ресторану. Време је за оброк. Дете седи за столом, испред њега мобилни телефон. Мајка га храни, дете аутоматски отвара уста. Оно није ту. Не зна шта једе. Нема укуса, нема додира. Само екран. Али, мама је срећна. Дете је мирно. Дете једе.
Породице у истом стану. Сви су на окупу, али сваки у свом свету. Ако су у истој соби, свако је у свом телефону. Отац прелистава вести. Мајка на друштвеним мрежама. Деца гледају клипове. Ћутање као заједнички језик.
И рођендани, и славе, и крштења честитају се порукама. Без гласа. Без додира.
На друштвеним мрежама све изгледа савршено — осмеси, путовања, вечере. Људи се утркују да покажу свој живот, док га у стварности губе. Пријатељство се мери лајковима, не данима проведеним заједно.
Медији нас трују. Хране нас страхом и злом, јер је то оно што се најбоље продаје. Истина не доноси добит, па је убијају. Народ воли да га лажу — лаж се лакше вари од стварности. Зло је постало забава. Човек се смеје туђој несрећи, ужива у паду других. Нико не мисли о себи, свако гледа неког другог. Неморал је постао пожељно окружење. Нуде се пороци као пут ка срећи.
Не покушавам да схватим оно што не прихватам. Ја сам из оног старог света, у коме сам ишао у старе школе.
Да се заштитим, угасим све. И отиснем се у сећања.
А тамо — стан у коме сам одрастао. Мој дом. Мали, али никада тесан. У њему је увек било места за све које сам волео. Сваки недељни ручак био је празник. Велика чинија домаће супе на столу, мирис јела које је мама спремала на шпорету на дрва, хлеб који сам доносио из пекаре, колач који је мама умесила. Ако је била зима, ту је била и тегла из мамине зимнице. Тата и мама разговарају, ми млађи ћутимо и слушамо, јер су нас учили да се за столом не прича. Звецкање прибора, топлота из смедеревца, музика са радија на врху креденца — све то је био осећај сигурности који само дом може да пружи.
Отац је рано ујутру ишао на посао. Прву јутарњу кафу пио је у кухињи, са мајком, мојом баком, коју му је кувала док се он бријао и спремао. Па би је заједно попили, уз чашицу ракије и једну цигарету. Полако, натенане.
Ходници зграде мирисали су на кување. На једном спрату пасуљ, на другом купус, на трећем неко пече месо. Мириси су се мешали у згради у којој су се врата ретко закључавала. Комшије су носиле једни другима тањире с колачима које су тог дана спремиле, питале се за здравље, за децу. Родбина је била далеко, али је комшија увек био ту кад затреба. Нисмо били странци ни у згради ни у улици. Родитељи су знали не само моје другове, већ и њихове родитеље. Било је важно да знају с ким се игра њихово дете.
Пијаца Каленић — не заборавља се. Мама ме држи за руку и води од тезге до тезге. Сланина код Бранка, јаја код Весне, сир код Јове. Мириси воћа и поврћа, зачињени јабукама и крушкама које ми нуде сељаци. Чучнем код рибарнице, док мама купује, гледам кроз дебело стакло како рибе хватају ваздух, а ја куцкам прстићима по стаклу, да им скренем пажњу, да мало попричамо. Мама ми купи кифлу — да дете не буде гладно поред тог обиља. Продавци знају нас, ми знамо њих. Свет у коме су и лица и имена били важни.
Лети — улица и сквер пуни деце. Фудбал до изнемоглости, колена огуљена, руке прашњаве, смех гласан, одјекује Чубура. Кад ожеднимо, трчимо до чесме, пијемо воду из млаза. Нико није размишљао да ли је здрава — све је било здраво. Па, купали смо се на обали Саве код Бранковог моста. Увече лубеница — црвена, хладна, цури низ браде и руке, а ми се гласно смејемо и будимо мрак.
Зими снег до колена, руке, нос и уши црвени, ципеле мокре, али нико не одустаје од санкања низ Вардарску улицу. Када се вратимо кући, скидамо све са себе, бака ставља одећу на шпорет да се осуши, длановима греје наше промрзле ноге. То су биле лекције у којима смо учили шта су то нежност и љубав.
Имали смо биоскопе — „Славија“, „Авала“, „Божидарац“, „Звезда“, „20. октобар“, „Козара“. Сваки одлазак празник. Шалимo се у реду за карте, па се опет шалимо и смејемо гласно током филма. После у нашем парку, причамо уз хладну „кокту“.
Почетком септембра, тата ставља на сто све књиге за нову школску годину, увија их у плави пак папир, лепи налепнице. Седимо и гледамо како исписује име и презиме и разред, да се књиге очувају и да се не изгубе. Волео сам школу, али лепше је било оно између и после часова - одмор, игре и дружење.
У школи није било туча. Али после школе — да. Све се решавало у оближњем паркићу, поштено, рукама, никада неки камен или недајбоже неки оштар предмет. Један на један. После тога — руковање. То је значило да су сукоби завршени и рачуни рашчишћени.
На послу се знало ко где седи, ко кад иде на паузу, ко ће да донесе бурек и ужину из пекаре. Било је времена и за разговор и за шалу, јер смо једни друге видели. Било је зидова, али су врата увек била отворена. После посла ишли смо у кафане, позивали једни друге на славља и рођендане. Свет који је умео да се радује.
Због те топлине прошлост ми је уточиште. Тамо се подсећам ко сам, какав сам, које сам вредности понео. Данашњи свет ме често умори, али ме то што носим у себи из оног времена држи усправним. Кад упоредим ова два света — онај у коме сам растао и овај у коме старим — видим колико снаге сам добио из оног што је било да бих издржао ово што јесте. Ране из прошлости, а било их је, су моја школа; бол и туга, моји учитељи.
Зато је одговор на питање зашто пишем приче из прошлости једноставан — тамо ми је било лепо. Тамо је моје уточиште.
Коментари
Постави коментар