Одмори се, мајко

При сваком покрету, док сам се превртао у кревету, осећао сам јаке, оштре болове који су ме ударали у мозак. Добро сам их знао, дружимо се деценијама. Све је почело незгодним покретом, искакањем дискуса, а сада ми се понавља кад год пролазим кроз неки стрес. Одмах следи спазам у лумбалном делу. Ово је био пословни стрес, један у низу, ни први ни последњи. Болови су били неподношљиви. Ни да устанем, ни да се померим. Уз лекове против болова преспавао сам ту ноћ. Ујутру нисам могао да устанем.

Био је то петак, 22. фебруар 2013. године.

Мало после десет зазвонио ми је мобилни телефон. Сестра.

Знао сам да је отишла да посети мајку, да оде са њом код доктора. Нисам очекивао позив, ишле су само по месечно следовање лекова.

„Биле смо код докторке Катарине. Рекла нам је да одмах идемо у ургентни центар“, узбуђено је почела причу. „Чим смо ушле, докторка је нетремице гледала у маму. Није скидала поглед с ње. Питала је да ли јој је добро, има ли неке тегобе.“

„Шта је мајка рекла?“

„Рекла је да није лоше. Била је толико бледа да су јој дали кисеоник. Ја сам се вратила до стана по неке папире и после 20 минута она је још била са маском за кисеоник. Докторка је нешто написала и рекла да идемо у ургентни, да ураде неке анализе.“

„Како је мама?“

„Ево седи, пита да ли ћеш доћи.“

„Лежим, не могу да устанем из кревета. Седите у такси и одмах идите тамо. Јавите ми се кад дођете.“

Сестра ми се јавила после сат времена. Стигле су.

„Предали смо књижицу, али нам кажу да чекамо. Мајка седи и ћути. Гужва је велика.“

Док слушам, замишљам је како седи у препуном ходнику, међу непознатима, притиснута својим болом, годинама и умором, окружена људима који су дошли да потраже помоћ.

Пола сата касније ми је јавила да су мајци узели крв и да чекају резултате. Било је то око десет - пола једанаест.

Лежим на кревету трпећи болове, док ме тешке мисли притискају, страх обузима и неизвесност изједа. Сваки секунд без вести о мајци делује ми као вечност. Плашим се да ће остати у болници, док се ја излежавам, а знам да би јој моја рука, моја реч и поглед много значили, да би јој то улило сигурност да ће све бити у реду.

Осећам кривицу што сам заробљен у сопственом болу док се она бори са својим. Размишљам о њеном умору, осамдесетосма јој је. Немоћ је освајала, посустајала је моја мајка херој, громада. То сам видео не само што се полако топила, што су јој сукње шетале око паса, показивала ми је то говорећи „мршавим, a једем нормално“. Кад сам је гледао у очи, постајао сам свестан да полако одустаје од те борбе. Живела је сама шест година. Сама, иако сам је звао сваког дана ујутру и увече, обилазио једном недељно, сестра мало ређе, а мој брат Зоран једном месечно, кад стигне.

Самоћа је убијала иако то никада није признавала, нити је икада хтела да било кога од нас позове и затражи било какву помоћ. Неколико месеци пре него што је завршила у болници, оклизнула се у соби, носила је термо чарапе које сам јој купио да јој не зебу ноге. Пала је, дочекала се на десну руку и раме. Устала је, легла, никога није звала. Целу ноћ је трпела болове. Сутрадан ујутру је сама отишла код лекара. Завршила је са раменом у гипсу. Док га није скинула, била је мало код мене, мало код сина Зорана. Не знам да ли јој је теже падало то лежање и немоћ или што зависи од другога, што је некоме на сметњи, што није у свом стану. Чини ми се да је од тог пада и лома рамена, сасвим посустала.

Све то ми се вртело по глави, док сам лежао сузних очију, чекајући да ми неко јави шта је са њом. Страх да се приближава наш растанак ми је гризао и тело и разум, а све што сам могао је да чекам звук телефона.

