Под бомбама (2) – Мрак и распад система

Наредних дана смо, чекајући напад НАТО на ЕПС, градили комуникациону инфраструктуру предвиђену уредбом. Знао сам да ми у Центру за односе с јавношћу имамо само један дигитални фотоапарат, стар три године, да немамо ниједну камеру, да је по предузећима широм Србије стање још горе а сваки дан, сваки напад, је историја која мора да се забележи словима, сликама и видео записом. Са „Дунав филмом“ и Недељком Јешићем, директором, који су деценијама радили за електропривреду Србије, лако смо се договорили. Имаћемо на располагању 24 сата камеру, сниматеља и бета касете, колико год је потребно, наше је само да обезбедимо возило и возача. Кад негде падне бомба, моја два сарадника Дејан Јовановић, са својим приватним фотоапаратом и Милдан Вујичић, имају задатак да седну у кола и оду на адресу сниматеља Јована Јекнића, који је код куће држао камеру и касете. Тако покривамо Београд и све око Београда.

Локални штампани и ТВ медији по Србији тамошњим дистрибуцијама дугују не мале паре за струју а имају фоторепортере и камере. Одмах договарамо сарадњу – све што нам треба биће нам на располагању, они ће све да нам раде, али сви фото и видео записи постају искључиво власништво ЕПС-а, медији шаљу фактуре дистрибуцијама и тако кроз компензацију смањујемо њихове дугове. Исти принцип примењујемо по целој земљи. Тако смо покрили сва предузећа.

Правимо спискове медија у Србији. Прикупљамо адресе и бројеве фиксних и мобилних телефона свих директора, главних уредника, уредника и новинара, како бисмо са свима могли да будемо у контакту кад и ако затреба, под условом да телефонске везе функционишу. Војска Југославије у Дому војске организује Прес центар. Чуо сам да они брину о страним медијима, који ће сигурно доћи до врата ЕПС-а, ако почне бомбардовање наших постројења и ако после тога почну редукције. Одлазим у Прес центар да се с њима договорим како ћемо да сарађујемо ако дође зло доба. Упознајем се с пуковником Драганом Величковићем, официром за оперативне послове и капетаном Мирољубом Петровићем. Објашњавам им, покушавајући да их не оптерећујем, како смо се ми организовали и шта ћемо да радимо.

„Забранили смо приступ нашим објектима, ниједан медиј не може да дође у ЕПС док траје рат, потпуно смо се затворили. Али, то не значи да ћемо да ћутимо. Слаћемо саопштења за јавност домаћим медијима. Све што пошаљемо њима, треба да шаљемо и вама, да ви достављате страним медијима. С њима не желим да комуницирам док траје рат. Све снимамо и фотографишемо, али немамо могућност да сваком медију појединачно достављамо шта смо снимали. Од свега што снимимо, имаћемо оригинал у „Дунав филму“ и две копије, једна за нашу документацију и друга за вас. Ви после проберите шта треба да се предаје свим медијима“, изнео сам своје виђење наше сарадње.

„Слажемо се, ви држите домаће медије, са страним радимо само ми. Дајемо им видео и писане материјале које добијемо од вас. Ви домаћим шаљите писана саопштења и остало што мислите да треба а ми ћемо им давати видео материјале“, рекао ми је Величковић. „Ако буде потребе да водимо медије у ваше објекте, јављамо се вама. Предлажемо да не водите медије без договора са војском и полицијом.“

„Док траје рат, ниједан медиј не водимо у објекте ЕПС-а. Ако ви процените да треба, водите ви, ми само отварамо врата где треба“, рекох пуковнику који је после рата био само Величко, ратни друг, пензионисан одмах после завршетка агресије, као и многи часни официри Војске Југославије. Тако су постављени темељи наше сарадње за време рата.

У прес центру срећем и Ксенију Ђурић. Четврт века раније заједно смо уписали Факултет политичких наука. Добро се осећам, врата тог центра су ми отворена, имаћу бар подршку од војске, ако немам ни од једне државне институције. Ми у ЕПС-у смо месец дана радили ишчекујући сваког дана да нас непријатељ нападне. Са „резервне“ локације на којој је био Центар за односе с јавношћу, трећи спрат, поглед ка дворишту које делимо са „Беобанком“ на Зеленом венцу, видео сам њихов агрегат. Он се није до тада оглашавао, јер није било прекида у снабдевању централе банке. Позвао сам Зорана Павловића, који је у банци био директор маркетинга.

