Опроштај

Вратио сам се из болнице изнурен, и физички и психички, као да сам и сâм данима лежао тешко болестан у кревету, уместо што сам сате провео у чекаоници, по ходницима и собама, док смо мајка, мој син и ја покушавали да оцу обезбедимо било какву болничку негу, какву у стану нисмо могли да му пружимо. Прошли смо кроз пакао чекања и објашњавања, кроз равнодушност и суровост медицинског особља које нам је рекло да „не примају мртваце“, што је у тим тренуцима ипак, иако ми је отац умирао, звучало као увреда. Кад сам видео како га бацају у кревет, као џак кромпира, како се деру и како се понашају према човеку коме је остало још неколико дана живота, вратио сам га кући. Нисмо га довели да га излече, само смо хтели да без болова, што лакше, достојанствено проведе последње сате. Наша немоћ и страх су нас довели у болницу, а ударили смо у зид нељудскости.

На путу кући свратили смо у апотеку и купили пелене за одрасле. Дошло је дотле, помислио сам док сам плаћао оно што сам први пут куповао. Схватио сам да нема више назад, да смо на граници живота и смрти и да је крај близу. То је био дан у којем сам много тога окусио први пут у животу.

Први пут сам га видео голог када смо му, по доласку кући, мајка и ја стављали пелене. Срећом да је спавао, јер да је био при свести никада нам то не би дозволио, мени сигурно не, можда својој жени, јер голотиња у нашој кући није постојала, то је била срамота. 

Мајку никада нисам видео обнажену, сем једном, годину-две пред њену смрт, кад сам је преко везе одвео код једног чувеног доктора који нас је примио у својој канцеларији-ординацији и рекао јој да се скине горе. Не знам да ли је било више непријатно мајци, што јој син види груди, или мени што сам видео немоћну старицу, болесну, исцрпљену, осушену. Голу сам је видео само једном, кад су ме у болничкој мртвачници позвали да је идентификујем, па им није било довољно да ми открију само њено лице, већ су, без икакве људскости и поштовања, без икаквог осећаја, са њеног мртвог тела подигли цео чаршав. Умрла је шест година после Душана у истој болници.

Мајка ме је склањала, хтела је да она обави тај посао, али сам ја, не знам зашто, склонио њену руку и рекао: „Ја ћу, мајко.“ Шта сам тада осетио и зашто сам ја хтео да то урадим, не знам. Ни сада немам одговор на то питање. Док сам му мењао пелене, окретао га и брисао, осетио сам мучнину коју сам покушавао да потиснем, али она је била ту, и није ишчезавала, а уз њу и стид што сам је осећао и туга док сам гледао тело сведено на кожу и кости, кукове који штрче, ноге које су га давно издале и сада су лежале танке и млитаве. Осећао сам велику непријатност што га гледам таквог, али онда сам схватио да у томе нема ничега срамног, јер он је мени мењао пелене кад сам био дете, а сада ја њему. Тако је круг био затворен. Док сам га окретао и придржавао, осећао сам његове кости под рукама и плашио сам се да ћу га сломити, само ако га додирнем јаче, па сам му желео дубоку несвест, желео сам да спава, да не зна да сам ту, да не зна шта му радимо, јер би све ово за њега било понижавање. Немоћ га је убијала и када је био свестан тога, покушавао је, без успеха, да побегне од ње, али се он више ништа није питао.

Када смо га сместили у чисто и суво, обукли чисту пиџаму, сео сам поред кревета и гледао га, као да сам хтео да урежем у памћење све што је од њега остало, јер преда мном није више био отац кога сам знао, већ сенка оног човека који је умео да подвикне, да носи корпе угља из подрума до четвртог спрата, да пегла сатима наш веш, или да лута данима по кафанама, не посустајући, не умарајући се, а сада не може ни главу да држи без моје помоћи. Лежао је затворених очију и ја сам ћутао, јер нисам хтео да нарушим ритам његовог дисања, тихог, успореног и неправилног звука који је долазио из груди које су се полако дизале и спуштале, тако слабо да сам мислио да ће сваког трена стати, и сваки пут када би застао дах, ја сам у страху и у нади чекао следећи удисај.

Видео сам да је мој отац остао само тело у коме једва да станује живот, с кожом провидном и танком као хартија и лицем избразданим хиљадама линија које кад дише, добија сивкасту боју, а кад се гуши — црвену, готово модру. Поред тела лежале су руке, кошчате, немоћне, испијене, са набораном кожом која је на надланицама била прошарана модрицама од браунила преко којих је месецима примао инфузију.