Било је прошло сат времена. Нисам могао да чекам позив, па сам позвао сестру. Звони. Не јавља се. Ваљда не чује. Никада га није чула или није била при њему или јој је био покварен. Све то ме чинило још нервознијим, појачавало болове и у леђима и у стомаку. Зовем, зовем... Најзад се јавља.

„Чекамо“, каже.

Синове Марка и Милоша обавештавам где им је баба. Зови ако шта треба, јави ако буде неких вести, рекоше.

Пролази време. После пола сата зове ме сестра.

„Само да ти јавим да су стигли Зоран и Урош.“

„Има ли резултата“, питам.

„Нема.“

Долазак мог брата и његовог сина не односи ми бриге. Одмакло је подне, ништа се не дешава. Седе у ходнику и чекају резултате крви. А ја лежим, поново пребацујем себи. Да ли је могуће да то толико траје, да старица у деветој деценији седи међу стотинама људи у ходнику, има ли наде да прилегне, да одмори, да добије чашу воде... Све то ми је пролазило кроз главу, једном два пута, десет пута. Опет зовем сестру, већ је око један по подне, тамо су готово три сата.

„Ништа нема, чекамо.“

„Како је мајка“, питам.

„Седи на столици, ћути, чека. Мало проговоримо, али је уморна. Нигде слободне столице, Зоран и ја се мењамо.“

„Питаш ли за резултате?“

„Питам, само кажу – нема ништа, чекајте.“

Пролази још сат, опет зовем. Опет ништа. Опет зовем. Нема резултата. Око четири по подне, шест сати после доласка у ургентни центар, зове ме се сестра. Плаче.

„Моки, стигли су резултати. Ништа ми нису рекли, само су је ставили у колица и одвезли. Није могла ни да устане са столице. Не може ни да прича, само ме гледа“, кроз сузе ми говори Зорица.

Слушам. Занемео сам. Сестра наставља:

„Чини ми се да јој се искривила десна страна лица и да не може да помери десну руку. Таква није била јутрос, причала је, померала руке, сада као да није с нама.“

Слутио сам да је имала инфаркт, а после овога што сам чуо, било је јасно да је имала и мождани удар. А нико нам ништа не говори.

„Где су је одвели?“

„Рекли су само – кардиологија, Прва хируршка.“

„И ни са ким ни о чему не можете да разговарате “ , питам је, иако сам знао одговор.

„Не, само су је ставили у столицу, одгурали и рекли где је воде.“

„Сада можете кући, код ње нема улаза до даљег, “рекох јој.

Морам да устанем, да одем да је видим, да се распитам шта јој је, колико је озбиљно. Зовем Марка, молим га да доведе Вељу, физиотерапеута, друга са ватерпола.

„Сине, морам да устанем, Веља мора да ме подигне, како зна и уме. Што пре.“

Предвече су дошли Марко и Веља. Унели су склопљен сто за масирање и мобилни уређај за електротерапију. Сто су расклопили. Уз њихову помоћ сам устао и легао на сто. После готово сат масирања уз Вељину опаску „стегнути сте као бетон“ и мој одговор „од стреса, Вељо“, прелазим на други кревет, на електротерапије.

Уз таблете против болова и мазање неких крема које греју, прошла је и та ноћ.

Ујутру сам чекао да прође девет сати, да заврше визиту. Субота, раде само дежурне екипе. Покушавао сам да преко телефона сазнам нешто о мајци. Окрећем бројеве, један, други, звони, нико се не јавља, или је погрешан локал. Све то ме нервира, бесним због своје немоћи. Најзад добијам одељење на коме мајка лежи. Представим се, кажем како се мајка зове, питам како је

„Преко телефона само могу да вам кажем да је жива, ништа више. Морате у понедељак да дођете да се видите с њеним доктором.“

Још један дан без икаквих вести о мајци. Жива је, треба ли да се радујем?

Јављам брату и сестри да нам је мајка жива. Ништа више.

Предвече поново долазе Марко и Веља. Опет масажа и електротерапије. Поново лекови и креме.

Недеља јутро, устајем, успевам да седнем за сто. Опет чекам девет сати и опет окрећем телефоне. Понавља се прича од јуче.

Трећи дан ништа не знам о мајци.