„Зоки, да ли вам је исправан агрегат у дворишту, нисам га до сада чуо“, упитах га, слутећи да ће нам ускоро требати.

„Јесте, спреман је, ако затреба, мада ако не буде струје, тешко да ће банка радити,“ рече Зоки.

„Ми у односима с јавношћу дежурамо, мораћемо да радимо највише баш када не буде било струје. Можемо ли рачунати на ваш агрегат, чак и ако банка не буде била у погону?“

„Рачунај да је наш агрегат и ваш“, рече. Тако и би.

Односи с јавношћу ЕПС-а, у целом систему, били су већ почетком априла 1999. године потпуно спремни да, без помоћи било кога из државних органа, обавештавају грађане Србије о ономе што је сваког часа могло да се деси. А десило се, први пут, 23. априла у 3,51, када су разорним бомбама погодили две трафо-станице „Електроистока“, предузећа у саставу ЕПС-а, у чијој надлежности је била мрежа високог напона.

Трафо станица Београд 3, Ресник, прво разарање ЕПС-а

Обе трафо-станице, „Београд“ 3, у Реснику и „Београд“ 9, у Земун пољу, важни су стубови за снабдевање главног града, али није само Београд остао без струје. Осетило се дрмање електроенергетског система и по целој Србији, али се није десио распад система. Ја сам, у року од неколико минута, већ био за воланом службене зелене „флориде“ и по мрклом мраку, узбрдо, одјурио до Балканске 13. Није било времена за поштовање саобраћајних прописа у четири ујутру, на пустим београдским улицама, па сам до зграде возио у супротном смеру. Тада први пут, касније, кад је затребало, искључиво тако. Морало се.

Дејан и Милдан, с којима нисам могао да се чујем преко мобилног, одмах су кренули са неком распалом црвеном „флоридом“ и она два дигитална фотоапарата, ка Јоци Јекнићу, који је већ био будан чим је чуо да је ЕПС бомбардован. Знао је да мора на посао. Кад су покупили Јоцу, одмах су у праскозорје отишли ка трафо-станицама које су још гореле.

У соби дежурног ЕПС-а, на другом спрату, окупио се готово цео врх електропривреде. Информације су се прикупљале углавном од диспечера ЕПС-а и Електродистрибуције Београд, као и директора из „Електроистока“. Моје је било да слушам, записујем и полако у глави склапам моје прво ратно саопштење за јавност. Док сам седео и чекао да добијем довољно података да нешто саопштим, новинари су већ почели да зову. Могао сам само да им кажем да су бомбардоване две трафо-станице и да ће ускоро добити саопштење с више детаља. Око 4,30, када је постало јасно шта се десило и које су последице по систем и народ, написао сам неколико реченица које су дале одговоре на питања – ко је гађао, каквим пројектилима, шта је погодио, шта се десило у систему, које су последице по систем и снабдевање главног града и шта ЕПС предузима да се снабдевање нормализује. Нити смо више знали, нити је народ нешто више требало да интересује. Био рат или мир, народ само хоће струју, ако је могуће, у сваком тренутку.

Текст сам одштампао и предао га генералном директору. Уз њега је, то је постала пракса одраније, одмах био и Новица Машковић, његов заменик. Без Новице ниједно саопштење није могло да се објави. Ако је било потребно да се чита десет пута, читаће га Новица, само да се не деси нека прејака реч или погрешна формулација. Тако је било и овога пута са ратним саопштењем, али уз много већу дозу страха да се не каже нешто што не би смело да се каже. То читање је трајало. Узалуд сам покушавао да их пожурим, говорећи да су нам медији за вратом, да ће, ако им ми не кажемо шта се десило, објавити било шта што сами сазнају. Прошло је пет ујутру, више од сат после бомбардовања, а ништа нисмо саопштили.

