Мајка на шинама

Будилник сваког јутра, кад мајка ради преподневну смену, зазвони у четири сата. Из стана излази око 4.40, јер у 5.10 мора да стигне на аутобус који вози до болничке капије на Бежанијској коси. Кад ухвати тај аутобус, на посао стиже на време, у 15 до шест. Радила је као сервирка и имала је довољно времена да обуче униформу и оде до кухиње, где се спрема доручак за болеснике.

Кад устане, у тих четрдесет минута пре поласка, прво је деци, а било нас је троје, спремала доручак а затим се и сама спремала. Кад се пробудимо, око седам сати, све је на столу – сваком по тањир и у њему по једно или два парчета хлеба намазана маргарином и џемом. Понекад уместо џема добијемо саламу или уштипке и крофне, кад их мајка спреми претходно вече. Ако је зима, на „смедеревцу“ су скувано млеко и „дивка“. Мајка је звала „цигура“, ваљда по цикорији од које је прављена „дивка“. То нам је била замена за какао, који нам је тада био скуп. У летњим месецима, све то нас је чекало на врућој рингли, јер је „смедеревац“ био на одмору. За прављење беле кафе, била је задужена бака, јер ја нисам смео да прилазим ниједном шпорету нити да дирам вруће шерпе и лонце.

Живело се по неком уобичајеном распореду. Мајка је ишла на посао, кувала и радила по кући све што треба. Бака је помагала снаји колико је и кад је могла, јер је она, пре свега, бринула само о нама. Мајка је увек била стуб на коме је ослоњена цела породица. Ја, као најстарије дете, имао сам обавезу да идем у школу, слушам баку, да будем добар син и унук. Кад је раном зором мајка ишла на посао, испраћала ју је бака која је спавала у кухињи, па јој је у раним сатима она правила дрштво. Ми смо спавали у нашој соби, чекајући да нас бака пробуди. Пре него што мајка увече затвори врата, само би нам рекла: „Спавање. Лаку ноћ.“ Видели би је тек сутрадан око три по подне, кад дође са посла. Нисам волео ни кад ради поподневну смену. Ја сам из школе долазио око подне, а она је сат касније излазила из куће, да би стигла на посао у два сата. Увече сам одлазио на спавање, пре него што она дође са посла око 23 сата. Увек ми је недостајала, кад год да ради. Хтео сам да буде више са нама.

Од стана до аутобуса мајка је у цик зоре обично ишла пешке. Из наше улице Симе Милошевића излазила је на Максима Горког, па поред Каленић пијаце Голсвордијевом улицом, до Булевара револуције, све до техничких факултета код Вуковог споменика, где је дoлазио њен аутобус. Лети је стизала и брже, али ујесен, кад је лоше време, или зими, по мрклом мраку и залеђеним улицама, пешачила је више од пола сата. Ако пропусти болнички аутобус каснила је на посао.
У овој причи, мрак у рано јутро, киша и кашњење, утицали су на ток драме које се сећам и после 60 година. Тада сам први пут осетио велики страх од губитка мајке. Те вечери, беше то касна јесен 1964. године, када нам је пожелела лаку ноћ и затворила врата за собом, нисмо слутили да је можда видимо последњи пут. Мајка Новка је тада имала 39 година, ја осам а млађи брат Зоран и сестра Зорица, који су близанци, имали су по четири године. Док су отац и мајка били на послу, чувала нас је бака Стануша, очева мајка, стара 83 године. Тада, када се све ово дешавало, отац Душан је, због упале плућа и туберкулозе, лежао шест месеци у Градској болници за грудоболне. То је данас Клинички центар Бежанијска коса. Тамо је од 1956, када је болница отворена, па све до пензије, 1972. године, радила и наша мајка. Тако је Душан лежао у болници у којој је сваког дана виђао своју жену. Поред ње, која је у болници носила храну болесницима, сигурно није био гладан.

