Кондуктер у Риму

Држао је индекс у руци и махао њиме испред мог лица. Стајао сам мирно испред њега, очекујући са нелагодом оно што следи. Знао сам шта ме чека, само нисам схватао чему све то. Беше октобар 1976, завршио се испитни рок на првој години факултета. Дао сам услов за упис у другу годину, али сам пренео два испита. Очекивао сам ако не општенародно весеље, бар мало радости, нас најближих. Па, ја сам био први студент у породици, неки искорак направих у односу на претке. Не, ОН није био задовољан.

„Ниси положио све испите“, бесно је, благо је рећи повишеним тоном, износио примедбе на моје студирање. Додао је оно обавезно: „Ништа не учиш, да си учио, све би их положио.“

Стајали смо у средини собе, један наспрам другог. Мајка је све време седела са стране. Ћутала је, гледајући нас очајна, ломећи шаке у крилу. Њен поглед и израз лица били су ми тежи од онога што излази из очевих уста. Није смела ништа да каже, јер би уследило „држиш му страну“. Чекала је да се отац истутњи. Не први пут. Но, требало је то истрпети, јер, знао сам, то је био тек почетак и то не траје минут-два.

Оно „ништа не учиш“ слушао сам од нижих разреда основне школе. Урезало ми се у ум. Кад се понови на десетине пута, лако се упамти, али се у тим годинама, тешко разуме. Колико год је отац то гласно изговарао, то ме никад није мотивисало или терало на размишљање и покретало да учим више. Можда је то код мене постизало супротан ефекат, можда ме је више терало од књиге, него што је ми је књигу приближавало. Тада, када је почело ово са индексом, тек сам загазио у пунолетство, па нисам био ни паметан ни зрео да се бавим психоанализама односа оца и сина, нити сам знао шта је психоанализа, ни да не би било лоше да људи причају, да се мало приближе. Можда је то, ипак, био само један „фронт“ на коме су се сукобљавала два ега, једног у покушају да буде неприкосновени ауторитет а другог који се брани и покушава да изгради неку личност. Можда је моје ћутање и терање по свом, био мој тук на његов утук. О том нашем односу никада нисмо причали, чак ни деценијама касније. Да смо причали кад је требало, можда би све имало неки други ток, мирнији, разумнији. Но, нисмо знали да причамо, пре свега он. Тако сам из незнања, несвесно и не својом вољом, вукући за собом ту „приколицу“, и ја, кад сам постао отац, заличио на свог оца, изговарајући својим синовима оно што ми се усадило као неки прихватљив модел васпитавања. У „наследство“ добих и одсуство знања о потреби разговора са децом. Уђох у калуп градећи ауторитет оца.

Тог октобарског дана, док ми је тресао индекс испред очију, покушах да му објасним да се није десила трагедија и да нема потребе да се свађамо. „Нисам положио све испите, али сам уписао другу годину. Нисам изгубио годину, схвати, крећем на редовна предавања. Та два испита ћу дати већ у јануару“, рекох мислећи да ће све то престати, да ће нешто схватити.

Залуд надање. Испред мене је стајао отац, који никада ногом није крочио ни на један факултет, који није знао ни шта је услов, ни шта је семестар а колоквијум и да не помињем. Никада са мном није разговарао шта желим да студирам, шта ћу бити када порастем. „Бићу новинар“, помињао сам успутно, понекад, али да ли је то прави избор за мене, имам ли талента за то, где се то студира, мора ли да се заврши факултет, о томе није било приче. Следио сам свој пут и уписао новинарство на Факултету политичких наука. Није ни знао да сам уписао факултет, док му нисам рекао. Узео сам све папире које су тражили, отишао, стао у ред, уписао се, добио индекс број 243/75 и показао му. Не сећам се ни неке посебне радости, грљења, пољубаца. Да је било, ваљда бих запамтио. Можда је рекао „добро“, не сећам се. Углавном, та слика се није урезала у моје памћење.

Уследиле су већ познате реченице: „Од тебе се тражи само да учиш, ништа више. Ми те хранимо, живиш код нас, ниси го, ни бос. Зашто ниси положио све испите? Хоћеш да губиш године, да ми враћамо твој студентски кредит“, наставио је у истом тону.

„Уписао сам годину, нисам понављао, положићу те испите“, понављао сам, мислећи да је то суштина нашег проблема, који ја нисам видео. Он јесте.