Диспечерски центар ЕПС-а у тренутку дејства по електроенергетском систему

За то време, диспечери ЕПС-а су, усмеравајући електричну енергију ка грађанима, обилазећи оштећене трафо-станице, већ решили проблем, па је већ у 5,09 снабдевање нормализовано. Негде у то време ја сам слао саопштење.

Та ситуација је указала на три проблема која сам хитно морао да решавам: брзина слања информација медијима, слање саопштења кад не раде телефонске везе и снабдевање медија електричном енергијом после непријатељских дејстава, пре свега агенција и радио-станица. Решавање првог проблема, разговор са генералним директором о бржем одобравању саопштења, оставио сам за неки повољнији тренутак, јер смо сви били под стресом и утиском ових првих бомби. Нервоза је била присутна. Нити бих ја био смирен, нити би они могли да схвате зашто нам је потребно брже реаговање. Не бисмо чули једни друге. Друга два проблема смо решавали истог дана у преподневним сатима, чим смо ушли у ту једну велику просторију у Царице Милице 2, у којој смо сви из Центра за односе с јавношћу седели.

Колеге које нису изашле на терен у четири ујутру, већ су дошле око седам сати, позивале су сваку редакцију и записивали тачну адресу на којој се налази редакција која ради 24 сата. Кад су завршили, ставили су ми списак на сто. Морао сам да проберем оне најважније који су нам од највеће помоћи у првим сатима после атака на систем. Њихове адресе послао сам Слободану Петровићу, директору Дирекције за управљање електроенергетским системом у београдској дистрибуцији. Он је био наш човек за везу, најупућенији за стање у Београду.

Слободан Петровић у диспечерском центру ЕДБ (стоји први слева)

„Бобане, ови медији су нам важни, стави их на листе приоритета. Кад су без струје, 'мртви су', такви нам не требају. Покушај да убудуће струју добијају преко реда“, замолих га.

„Зар немају агрегате?“

„Немају, потпуно су неспремни за ово. Неки су у стамбеним и пословним зградама, у изнајмљеним просторима који се не воде на њих.“

„Зато и нису на листама приоритета, јер не знамо да постоје. Сада ће се уз њих шлепати и други који нису приоритети“, узвраћа Бобан.

„Знам, Боки, али немамо друге. Ови који добију струју уз њих, неће се бунити“, убеђујем Бобана да ми помогне.

„Буниће се они који буду видели да једни имају а други немају, јер они мисле да сви морају у исто време да имају. У реду, ако су нам важни за обавештавање јавности, биће важни, постаће приоритети“, скиде ми Бобан део терета са леђа.

Колегама у другим градовима сам рекао да исто то ураде са својим локалним медијима и дистрибуцијама. Морао сам да у писаној форми дам налоге дистрибуцијама да медији, пре свега радио-станице, постану приоритети. Док смо 24. априла решавали те проблеме, стигле су касете са снимљеним материјалима са бомбардованих трафо-станица. Отишао сам у прес центар Војске Југославије код Величка и капетана Петровића, тако смо се ословљавали, и предао им касету.

„Добро је да сте ово снимили. Цело јутро сви траже снимке, питају шта се десило. Оно ваше саопштење које сте нам послали, одмах смо им поделили и најавили им снимке у току дана, па су се мало смирили. Одмах ћемо да монтирамо материјал за дељење“, рече Величко.

Тако је тог 23. априла 1999. године, после првих бомби по ЕПС-у, почело прикупљање фото и видео документације о НАТО агресији на нашу електропривреду.

Следећег дана сам морао да смислим како да медијима шаљемо саопштења када нема струје ни код нас у згради ни код њих у редакцијама, када не раде телефони, факсови, мејлови... Схватио сам да тада могу да нам помогну само курири. У Балканској 13, иза зграде ЕПС-а, чим нестане електрична енергија, укључивао се агрегат, па смо ми који тада дежурамо могли да укључимо рачунаре, да пунимо мобилне телефоне и, што нам је тада било веома важно, да укључимо штампаче. На њима смо могли да штампамо саопштења која би курири разносили на адресе медија, све по списку који су добили. Остало је само да убедим генералног директора да се више посвети техничким проблемима у раду система, него вишесатном одобравању саопштења. Тај разговор смо имали 25. априла. Мислио сам да је уважио моје аргументе, рекавши „брже ћемо саопштавати“.