Увече поново терапије, лекови. Понедељак ујутру устајем. Спремио сам се да одем до болнице. Уз тешку муку, опрезно због болова у леђима, возим до круга болница. Стижем када је визита прошла, али имам проблем како да уђем, ем није време за посете, ем на то одељење не може да се уђе.

Пред вратима одељења гужва. Родбина болесника покушава да нешто сазна о својим најмилијима, али затворена и закључана врата су неосвојив бедем. Тек с времена на време, да би неко од доктора ушао или изашао, врата се отворе, али нико сем њих, не сме да уђе. Нисам устајао да бих остао испред врата, говорим у себи.

Покушавао сам молбама. Кад наиђу доктор или медицинска сестра, упитам:

„Молим вас, ко је доктор Новке Цебаловић, само да га питам како је?“

Зид ћутања, одмахивање рукама уз „није време за посете.“ Молим једном, два пута, пет пута... Морам да уђем, зарекао сам се себи.

Врата су се отворила како би изгурали кревет у коме је лежао болесник. Воде га негде. Искористио сам прилику и, кад ме нико није видео, ушао сам на одељење.

Дочекао ме полумрак, светло неонских сијалица и мирис болнице. Нисам знао где да кренем. Испред мене су била врата ка собама и тамо негде моја мајка. Десно су биле, претпоставио сам докторске собе. Кренух да нађем неког доктора, да видим ко брине о мами. Тек у трећој соби, нађох некога. Старија особа, око шездесет, у белом раскопчаном мантилу, седела је за столом, на коме је била гомила папира а са стране наслагани картони болесника. Гледао је у упаљен монитор и са два прста куцкао по тастатури.

Стао сам на врата. Нисам смео ни да дишем а камоли да нешто питам. Сачекао сам да ме примети периферним видом и да се окрене. Тако и би.

„Опростите, треба ми доктор који брине о мојој мами“, рекох као неки ђак првак, уплашен од његове реакције, јер сам у невреме ушао у забрањени простор.

Погледао ме је, скинуо наочаре и упитао: „Како сте ушли?“

„Кришом. Нисам знао како другачије, преко телефона не смеју да ми кажу како ми је мајка“, искрено одговорих.

Ваљда му се та искреност допала, па се благо насмејао што се човек у својим шездесетим шуња по болничким ходницима да би видео маму.

„Како се зове, кад је примљена“, упита ме.

Рекох мамино име и презиме и да је пребачена из ургентног у петак.

„Четири дана ништа о њој не знам“, додадох да молба буде још молећивија.

Извади један досије и рече: „Она је мој пацијент. Уђите, седите.“

Прекорачих праг собе и седох на најближу дрвену столицу, ону малу, округлу, што се врти. Био сам мањи од макова зрна, како због унизности тако и због страха од онога што ћу чути.

„Ваша мајка је овде на интензивој нези. Примили смо је са инфарктом и са можданим ударом. Стање је озбиљно.“

Гледао ме је у очи док је говорио. Онда је спустио поглед и почео да гледа по медицинској документацији коју је мајка носила са собом а коју сам јој ја редовно допуњавао после сваког прегледа.

„Ви сте добро бринули о својој мајци“, рече. То је била констатација а не питање, али ја нисам схватио.

„Бринуо сам колико сам могао.“

„Добро сте бринули“, понови. „Видим код кога сте је све водили за разне болести.“

Поче да чита са њених налаза имена и презимена професора доктора из разних области.

„Све људи од знања и угледа“, рече на крају читања.

„Трудио сам се да је водим код најбољих доктора“, понових.

„Немојте себи да било шта замерите. Мајка је, за сада, овде а видећемо шта ћемо даље.“

Захвалих, он први пружи руку, прихватих стисак.

Заборавио сам да питам када и кога да зовем, на који број, да ли могу да је видим.

Тако смо после четири дана сазнали да је имала инфаркт. Када, где, како је издржала на ногама до дома здравља, па до куће, па таксијем до ургентног, па шест сати на столици док је чекала резултате? Да ли јој се то десило код куће, па нас опет није звала да нас не узнемирава? Одговоре на сва та питања знала је само она, ако их је у том стању уопште знала.

