Фото-керамика господина Цебаловића

-

"Филип Вишњић" је 2000. године издао књигу Данила Николића "Фото-керамика господина Цебаловића". Николић је добитник НИН-ове награде за "Фајронт у Гргетегу", као и многих других награда. Угледан књижевник.  Вест сам прочитао у "Политици". Промоција најављена на Сајму књига. Био сам прилично изненађен  када сам видео да је јунак једног романа неки Цебаловић. Једва сам чекао да одем на Сајам, купим књигу и упознам писца и да га питам где је чуо и видео то ретко презиме и како се одлучио да се један од ликова баш тако презива. 

Срели смо се, беше октобар 2000. године. Представио сам се, само име и презиме, и замолио га да ми открије тајну која је копкала не само мене, већ и многе Цебаловиће из Црне Горе и Србије који су ме звали тим поводом. Сви су ме питали има ли то везе са мном. Тим пре што је прича о заљубљеном Цебаловићу који има проблем због две жене. Тај Цебаловић, фото-керамичар, каже: "Једна ми много значи, али то не заслужује. Друга ме лишава сна. Односно, због ње не могу да досањам ниједан потајни сан."

Не знам што су баш сви помислили на мене, али...то је дуга прича.

Данило Николић ми је објаснио да је презиме Цебаловић видео у листу Политика", да се тако презива неки новинар "Политике", да му се презиме допало, ретко је, дугачко, има тежину, ритмику... Тек тада сам му рекао да сам ја тај новинар и да сам био у Политици" све до 1997. када сам прешао у ЕПС. Прича је потрајала уз обострано задовољство. Књигу сам купио а уважени књижевник ми је написао посвету. Испод наслова "Фото-керамика господина Цебаловића" дописао је "за господина Момчила Цебаловића срдачно Данило Николић, Сајам 2000." 

Лепа прича за мене и лепа успомена на дивног човека и писца.





Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Корени (2) – Код чукундеде и курђела у Међеђама

-
Слика
Тата, ја сам узбуђен. Никада до сада нисам био са толико Цебаловића, говори ми син Лука док полако корачамо од Градског парка, поред цркве светог Василија Острошког, поред гробља, па улицом испод Требјесе. Око нас Никшићани тенисери вежбају на тениским теренима, неки џогирају. Неки нови Никшић око мене. Тихо, чисто, зелено, мирно. Све то подно парк шуме Требјеса. Сине, одговарам му, никога од њих ни ја нисам сретао. Али, ето, знају за нас, позвали нас, биће лепо да се окупимо, упознамо, да и ти видиш одакле су ти преци. Док пролазимо испод Требјесе, не могу да му не испричам неколико реченица о том брду, по коме сам се и ја пео, горе, све до мотела. Мимо асфалтног пута. Пречицама. Требјеса Тата ми је причао да је он, кад је био момак, имао је тада 18 година, по Требјеси тражио злато и паре које је краљ Петар II Карађорђевић, или боље рећи, краљевска влада, остављао по пећинама у Требјеси. То је историја, ништа није измишљено. Одавде, из Никшића, са аеродрома Капино поље, краљ и ...
Прикажи све

Корени (3) - Сеобе као судбина

-
Слика
Кроз целу историју Пјешиваца, па међу њима и Цебаловића, прате нас сеобе. Исељавање је наша судбина. Те тихе сеобе су нас створиле, одржавале и, нажалост, растурале широм света, гасиле трагове за многима од нас, пре свега у Америци. И данас нас прате. Цебаловићи се и даље селе. Ово није пјешивачка историјска читанка, па се нећу враћати 500-600 година, у време када су настајали Пјешивци, познато племе у Старој Црној Гори, у делу који се називао Крајина. Били су на бранику одбране од Турака, понекад и у окриљу Млетачке републике, као и други делови државе Црнојевића. Али, како причам о сеобама које су нас створиле, и овде, на самом почетку наше племенске приче, морам их поменути. Ваља се вратити само на Војводу Богдана Потолића, који је по многим предањима, родоначелник Пјешиваца. 15. и 16. век - с Косова и Метохије у Црну Гору Да није било тадашњих сеоба због турског прогона, ни Богданови преци после Косовског боја не би напустили Косово и Метохију. Шта год да читате, наћи ћете да...
Прикажи све

Слике родног краја - 1. део

-
Слика
  Малена моја Чубуро, зелена земљо, распевана крајино, на брегу! Диши! Остани бар још мало, док живим. Још који дан сиви. Још који дан благи. Остани да те видим под небом мајским кад свићу девојке нове и за мене и за тебе!   О, Чубурци, ако вас још мало има, чувајте своја топла недра! Дишите! Дишите дубоко, Чубурци! Ви сте нада земље ове! Ви, скромни младићи, који лутате бреговима преосталим! Покажите како се дише и умире за малу башту, за собу и кујну, и резеда креденац, са будилником који сто пута иде на поправке, и много пута не звони и не буди у прави час, а ви сте будни пре њега! Слободан Марковић – Либеро Маркони, део из Поеме о Чубури На углу Призренске и Балканске, код такси станице, прекопута хотела „Балкан“, на путу ка Чубури и Каленићевој пијаци, застајем да се одморим. Седох на клупу на платоу који гледа ка пијаци Зелени венац, погледах у прошлост и вратих неке слике старе готово шездесет година. Нису чак ни пожутеле, сасвим су ј...
Прикажи све