Живот прође, а седмице нема

Живот је пролазио мимо њега. Откад га знам, а има томе више од шест деценија, обитавао је у свом свету, који с оним у коме смо ми живели, кроз који смо гурали како смо знали и умели, имајући неке циљеве пред собом, није имао никаквих додирних тачака. Још као дечак имао је свој, нама непознат и несхватљив свет, у коме се кретао и тумарао, изгубљен, иако се трудио да се то не видимо. Или он заиста није видео да бесциљно лута. Седели смо с њим, причали, играли се, а нисмо видели да он, иако је ту поред нас, није са нама.

Кад смо порасли и схватили да нам се путеви разилазе, покушавали смо да кроз разговор проникнемо у разлоге за његово такво живљење, да видимо има ли неки циљ ка коме иде, али нисмо успевали. Нисмо га убеђивали ни у шта, јер нити смо били толико паметни, нити је било неке наде да ће се вратити ка нама. Зато смо га пустили да корача својим стазама, да лута тим нама тешко схватљивим путевима, не реметећи му илузију. Ипак, свако од нас из друштва, кад год је могао, пружао му је руку, све док нас својим чињењима или нечињењима, није приморавао да се одмакнемо. Одрасли смо заједно, па је тешко било да гледамо пропадање онога с којим си делио безбрижне дечачке дане. Не ретко када човек тако одлучно корача ка провалији, никакав савет и разговор не помажу. Не чује ништа или погрешно схвати. Тада мораш да се склониш, да му не сметаш, да заћутиш и да се окренеш свом животу, кад он свој живот не схвата озбиљно.

То је био мој друг Васа, а ово је прича о њему.

Све нас је тада, беше то средином шездесетих прошлог века, окупила основна школа „Јован Миодраговић“, на Врачару, у близини Каленић пијаце. Било нас је петорица-шесторица из краја, све прваци, сви у истом разреду. Касније се друштво проширило и на дечаке из краја, из других школа. Окупили нас фудбал, Чубурски парк, Банијска, Невесињска, Симе Милошевића, Саве Ковачевића... За нас је то било срце Чубуре. Ту дружину су чинили Боле, Неша, Чеда, Кире, Шуки, Јоца 1 и Јоца 2, Жига, Риле, Срки, Груба... Међу њима и Слоба. По оцу смо га звали и Васа, чак је то било чешће него по имену, а понекад, и по презимену – Јаков, од Јаковљевић. Тако су га звали моји родитељи. Нису знали да је он Слоба, друге надимке и да не помињем. Само Јаков и Јаков. „Опет си био са Јаковом“, знали су да ми кажу родитељи, тоном који је био прекоревајући. Нису волели да се дружим с њим, а ја сам терао по свом. Мени није сметало што је био лош ђак. Нисам ја то тако гледао.

Син Васа је био из оне праве радничке породице. Отац Васа је био електричар. Не сећам се да је радио у некој фирми. Увек је са собом носио своју „радњу“, кожну торбу пуну шрафцигера, кљешта оваквих и онаквих, изолир трака, осигурача, лицни, жица различитих промера... Носио је плави радни мантил, па је, ко год га је видео, одмах знао да је то неки мајстор. Често смо га виђали по чубурским кафанама и питали се како с таквим пороком сме да ради као електричар, како не помеша жице. Мајка је радила у здравству као чистачица, горе на Дедињу, у Железничкој болници. Ситна, мршава жена, разбарушене неуредне косе која вероватно никада није видела фризера, што због пара, што због немања времена. Одавала је утисак увек уморне жене којој радни дан траје 24 сата. Права мајка из тих времена, брижна, стуб породице. Ради на послу, ради код куће, кува, чисти, пере, храни, брине о четворо деце. Муж кад дође, дође. Кад нешто пара донесе, добро је.

Мој друг Васа је имао два брата и сестру. Сва три сина су личила на оца Васу. Сви плавокоси. Двојица старијих су чешљала валовиту косу уназад, као отац, Васа син, најмлађи од њих, на раздељак. Мушки су касније завршили неке занате, док је ћерка завршила Биротехничку школу. Један брат је био машиновођа на железници у обреновачким електранама. Други је лутао од посла до посла, тражио се, не знам да ли се нашао и где је завршио. Сестра му је, сретох је једном после ко зна колико година, постала секретарица председника Врховног суда Југославије. Ја неким послом код тог председника а тамо седи Светлана. Тако се звала. Обоје се изненадисмо. Отац Васа и мајка су касније умрли а њих четворо деце су продали стан у коме су одрасли у Симе Милошевића, у приземљу једне предратне зграде, увучене од улице. Свако од њих је, са својим делом, отишао на своју страну.  