Док сам ишао ка излазу, ваљда несвесно, не размишљајући, ушао сам у велику собу где су лежали болесници. Брзо сам погледом прелетео по соби и негде у средини, поред зида, са стране, угледао сам мајку.

Пришао сам јој. Лежала је у полуусправном положају, непомична, затворених очију, несвесна, као да је потонула у неки дубоки сан. Био је полумрак, али сам видео да је кожа на рукама била бледа, помало и жућкаста. Лице као да је било отечено, жућкасто, са бледим плаветнилом испод очију. Била је на апаратима: на грудима и на рукама су јој биле електроде које су кабловима повезане за уређај са монитором, на коме је треперила линија рада срца, број откуцаја, притисак. Поред кревета био је сталак са инфузионим раствором који се полако, кроз црево, све до каниле, сливао до њених вена. Чули су се само апарати – пискави тонови и тупо куцање монитора, као да свака машина броји туђе последње тренутке. Један звук, један откуцај срца.

„Мајко“, тихо сам је позвао. „Мама.“

Ни трептајем ока није дала знак да ме је чула.

Страх је ушао у мене, кроз стомак ме пробадао оштар бол, имао сам осећај да остајем без ваздуха, док ме обузимала нека тиха, безгласна туга која је морала да остане у мени. Очи су ми се пуниле сузама, али нисам смео да их пустим, жива је а нисмо ни сами, тишину нисам смео да реметим.

Никада је нисам видео тако беспомоћну. Није имала снаге ни око да отвори, да ме бар погледа.

Ухватио сам је лагано за руку, желећи да осети мој додир, да зна да сам сада ту, да више није сама. Рука јој је била хладна. Држао сам је тако минут-два, не више, стајао ћутећи поред ње, гледајући је, кад сам осетио на мишици јак стисак нечије руке.

Окренуо сам се. Поред мене је стајала медицинска сестра, љута, севајући очима, повлачећи ме од маминог кревета. Препустио сам се том стиску и кад сам кренуо према вратима, пустила ми је руку, пратећи ме све до излаза из собе. На вратима ми је повишеним тоном рекла:

„Овде је забрањен улазак! Да ли сте свесни да унутра не смете да улазите?“

„Опростите, само сам хтео да видим мајку, опростите“, окренуо сам се и отишао.

Јавио сам се брату, сестри, деци и испричао шта сам имао да причам, док сам с друге стране слушао плач. Отишао сам кући. Да се осамим и мало будем са мајком.

Постајао сам свестан да се приближава тренутак за који сам веровао да никада неће доћи, па о њему нисам ни хтео да мислим. Она је покушавала, чак је једном прво мени а после и ћерки, рекла шта жели да обуче за ту неприлику, али ја нисам желео такав разговор. С њом, за разлику од оца, такве речи ни у шали нисам желео да изговорим. Чинило ми се да би свака таква реч могла да је увреди, да јој нанесе бол. Или, више мени, него њој. Њену смрт никада нисам прихватао као могућност.

Љубав и нежност почела је да нам показује тек под старе дане, када ми више нисмо били деца. Док смо одрастали није говорила „волим те“, није нас ни грлила, ни мазила. Понела је то из своје родитељске куће, где је сваки дан био борба, где није било времена за љубавне речи. Али оно што није могла да сакрије биле су њене очи. Увек уморне, помало тужне, а ипак – кад би их усмерила на нас – тихе, топле, пуне светлуцавих искри. Тада и није морала ништа да говори, знао сам да нас воли и грли њима, јер то није знала рукама.

Тај поглед ме је дочекивао кад се вратим из продавнице са намирницама које сам купио по списку који ми је дала, кад јој помажем да носимо корпу од веша пуну месечног следовања, ја са једне а она са друге стране, или када изнесем из подрума корпу угља и нарамак дрва за шпорет или када јој помажем око зимнице. Увек ме је дочекивао и миловао тај поглед. Понекад би јој се омакло да ме помази по глави, и тај тренутак би ми био драгоценији од свих речи.

Никада није подигла руку на мене, ни да ме благо удари. Она нас је прекоревала тихим гласом, док је отац био задужен за „физичко преваспитавање“. Тада би покушавала да стане између њега и нас, да нас заштити. Само нас загрли и окрене леђа мужу, а ми у њеном гнезду, а она нас покрила рукама, као крилима.

