О кафи, пржуну, млиновима и хоклици

Пре готово 60 година, када сам полазио у школу, кафу смо куповали у оближњем дућану. Стајала је у отвореним платненим џаковима од по 50 кила. Није се куповала пржена, тада је није било. Нити се куповало по 100, 200 грама. Купиш кило сирове, да је имаш за дужи период. Још имам пред очима слику сирове кафе и отвореног џака из кога се металном лопатицом захвата кафа и сипа у папирне кесе.

Кад дође време за пржење, моја бака која је тада имала 82-83 године, сипа шаку-две у пржун, отвори врата од „смедеревца“ и гурне пржун унутра, да буде изнад жара. Вратанца шпорета отворена и ја полако окрећем пржун. Слушам пуцкетање жара и звук кафе која се у пржуну преврће. Понекад ми онај врх пржуна, намештен на неку избочину у ложишту, спадне, па пржун упадне у жар. Брзо га подигнем, па опет окрећем. Бака будно прати да ми се нешто не деси. Да жар не искочи.

Имали смо и пржун у коме смо пржили кафу на шпорету. Тај је имао ручку, коју сам држао да пржун не склизне са шпорета, а другом руком сам окретао ручицу која је унутра мешала кафу.

Мирис кафе која се пржи није се осећао само у стану. Цела зграда је тада знала да се пржи кафа. И тај мирис још памтим. Волео сам га, а волим га и сада. С тим мирисом се сада можеш срести само кад купујеш или пијеш кафу у кафићима где је кувају од пржене и свеже самлевене кафе. Има их. Данас их зову кафетерије. 

Кад је кафа испржена, бака испразни пржун и онда тако врелу, миришљаву кафу сипа у ручни млин за млевење кафе. Наравно да сам се опет гурао да ја то радим. Седнем на дрвену хоклицу коју је донела из Никшића, када је дошла у Земун код свог сина, мог оца, да живи код њега. То је било негде 1948. године. Ту хоклицу сада имам ја. Отац ју је сачувао а онда сам је ја узео од оца. Седим на њој док се обувам. Има јој сада сигурно 80 година. Обично дрво? Не, то је емоција.

Седећи на хоклици, у левој руци сам држао млин, наслоњен на леву страну стомака, док сам десном руком вртео ону ручку која је унутра превртала кафу. Мало вртим на једну страну, па онда на другу. Да буде ситније млевено. Заболе руке, али одморим. Лакше мени, него баки. Она провери, с времена на време, да ли је кафа добро самлевена. Кад завршимо, оне све истресе у неку теглу, затвори и – кафа је спремна да се кува. Од ње сам научио и како се кува кафа. Најпре сам гледао, а после ме је пуштала и да кувам. Зато сви хвале моју кафу и данас.

Хоклицу чувам. Сада је на њој четврта генерација, мој унук Коста.  Два ручна млина за млевење и даље су са мном. Чувам их. Као и сећања на те дане. Пржун се негде изгубио, а кафа из приче је одавно потрошена. И бака је одавно отишла, али није заборављена. Ово и пишем да и после мене остане прича.