Школа и учење су мом другу Васи били присила. Не значи да смо ми остали трчали у школу пресрећни што нас тамо чека учење, али нам је то била мања мука него њему. Некако је стигао до краја основне, као и сви ми из друштва. Више од књиге смо волели глуварење и играње фудбала на више чубурских локација, али најчешће на рукометном игралишту испод школе „Милица Павловић“, на Јужном булевару. Тај терен је и данас тамо. Субота и недеља, од јутра до мрака, били су резервисани за фудбал. Преко недеље кад стигнемо, а стизали смо готово сваки дан. Васа је више био гледалац него што је с нама пикао лопту, али је увек био са нама. Већ тада сам видео да га мрзи и да трчи. Сваки физички напор, па макар то била и дечја игра, успешно је избегавао. „Нећу да се трошим“, знао је да каже. Баш ту реченицу је користио - „Нећу да се трошим“! Радио је већ тада само оно што је хтео и када је хтео. По сваку цену. Највише је волео да ништа не ради.

Друштво почиње да се осипа после основне школе. Нема више свакодневних седења у крају, блејања и гледања како девојке пролазе или играња фудбала. Свако од нас се запутио у неку другу средњу школу, у неко ново друштво. Сви су отишли у средње стручне школе и на занате, само сам ја отишао у гимназију. Сретали смо се ређе, само два-три пута недељно. У односу на оно раније, јесте много мање. Но, и то би било довољно да друштво опстане, да смо се бар мало трудили. Али, сада је свако од нас имао и неко друго друштво из школе, па је оно наше, друштво из краја, пало у други план.

Васа је ишао у средњу занатску, за бравара. Не пада ми на памет да будем бравар, говорио је. Али, ту је кинта, имаш посла а лове увек треба, како ћеш без пара, питали смо га. Нисам бравар и нећу да радим као бравар, био је изричит. Васа је одлучио да идем за бравара, морао сам на неки занат, узвратио би. Дани и месеци су тако пролазили. Он, заиста, никада ни један једини дан није радио као бравар. Док сам ја студирао, остали су ишли на посао, зарађивали већ са 18-20 година. Васа је живео код родитеља, јео шта му се да, носио од одеће оно што има. Само је времена имао напретек. Воље да ради нимало.

Сећам се да смо, запамтио сам то, 1975. године, када се градила Ада Циганлија, нас неколико уз дебелу везу добили посао преко омладинске задруге – копање канала за постављање водовода. То ми је био највећи распуст и одмор у животу. Завршио гимназију у јуну, на факултет полазим у октобру. Готово четири месеца слободе. Прилика да се зараде неке паре. Тада смо нас тројица, Васа, Јоца 1 и ја, планирали да направимо чамац, да пловимо са њим и да га назовемо ВАЈОМА, од ВАса, ЈОца и моМа. И Јоца 1 и ја нађосмо тај посао на Ади, засукасмо рукаве. Док смо ми радили, Васа је попуњавао тикете и играо лото, обећавајући и себи и нама да ће пара бити. Нисам ја за лопату, знао би да нам објашњава зашто не ради са нама. Наравно, ни тада ништа није добио. Тако је наш план да направимо заједнички чамац, пропао. Од тих пара сам отишао на Хвар, на море. С Васом ништа нисмо могли да планирамо, па ни путовања возом по Европи, са месечном интерејл картом. Он је био добар сапутник само за шетње по граду, које не траже паре. Онако без циља, тек да прође време. Знао је и сам да запуца пешке. Дигне главу, поглед право, испрси се, напуни плућа ваздухом и – крене. И тако сатима.

Кад се сада осврнем на те дане, када су другари кренули на занате а ја у гимназију, помислим да су можда гимназија а потом и факултет, били онај каменчић у ципели који помало жуља, кад је реч о нашим односима. Ипак, успевао сам да их пратим, јер је то ипак било моје друштво с којим сам одрастао и било ми је лепо с тим мојим другарима. Њихови занати мени нису сметали, колико, чини ми се сада, њима мој факултет.