У ишчекивањима следећег напада дочекали смо и првомајске празнике. Сунчани, лепи дани, право пролеће. Покушавали смо да, тамо где нема бомби, живимо, као да се све то не дешава нама. Завршавао се и други дан маја, када нам се све зацрнило пред очима. Седео сам у стану, за лаптопом. Кад је почело бомбардовање, кад сам жену и децу послао ван Београда, када сам сатима седео сам са својим мислима, пратећи ратно лудило, почео сам да пишем дневник. Све што ми се мотало по глави, записивао сам, вртећи не само дневне догађаје већ и све што сам оставио за собом у до тада проживљеним данима. Гледајући у монитор, одједном сам остао у потпуном мраку. Рачунар се угасио, све је постало тама. Устао сам, узео лаптоп, стрчао до кола и појурио уз Балканску улицу. Једино светло на улици били су фарови моје „флориде“. На уласку у зграду ЕПС-а, чуо сам како агрегат брекће. Устрчао сам до другог спрата, до собе дежурног инжењера. Вуле Аврамовић је седео за столом шокиран оним што се десило.

„Шта се ово дешава, чиме су нас гађали“, питао се Вуле гледајући у карту и показујући где је све непријатељ гађао. „Не знамо још шта је уништено. Гасила се једна по једна трафо-станица, па онда једна по једна електрана, све док се систем није заљуљао и пао.“

Трафо-станица Обреновац, електропроводна влакна

Мислили смо да се електроенергетски систем распао, али су почеле да стижу информације да су диспечери спречили најгоре, да је само делимичан распад, али да су милиони људи без струје. Непријатељ је у исто време напао четири највеће трафо-станице и једно разводно постројење највишег напона, све чворишта, практично стубове система, све непосредно уз електране, на различитим крајевима земље. Тако су електране „одсецане“ од далековода и система. Електроенергетски систем Југославије је 2. маја у 21,45 био на ивици распада. Званично, онако како то инжењери гледају, систем се није у потпуности распао, али је чињеница да је готово цела земља остала без електричне енергије, да је завладао мркли мрак, тмина до тада невиђена у животима многих од нас.

Док сам седео у соби дежурног и слушао шта све инжењери разговарају, Дејан и Милдан су се већ запутили ка Јоци Јекнићу и најближим трафо-станицама у околини Београда, ка којима су кренули и запослени из „Електроистока“. Стизале су информације да није било разарања, већ да је „нешто бачено на трафо-станице“. Нити сам знао шта да саопштавам, нити смо знали када и како ће да се опоравља систем. Без струје ни комуникације нису биле могуће. Медији су били неми, у мраку без струје, без информација. Сви смо чекали да се на терену нешто уради, како би диспечери почели да подижу систем. Чуђење се наставило када су почеле да стижу вести са терена.

„Бацили су неку мрежу преко трафо-станица, изазвали су кратке спојеве, постројења су испадала, електране су се гасиле. Мрак је, ништа се не види, мора да се чека јутро“, преносио је Вуле оно што је стизало са терена.

Чекао сам више од сата да бар нешто сазнамо шта нам се десило. Народ је седео у мраку, без икаквих информација. За то време су диспечери ЕПС-а полако подизали систем преко хидроелектрана које су се налазиле на ободу система, на западу и истоку Србије („Бајина Башта“ и „Ђердап“). Хаваријска испомоћ је стигла и од суседних електропривреда, пре свега мађарске, која је преузела снабдевање северне Војводине и румунске, који су преузели потрошаче у Банату. Имао сам одговоре на питања шта нам се десило, ко нам је то направио и шта ЕПС предузима да што пре подигне систем. Довољно за прво саопштење. Предао сам сам га Бабићу око 22,30. Тако је хијерархија утврђивала, он је морао да одобри текст.

Уследило је пажљиво читање. Са оловком у руци, он и Машковић, пажљиво су прелазили реч по реч, пазећи да им не прође нека реч или формулација која ће неког тамо изнад њих да наљути, да га натера да их зове. Највише су се плашили позива Мирка Марјановића, председника Владе. Министар енергетике Живота Ћосић-Ћоле, био је њихов партијски друг који се није превише мешао ни у свој, а камоли у туђи посао. Мирко, истина, није често звао, али је Ћоле знао да каже „рекао је Мирко“.