Њена снага није лежала у строгоћи, већ у спремности да поднесе сваку патњу, да понесе и поднесе сваку тежину, само да бисмо ми имали кров над главом, храну на столу, чисту одећу и обућу и књиге за школу. Из љубави према нама црпла је снагу која је деловала неисцрпно: кад би се уморила, није стајала, већ би почињала поново, као да сваки дан изнова отвара исту борбу.

Устајала је пре зоре да нам припреми доручак. Кад бисмо се пробудили, све нас је чекало на столу: сваком по тањир и у њему по једно или два парчета хлеба намазана маргарином и џемом. Понекад уместо џема добијемо саламу или уштипке и крофне, кад их мајка спреми претходно вече. Зими су нас на „смедеревцу“ чекали скувано млеко и „дивка“. Мајка је звала „цигура“, ваљда по цикорији од које је прављена „дивка“. То нам је била замена за какао, који нам је тада био скуп. Лети нас је то чекало на врућој рингли, јер је „смедеревац“ био на одмору. Прављење беле кафе била је бабина дужност, јер мени није било дозвољено да прилазим шпорету.

Када би се вратила с посла, настављала је рад по кући, а на починак одлазила тек око поноћи, кад би све било довршено. Десет година је сама носила породицу, док је отац био без посла. Тада смо она и ја викендом ишли у Трст, куповали робу за препродају и тако изнова изналазили начин да преживимо. Носила је, гурала, подносила оно што би друге сломило. Она је била наш једини ослонац, а ја њена десна рука.

За ручком је седела са нама, сваком би сипала у тањир онолико колико мисли да треба, а себи мање него нама. Чекала је да ми завршимо; ако тражимо још, она дода. Ако нешто остане у нашим тањирима, она то узме, јер је у нашој кући бацање хране било грех.

Одрицање је било њено друго име. Никада се није жалила, иако је имала на шта. Ћутала је и трпела, говорећи да је живот борба у којој мораш да победиш. И заиста, гледајући њу, учио сам како се носи терет и како се не одустаје. Из њене неизговорене патње, градио сам своју снагу.

Сада сам морао да будем спреман на све што ме чека. Да будем јак, као што је она била целог живота.

Сутрадан ујутру отишао сам до Прве хируршке. Попео сам се на први спрат и таман што сам стигао до оних врата, иза којих је лежала моја мајка, она су се широм отворила. Неколико њих је гурало кревет на коме је лежала жена затворених очију. Поред њених руку лежале су инфузионе кесе прикопчане на канилу. Поглед ми се приковао на њу. Била је то моја мајка.

„Где је водите, ја сам јој син“, упитах прву медицинску сестру, која је била до мене.

„У Светог Саву“, одговорила је и наставила да гура кревет ка великом лифту.

Већ су одмакли, када сам брзим кораком, и поред болова у леђима које сам и даље имао, сишао до приземља. Испред зграде су стајала амбулантна кола. Сачекао сам да стигну, да је испратим. Кад су кренули, прво сам позвао телефоном колегу из фирме, који је познавао директора болнице где шаљу мајку и објаснио му шта ми се дешава.

„Зовем га, ти одмах иди код њега и позови се на мене.“

Сео сам у кола и брзо стигао до болнице. Испред су стајала она амбулантна кола, али су мајку већ изнели. Закуцао сам на врата канцеларије директора, ушао и објаснио секретарици ко сам, ко ме је послао и зашто долазим. Убрзо се појавио директор.

„Сада не могу ништа да Вам кажем, не знам историју болести, дајте ми неколико сати да је наши обраде, па дођите.“ 

Тако и би. Дошао сам кад ме је позвала секретарица.

„Ваша мајка је имала тежак инфаркт. Чуди ме да је то преживела, срце јој је експлодирало. Уз то, имала је и мождани удар. Тешко је стање, будите спремни на најгоре. Сместили смо је на први спрат, због Вас, иначе је случај за други спрат“, директор је био отворен и директан.

