Крст и петокрака
Отац му је умро пре рата, почетком тридесетих година прошлог века. Имао је само осам година. Не памти га. За њим ни слика није остала. Запамтио је само место где је био очев гроб, испод цркве у Никшићу. Одвео ме је једном, кад смо заједно били у Никшићу. Стајали смо поред ограде гробља, баш испод манастира, како понекад зовемо Храм Светог Василија Острошког. Руком је показивао ка гробовима: „Ту негде је био гроб твог ђеда, мог оца Блажа. Нема га више, ни на гроб не могу да му одем. На Ускрс '44. савезници су бомбардовали Никшић, да побију Немце, а побили су нас и наше гробове, разровали пола Никшића. Ово што видиш, то су нови гробови.“ Душан, мој отац, тешко је носио то бреме, без оца, без слика, без памћења, без гроба. Као и ја жал што никада нисам упознао ђеда.
Блажова удовица Стануша остаде да сама подиже четири сина, два Зорића из првог брака, два Цебаловића, из другог. Судбина јој је наменила да два пута буде удовица. У цркву су ишли док је Блажо био жив. После њега, живот је кренуо другим током. Поштовала је обичаје, постила је средом и петком. Тањир воде, кашика шећера и кашика сирћета, за цео дан. Знала је да понекад у кући запали свеће. Имала је и за ким. Сахранила је за време Првог рата четворо деце и мужа Николу Зорића. Убила их шпанска грозница. Пре Другог рата сахранила је и другог мужа, Блажа. Славу су славили док је Блажо, отац, очух и глава куће, био жив. Цебаловићи, Блажови синови, стари осам и шест година, били су превише млади да после смрти оца преузму славу а Зорићи, тек стасали момци, морали су да зарађују за целу породицу. Ваљало је тада преживети. А ни слава Цебаловића, из Пјешиваца, Зачеће светог Јована, није слава Зорића из Бијеле. Тако се Блажова слава угасила после његове смрти.
Одрастали су без мушке главе у кући. Мајка је била заокупљена кувањем и прањем за четири мушке главе. Препуштен никшићким улицама, у друштву са вршњацима изгубљеним у предратним годинама, Душан, берберски калфа, лако је примио комунистичке идеје. Слушао је о радничким правима и класној борби против оних који се богате на грбачи радника и сиротиње. За све њихове недаће и сиромаштво, били су криви богаташи. Са 16 година је постао скојевац. Тада је први пут видео петокраку, ону на црвеној застави, која позива пролетере да се уједине. Ушла је у њега, иако је тада није носио на глави.
Као момчић од 14-15 година слушао је о шпанском грађанском рату и фашизму. Не мало Црногораца комуниста и антифашиста отишло је у Шпанију да се боре против Франка. Дивио им се. Са усхићењем је, сећам се средином шездесетих, кад помене неког истакнутог комунисту, изговарао „шпански борац“. Неко потајно дивљење је имао и за ибеовце, међу којима је било и шпанских бораца, прекаљених комуниста. Некако је увек имао симпатије за оне који нису на линији партије, јер, по њему, партија више није била она у коју је он ушао ношен идеалима.
Пропаст партизанског покрета у Црној Гори, под навалом Италијана и четника, одвела је оне малобројне и наоружане у Босну, док су окупатори и „домаћи издајници“, како је називао четнике, по Никшићу хапсили скојевце и комунисте. Они су им били заједнички непријатељ. Зато су их заједно и хапсили. Тако је и он, не омирисавши барут, у фебруару 1942. ухапшен. На врата су му једне ноћи закуцали Италијани и четници. Прво је затворен у Никшићу, у чувеном затвору под Бедемом. Следе италијански логори у Бару, па у Каваји у Албанији, Барију и Фођи у Италији. После капитулације Италије Немци преузимају све логоре у Италији и заробљенике одводе у своје логоре. Он завршава у немачком радном логору Stalag VIII A Gerlitz. Све време је мислио да је у Немачкој, пошто су натписи на свим местима, били на немачком језику. Није знао да је у окупираној Пољској, у месту Згорзелец.
У сваком логору је био у некој партијској ћелији. Није много размишљао да ли је опасно, да ли неко све то прати. Радио је како је мислио да треба. Кад се после неколико деценија спремао за пензију, приложио је изјаве свих другова логораша који су потврдили да је у логорима био „на линији партије“.
Ближио се крај рата. Немац код кога је радио на имању, Макс Холц, запамтио му је име, једног дана је поређао све четири ћерке, и рекао му: „Бирај коју хоћеш. Овом имању треба мушкарац, требам наследнике и потомке. Немаца нема.“ Пред њим су стајале Хелга, Гертруда, Вилхелмина и Маријана. Запамтио је и њихова имена. Одбија понуду. Ношен љубављу према домовини и идејама које су га опиле пре рата, враћа се у Југославију, да гради нову земљу, да започне нови живот. Када сам га помало у шали питао да ли се тешко растао бар са неком од те четири девојке, избегавао је одговор. Невешто је скривао осмех, сећајући се тих дана, али ништа није није желео да прича. Често сам га чуо како се каје што се вратио, разочаран што су му у годинама комунизма и потом социјализма срушени идеали због којих се борио и веровао у њих, често доводећи у опасност и живот. „Био сам будала. Тито, партија, Југославија, каква Немачка“, знао је да каже са горчином у души.