Новка Цебаловић у кругу болнице на Бежанијској коси, година непозната

Тог јесењег хладног кишовитог јутра мајка је отишла на посао. Бака нас је, као и сваког јутра, око седам сати пробудила, умила, обукла и нахранила. Мене је послала у школу, а она је остала са Зораном и Зорицом. Живели смо на четвртом спрату, без лифта, па њих двоје нису излазили напоље све док родитељи не дођу са посла. Бака у деветој деценији није могла напоље ни сама а камоли са двоје деце од по четири године. Никоме тада није било лако, нарочито њој.

Тог дана, који препричавам и памтим, из школе сам се вратио око подне. Мајка је радила до два по подне и обично је око три долазила кући. Ручак је, као и обично, спремила претходне вечери. Негде око подне, тако беше и тог дана, бака нам је спремала ужину. Обавезно се јело за столом, никакво трчање по кући, нуткање, бирање јела. Нас троје седнемо и стрпљиво у тишини чекамо да бака испред свакога постави тањир са ужином. Тек тада смо могли да почнемо да једемо. Не сећам се да је било неког запиткивања или гурања тањира, јер нам се понуђено не допада. Касније, кад смо порасли, кад нам се тако нешто отме, мајка је говорила „пољуби па остави“. Ако би наставили да се дуримо, тањир је склањан, друго јело није нуђено. Зато, знајући за такав мајчин став, није било ни расправе ни љубљења тањира.

Волели смо да, кад год је то могуће, сви ручамо заједно. Да се окупимо, да мајка све припреми и сервира, па да бака седне са нама у једно, отац у друго чело стола, док смо мајка и нас троје седели са стране. Ретке су то биле прилике, јер је мајка мењала смене. Са њом смо ручавали кад ради пре подне. Отац је ретко када са посла долазио одмах кући. Долазио је кад дође, па ти заједнички ручкови преко недеље су остајали само жеља. Обично смо се викендом окупљали за столом.

Као и сваког дана, и тог дана смо је чекали, прижељкујући да што пре почне тај наш породични ручак. Прошло је три а она никако да зазвони. Неколико пута сам трчао до врата и отварао, јер ми се чинило да неко куца или звони. На моју жалост, пред вратима није било никога. Разочаран сам се враћао у кухињу питајући баку зашто нема мајке.

Доћи ће, сигурно је остала дуже на послу, говорила је бака, узимајући тањире и подгревајући ручак. Хтела је да нас нечим забави, да нам скрене мисли. Све што би нам тада рекла било је око хране и понашања за столом, мада смо били добри, помало збуњени, уплашени и тихи.

Док смо јели, углавном се чуло само звецкање прибора за јело, наше сркање и бака, која нас је понекад опомињала како да држимо кашику или виљушку или да будемо пажљиви са тањирима, да нешто не проспемо. Ножеве нисмо добијали. Снају, нашу мајку, није помињала, ваљда да нас не подсећа на њу и то да је нема, да се не би растужили.

Осмеха на њеном лицу није било. Била је забринута, али њена благост и топао глас нису нестали. Кад се осврнем на те године са баком, не сећам се ни да је икад повисила тон на нас. У њеној збуњености и уплашености и нашем запиткивању пролазили су сати. Она би поподне обично села на хоклицу поред „смедеревца“, где смо се сакупљали око ње и играли се неким својим играма под њеним будним оком. У једној руци би држала цигарету а у другој ћикару кафе. Ракијицу је пила само ујутру, пре кафе и цигарете. „Здраво је“, знала би да каже.