„Знам, горе ми је умро отац“, рекох. Касније сам чуо да са другог спрата нико жив не излази

„Учинићемо све што можемо, али је мало тога у нашим рукама.“

Устао сам, захвалио и изашао. Нисам био изненађен, слутио сам, али нисам био спреман да то чујем. Речи доктора одјекују ми у глави, осетио сам неки огроман притисак, мислио сам да ће ми глава пући.

Морао сам да седнем на прву клупу у ходнику. Заронио сам главу међу шаке. Никога нисам чуо нити видео. Био сам у потпуном ковитлацу у коме су се мешали неверица, бол, притисак у грудима и – бес. Бес без имена и адресе, бес према судбини, бес према онима у ургентном центру што су је шест сати држали на столици да чека резултате крви, а онда ме је стигла немоћ јер сам знао да ништа више не могу да јој помогнем. Био сам љут и на њу, због њене тврдоглавости, зато што ме није позвала, што је ћутала и крила свој бол. На то стиже и осећај кривице што тог дана ја нисам био уз њу, што је ја нисам возио, седео поред ње, лупао на шалтере да убрзају те анализе.

А онда на све то туга, тешка као олово, коју смењује љубав према мојој хероини. Све се те емоције стискају у мени, гуше ме и ломе, док седим, покушавајући да се саберем. Полако схватам да ми се у шестој деценији завршава детињство и да ме нико никада више неће звати „сине“. Нисам више ничији син, нити ћу икада икога више звати „мајко“ и „оче“. Сузе крећу, сакривам лице шакама, трудећи се да не нарушим болничку тишину.

Када сам се прибрао, отишао сам до кола, сео и узео телефон. Позивам најближе. Пет позива, пет пута иста прича. Хтео сам да будем што краћи, али то није било могуће. Питања и сузе само су ми отварале ране. Кад сам завршио, нисам могао да се склоним од болнице, да ја одем а да она остане тамо између живота и смрти. Седео сам у колима, гледао у болничке прозоре и замишљао иза кога је она.

Упалио сам ауто тек када сам се примирио и одвезао се кући. Сутра ћу опет доћи, сутра морам да је видим, рекох себи.

Отишао сам у време када су биле дозвољене посете. Са мном су дошли брат и сестра. Полако смо ушли, корак по корак, као да смо се бојали да нарушимо тишину која је владала у соби. Лежала је затворених очију, без оних инфузионих кеса које су јој претходних дана висиле изнад главе. Соба је мирисала на лекове и стерилност, али и на оно што свака болница носи са собом, на - болест. Беле завесе су пригушивале светлост дана, што је доприносило да сви ми у том полумраку помислимо да смо у полусну. Груди су јој се лагано дизале и спуштале, дисање је било споро, али присутно, и то ми је била једина утеха.

Барем сам знао да је ту, у чистом и топлом, уз медицинске сестре које су наизменично пратиле њен сан. Око мајке, параванима одвојене друге болеснице, свака у свом свету тишине и патње.

Пришао сам јој са десне стране и дотакао јој надланицу. У том тренутку је, полако и тешко, отворила очи.

Уморне, тужне, полукрваве од исцрпљености, гледале су у мене као да се преиспитују да ли сам то ја. Плашио сам се да ме неће препознати.

Биле су то очи у којима је горела последња ватра - пламичак што се борио да не угасне. После неколико секунди, када је је схватила да сам ја поред ње, с муком је једва изговорила: „Сине… није те било три дана.“

„Нисам могао да дођем“, рекох тихо, иако сам знао да је све то време и она била далеко од нас, у коми.

У себи сам се питао - да ли ме је можда осетила и оног дана када сам се ушуњао на кардиологију и украо је себи на тренутак, кад сам јој тихо додирнуо руку, као сада. Сагао сам се и пољубио је у руку коју сам држао. У образ нисам смео - бојао сам се да је не повредим.

Нисам је ништа више питао. Било ми је глупо да кажем „како си“, када ни сама није знала где је и шта јој се десило. 

Само сам ћутао и гледао је, не испуштајући јој руку, као да сам тим додиром могао да је задржим.