Преда мном је његова слика пред огледалом, како се брије, после затеже кожу да се избрије, пажљиво штуцује бркове са само за то чуваним маказама. То је сада била само успомена на дане здравља и моћи, када је могао то сам да ради, а већ неколико месеци, једном недељно, бријао сам га ја, јер није имао снаге да стоји у купатилу испред огледала и да сам брине о свом изгледу до кога је увек држао. Знали смо да кажемо, кад негде излази, када се брије и после ставља лосион, па се чешља и маже косу разним уљима, како се „пицани“ као да иде на своју свадбу. Донедавно је седео у фотељи, ја донесем чанче са сапуном, само њега је користио, четкицу и бријач, па почнем да га сређујем, да опет буде чист, обријан, да мирише, да буде уредан, какав је био целога живота.

Када сам га бријао, радио сам то полако, пажљиво, бријач је клизио по насапуњаној кожи а ја сам, са сваким прелазом по остарелом лицу, осећао страх да ћу га посећи, да ћу му да направим рану, јер ми се чинило да је довољан један погрешан потез да га исечем до кости.

У соби је владала тишина, али не она обична, већ тешка, засићена која притиска груди, крије бол, тишина у којој су се мешали мириси лекова и смрти која је дошла по старца, по мог оца који беспомоћно лежи испред мене. Ништа од тога није могло да сакрије и однесе ни проветравање, ни отворени прозор, јер је тај мирис смрти ушао под нашу кожу, у наш ум, остајао је у ноздрвама дуго после одласка из собе.

Поред кревета, на сточићу, стајале су његове наочаре за читање и за гледање на даљину, предмети који му више нису потребни, јер је читање давно оставио, а оне за даљину, које је донедавно стављао када седимо и причамо, чекале су да поново устане. Ту је била и чаша воде коју му је, кад ожедни, мајка приносила, па је једном руком држала чашу а другом његову главу. Некада су ту били и лекови, убачени у шољицу од кафе, да их на време попије, али како му неколико дана ни лекове нисмо давали, јер их је одбијао, држао је уста чврсто затворена, склањао главу, није више било ни шољице, ни лекова.

Мајка је седела поред мене, нема као и увек када нема шта да каже, јер код ње нема лажних прича и храбрења, видела је судбину, препуштала јој се и чекала да се судари с њом посивела у лицу, у грчу, у жалости, са рукама прекрштеним на грудима док гледа мужа који је напушта, овога пута да се никад не врати. Очи су јој биле пуне суза, које неким чудом нису силазиле низ образе, пошто су ретко када и падале из њених очију, ненавиклих да плачу, иако је за то имала милионе разлога, али је гурала кроз живот уз оно њено „живот је борба“, мада је знала да каже и „живот је срање“. Али, када заплаче, то се чуло и није престајало лако, јер су се тада уједињавале све муке и сви болови, сакривани и ношени, гушени, па је тада плакала и за све оно неисплакано због брата, сестара, оца, мајке, детињства и тешке младости и мужевљевих пијаних ноћи.

Колико год ми све то било болно, јер не знам да ли ми се више раздирала душа или ме је цепао онај бол у стомаку од грча и мучнине, морао сам да схватим да овако мора да буде, да је ово живот који мора да се заврши, и да би он, колико год све било мучно, био и срећан на неки начин, јер смо ту, његова жена и његов син, на кога је не мало пута био поносан. Само ми је жао што нисмо имали ни памети ни времена да се поносимо и радујемо када смо били млађи, када је имао снаге, када је знао шта је живот.

Схватао сам, гледајући у оца који одлази, да је ово оно што чека свакога од нас, али само ако се одлази полако, ако се гасиш, ако постајеш немоћан, крт, ломљив, зависан од туђе руке, баш као што смо били када смо дошли на свет. Салетале су ме мисли и питао сам се да ли ће и мене једном чекати ово, да ли ће неко морати да ме купа, да ме брије, да ми мења пелене, и хоће ли то бити руке које знам, или неке друге, непознате. Прижељкивао сам да се тај ланац испраћаја прекине, да моја деца не пролазе кроз оно кроз шта сам ја пролазио.

Беспомоћно смо седели и гледали како се отац гуши, дише све плиће, лице му је бивало све црвеније. Оставио сам мајку и отишао кући, да бих је потом до касне вечери звао неколико пута. Нема промене, отац спава, рекла ми је негде пред поноћ.