Мајка је и даље седела и ћутала. Нас двојица смо и даље били један наспрам другог. „Никад ниси ни учио. Ниси ни требао на факултет, требао сам да те пошаљем на занат“, избацио је још реченицу коју сам чуо на стотине пута. Покушавао је да ми тим претњама о занату утера страх у кости и пробуди мотивацију да учим, како бих бежећи од прљавих, масних занатских руку и тешких послова, зграбио књигу. Нити је било страха нити веће мотивације, што је код њега подгревало још веће незадовољство. Истина је, нисам био сјајан ученик, нисам „убијао“ петице, било је током године шаренило оцена, од двојки из математике, до четворки из српског, историје, географије... На крају се све завршавало како треба, јер, заиста јесам био кампањац, учио кад се мора, кад загусти. Српски сам волео, због писања и лектире, због читања књижевних дела на часу. Зора Павловић, професорка српског у 14. београдској гимназији, увек је мене прозивала да читам одломке, па потом да их анализирам. Лепо сам читао, знао да причам шта сам прочитао, каква је поука и порука дела. Најбоље сам се осећао на српском, у свету језика и књиге. Добро сам „пливао“ у томе, зато сам и отишао на друштвене науке. Десило се да будем толико паметан да сам сâм, не питајући икога, изабрао свој пут.

Реч по реч, без смиривања, уз подизање тонова, рађала се свађа која је постала неконтролисана, уз реченице које нису смеле да се изговоре. Његова последња реченица тог дана била је: „Избацићу те из куће“. Ја сам узвратио, не размишљајући: „Нема потребе да ме избацујеш, сам одлазим.“ Како је његова морала увек да буде последња, тачка на све, избацио је гласно: „Одлази.“

Мајка је и даље седела. Само је проговорила плачући: „Дујо, Дујо, немој, немој...“. Одговор је био: „Шта немој, ако 'оће да иде, нека иде.“ Ставила је главу међу шаке и наставила да плаче.

Спаковао сам нешто од најнужнијих ствари, јер сем одеће и обуће ништа нисам морао да носим. Зима ће доћи за месец-два, па ћу касније доћи по зимску одећу, мислио сам тада. Дом у коме смо живели отац, мајка, брат и сестра напустио сам негде крајем октобра. Пре тога сам врло брзо нашао подстанарски стан у мом Земуну, у коме сам рођен двадесет година раније. Памтим адресу стана, Николаја Островског 15, соба у приземљу старе зграде, улаз из дворишта. Кад сам нашао кров над главом, требало је зарадити за кирију и храну. Одмах сам се упутио у Студентску задругу, јер је увек било неког посла. Имао сам среће, тражили су кондуктере у ГСБ-у. После добијања упута за посао, отишао сам у Скендер бегову, централу ГСБ-а, задужио чантру, ону кондуктерску торбицу, добио распоред рада, прошао неку кратку обуку и започео нову страницу у мом животу. Док сам се возио по Београду, наплаћујући карте, почела су предавања на другој години. Кренуо сам и ја. Ишао сам на факултет кад год сам могао, све док сам могао.

Брзо сам научио шта су шихте. Новајлиле су морале да се докажу, да би добиле сталну смену од око седам-осам сати, а где ће се исказати ако не у шихтама. Устајао сам око 3,30 ујутру, хватао неки ноћни бус из Земуна до гараже одакле сам имао смену, почињао да радим са првим изласцима из гараже око 4,30, радио до осам сати ујутру, враћао се у стан да одспавам, устајао, полазио опет на смену од четири сата, која је почињала око 13-14 сати а завршавала око 17 сати. Тако и наредног дана. Понекад, ако је смена почињала на некој окретници која је била далеко од стана, кући нисам ни одлазио. Одремао бих на столици у кућици дежурног на окретници, док не дође време да се укрцам у аутобус. Шихте су, ето, то тада научих и запамтих, четворочасовне смене у шпицевима, када на улице излази већи број аутобуса, па се после шпицева, враћају у гараже.

Лакше је било када добијеш пуну смену у којој се вртиш од почетне до крајње станице на некој линији, шест-седам кругова, у тих седам-осам сати, колико траје смена. Дешавало се да сам један дан на једној, други дан на другој линији, као што сам не мало пута био резерва. То је оно кад одеш у кућицу или киоск на окретници и чекаш да се неко негде не појави у смени. Тада те убацују, па радиш или целу смену или док се не појави онај што је закаснио.

