Од химне до првог пољупца

Био је који минут после седам ујутру, а ја сам, још поспан, стајао у ставу мирно, погледа упртог у заставу, која се спремала на пут ка врху јарбола. Дечак који је претходног дана био оцењен као најбољи од нас, никада нисам знао у чему, ни како се то постаје најбољи од свих нас који смо иначе сви добри, стајао је поред јарбола, чврсто држећи рукама подебели канап којим је застава била завезана. Гледао је у њу као у неку светињу, мада тада нисмо ни знали шта су то светиње. Када су се зачули први звуци химне „Хеј Словени“, почео је лагано да повлачи канап и да застава, уз звуке музике, путује увис.

Ветар ју је раширио и сада смо сви гледали ка оној петокраки у средини, опшивеној златним нитима, која је улазила у плаву, белу и црвену боју југословенске тробојке. Повремено сам гледао у оног најбољег међу нама, замишљајући себе како чврсто држим заставу, препоносан и пресрећан. Док сам гледао како се застава подиже, имао сам неки чудан осећај, срце је хтело да ми искочи из груди. Могао сам да замислим како би лупало да ја подижем заставу своје земље. Не сећам се да је хорско певање свих који смо били сведоци тог свечаног чина, било обавеза, али знам да је свако од нас понављао у себи речи химне. Када је она завршена, застава се већ лепршала горе на врху јарбола. Ветар ју је раширио да се виде све боје и она велика звезда са пет пера.

Нас неколико десетина и даље смо били у ставу мирно гледајући нагоре. Када се звучник угасио и када је завладала тишина коју су нарушавали само лепршање заставе и звук таласања мора, стали смо у став „вољно“, чекајући да по већ познатом реду кренемо на доручак. По двоје у колони, без трчања, гурања преко реда. Знали смо да нам храна неће побећи, јер је увек било довољно за све, па смо чак добијали и репете. Нисмо знали италијански, али смо знали да то значи додатак у тањир.

У седам увече све се исто дешавало – свако је одлазио у своју групу, став мирно, поглед ка застави а онда ју је опет неки најбољи, уз химну, спуштао да се и она одмори и одспава, јер је цео дан радила на сунцу. Све то се дешавало испред велике зграде, у коју смо одлазили на спавање, чији је зид све до првог спрата био од камена. Од нашег силног јурцања и пикања лопте, на том простору где смо се постројавали два пута дневно, оивиченом четинарима и палмама, више није било траве, само утабана осушена земља. Од мора нас је делио велики камени зид, на коме смо понекад седели, склањајући се од врелог сунца. Испод зида одмах стаза, па камена обала и омањи мол са кога су они старији и храбрији скакали у море. Млађи су се брчкали у плићаку под будним очима васпитачица.

Једног јутра, кад смо подигли заставу, пришла ми је васпитачица, помиловала по глави и рекла: „Вечерас спушташ заставу, спреми се“. Док је она то пропратила осмехом, ја сам био залеђен, широм отворених очију, а вероватно су ми и уста била отворена. Некако сам се отетурао у трпезарију да доручкујем а како сам се тог дана играо и купао, не сећам се. Само знам да сам једва чекао повечерје. Нисам знао зашто сам ја баш тог дана био најбољи. Нисам тада схватао да васпитачице брину о томе да свако од нас, док траје смена, бар једном буде најбољи, ујутру или увече.

Кад је и тај дан најзад прошао, кад су нас поређали на оном игралишту, васпитачица ми је показала да изађем и да одем поред јарбола. Гледао сам шта друга деца раде са оним канапом, али га никада нисам имао у рукама, нити сам знао на коју страну да вучем, шта да провлачим. Ваљда видевши моју збуњеност, најближа васпитачица је стала поред мене, показала ми шта да радим и мало се одмакла. За сваки случај да припомогне, ако се спетљам.

Тешко је описати буру помешаних осећања док држим онај канап, чекам химну, размишљам да ли ћу знати да све урадим како треба, да не буде ни пребрзо ни преспоро, док се плашим да ветар не умрси заставу. На све то још кад удари понос и срећа клинца од осам-девет година, није то бура, већ оркан емоција. Чврсто сам држао канап, спуштао га ка доле, гледајући у заставу која ми се полако примицала, да би ме у једном тренутку помиловала по глави, док су је други прихватали и везивали за јарбол. Тај дечји немир, појам химне и заставе доприносили су томе да се тај тренутак уреже у дечју свест и никад више не изађе из ње. Тада и никада више нисам ни подизао ни спуштао заставу, па сам ваљда и због тога тако упамтио тај први, једини и последњи пут.

