Момине приче

Наредних дана смо, чекајући напад НАТО на ЕПС, градили комуникациону инфраструктуру предвиђену уредбом. Знао сам да ми у Центру за односе с јавношћу имамо само један дигитални фотоапарат, стар три године, да немамо ниједну камеру, да је по предузећима широм Србије стање још горе а сваки дан, сваки напад, је историја која мора да се забележи словима, сликама и видео записом. Са „Дунав филмом“ и Недељком Јешићем, директором, који су деценијама радили за електропривреду Србије, лако смо се договорили. Имаћемо на располагању 24 сата камеру, сниматеља и бета касете, колико год је потребно, наше је само да обезбедимо возило и возача. Кад негде падне бомба, моја два сарадника Дејан Јовановић, са својим приватним фотоапаратом и Милдан Вујичић, имају задатак да седну у кола и оду на адресу сниматеља Јована Јекнића, који је код куће држао камеру и касете. Тако покривамо Београд и све око Београда. Локални штампани и ТВ медији по Србији тамошњим дистрибуцијама дугују не мале паре за струју а имај...

После првих неколико реченица које је прочитала, погледала ме je преко наочара и упитала: „Зашто ово пишеш?“ Очекивао сам то питање. „Зашто да не?“, упитах. Гледала је ме и даље, не говорећи ништа, покушавајући погледом да ме одврати од намере. „Прошло је више од четврт века. Није било време пре, није време сада. Кад ће доћи време да ово испричам? Ако не буде записано, није се ни десило. Било, па умрло. Јесу ли нас бомбардовали? Јесу. Јесам ли радио оно што овде нико никада није радио? Јесам. Да ли сам знао како да обавештавам народ који данима седи код куће без струје, воде, медија? Да ли сам то могао негде да прочитам? Нити сам знао шта да радим, нити сам било где могао да научим како се то ради. А радио сам. Да ли сам сам носио највећи терет, највећу одговорност, јер је свака моја реч могла да наљути и уплаши народ или да разљути непријатеља? Јесам, ја сам био крив за све, ако се деси нешто погрешно. Похвала није било. Има ли неког трага било где да сам то радио? Нема.“ Узвратила је...

Био је који минут после седам ујутру, а ја сам, још поспан, стајао у ставу мирно, погледа упртог у заставу, која се спремала на пут ка врху јарбола. Дечак који је претходног дана био оцењен као најбољи од нас, никада нисам знао у чему, ни како се то постаје најбољи од свих нас који смо иначе сви добри, стајао је поред јарбола, чврсто држећи рукама подебели канап којим је застава била завезана. Гледао је у њу као у неку светињу, мада тада нисмо ни знали шта су то светиње. Када су се зачули први звуци химне „Хеј Словени“, почео је лагано да повлачи канап и да застава, уз звуке музике, путује увис. Ветар ју је раширио и сада смо сви гледали ка оној петокраки у средини, опшивеној златним нитима, која је улазила у плаву, белу и црвену боју југословенске тробојке. Повремено сам гледао у оног најбољег међу нама, замишљајући себе како чврсто држим заставу, препоносан и пресрећан. Док сам гледао како се застава подиже, имао сам неки чудан осећај, срце је хтело да ми искочи из груди. Могао сам д...

Отац му је умро пре рата, почетком тридесетих година прошлог века. Имао је само осам година. Не памти га. За њим ни слика није остала. Запамтио је само место где је био очев гроб, испод цркве у Никшићу. Одвео ме је једном, кад смо заједно били у Никшићу. Стајали смо поред ограде гробља, баш испод манастира, како понекад зовемо Храм Светог Василија Острошког. Руком је показивао ка гробовима: „Ту негде је био гроб твог ђеда, мог оца Блажа. Нема га више, ни на гроб не могу да му одем. На Ускрс '44. савезници су бомбардовали Никшић, да побију Немце, а побили су нас и наше гробове, разровали пола Никшића. Ово што видиш, то су нови гробови.“ Душан, мој отац, тешко је носио то бреме, без оца, без слика, без памћења, без гроба. Као и ја жал што никада нисам упознао ђеда. Блажова удовица Стануша остаде да сама подиже четири сина, два Зорића из првог брака, два Цебаловића, из другог. Судбина јој је наменила да два пута буде удовица. У цркву су ишли док је Блажо био жив. После њега, живот је...

Будилник сваког јутра, кад мајка ради преподневну смену, зазвони у четири сата. Из стана излази око 4.40, јер у 5.10 мора да стигне на аутобус који вози до болничке капије на Бежанијској коси. Кад ухвати тај аутобус, на посао стиже на време, у 15 до шест. Радила је као сервирка и имала је довољно времена да обуче униформу и оде до кухиње, где се спрема доручак за болеснике. Кад устане, у тих четрдесет минута пре поласка, прво је деци, а било нас је троје, спремала доручак а затим се и сама спремала. Кад се пробудимо, око седам сати, све је на столу – сваком по тањир и у њему по једно или два парчета хлеба намазана маргарином и џемом. Понекад уместо џема добијемо саламу или уштипке и крофне, кад их мајка спреми претходно вече. Ако је зима, на „смедеревцу“ су скувано млеко и „дивка“. Мајка је звала „цигура“, ваљда по цикорији од које је прављена „дивка“. То нам је била замена за какао, који нам је тада био скуп. У летњим месецима, све то нас је чекало на врућој рингли, јер је „смедерева...