Мука је од људи

О нама је пре 100 година писао др Арчибалд Рајс. Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби, чувајте се себе!“. Књига је завршена 1. јуна 1928. а штампана је тек 2004. године. Суочен са нама, морао је да нас опише, да нам укаже какви смо, надајући се да ћемо постати бољи. Швајцарац који је истраживао аустроугарске злочине над Србима, који је сахрањен на Топчидерском гробљу у Београду, док му је срце у урни, по његовој жељи похрањено са солунским борцима на Кајмакчалану, умро је од последица можданог удара. Зло му је чинио први комшија, Србин. Рајс није издржао то, а издржао је да види и прегледа хиљаде мртвих Срба.

Данас се питамо да ли је могуће да смо пре једног века били такви. А онда прочитамо Нушића, Домановића, Ћопића, Александра Поповића... Душана Ковачевића... па и Душка Радовића. Каже Душко - "МУКА ЈЕ ОД ЉУДИ".

Изгледа нема еволуције, нема помака. Да ли је све ово што гледамо, видимо, чујемо... наша слика? Слика нашег ума, нашег (не)морала? Видимо и борбу унутар бића једног народа, видимо да кључа, као у експрес лонцу. До када? Када ће то да експлодира или када ће неко да отпусти тај вентил? Да почне да се живи!