Слике из детињства (2) – Између живота и смрти

Приповедање је помало и исповедање, па приче из прошлости нису само жал за младошћу, мада је сета за тим временима најјачи осећај, већ и чишћење савести, олакшавање душе, суочавање са греховима из младости. Тога нисам био свестан када сам чинио те неподобштине, нисам био разуман, па ми је грех можда мањи, а ни оних које сам због тога могао да наљутим и повредим више нема. Крио сам од њих, пре свега од родитеља,  све што сам чинио када сам се играо и себе доводио у опасност, корачајући ван граница допуштеног, пожељног понашања, па им нисам наносио бол. Поштедео сам их, али не из љубави према њима, већ због страха од њих.

Тај неразум из дана дечаштва, ипак, није бреме које ме данас притиска и изједа, ваљда зато што сам жив, што се то моје лудило није трагично завршило. Успео сам да ме родитељи никада не виде у тим авантурама, због којих би патили, дрхтали и доживљавали, благо је рећи стрес или чак и инфаркт. Шест деценија касније, седим и сећам се моје непамети. Да је ове памети тада било, ништа од тога не бих чинио, али године и памет не иду заједно.

Дечак, необуздан као ја, који увек иде у потрагу за неким новим узбуђењима, мисли да је лудо неустрашив, а не зна да је више луд него неустрашив и да због тих лудости може и главу да изгуби. Било је свакаквих повреда, али то је за мене тада било нормално. Гледање у повређену руку или ногу, у крв која цури из неке посекотине или огреботину која мало крвари, није ме застрашивала нити одвраћала од било чега. Све је то болело, али не много, не толико да ме заустави или одвикне од лудости које чиним. Кад на то одсуство било каквог страха, додам машту која не познаје границе, и када ми све друге игре досаде, онда и степениште у згради у којој живим, може да ми постане забавни парк. Имао сам забаву у парковима са љуљашкама и клацкалицама, али то ми је било досадно, тражио сам нешто узбудљивије.. Како сам живео на четвртом спрату, а нисам имао лифт, онда ми је свашта падало на памет.

Био сам кажу немогуће дете. Нисам био неваспитан и проблематичан, већ само веома несташан. Мршав, жилав, брз, покретан и окретан. Старији момци су ме звали Звиждаљка. Никада нисам схватио зашто. До стана је било неколико десетина степеника, вероватно више од стотину. Између спратова су била по два низа. Обично пењање ми је досадно. Не знајући шта ћу са собом, смишљао сам различите, данас би рекли, екстремне игре. Ограду степеништа и рукохват, како их данас називамо, ми смо тада звали „гелендер“. Држи се за гелендер када силазиш, да не паднеш, често би ми говорили. Баш тај гелендер је у свим тим по живот опасним играма, био важна „акробатска“ справа. Да бих сишао, морао сам да се попнем, па да кренем најпре од различитих техника пењања из приземља до четвртог спрата.

Пружим обе руке, ухватим гелендер, негде на средини, па испружим десну ногу, највише што могу, да дохватим бар четврти степеник. Кад десна нога ухвати ослонац, са обе руке се привлачим и левом ногом јурим десну ногу, која је чека на том четвртом степенику. Па онда све то поновим, како бих из двокорака прешао свих осам-девет степеника. То је била играрија за оно што следи. Ко има слабије живце, нека овде престане да чита причу.

Сада, док се сећам свега тога и пишем ово оживљавајући те слике, јер уз њих мисли лакше теку, питам се зашто сам све то чинио. Да сам своју децу гледао у сличним ситуацијама, сигурно бих полудео од страха, оседео у трену. Никада нећу докучити каква ме је то сила терала да све то чиним, нити зашто ме је Бог чувао да не направим погрешан корак и да нестанем са лица земље. Све што сам чинио, било је на ивици живота и смрти. Авантура се звала „пењање степеништем са спољне стране“. Ја тада нисам знао шта је адреналин, па да кажем да сам био адреналински зависник. Кад се сада осврнем на све то, изгледа да сам и ја јурио адреналин, као данашњи екстремни спортисти, и да сам већ са 7-10-12 година био тај спортиста. Нисам то знао, нити ми је неко рекао. Нико није могао ни да ми каже, јер све то што сам годинама радио, нико није ни гледао. Никоме то нисам смео да покажем, јер нема те силе која би натерала гледаоца мојих авантура да то задржи само за себе. То би сигурно стигло до мојих родитеља. Да је отац све то сазнао, брзо би ме одучио од тог мајмунисања по степеништу. Зато је све то што сам чинио било тајна.

Следи техника пењања која изазива језу. Ухватим се рукама чврсто за гелендер и ногама полако и пажљиво газим по оном делу степеника између гелендера и краја степеника, по ивици, ослањајући се на тих 5-10 центиметара. Што се више пењем, пода мном је провалија све већа. Но, мени је то лагано пењање било заморно, дуго је трајало, па га је ваљало убрзати, учинити забавнијим, самим тим и опаснијим. Тако се ја једном руком држим за једну страну степеништа, на којој стоји једна нога а другу руку и другу ногу пружам ка супротној страни. Хватам ограду другом руком и стављам десну ногу на спољну ивицу  тог другог степеништа. Кад се чврсто ухватим за ограду и ослоним на ту ногу, пуштам онај први гелендер и пребацујем руку и ногу на другу страну, држећи се у једном тренутку само са једном руком и ослањајући се само на десној нози. То је тренутак када се пребацујем на другу страну. Кад се ухватим са обе руке за ограду, када су обе ноге на тој другој страни, подижем се и руке пребацујем на гелендер. Ослањам се само на снагу дечачких руку и ногу. Тако спрат по спрат.