Без мајке смо дочекали и вече. Уплашени и тужни сакупили смо се око баке. Седела је на хоклици, прекрштене руке је положила на колена и само је гледала у нас. И ћутала. Није запалила ни цигарету, нити је себи приставила кафу. Није јој било ни до чега. Тишину је реметила само наша граја. С времена на време би застали, прекинули игру и запитали је: „Бако, кад ће мама доћи, где је мама, зашто је нема?“ На свако питање смо добијали један, увек исти одговор - „доћи ће“. Знала је, не ретко, па тако и тада, да уместо неких речи које би јој олакшале муку, испусти само дубоки издах, као да је желела да нешто избаци из себе. Мајка Новка је такође имала тај вентил. Мислиле су да ће таквим издахом, који је пратило дугачко ууухххх, одагнати то што их притиска. Ваљда су тај издах понеле из црногорских брда.

Телефон смо имали, али бака није знала кога да зове како би сазнала шта јој је са снајом. Комшиница Боса је свраћала више пута у току поподнева. „Босо, како да сазнамо ђе је, да јој се није нешто десило“, питала је бака а Боса би је смиривала: „Ти брини о деци, видећемо где је Новка, вероватно је остала дуже на послу. Ја ћу звати и распитати се где је. Ти их само чувај, ја ћу вам кувати и доносити све шта вам треба“. „Ја немам пара да ти дам. Требаће нам хлеба и млијека“, рече бака. „Не требају ти паре, само реци шта да вам купим и чувај децу. Зови ако нешто треба, само покуцај на врата“, опет је Боса тешила баку.

Тако је дошла и ноћ. Прва ноћ без мајке. Касније их је било још, кад сам ишао на летовања преко Црвеног крста. Памтим те ноћи када сам покривен ћебетом преко главе сакривао сузе, јер ми недостаје, пре свих, мајка. Кад је радила пре подне, постављала нам је вечеру, купала нас и спремала за спавање. Угаси светло, затвори врата и – оде. Није нас љубила. Није знала. Као дете није била љубљена, било их је шесторо, па њени родитељи ваљда нису имали ни времена ни толико пољубаца да љубе свих шесторо. Више смо се љубили када је постала старица а ми одрасли људи. Ваљда да се надокнади пропуштено. Али, то није оно, у право време, када треба и када дечје срце жели. Тог дана није била са нама само неколико сати и већ нам је много недостајала. Бака је, кад већ нема мајке, морала да ради оно што јој нимало није било лако. Кад нас је нахранила, окупала и обукла у пиџаме, распоредила по креветима, остала је поред нас чекајући да заспемо, док смо ми непрестано помињали мајку. Сан нас је савладао, док је бака била поред нас.

Сутрадан ујутру, кад смо устали, видели смо да мајка још није дошла. Сузе више нису могле да се задрже. Бака није знала како да нас смири. „Где је мама, када ће доћи“, упорно смо питали, а бака је, не знајући шта да каже, само понављала „доћи ће, доћи ће“. Спремила ме је за школу, благим гласом смиривала и испратила до врата. Она је остала у стану са двоје унучади, да их чува, брине и чека снају.

Вратио сам се из школе око подне, али мајку нисам затекао. Бака се трудила око нас, прикривајући очај, јер ни са сином није имала никакву везу а о снаји није имала било каквих вести. Није знала где је ни да ли је жива. Била је сама са троје унучади. Новине није читала а телевизор нисмо имали. Телефон јој није био од помоћи, јер није знала ниједан телефон напамет, па да зове. Ни именик јој није био од помоћи, била је неписмена. У њему, иначе, није било телефона болница и милиције, само родбина која је живела у Црној Гори. Није их звала, јер није знала шта да им каже. Они нису могли да јој помогну да нађе нашу мајку. Тако су пролазили сати.

У неко доба дошла је комшиница Боса са парчетом папира у рукама. То је била исцепана вест из „Новости“, тек десетак кратких реченица. „Знамо где је Новка“, рече баки, пружајући јој папир. „Шта је то?“, запита бака. „Ово је вест из новина, пише да је јуче ујутру Новку ударио трамвај и да је сада у болници, жива је“, рече Боса, седајући за сто поред Стануше, која је рукама покрила уста ужаснута оним што је чула. Само сам чуо бакино „Куку мене“. Боса поче да чита, без обзира што смо ми стајали и слушали сваку реч. Додуше, Зоран и Зорица ништа нису ни разумели, али ја сам знао шта је трамвај и да је опасно када трамвај некога удари.