Тако се после рата враћа у Никшић. Не остаје дуго. Жељан живота, има само 22 године, уз готово четири године у логорима, долази у Београд. Налази посао, жени се, добија сина. Почетком педесетих има готово тридесет година. Позивају га државни органи, кажу му да армију није служио, да није био у партизанима, па мора да обуче униформу. То што је био у логору, не признаје се као војни рок. Тако први пут у животу на чело ставља титовку и петокраку. Био је са њом годину и по дана.
Са њим је у Београду и мајка. И даље пости, у цркву не иду. Живела је до 86. године. Средином шездесетих, када је осетила да јој је време за одлазак, спремила је све за укоп. Сећам се њеног разговора са сином: „Овде ти је све спаковано, у томе да ме сахраниш. Знам да попа дуго нисмо видели, али хоћу попа и крст. Петокраку вам нисам бранила, иако ме је коштала живота, кад сте одлазили у логоре. Мени крст оставите, под њим сам рођена, под њим хоћу да умрем.“ Саслушао је и само је рекао: „Биће тако мајко.“ Испоштовао је њену вољу.
Ипак, иако разочаран у социјализам, петокраке није могао да се одрекне. Она је била симбол његових идеала, не онога што је уследило када се градило ново друштво, када је више пута настрадао борећи се за радничка права и трагајући за правдом. Прва казна је била избацивање из партије. Није био дисциплинован ни у партији ни у предузећима где је радио. Систем је функционисао и бранио се. Био је жесток противник сваког ропства и како је целог живота говорио, „буржуазије која експлоатише радничку класу“. Касније је, кад се разочарао у многе комунисте који су се заклињали у комунизам, именици „буржуазија“ додавао је придев „црвена“. Ипак, петокраку није кривио за рушење идеала.
Знао је да ће једног дана и он и његова жена Новка, моја мајка, бити у том гробу у коме почива Стануша. Мајци је обећао крст а он је желео да оде са петокраком. „На споменику ће бити и крст и петокрака. Мени то не смета. Нека буде и за мајку и за мене,“ рекао је када је наручивао споменик, давне 1967. године. Тако и би. На споменику је с једне стране петокрака а са друге, где је Станушина слика крст.
Деценије су пролазиле. У цркву и даље нисмо ишли. Отац, као глава куће, славу није ни помињао. Неколико пута сам покушавао да са њим причам о слави, али се све завршавало на „касно је сада“. Знао је која је слава у његовом племену и братству – Зачеће светог Јована. Слави се 6. октобра. Како га слави цело племе, сви Пјешивци, зову га и Свети Јован Пјешивачки. Отишао сам из родитељског дома, носећи у себи жељу да оживим славу, да наставим оно што је прекинуто смрћу мог ђеда. На то сам морао да чекам готово двадесет година. Нисам хтео да је славим у дому у коме сам живео, јер то није био мој дом. Живео сам у њему, али није био дом Цебаловића.
Тако све до 2006. када у свом дому први пут славим Зачеће светог Јована. Окупила се породица, дошли ми родитељи. Отац је некада пио, у позним годинама је само пијуцкао, али је тог дана опет добро попио. Видео сам да је био расположен, опуштен. Мој син Милош би га и да му деда није попио, одвезао до Железника, као што га је и довезао. Кад се вратио рекао ми је: „Све је у реду, стигли смо кући, деда је одмах отишао да спава. У колима ми је рекао – сада могу да умрем. Не знам шта му је то значило“.
Ни ја тада нисам знао зашто је то рекао, нити сам га питао. Некако сам чуо и пречуо. Прошло је неколико месеци, кад сам га једном, сетивши се тога, запитао шта му је значила та реченица. Само је рекао кроз сузе: „Хвала ти што си поново почео да славиш славу. Ја никада нисам, не знам зашто. Ти си наставио где је стао мој отац.“
„Јеси ли желео да је славиш“, упитах га. „Не знам, као да је стајало то у мени, а нисам био свестан. Кад сам био млад, сви смо били комунисти, Тито, партија... Нема цркве. Кад сам рашчистио са партијом, било је касно да под старе дане почињем нешто о чему не знам ништа. Зато рекох оно.“
Нисам ништа рекао. Следећа слава у октобру је била тек за осам месеци а он се гасио. Полако. Био је на мојој и нашој првој слави. Другу није дочекао. Умро је месец дана пре следеће славе. Сетио сам се његове реченице: „Сада могу да умрем.“ Полако је одлазио, па је било прилике да тог лета 2007. и причамо. Док је лежао, ја сам из ормана вадио кошуље, одела, кравате, ципеле чарапе. Све је морало да се уклопи, да буде онакав какав је увек био. Бирао је гардеробу за укоп, као и његова мајка. Договарали смо се око свих детаља на сахрани. То је код нас у породици сасвим нормално. Знали смо шта следи и то ваља дочекати стоички. „Хоћу и попа, да све буде како треба“, рекао је тада. „Биће. Уз ону твоју петокраку и бакин крст“, обећах му. „Нека буде, не смета мени ни петокрака, иако сам се одмакао од те партије, јер сам и даље комуниста, па ни крст. Под њим сам и ја рођен.“
Сада у миру почивају сви моји, бака, отац и мајка. Изнад њих крст и петокрака као слика једног времена и бремена.
Коментари
Постави коментар