У мене је тада ушао и печат, не само емоција, већ мириса четинара и мора. Све то, и застава и ти опојни мириси, беху прво ту, у Сланом, близу Дубровника. Кад сам одрастао, радовали су ми ноздрве и плућа у Јелси на Хвару и у Промајни, код Макарске. Тај мирис мимо твоје воље уђе у нос и мозак, похрани се унутра и остане, тек да те подсећа како би га, кад год одеш на неко друго море, поредио са оним што носиш у себи и после више од педесет-шездесет година.

Одмаралиште у Сланом

Једном су нас те године одвели и до ботаничке баште у месту Трстено, да се дивимо дрвећу и цвећу које је са разних страна света некако доспело до Јадрана. Та ботаничка башта и даље постоји. Тада нисмо знали да је то Арборетум, нити би знали да то изговоримо, ни да је то најстарији споменик пејзажне архитектуре у Хрватској. Али, ето запамтило се као ботаничка башта. То, купање у Сланом и подизање заставе, само су неке од успомена из средине шездесетих година прошлог века, из земље које више нема, као што више нема ни нашег Дечјег одмаралишта општине Врачар у Сланом. Одузето је од власника после рата када се Југославија распадала, као што су отимане и друге имовине. Нови власник, држава Хрватска, тражи закупца. Доста дуго, са не много успеха. Оронуло моје одмаралиште, појело га време и људска небрига. Наш полигон где смо се играли и подизали заставе зарастао, биљке га освојиле, чекајући неке друге госте. Остале су само успомене не само на Слано већ и на друга места где смо летовали чак и кад нисмо могли себи то да приуштимо.

Беху то године социјализма када смо широм Југославије имали дечја и радничка одмаралишта, што у власништву предузећа и општина или општинских, градских и републичких организација Црвеног крста. Било је то време када ништа нисмо имали, а нисмо били сиромашни, када смо ишли на летовања и екскурзије, чак и када родитељи то нису могли да нам приуште. Није све било бесплатно, али је било доступно. Ипак, дешавало се да неко нема новца, али то није значило да он неће ићи са другарима из разреда. Закаже се родитељски састанак, изложи се проблем, па се трошкови онога или оних који немају, поделе на све родитеље. Свако по мало дода, па сви одемо. Брига о деци тада није била бизнис.

Боговађа

Не сећам се ко је и када градио дечје одмаралиште у Боговађи, али је оно сада, после неколико тешких година када су тамо живеле избеглице и азиланти, сређено, па Црвени крст Београда опет тамо шаље децу на опоравак и одмор. Пре готово шест деценија и ја сам био у Боговађи. Једном или два пута, не сећам се, давно било, али запамтило се. Не сећам се ниједне игре, ниједног друга, баш никога и ничега. Само три ствари запамтих – један ожиљак, два убода иглом и - плакање под ћебетом.

Дечаци, десетак година, своје мушке проблеме су понекад решавали и песницама. Ударац, два, тек да се покажу јаки аргументи и на томе се завршавало, до неке следеће расправе. Тако би се и та дечја свађа коју памтим завршила, да није било крви. А крви не би било да сам противника погодио песницом у образ, већ ми се омакло, па сам га погодио у зуб, јер је он отворио уста. Њему се зуб поломио, а ја сам између кажипрста и средњег прста десне руке добио расекотину. Чим се крв појавила, проблем су решавали васпитачи. Ожиљак од те не плитке расекотине, имам и данас.

Да ме нису заболели убоди иглом у шаку изнад палца леве руке, десна ми је била завијена због оне туче, можда бих данас имао и тетоважу као успомену на Боговађу. Хтела деца да се тетовирају, видели да то раде старији, иако нису имали појма ни како се ради, ни шта ће им то. Ваљда да брже порасту. Један старији дечак је узео иглу, обмотао је концем, умочио у ону малу теглицу са црним тушем за цртање, да конац упије туш, и – убо ме. Тргао сам руку. Тамо где ме убо остала је црна тачка. Убедио ме да наставимо. Опет сам поставио руку. Сада је бол био још јачи. Повукао сам руку и рекао – „доста, нећу да се тетовирам“. Тако се и та прича завршила. За успомену носим две тачке изнад палца леве руке.