Станем, не да предахнем, јер нема ту умора, већ да погледам у дубину, јер тај поглед у понор је оно што ме усрећује и због чега све то и радим. Што сам то више радио, што сам био старији, пентрање је било све брже и све опасније. Сада схватам да је највећа опасност била то што нисам имао ни зеру страха, који би ме терао на опрез. Да га је било имало, не знам да ли бих све радио. Јер, кажу, храброст је кад се суочиш са страхом и кад га победиш. Ја се са страхом нисам суочавао, нити сам размишљао да ли сам храбар. Можда је ближе истини оно да нисам био разуман.

Како сам се пео до четвртог спрата, тако сам се спуштао ка приземљу. Док сам „корачао“ надоле, поглед ка бетону, где је требало да сиђем, био је све време усмерен ка њему. Кад сам се пео, више сам гледао ка горе. Невелики проблем је био кад се угаси светло у ходнику зграде. Ипак, имали смо светларник, па није био мркли мрак. Мања видљивост је била до другог спрата, а кад се стигне до трећег, сматрао сам да је игра при крају, да прелазим, како данас кажу, на следећи ниво.

Спуштање по степеницама, не висећи на огради, такође је била прилика за играрију. Спустим руке на гелендер, ухватим се негде на средини и одбацим се ногама тако да прелетим свих осам степеника. Кад се дочекам, чује се тресак мојих ногу. Буп, буп, буп... Тако десетак пута. Један буп би и прошао, али десетак бупова заредом тера комшије да отворе врата и виде ко то треска по згради. Кад неко изађе, игра престане и ухватим тутањ, да ме нико не види.

То одсуство било каквог страха и мој неразум су ме пратили и кад сам по крововима зграда прескакао светларнике, када сам прелазио са крова једне на кров друге зграде, па треће, јер је било у низу неколико зграда. Станем код светларника између две зграде, одмерим даљину, одмакнем се и – зајурим се. Одраз, лет и падање на кров друге зграде. Све то сам, без друштва, јер је и то била тајна. Кад на то додам моје седење на ивици крова, задубљен у ту дубину или седење на прозору кухиње, са ногама које висе ка улици, док се рукама држим за одмакнуту ролетну, јасно је да ми је судбина била у рукама Свевишњег. Чувао ме је, кад нисам знао сам себе да чувам. Чувао ме је и у протеклим деценијама неколико пута када сам заспао за воланом и будио ме у последњи час, или када сам возио преко 210 km на сат или када ме је два-три пута ударила струја. Још памтим када ме је струја избацила из спаваће собе у ходник. Није знало дете да, када прчка по оном старом телевизору са катодном цеви, искључи ТВ из струје. Ево, чува ме и данас, јер све иде полако, без журбе, ка оној мирној луци у коју сви стигнемо једног дана. Сада, када сам већ свашта преживео, не изазивам судбину. Сада има разума.

Доле на Неимару, у парку где је била полазна станица буса 24, код школе „Синиша Николајевић“, знали смо да играмо шуге по дрвећу. Један, онај који је шуга, чека да се сви попнемо на дрво, па кад одброји до десет, креће. Мене никад нико није могао да стигне. Кад би ми на дрвету шуга пришла, ја сам, опет као мајмун, скакао на друго дрво, јурећи неку грану да се ухватим. Шуга, наравно, није смела да ме прати. Окретала се ка неком другом, који је остао на његовом дрвету, док сам ја задовољно са суседног дрвета гледао даљи развој ситуације.

Неимарски парк

Само неколико стотина метара од мог стана, у срцу Врачара, средином шездесетих, било је још једно омиљено нам игралиште. Имали смо тада 10-12 година. Био је то Храм Светог Саве, који је чекао наставак изградње. Тада се није ни наслућивало како ће једног дана изгледати. Тако остављен, био нам је згодан полигон за наше несташлуке. Опет играње шуге. Онај који јури, сада уместо испод дрвета, чека испод зидина, док се ми пењемо по зидинима храма, са спољне стране. Зидине су грађене од неке цигле, где је једна била увучена а друга извучена, па смо тако имали степенице увис. Нисмо размишљали да ли ће нога на коју се ослањамо склизнути, да ли ће цигла да се одломи, да ли ће хват нејаке руке којa се држи за циглу изнад главе, да попусти. Кад се попнемо на врх, шуга креће а ми бежимо по зидинима, све скачући с једног на други зид. Ако не играмо шуге, онда залазимо у ходнике испод зидина, са одређеном дозом страха. Мрак нас је више плашио од висине.