Сутра ујутро сам отишао до њих. Цео дан сам био поред оца, мајку нисам смео да оставим да буде сама, ако се деси оно најгоре. Тог дана је дошао и мој брат Зоран. По подне смо позвали докторку, која ради у болници „Свети Сава“, да га прегледа. Послушала га је, окренула се према нама и рекла: „Ако га не сместите у болницу, умреће овде пред вама, ви му ништа не можете помоћи. Возите га у болницу где радим, реците да га приме и да ћу га ја ујутру преузети кад дођем на посао.“

Те речи су биле као пресуда. Нисмо имали избора. Мајка је узела кесу са одећом коју није ни распремала од јуче, кад смо га водили у ону болницу из које сам га вратио, отишао сам и довезао кола до испред врата куће. Брат и ја смо га потом скинули, обрисали мокром крпом, ставили му пелене, обукли пиџаму, подигли га и некако му навукли џемпер преко пиџаме. Отац нити је могао на ноге, нити је био при себи, па смо укрстили руке и шаке, направили столицу и подвукли је испод њега. Подигли смо га и однели до кола.

У тренутку када смо га спуштали на седиште, пробио се крик из њега, први и последњи у та два дана: „Новка, где ме воде?“ Није знао за себе, спавао је и био ко зна где два дана, а онда се пробудио, постао свестан да га негде носимо и позвао своју жену чије име памти. Мајка је заплакала: „Дујо, Дујо...“ Пришла му је, пружила руке ка њему, не би ли га дохватила. Он је већ био у колима, привезан појасом. Повратак у свест је трајала само неколико секунди.

Брат је смиривао мајку која је остала испред куће са руком на устима. Није престајала да плаче. Отишли смо. Знали смо да се њих двоје, који су провели више од пола века заједно, у браку какав је био, никада више неће видети. То је био њихов последњи сусрет.

Кад смо стигли до болнице, било је већ око десет увече, опет смо га онако како смо га унели, изнели из кола и однели до пријемног одељења. Док смо га држали на рукама, док је он пресамићен висио, поново смо се сударили са питањима „ко је он“, „ко вас је послао“, „имате ли упут“... Нисам се обазирао на та питања, већ смо га однели до једног стола ограђеног параванима и полако спустили да легне.

Покушавао сам да смирено објасним дежурној особи која га је докторка прегледала, да је она рекла да га доведемо и да ће он од сутра ујутру бити њен пацијент. Уз гласно негодовање, попустила је.

Ставили смо поред стола кесе са његовим стварима и медицинском документацијом, полако се повлачећи, корачајући уназад, одлажући неминовни растанак. То је убрзала дежурна сестра која је навукла параване и прекинула сав визуелни контакт с њим.

Мајка је ту ноћ остала сама код куће, брат и ја смо отишли свако својој кући.

Сутрадан сам дошао поново. Собa је била пуна кревета, у њима људи на прагу смрти, везаних руку за ограду кревета, како не би скинули брауниле преко којих су им давали раствор за ублажавање болова и олакшавање дисања. Готово сваком су била отворена уста, како би ухватили ваздух који им је тада био једина храна. Тражио сам оца погледом, стојећи на вратима. Лежао је са стране, у пиџами у којој смо га довезли. Пришао сам и ухватио га за руку која је такође била везана за кревет. „Тата, чујеш ли ме?“ питао сам, иако сам знао одговор. Хтео сам да ми чује глас. Желео сам да верујем да ме чује. Никакав знак ми није дао, ни трептај, ни стисак руке. Поновио сам. Ништа. Стајао сам тако поред њега, не испуштајући му руку. Схватио сам да је то последњи пут да га видим живог, ако је уопште био жив, јер само срце му је још куцало. Помиловао сам му руку још једном, последњи пут му је стиснуо и кренуо уназад. Поново сам одлагао растанак. Кад сам стигао до врата, гледао сам га још неко време а онда сам се окренуо.

Док сам ишао ходником, бол ми је кидао груди, јер сам знао да га остављам заувек, и да ће иза тих врата престати све његове муке, да ће коначно затворити очи и пронаћи мир који му је недостајао читав живот, мир који није осетио откако је, са осам година, остао без оца и понео празнину која га никада није напустила, мир који није нашао ни онда када се са двадесет две вратио кући после три године у логору, носећи сенке које су га пратиле целог живота, мир који није могао да нађе у првом браку који се распао, нити у другом у којем је тражио уточиште, мир који никада није имао борећи се против неправди, па је остајао без посла, једног, другог, трећег, мир који није нашао ни у чубурским кафанама где је бежао од својих демона, ни у чаши која га је на трен смиривала а потом још дубље разарала, нити у Никшићу куда је под старе дане одлазио као у изгубљени дом, тражећи младост коју није ни имао. Све је то било једно дуго лутање и борба која га је исцрпела, и сада, када је лежао иза тих врата, са дисањем које је једва постојало, знао сам да се све коначно смирује: нема више борби, демона, жала за младошћу, неправде и правде, остало је само још неколико удисаја, крај и мир који му нико више неће нарушити.

Умро је пола сата касније.