Нисам волео да се растајем од родитеља, нарочито од мајке, ваљда зато што је била више са нама него отац, који је био забављен својим животом. Кад је био с нама, живео је свој живот а када оде понесен својим животом, сети нас се, па зове, плаче, не може без нас. Нисам га тада разумео, касније кад сам дошао у његове године, схватио сам нека његова бекства, али тада већ није био са мном, отишао је, па је било прекасно за било какве приче којих није било кад је требало. Тако сам се ја дечкић који песницама решава проблеме, који не да на себе, у време поподневног одмора или увече кад погасе светла, покривао ћебетом преко главе, да ме нико не види, и тихо и дуго плакао за својом мајком. Никакав звук испод ћебета није смео да се чује. То је било неко плакање у себи са сузама ван себе. Не сећам се да сам у тим мислима сусретао оца, брата и сестру који су били млађи од мене, па нису ишли на те одморе и опоравке. Преко дана нисам плакао, нисам имао времена, јер сам био заузет игром, али увече кад останем сам, са ћебетом, враћао сам се у Београд. Не стидим се тих суза. Биле су искрене, дечје и здраве, плод чисте љубави према мајци чији су ми топао глас и нежни додир, кога сам вечито био жељан, недостајали.

Са Црвеним крстом се нисам дружио само када су ме водили на летовања, већ веома често и викендима. Ми тада нисмо знали за „друштвено-користан рад“, ту кованицу су смислили касније, али смо знали, и то са радошћу, да радимо за опште добро. Црвени крст је тада бринуо и о сиромашним породицама. Имали су спискове, знали су ко је у каквој ситуацији, па је за свако такво домаћинство било неке помоћи – хлеб и млеко свако јутро, одећа, обућа... Сакупљали су и новчане прилоге, обично суботом, пре подне. То је био дан када је много људи долазило на Каленићеву пијацу а наше дечје екипе, по троје, биле су распоређене око пијаце. Ма, опколили смо је, нико није могао да прође поред нас а да им не кажемо „молимо вас прилог за Црвени крст“.

Обично сам са својом екипом стајао код поште, где је станица аутобуса 26, на углу Његошеве и Максима Горког - месту „сусрета“ два велика писца. Једно од нас је држало металну кутију за прилоге, означену црвеним крстом на белој подлози, у коју су људи убацивали новац. Кутија је била затворена и осигурана жицом која је била провучена кроз оловну пломбу. Други дечак или девојчица су држали картон на коме су биле значке а трећи је узимао значке и ономе ко да прилог, у знак захвалности, качио значку. Било је оних који су само давали прилог, али нису хтели значку, говорећи „дајте другоме“. Ми смо остајали, осећали смо да тако треба, све док не потрошимо све значке које су биле закачене на картонима и док она кутија не отежа. Само по тежини смо могли да оценимо како смо добро обавили поверени нам задатак. Имали смо по неколико картона, са великим бројем значака. Ретко, баш ретко је неко пролазио поред нас, кад му приђемо и затражимо прилог а да не убаци нешто у кутију. Давали су људи, ко је колико могао, носећи торбе пуне онога што су купили на пијаци. Било је ту осмеха, мажења по глави, неколико размењених реченица. Људима се допадало што деца то раде а нама се допадало што помажемо неким људима. Кад се данас сећам тих дана, данас, када сам често окружен мрким погледима нерасположених и несрећних где год се окренем, схватам да тога тада није било. Осмеси, добро расположење, љубазност... где се све то изгубило.

Шупља стена на Авали

Понекад сам тих година, викендом одлазио са горанима Врачара на Шупљу стену, на Авали. Они су тамо направили своје одмаралиште, које, наравно, више није горанско. Добро је да уопште постоји после неколико година руинирања, јер је и тај објекат пружао кров над главом онима који су остали без свог крова. То није био разлог да се нешто тешко изграђено, уништава, али ето, уништавано је, па је сада обновљено. Све нас је тада средином шездесетих окупљао један старији Рус, сећам се да је био инжењер. Нека ми не замери што сам заборавио презиме, јер смо га по презимену и знали. Он је био горанска легенда, не само Врачара већ и Србије.

Фоте

Окупљање на Шупљој стени је била прилика не само да садимо младице, упознајемо се са врстама цвећа и дрвећа, већ и за дружење на чистом ваздуху. Од свих тих дана тамо проведених, највише памтим паузе, док смо се одмарали од горанских активности. Тада сам сазнао шта су фоте. Уз ону заставу, мирис мора, ожиљке, сузе и тетоваже, ни прве лекције из фота се не могу заборавити. Додуше, сећање на онај страх кад се улази у игру је остало, а против кога сам први пут заиграо, нажалост нисам запамтио.