Много лакше ми је било када сам добио сталну линију, и то једну од најбољих у Београду, бар онда, пре готово пола века је тако било - линију 16. Од Карабурме II до поште у Похорској на Новом Београду возили смо се око 42 минута, па назад још толико, тек за ту једну смену ишли смо шест кругова и радили око осам и по сати. Некад сам са возачем излазио из гараже и предавао смену око 14 сати, а некада смо почињали у 14 и завршавали пред поноћ. Кондуктер је тада био важан члан посаде. У зглобном аутобусу 16, седео сам тик уз задња врата, на месту за кондуктера, издигнутом изнад осталих седишта, да могу да видим цео аутобус. Отварао сам и затварао двоја врата на мојој половини возила, док је двоја врата на својој половини отварао возач. Увек сам чекао да он отвори своја врата, па сам тек онда ја отварао своја. Најважније правило је било – пази на путнике. То је значило да не смем да продајем карте, док не затворим врата. Кад су гужве, кад каснимо и пробијамо ред вожње, продавао сам карте док су људи улазили, али сам једним оком гледао на врата. Често сам морао да притискам оно дугме за врата по неколико пута, тек да се чује звук ваздуха, да оне који улазе упозорим и пожурим или да оне који не могу да уђу, одустану од гурања и уласка на силу.

„Молим вас, уђите да затворим врата, ви са врата пођите мало напред, молим вас, ви из средине пођите напред“, биле су реченице које сам понављао у току дана на десетине пута. Воли наш народ, кад уђе у аутобус, да стане и не мрда нигде, боже сачувај да иде пешке кроз аутобус, да ослободи мало места да још неко уђе. Карте, онако мале, од врло танког папира, биле су сложене у блокове. Један блок сам држао у једној руци а палцем, око кога је била обмотана гумица да се карта лакше отцепи, кидао сам карте, док сам другом руком узимао паре од путника. Ако добијем тачно, све у кованицама, све је брже ишло. Кад неко да крупно, у папиру, па чека кусур, цео процес се успоравао. Ко је ушао на средња врата, а хтео је карту, слао је паре, све из руку у руке, док не дођу до мене. Истим путем сам и ја слао карту. Сви путници су морали да добију карте између две станице, јер сам после сваке станице уписивао задња два броја са последње продате карте. Кад уђе контрола, а никад нисмо знали кад ће да бане, тражили су тај папир на коме сам све то уписивао. На њему су видели које сам бројеве уписао и онда су ловили путнике без карте. Контролоре је било лако препознати, носили су плаве униформе, да изгледају строже. Били су службена лица и морали су да носе униформу, и да нас плаше и да се штите. Тепали смо им, звали смо их „риџовани“ или „риџвеји“. Униформа је одавала утисак, слутила на озбиљност, не као данас кад шетају у цивилу са неким торбицама преко рамена, па их и у цивилу лакше препознаш него риџоване у униформама. Сад нема ни тога, бесплатан превоз, па су риџовани само успомена.

На свом месту сам седео у цивилу, али сам имао видно истакнути беџ на коме је писало „студент“. Често сам са свог касетофона слушао популарну музику, тек да мало улепшам та своја путовања. А она су била најлепша када се у средњим школама на траси мог буса, завршавала смена, па кад су ученице улазиле у аутобус, успостављајући контакт, прво очима, са студентом кондуктером. После неколико погледа, неколико случајних сусрета у исто време у истом бусу, могло се и причати помало. Месеци су пролазили. Из родитељског стана сам однео и зимску гардеробу. Мајка је и даље плакала. Кумила ме и молила да се вратим. Оца нисам видео. Предавања на факултету су одмицала, а ја на њих нисам одлазио. Јануарски рок је прошао, ни на један од два пренета испита нисам изашао, јер их нисам ни спремао. Радило се, није било времена. Примао сам плату, плаћао стан, гладан нисам био. Од те студентске кондуктерске плате, која се увећавала када сам радио прековремено, преостајало је новца и да се остави нешто са стране.