 

Зидине Храма светог Саве средином седамдесетих година

То је било време када тамо још није билa Народнa библиотекa Србије, када су на том плацу, ограђеном великим жбуњем, авиомоделари из Клуба народне технике из Тимочке улице са Црвеног крста, правили „журке“. То су била такмичења авиомоделара који су са макетама авиона, правили акробације, док су ракетомоделари, пуштали ракете далеко у вис. Некад сам и ја у Тимочкој куповао макете, сам их склапао, па на том плацу, кад нема никога, пуштао оно што ја склопим. Летело је, не много и не далеко.   

Имали смо и игру „кешање“. Тролејбус 11 на линији од Калемегдана, где му је била полазна станица на окретници које више нема, преко Славије и наше Чубуре, све до Црвеног крста, кога смо звали „два кеца“, био је наша „играчка“. Хватали смо га на станици код кафане Кикевац, на углу Максима Горког и 14. децембра, која је срушена 1969, па смо уместо ње већ следеће године добили Чубурски парк.

Кафана Кикевац, срушена 29. јуна 1969.

Кад трола стане на станицу, на путу од Црвеног крста ка Славији и даље, скочимо на њу позади, где су они котурови са канапом који држи троле, ухватимо се рукама за тај округли део а ноге дигнемо на браник. То смо звали „кешање“. Трола полако креће, док ми висимо позади. Возимо се док трола не успори на раскрсници са Чубурском, где опет успорава, да јој приликом скретања трола не спадне са жица. Тада скачемо и настављамо да трчимо у правцу кретања тролејбуса, јер није могуће да се укопамо у месту. Тада нисмо знали шта је инерција, тек касније смо схватали зашто смо тако трчали. Онда се враћамо трчећи, срећни и весели, назад до станице, да бисмо сачекали другу тролу.

Стара окретница тролејбуса код Калемегдана

Тролејбус 11, обележено где сам држао руке а где ноге док сам се "кешао"

Није ту крај нашим лудостима са градским саобраћајем. Стари зелени лејланди на линији 26, од Студентског трга до насеља Браће Јерковић, крстарили су улицом Максима Горког ка Јужном булевару. Улазили смо на станици код Каленић пијаце, код Поште, која је и дан-данас ту, ево после пуних шест деценија. Возили смо се до Јужног булевара, прелазили на другу страну улице и чекали Лејланде који су се улицом Максима Горког спуштали ка Јужном булевару и возили даље према Каленић пијаци. Кад дође аутобус, скочимо на куку за вучу која се налазила позади, одмах испод задњих прозора и рукама се ухватимо за ивицу спуштених прозора. Путници су нас чудно гледали. Понеко би нас лупио по рукама, па смо одустајали од те вожње. То је био знак – не може. Већа опасност су нам били путници који су били код прозора него сама вожња. Кад видимо да нема опасности од путника, скочимо, ухватимо се и вожња почиње. Лејланд се узбрдо, уз Максима Горког, споро кретао. Све узбрдица. Од Јужног булевара до Каленић пијаце имали смо само једну станицу. Права траса за лагану вожњу. Све време смо тако висили док не бисмо стигли до нашег циља, до Каленић пијаце. Онда поново прелазимо улицу, па у други бус ка Јужном булевару. 

Означена места на лејланду где сам се качио током вожње

Иако све то са тролом и бусом данас изгледа опасно, то је за нас била разонода, разбибрига. Били смо жилави, хитри, окретни дечкићи, који би се, како год их бациш, дочекивали на ноге. Било је падања, огреботина, крварили смо, плакали, али све то није било ништа. Кад прођу болови и огреботине, кад стане крв, опет смо све понављали без икакве бојазни да ће нам се поново десити. Ми смо се само играли.      

А онда је дошао пубертет. Те дечје игрице смо баталили, прерасли смо их, оставили неким новим клинцима. Стигле су неке нове занимације, па смо схватили да имамо паметнија посла и да се адреналин може подизати и кроз нека нова узбуђења, а не кроз вијања, прескакања провалија, кешање на троле и бусеве и изазивање судбине. У тим новим изазовима, пуних непознанице, било је више страха него у описаним авантурама. Ко од нас није играо фоте, ко од нас великих јунака, који се ничега нису плашили, није зазирао од тог „судара“ са девојчицама? Но, кад смо мало порасли, савладавали смо га, борили се. Међу нама су прави јунаци били они који су у тим новим пубертетским авантурама били успешнији. Оне вратоломије о којима писах, остадоше у сећањима, као слике лудости непромишљеног дечаштва. Уз њих се памте и порази и победе у првим годинама младости. Но, те приче нису за причу. 

Ја у дресу Графичара

Ипак, девојчице у тим пубертетским годинама, иако су нам постале приоритет, нису угасиле жељу за фудбалом. Било је времена, ако се добро распореди, и за њих, и за школу и за фудбал. Само нисам играо више на улици, на мале голиће и по малим теренима. Тада сам био „омладинац“ у ФК Обилић а потом у Графичару, на Топчидерској звезди, тренирао по Хајд парку и играо велике утакмице на великим теренима. Остале игре сам баталио, порасло се, фудбал и девојке су ме смириле.