„Ево пише да је трамвај ударио жену. Ту је и Новкино име и презиме, али не пише ни где је одвезена ни да ли су теже или лакше повреде. Не знамо ни у којој је болници“, рече Боса. „Данас ћу да зовем по болницама, да видим ко је примио“. Схватио сам да је мајка повређена и да је све веома драматично. Бака је само ћутала. Очи су јој биле пуне суза. Не сећам се да сам је икада више видео са сузом у очима.

„Босо, зови, види да ли је жива, колико је повређена, јави некако Душану. Ја ћу бити са ђецом“.

Следећег дана, око подне, већ сам се вратио из школе, Боса је дошла да каже шта је сазнала. „Новка је на Неурохируршкој клиници, глава јој је повређена. Остаће у болници неколико дана. Јавила сам и Душану. Ето, Новка ће ускоро доћи кући“, говорила је баки, али је, кад је изговарала ово „доћи ће кући“, гледала је у нас. Ваљда да нас охрабри.

Видело се да је баки лакнуло. Бар зна да јој је снаја жива. Прошло је неколико дана, без нових вести. Бака се договорила са Босом да никоме ништа не јавља, па нас нико није звао, нити нам је ко долазио. „Кад дође Новка, она ће звати кога треба, па ће им све испричати, немој ти, не знам шта бих причала и да ме неко зове“, рекла је бака. Тако нас је обилазила само Боса, која је доносила кувану храну, хлеб и млеко. Викенд смо провели у стану са баком.

У понедељак сам отишао у школу и вратио се око подне. Само што сам ушао, склонио торбу и почео да гњавим баку са ужином, неко је позвонио на вратима. Овог пута ми се није причинило. Мислили смо да је Боса, нема ко други, али она није звонила. Ако је закључано, куцала је, ако је отворено, куцнула би, тек да се најави, и одмах је улазила. Отрчао сам и откључао врата, јер за то сам био задужен ја, кад сам у стану, јер бака није смела да се одваја од деце ни за минут. Сигурносни ланац ми је дозволио да врата само одшкринем, не да их и широм отворим. Испред врата сам угледао мајку. Скидање ланца је пропратио мој врисак и гласно „мама“.

Стајала је на вратима, са великом белом чалмом на глави која јој је покривала десно око. Док сам је грлио, дотрчали су Зоран и Зорица. Бака је лагано дошетала. Та слика мајке са завијеном главом била је довољна да сви почнемо да плачемо. Плакала је и мајка. Сузе су јој излазиле из оног једног ока које смо видели. Бака је чекала да и она дође на ред да би загрлила снају. Боса је чула да нам неко звони на врата, као и нашу грају, па је изашла из стана.

Док је мајка ишла ка кухињи, где смо обично седели, све троје смо је држали, неко за руку, неко за хаљину. Чула се само наша граја, били смо срећни, док су мајка, бака и Боса, ћутали, свесни тешких тренутака које су проживели претходних дана.

„Мама, где си била, што ниси дошла“, упитах је, држећи је чврсто за руку, да се не деси да опет негде оде. „Ту сам, ту сам“, говорила је тешко корачајући, јер су се оно двоје малих петљали око њених ногу. Кад су мајка, бака и Боса селе, а ми остали да стојимо поред мајке, не одвајајући се од ње, мајка је проговорила:

„Жива сам, али је мало фалило да ме више нема. Ударио ме је трамвај доле у Булевару“, почела је а бака је само изустила „како“. „Ишла сам оно јутро на посао, каснила сам и била сам са ове стране улице, кад сам тамо на станици код факултета, преко пута, видела наш аутобус. Људи су већ улазили и ја сам потрчала да ми аутобус не побегне. Кад сам стигла на пола улице, видела сам да немам једну ципелу. Окренула сам се за собом и видела да је остала заглављена у шинама, преко којих сам трчала. Вратила сам се по ципелу, сагла се да је узмем и више ничега се не сећам. Пробудила сам се у болници. После су ми испричали шта ми се десило.“

Док је она причала нас троје смо је држали, нисмо се одвајали од ње. Неко за руке, неко око струка, неко јој се наслонио на раме. Били смо жељни њеног додира. Бака сва скамењена, са прекрштеним шакама на столу, немо је слушала.

„Шта се десило“, запита Боса. „Рекоше ми у болници да је трамвај био у станици и да га нисам видела“, настави мајка. „ А мене није видео возач трамваја, нити је очекивао да се неко нађе на шинама, па је трамвај кренуо“. Боса, жељна да сазна што више детаља, запита мајку: „Па, како те није видео, јел' гледао испред себе“. „Босо, у пет сати је још био мрак. Кад је кренуо, ја сам била сагнута са ципелом у руци, коју сам узела из шина. Нисам видела трамвај, гледала сам у ципелу, возач није видео мене, и ето, ударио ме“, рече мајка.

„Ђе те је ударио“, запита бака. „Имам посекотине на челу. Ушивали су ми ту изнад десног ока, ђе је обрва“, показа мајка на завој испод кога је била повреда. „Дошао ми је са десне стране. Ударио ме је у главу. Срећом, одбацио ме са стране, поред шина, на коловоз, а не испред њега, на шине. Имам и потрес мозга. Следеће недеље идем на контролу, па ће ми онда рећи када ће ми скидати конце и шта даље. Кад се то десило, онај наш аутобус је отишао, па колегинице нису ни виделе шта се догодило. Зато нису могле ни Душану да кажу зашто ме нема на послу.“

Док је причала, грлила нас је и мазила, а ми смо гледали у тај завој, то једно око које нас је гледало. Смејали смо се од радости што је мајка поред нас а очи су нам биле пуне суза, јер нам је мајка повређена.
„Добро је, добро је, сад је мајка ту, све ће бити добро“, говорила је, док нас је мазила и љубила. „Бринула сам о вама, секирала се што не знате где сам. Мајко, јесу ли те слушали“, упита баку. Она је своју свекрву Станушу увек тако звала – „мајко“.

„Ја сам бринула о ђеци а Боса о нама. Куповала нам је шта треба, кувала нам. Хвала јој“, рече бака.

И мајка се захвали Боси и рече јој да обрачуна све што је потрошила на нас. „Добро, има времена, све ћу ставити на папир“, узврати Боса, знајући да Новка ни динар не воли да је дужна. Свака шољица шећера, пиринча или било чега, коју позајме једна од друге, увек је морала да буде враћена. Око тога са Новком нема препирања, знала је Боса, па није ни покушавала да противречи. „И не захваљуј, и ти би нама помогла, за не дај Боже“.
„Бих, буди сигурна“.

То су били дани када сам први пут осетио колико мајка недостаје. У мене је ушао тај страх од губитка мајке, кога сам се тешко ослобађао, ако сам га се икад ослободио. Дешавало се да касни са посла, јер су им укинули аутобусе за превоз до болнице. Тада је морала да се вози градским саобраћајем, прво од Каленић пијаце до Теразија, па од Зеленог венца до Студентског града. Од Студењака до болнице на Бежанијској коси пешачила је најмање пола сата. Тада није било превоза до горе. Било је опасно и када је тим путем ишла рано ујутру, у прву смену, пре шест сати, и када се враћа после десет увече, кад заврши другу смену. Никада није могла да дође тачно на време и њено кашњење је враћало све слике из ове приче. Ожиљак изнад десног ока до краја њеног живота нас је подсећао на тих неколико дана када нисмо знали где нам је мајка.