После десетак минута, вратили су ми папир са унетим корекцијама. „То је то, кад унесем, да шаљем?“, узех саопштење и упитах. „Само то унеси и донеси да још једном погледамо“, рече Бабић. Урадих тако. Поново су гледали, читали, шарали... „Директоре, време је да нешто саопштавамо, време пролази“, нисам могао да издржим а да им не укажем да се то тако не ради. „Медији ионако немају струју, нема ко да јавља“, узвратио је. После неколико читања и корекција, добио сам „зелено светло“ да саопштим народу Србије зашто је цела земља у мраку. То је било у 23,30, готово два сата после напада непријатеља.

Одштампао сам неколико примерака саопштења, позвао курире, дао им адресе Танјуга, Фонета, Бете, неколико радио-станица и РТС-а и Прес центра Војске Југославије и предао им по један примерак. Био сам на вези са Бобаном Петровићем, из београдске дистрибуције и пратио ситуацију са „слањем“ струје најважнијим медијима који могу у најкраћем року да пошаљу саопштење. После сат-два, почели су да звоне телефони. То је био знак да медији полако добијају струју. Звале су радио-станице, тражећи да им читам саопштење - „Молим те фоно, нама треба глас“. Нисам добио одобрење за укључивање уживо. Обећао сам им да ће следећи пут бити фоно.

Знао сам да на послу остајем до даљег. Нема одласка кући, све док се снабдевање не стабилизује, док сваки грађанин не добије струју. Ослушкивао сам шта се дешава, припремајући се да у раним јутарњим сатима, чим се деси нешто позитивно, пошаљем још једно саопштење. Схватио сам да морам чешће да шаљем више кратких саопштења, са новим детаљима, да држим пажњу медија и грађана, како неко други не би погрешно обавештавао јавност. Већ смо загазили у 3. мај. Брзо је стигло јутро, јер смо целу ноћ прикупљали информације.  Електроенергетски систем се полако дизао, уз низ проблема и оптерећења, па је било време за још једно саопштење.

Написао сам га око 4,30 и предао на читање, да бих опет гледао слику како два директора са оловком у руци одлучују шта и како треба да се саопшти. Ни тада нисам реаговао. У 5,15, када је одобрен текст, ЕПС је послао ново саопштење у коме је наглашено да „радници ЕПС-а целе ноћи улажу напоре да се хуманитарна катастрофа сведе на подношљиву меру”, да је већина Србије добила електричну енергију, али се ситуација није стабилизовала, уз молбу грађанима да ујутру не укључују одмах кућне апарате велике снаге, како би се смањило оптерећење система. У тим првим сатима још је било у току „слање“ струје „приоритетним потрошачима”.

Са терена су стигли Дејан и Милдан, који су донели фотографије са две трафо-станице у близини Београда, док је Јоца Јекнић отишао у „Дунав филм“ да сирови материјал пребаци у њихову документацију и да ми донесе једну бета касету да је носим у Прес центар Војске. У првим сатима по распаду система, слушао сам приче „о некаквој паучини“ коју су бацили на трафо-станице, да су људи из дистрибуција и „Електроистока“ одмах кренули да то склањају, да се прича како је радиоактивно или да се уопште не зна ни шта је, ни од чега је. Али, страха није било, нити су људи размишљали о последицама по здравље. Тек када су нам донели једну чауру и показали фотографије, видели смо са чиме су нас напали и шта им је био циљ, који су и постигли. То што смо ми снимили, није имао нико, јер су само наши фотоапарати и камере смели да уђу на наше објекте. Сада је све то требало да се пусти у медије.

Јоца Јекнић нам је око 10 сати донео копију са сировим материјалом за Прес центар Војске. Одмах сам отишао до Величка и капетана Петровића, предао им касету и најавио ново саопштење. Чим сам се вратио у „централу“ ЕПС-а, око 11 сати, сео сам да пишем ново саопштење. Медији су тражили нове информације.