Васа није био захтеван. Имао је кров над главом и два-три оброка дневно. Није био го и бос. Носио је „униформу“, фармерке и кошуљу од тексаса. Кад је било хладније, и јакну од тексаса. Временом је све то бледело, јер их није скидао, сем када се перу. Други комплет није имао. Дођем испред његове зграде, звизнем наш звиждук, који и сада могу да звизнем, позивајући га да изађе, а он се промоли на прозор и каже – не могу сада, суше ми се фармерке. Носио је само ципеле. Патике није имао. Зато се на петама његових ципела могло видети колико их троши шетајући сатима по београдском  асфалту. Оцу Васи није падало на памет да му да паре да поправи пете. Док смо ми, који смо зарађивали у фирмама или као ја, преко студентске или омладинске задруге, ишли и до Трста а ја и до Рима, куповали гиље, како смо некада звали ципеле, или фармерке код Ђованија, јакне вијетнамке, доносили Брут или Пино силвестре, он нигде није путовао. Ми би му нешто и донели, али није имао пара да нам да му купимо шта треба.  

Сећам се када је Шуки покренуо шверцерски „бизнис“ са мајицама из Румуније. Донесе стотине мајица, покрене сито штампу и на румунске мајице одштампа познате марке. Посао се ширио, а он и његов брат Вељко нису могли да донесу толико мајица колико је тржиште тражило. Тада је Шуки понудио Васи да нешто заради, да иде са њима и да им преноси мајице. Прихватио је понуду. Имао је плаћен аутобуски превоз, обезбеђене оброке и надницу за страх, па је тако, не радећи ништа, зарађивао неке паре. То је био први велики приватни посао Шукија. Има томе и педесет година.

Васа никада није имао динара ни за шта, чак ни када сатима шетамо од Чубуре до Калемегдана, па назад преко Скадарлије, где смо код Чарлија куповали лепиње са гулашом. Сакупимо нас неколико по неки динар, па се увек нађе и за њега. Није могло да се једе а да он стоји поред нас и да нас гледа. Кад се запутимо ка Калемегдану, прва станица нам је била посластичарница у Маршала Толбухина, преко пута школе „Свети Сава“, код неких београдских Албанаца. Увек смо имали за бар по један колач. Кад није било пара, било је на црту. Васа, као непоуздан платиша, није имао своју црту. То не значи да је седео и гледао нас како једемо колаче. Ћерка власника, згодна црнка, крупних очију, по имену Нермина, била је један од разлога за свраћање. Надали смо се да ћемо срести и њену сестру од тетке Зану Нимани, још једну девојку из нашег краја. Више нема ни посластичарнице ни Нермине ни Зане. Све зграде од Курсулине до Ивана Милутиновића су срушене.   

Готово свако вече, кад смо пребацили 18. годину, глуварили смо за празним столовима у башти „Влтаве“, на углу Маршала Толбухина, Банијске и Симе Милошевића, испијајући у вечерњим сатима по једну криглу чешког пива, јер за више нисмо имали, уз понеку врућу лепињу коју смо солили, да буде укуснија и врло ретко, порцију ћевапа коју смо делили. Пара смо увек имали, бар ја сам морао да имам, када нам приђе дечкић од седам-осам година, држећи у рукама пластичну, широм отворену торбу, пуну фишека са кикирикијима. Куповали смо од њега, не зато што смо били жељни кикирикија, већ што смо знали да у тим годинама ради за породицу, зарађује. Нисмо га никада звали, сам нам је прилазио, поздрављао нас широким осмехом и веселим очима, проговорио коју са нама и испред сваког од нас стављао по фишек. Плаћали смо колико смо имали. Никад није бројао, све је одмах стављао у џеп. Нама је било драго да га видимо а њему драго кад би продао неколико фишека. Кад је долазио са црвеним ружама, нудећи их дамама у друштву господе, нама није прилазио. Никоме није сметао. Келнери га нису терали из баште у којој смо ми, уз оне столове и столице, били стални инвентар. После је „Влтава“ угашена, па су ту преселили „Орача“, када су га срушили у Булевару ЈНА, да би онда и „Орача“ угасили, па је сада тамо нека хемија. У „Влтави“ је увек било и за Васу, па и за неког другог из друштва, јер се дешавало да нема и неко од нас. Било је помало од свакога, па се накупи.