Са мајком сам се случајно срео неколико пута у подземном пролазу на Зеленом венцу. Ја сам ишао у стан, кад ми се смена завршавала а она се враћала с посла, из болнице на Бежанијској коси. Загрлили бисмо се чврсто, разменили пољупце, пустили да нам сузе овлаже очи и продужили свако на своју страну, ја на аутобус 15 ка Земуну, а она на тролејбус 11 ка Каленић пијаци. И даље ме је молила да се вратим чврсто стежући моју руку. Само сам понављао „Не могу, не желим.“

На факултет сам понекад одлазио, тек да пратим шта се дешава, да будем примећен и да, кад затреба, прикупим потписе професора како бих могао да оверим трећи семестар. Нисам учио, нисам ишао на предавања, дани су пролазили. Загазили смо у пролеће када сам једном дошао код мајке, да вратим зимску гардеробу. Затекао сам и оца. Покушавао сам да с њим не проговорим ни једну реч, јер нисам знао у шта ће се тај наш разговор изродити.

„Здраво, сине“, дочекао ме је одмах са врата. „Добар дан“, узвратио сам покушавајући да прођем поред њега. Нисам успео. Загрлио ме чврсто обема рукама и заћутао. Стајао сам са рукама спуштеним поред себе. Нисам знао шта да кажем. Понос, тврдоглавост, онај его, шта ли, тек све то ме је потпуно укочило. Ипак, полако сам подигао руке и ставио их на његова рамена. Како је он мене стезао све јаче, тако сам и ја њега, спуштајући руке са рамена на његова леђа. Шест месеци се нисмо видели, нити реч проговорили. Ни тада, док смо се грлили, нисмо причали. Мислили смо да је довољно бити загрљен. Можда би боље било да смо прозборили, да смо једно другом бар нешто рекли. Мајка је била поред нас, са сузама у очима.

„Врати се, сине“, одједном је, тек када је сакупио снагу, изговорио мој отац. Ћутао сам. Нисам имао снаге да било шта кажем. Сео сам и ћутао. Нисам знао ни шта да кажем. Да обећам да ћу учити? Да га замолим да ме више не притиска и прозива? Да се извиним? Ја? Никако ја, где ја да се извињавам, зашто да се извињавам, па нисам ја почео свађу, пролазило ми је кроз главу. Размишљао сам шта ми је чинити. „Сине, јеси ли гладан“, упитала је мајка, разбијајући ту тешку тишину. Повукла ме је ка кухињи и не чекајући мој одговор, ставила на сто готово све што је имала у фрижидеру. У тишини, док сам јео, прошло је готово сат времена.

„Што је било, било је“, поново је тишину пресекао мој отац, који је седео преко пута. Ја сам и даље ћутао и јео. Онда рекох: „Што је било, било је. Морам да идем, јавићу се.“

Устао сам, загрлио мајку, не и оца, прошао поред њега и вратио се у свој подстанарски стан. На крају месеца, беше то у априлу, вратио сам се. Тако се завршио мој први одлазак од куће. Схватио сам да, ако наставим да зарађујем, да будем свој човек, неће бити ништа од студија. Није могло и једно и друго. Пре повратка у школску клупу, почастио сам се новцем који сам зарадио као кондуктер. Отишао сам три дана у Рим. То је био мој први одлазак у вечни град.

Шетао сам Виа Венетом и вртео кроз главу слике од пре седам-осам година. Мајка и ја у Трсту, пијаца Понте Росо и куповина ради препродаје. Више волим да то тако зовем, јер је то била борба за преживљавање, него да ту борбу називам шверцом. У тој чувеној улици, донедавни кондуктер, купио је кожну јакну. Вратио сам се у Рим, десетак година касније, као новинар Политике. Послала ме редакција да извештавам о скупу информатичара. Живот. Мислио сам да ће ме оних пропуштених шест месеци на факултету, када сам кондуктерисао, скупо коштати.

Кад сам се после Рима вратио кући, кренуо сам на предавања у четвртом семестру, дао испите које сам пренео, али нисам успео да дам услов за трећу годину. У октобру, када је било јасно да ћу изгубити годину, отац ништа није рекао. У деценијама у којима смо потом били заједно, ту нашу свађу и мој одлазак, никада нисмо помињали. Правили смо се као да се тако нешто никада није десило. Могли смо да причамо, али су памет и храброст устукнули пред сујетом и бандоглавошћу или смо само бежали из прошлости, покушавајући да избришемо неизбрисиво. Ова слова и реченице потврдише дубину у којој су овакве приче похрањене.