Њена десна страна је била непокретна. Ни рука, коју сам пипнуо, на којој је осетила мој додир, ни нога, нису се помериле. А усне кад су покушале да се осмехну, да прате емоцију из ока, нису следиле тај покрет. Десна половина лица залеђена, згрчена, отечена, па је неуспео полуосмех остао на левој страни.

Брат и сестра су стајали са друге стране кревета, мазећи јој другу руку и бришући сузне очи. Ћутали су. У том тренутку речи нису биле потребне. Додир и поглед били су нам довољни.

Мајка нас је гледала полуотвореним очима, често их затварајући, да се одмори. Није имала снаге да нас било шта пита или да нам каже, па смо причали само очима.

Видео сам да је уморна, да се предала, да нема више снаге да се бори и да једва чека да се све заврши.

Гледала је у нас док су јој из очију излазиле сузе, слиле би се низ слепоочницу и натапале бели јастук.

Гледала нас је, опраштала се од нас, и ја сам то знао.

Пустио сам сузе да теку, али нисам пустио глас.

Пробудила се кад смо дошли, сабрала сву снагу коју је имала, само да нас види, да нас поздрави својим уморним и тужним очима и онда је, после неколико минута, клонула, зажмурила и поново отишла у дубоки сан.

Нисмо одмах отишли. Држали смо је за руке и ћутали. Нико од нас није знао да ли нам је ово последњи сусрет или ћемо се гледати и наредних дана.

Кад је сестра положила руку на моје раме, климнула главом и показала руком ка вратима, све је било јасно. Посета је завршена, мајка мора да спава.

Тако је прошло четрнаест дана. Сваки нови дан личио је на претходни: улазили бисмо у собу, стајали крај ње, гледали се, ми њу, она нас. Рекла би једну или две реченице, па би уморна заћутала а ми би је гледали срећни што је и даље ту.

Стање је било без промене, тешко, без наговештаја ни бољег, ни горег.

Сваки дан нам је био дар а њој тешко бреме.

И тако, све до тог јутра, седмог марта, када ми је зазвонио телефон. Са друге стране је стигла реченица коју сам очекивао, које сам се плашио, а нисам желео да је чујем: „Умрла вам је мајка јутрос у 7:25.“

Телефон сам угасио механички, изговоривши једино: „Доћи ћу.“

Неколико минута сам седео у тишини, а онда су сузе кренуле.

Када је прошао тај први налет бола, позвао сам сестру, брата и своје синове.

Кад је и то било готово, устао сам и кренуо ка болници.

Знао сам шта ме чека — тај пут сам већ једном прешао, када је у истој болници умро отац.

Са отпусном листом одлазим у мртвачницу. Иста врата, исти ходник, неки нови мртвачки ковчези, нека друга опрема и – нова погребна фирма.

Пролазим ка делу где треба да седи човек у униформи, који води родбину да идентификују покојника. Нема га. Иста слика као пре шест година. Кашљем, да ме неко чује. Нико се не јавља. Кажем „добар дан“, мало гласније.

Чујем кораке. Одједном просторијом у којој леже покојници, одјекује – прдеж. Дугачак, гласан. Мени је непријатно што то чујем и то на том месту. Појављује се власник тог прдежа.

„Ви то мени уместо добар дан“, питам га и киптим од беса.

„Нисам знао да сте ту“, одговара без имало стида, без икакве непријатности.

Ћутим шокиран примитивизмом, одсуством људскости и непоштовања умрлих који леже око њега.

Суздражавам се и пружам отпусну листу.

„Пођите за мном.“

Корачам за њим познатим ходником. Дочекује ме хладноћа и светлост неонских светиљки.

„Ево, ту је“, стаје поред металних мртвачких колица. На њима је тело покривено чаршавом.

Нисам ни стао поред њих, потпуно неспреман за оно што ћу видети, када је он наглим покретом руке, бедно, примитивно, без имало саосећања, без свести о томе да син треба да гледа мртву мајку, подигао цео чаршав. 

Угледао сам мајку. Мртву. Голу.

Никада до тада је нисам видео потпуно голу.