Васа је своју беспарицу стоички подносио. Кад сада вртим тај филм, не сећам се да му је икада било непријатно што је празних џепова, нити да је икада рекао да неће ништа, што би значило да нас гледа док пијемо и једемо. Његови празни џепови су постали и предмет шала, нећу рећи спрдњи. Сви смо се смејали. Васа се такође смејао, јер су му те шале о беспарици биле смешне. Имао је неки посебно креиран смех за такве ситуације, гласан и помало иритантан, који је изазивао још више смеха. Одрастање и дружење са, сада већ девојкама, још више је проредило наше дружење. Васа је остао сам. У мислима је увек био далеко, у неком бољем свету, где се боље живи. Говорио је о бољем животу тамо негде, али никада нам није рекао где је то боље место, нити шта би тамо радио, јер тек тамо не би био бравар. За одлазак, није знао где, били су му потребни новац и знање енглеског.

За тај пут није имао пара, али је једном недељно имао за лото и спортску прогнозу. Јер, уверавао је себе и нас, само је питање дана када ће да га стрефи срећа и да „убије“ седмицу или 12 погодака. Њему је само срећа могла да донесе новац. Зато је био вредан у одласцима до Југословенске лутрије на углу Нушићеве и тадашње Моше Пијаде. Запуца са Чубуре у своју шетњу до Калемегдана, па сврати до Лутрије, уплати лото, а други неки дан опет прошета да уплати тикет са паровима за недељне утакмице. Знао је да сатима седи код куће и прави своје системе којима ће да погоди бројеве и резултате. У системе који већ постоје и други их нуде, није веровао. Иако му је математика била потпуна непознаница, он се упустио у израду математичких модела за погађање резултата и бројева.

Енглески је учио – са радија. Налазио је стране станице, слушао, записивао у свеску шта чује и онда вежбао. Никада га нисмо чули да говори енглески. Понекад би набацао по неколико речи, тек да нам покаже како напредује и да његов метод учења страног језика доноси успех. И тако годинама.

Кад би дошао до неких пара, уплаћивао би теретану. Ишли смо заједно једно време, у ону на Старом Дифу. Имали смо тада 16-17 година. Његов јунак је тада био најпознатији светски бодибилдер Арнолд Шварценегер. Имао је његове постере, све о њему је знао. Хтео је да буде као он. Тада Шварценегер још није глумио, само је пумпао мишиће. Преко лета је штедео паре, па није ишао у теретану, већ на базен. Тамо је набацивао мишиће пливајући прсно, али са укоченим ногама. Тада су радили мишићи руку, груди, леђа. Када изађе после сат пливања, све је то заиста натекло. Али, како је у свему био самоук, аматер, и ту је грешио. Развијао је само горњи део тела, не и ноге, па смо га због тога зафркавали, јер су му ноге, у односу на рамени појас, биле закржљале. Фармерке су лепршале на тим ногама. Није марио због тога. Волео је да тако „отечен“ шета по базену, да се шепури наш друг, лепушкасти плавушан, али од тога није било вајде. Нити је некој девојци прилазио, јер није имао ни за сладолед, нити су оне падале на такве мишиће. Никада га нисам ни видео са неком девојком, нити смо чули да је ушао у неку везу. Сретао сам га понекад, годинама после, како сам шета оном нашом трасом. Увек је имао неки алиби када смо га питали за рибе, како смо звали девојке. Знали смо да су му џепови и даље празни и да не може да нађе неку која ће са њим шетати до изнемоглости, без икаквог циља и било какве будућности. Беспарица га је одвикла и од бодибилдинга који тражи здраву и посебну исхрану, која кошта.

Кад су неки од нас били у прилици да му помогну, учинише то. Прво Шуки, који је радио у некој фирми за обезбеђење. Тако се Васа запосли као чувар. Суочио се са нечим што му је одмах изазвало нелагоду - униформа, радно време, смене по 12 сати дању и ноћу, дисциплина, рад са људима. Да је кренуо у то као млађи, можда би се и навикао, али старог коња навићи на самар, тешко иде. Он је тада био на прагу четврте деценије. Слушао сам од Шукија са каквим се мукама он суочава због Васиног погледа на тај посао. Није био задовољан ни оним што ради, а нарочито је био незадовољан платом. Свака плата му је била мала и није могла да вреднује сав његов труд. То своје расположење није крио, ширио га је на нас око себе. Први пут се у том послу задржао неколико година. Одлазио је потом на неке паузе у којима би се дружио само са собом. Када би га немаштина приморала да зарађује, опет би покуцао на врата код Шукија. То би га онда држало извесно време, да би се опет отиснуо у своје илузије и снове. Јоца 1 је покушавао да у својој фирми упосли Васу, али сам много година касније чуо да је за собом оставио проблеме и дугове.

Године и живот којим је живео чинили су своје. Онај набилдовани момак, који понекад понешто поједе, већ се преполовио. Био је увек у истој одећи и обући, похабаној од ношења и шетања, гуљења београдског асфалта.  Дечаци из друштва су одрасли, кренули својим путевима, засновали породице, бринули о потомцима и више није било времена да се брине о Васи. Друштво се растурило. Понекад, кад би се срели или чули, причајући ко је где, чиме се бави, сазнавао бих да је Васа од пара које је добио од оног старог стана, купио неки стан за себе. Нико није знао од чега живи.

Нисам га видео више од двадесет година. Онда смо се срели. Када смо већ били при крају шесте деценије, то беше пре десетак година, три пута су нам се путеви сударали. Први пут је прошао поред мене. Онако прав, погледа усмереног негде тамо, у даљину. Мањи него када сам га видео последњи пут. Кад човек смрша, а он је прилично смршао, чини се мањи. Стао сам, очекујући да ми се јави. Док сам стајао и гледао за њим, он је отишао. Остао сам у чуду.

Други пут сам га срео негде у центру. Овога пута је стао. Нисмо могли да се заобиђемо. Причали смо пет-шест минута. Прошлост нисмо дирали, оставили смо је тамо где је јој је место. Где си, шта радиш, како ти је жена, питао ме је, колико имаш деце... Нисам то могао да га питам, знао сам да би то била погрешна питања. Сам је почео причу о Шукију и Јоци 1 који су га, рече, заврнули, остали му дужни неке паре. Сасвим друга прича од њихове. Саслушао сам, ћутећи. Немам појма шта се међу њима збивало. Нисам хтео ни да подпитујем не бих ли нешто сазнао. Зашто да копам по прошлости која је била толико празна? Шта бих тамо нашао?

Трећи пут, и последњи, срео сам га пре неколико година, када смо већ зашли у седму деценију. Радио сам тада у центру града. Ја од једне до друге пословне зграде, са састанка на састанак, или до неког кафића на паузу, не сећам се, он у шетњи. Оној коју је започео пре готово пола века. Мањи него икада. Прича ми опет о другарима који му нису довољно помагали а могли су. Ћутим и слушам. Каже да је један стан купио од оних пара што је добио као наследство за стан код Каленић пијаце, што сам ја већ знао, да је онда тај стан продао, па купио мањи, па је онда и тај стан продао, па купио још мањи, да би од онога што му је остало могао да живи, да купује храну, одећу.

- И тај стан сам продао, па сам сада подстанар. Парама од продатог стана плаћам кирију, вели ми Васа смејући се, нимало забринуто.

- Васо, шта ћеш да радиш када понестане пара, питам.

- Наћи ћу неки посао, изговара, вероватно ни сам не верујући, да ће посла бити. - Играм понекад лото, не као раније, али чекам седмицу. Биће, каже Васа уз осмех, који тумачим као маску да прикрије муку.

Никада ништа озбиљно није радио, нигде се није дуго задржао, својим занатом се никада није бавио. Не знам шта да му кажем. Што год бих му рекао било би неискрено, глупо, празно, у ветар. То је мој друг, одрасли смо заједно, али док га слушам и гледам, док вртим све слике из наших дечачких и момачких дана, не осећам тугу. Изгорео сам од тих Васиних прича. Поздрависмо се и свако оде на своју страну. Да се можда не видимо никада више.  

Надам се да још шета, да чека седмицу, да још крцка паре од стана и да је и даље подстанар.