Моја мајка, стена моја, нестала је. Остало је само беспомоћно тело преда мном. Никада нисам упознао ову њену крхкост и ову потпуну изложеност не само погледу сина, већ и погледу потпуног странца.

У мени је настао лом. Преплавио ме талас стида, беса, немоћи, туге. Стида што је видим тако откривену, беса због онога што припада људском роду и стоји поред колица, туге што је више нема, бола што морам да пролазим кроз све ово. Све се у мени бунило. Хтео сам да викнем да је покрију, да јој врате достојанство, да не стоји тако пред мојим очима. Али нисам имао снаге.

Грло ми је било стегнуто, срце ударало, стомак се грчио. Чинило ми се да ћу се, ако проговорим, распасти. Хтео сам да што пре побегнем одатле. Само сам потврдно климнуо главом, окренуо се и без иједне речи кренуо ка излазу.

Зачух за собом „сутра у Делиградској...“ Не окрећући се, само сам махнуо руком и изашао. Знао сам шта ме чека.

Прво одлазим на Ново гробље, да опет, као за оца, све организујем - заказивање сахране, штампање плаката, куповина ковчега, опреме, венца... Па у Политику, да дам читуље од нас троје, њене деце.

После гробља сам звао сестру да дође у мамин стан, да спакујемо оно што је она волела да носи. Могао сам и ја, али лакше ми је било кад је сестра ту, да она бира мамин доњи веш, да не претурам ја по фиоци у којој га је држала. На путу ка дому, свраћам у цркву и купујем свећу.

Долази сестра. Плачемо загрљени. Палим свећу за покој мамине душе, стављам је на исто место где је горела за оца. Слике већ виђене и проживљене, једна по једна, у низу, само се смењују.

Спаковали смо комплет који је носила само кад је ишла код лекара или на неку свадбу, чарапе, ципеле и торбу, у коју смо ставили новчаник и мало пара. Да јој се нађе. Све то сам ставио у велику кесу, однео до гепека и вратио се, да мало поседим, да се одморим и сложим емоције.

Био сам спреман за сутрашње јутро.

У седам ујутру, на истом месту, као када је умро отац, налазим се са братанцем Урошем. Одрастао поред баке, чувала га, хранила, на крају му и дом обезбедила.

Кад смо дошли на ред, кад су гласно изговорили мајчино име и презиме, предао сам кесу и сачекао да је обуку. Спремао сам се за последњи сусрет, последњи пољубац.

Мртвачница је и даље била хладна, као некада, иста светла, исти људи. Само су покојници били нови. Мајка је лежала у ковчегу. Лице бело, опуштено, без грча, потпуно мирно, чак ми се учинило да сам видео неки полуосмех олакшања. Сетих се њених речи, кад сам јој говорио да седне, да одмори, да стане мало. Чуо сам их небројено пута – „одморићу се кад умрем.“

„Одмори се, мајко“, прошаптах.

Тај шапат био је мој последњи дар њој.

Помиловах јој руку. Била је укочена, без топлоте која је некада зрачила из њених дланова. Помиловах је по челу. Очи су ми се овлажиле када сам се сагињао да је пољубим последњи пут.

Груди су ми се раздирале, сузе су текле без икакве контроле. Пустио сам их да теку, да олакшам душу. Ипак сам био прибран да видим да све ваља убрзати, да је човек поред ковчега већ узео папир да запише да сам својим сузама потврдио идентитет, па сам се померио у страну, да се и Урош опрости од баке.

Нисам скидао поглед с мајке и стајао сам поред ковчега све док на њега нису ставили поклопац.

Изашли смо у хладан зимски кишовит дан. Иако нас је киша квасила, чинило ми се да је напољу ипак било топлије него унутра.

Остало је само да је још сахраним. Са мајком нисам причао о говору, о позивању родбине, гошћењу оних који дођу. Нисам стигао, изненадила ме је. Испратио сам је као и оца. Да је могла да види, била би задовољна. Мада мислим да би била задовољна и да је било само нас неколико.

Мој отац је рођен 11. марта. Његова мајка, моја бака, је умрла 11. марта. Моја мајка је сахрањена 11. марта, на мужевљев рођендан. Као да је судбина повукла невидљиву линију, спајајући све у један исти датум.