Под бомбама (1) – Препуштени сами себи

После првих неколико реченица које је прочитала, погледала ме je преко наочара и упитала: „Зашто ово пишеш?“ Очекивао сам то питање. „Зашто да не?“, упитах. Гледала је ме и даље, не говорећи ништа, покушавајући погледом да ме одврати од намере.

„Прошло је више од четврт века. Није било време пре, није време сада. Кад ће доћи време да ово испричам? Ако не буде записано, није се ни десило. Било, па умрло. Јесу ли нас бомбардовали? Јесу. Јесам ли радио оно што овде нико никада није радио? Јесам. Да ли сам знао како да обавештавам народ који данима седи код куће без струје, воде, медија? Да ли сам то могао негде да прочитам? Нити сам знао шта да радим, нити сам било где могао да научим како се то ради. А радио сам. Да ли сам сам носио највећи терет, највећу одговорност, јер је свака моја реч могла да наљути и уплаши народ или да разљути непријатеља? Јесам, ја сам био крив за све, ако се деси нешто погрешно. Похвала није било. Има ли неког трага било где да сам то радио? Нема.“ Узвратила је: „Разумем те, али оставио си неки траг о томе, докторирао си на томе, остаће забележено.“

„То је стручна прича. Записано и заборављено. Кога овде занима научна поставка ратних комуникација ЕПС-а? Овде се рат заборави, чим прође. Памте га само они који су покопали своје најдраже. Како смо за време рата комуницирали са народом који је био у мраку и под бомбама, у ЕПС-у никада никога није занимало, нарочито не оне после 2000. године. Није све испричано шта се дешавало и шта сам радио. Покушаћу да буде прича а не нови докторат.“

Схватила је да сам чврсто решио да после више од четврт века испричам то што носим у себи, да неко сазна како смо обавештавали народ, док су по електранама, далеководима и трафо-станицама падале бомбе. После сат-два тишине у којој се само чуло типкање по тастатури рачунара, када је нешто кориговала, рекла је: „Завршила сам. Размисли још једном.“

Имао сам поверење у њу и њен суд. Знала је да ми спусти емоцију на потребан ниво, да уместо прејаке нађе примерену реч или да неку мисао преточи у мирнији тон а да не наруши смисао. Готово све корекције сам прихватао. Код коментара смо причали, појашњавао сам, да бих стигао до онога што је за обоје било прихватљиво. Увек је са дистанце боље видела оно што ја пишући не видим, оно где ме емоција повукла.

Тако сам и сада почео да читам, са никад већом знатижељом. Прелазио сам страницу по страницу, задовољан кад се интервенција сведе на језичке корекције. Било је и коментара, предлога да понешто избацим. Тада смо причали, износећи свако своје аргументе.

„Како ти се чини“, упитах је кад сам све прошао. „Није као друге твоје приче“, рече ми. „Ти и даље носиш те слике и сећања у себи.“

„Па, доста сам их потискивао. Нека изађу, можда ће ми бити лакше после тога“, рекох припремајући се да сложим и поставим блог. Када сам све завршио, притиснуо сам ентер. На екрану се појавила прича коју дуго носим у себи.

„Под бомбама“

Фото: Александар Андонов

Седео сам у полумраку собе, уз укључен телевизор, чекајући да се појаве неке вести. Почетак бомбардовања смо данима очекивали, али како се ништа није дешавало, постојала је нада да се оно најгоре неће заиста и десити. Са посла сам дошао мало касније, нисам се ни пресвукао. Само сам се изуо, оставио лаптоп са стране, узео хладну воду и сео. Жена и деца су били напољу, да се деца пред спавање мало изиграју.

У току дана се причало да ће нас баш данас, у среду, 24. марта, напасти. Нисмо знали када ће ударити, али су нам дани пролазили у ишчекивању и слушању вести. Шест месеци раније, у октобру 1998, били смо спремни на почетак рата. Спремни? ЕПС сигурно није био спреман ни тада а ни у марту када је напад почео, јер за овакав рат не можеш да будеш спреман. Ко то каже, тај лаже. Само недељу дана пре Дана ЕПС-а, 6. октобра, позвао ме генерални директор Слободан Бабић и рекао: „Све отказуј, раскидај уговоре, платићемо штету коме морамо, колико морамо, али нема прославе Дана ЕПС-а.“ „Почиње?“, упитах га. „Најављују. Радимо као да се ништа не дешава. Није време за славље. Не шири причу, отказуј све то у тишини.“

Наставили смо да радимо не само као да се ништа не дешава већ као да се никада ништа такво неће ни десити. Нека предратна атмосфера се није осећала. Никакве ратне припреме, разговори шта да радимо, ако буде и када буде. Нисмо знали ни где да одемо ако почну бомбе да падају. Нико ништа није смео да ради унапред, док не стигне „написмено“. Тако је прошло пола године. Слушали смо шта се дешава и чекали.

Породица ми се вратила непосредно пред Дневник. Док су се распремали, прекинут је програм и угледали смо снимке НАТО авиона како полећу ка Југославији. Ћутећи смо стајали и слушали шта нам РТС саопштава. Прочиташе одлуку владе СРЈ да је проглашено ратно стање. Нисам знао ни шта да радим, ни где да идем. Било је неко неписано правило у ЕПС-у да се, кад год је нешто неплански, нека хаварија, одлази без позива. Тако сам и тада урадио.

„Морам да идем, чувај децу, неће данас Београд, кад се вратим, договарамо се шта ћемо“, рекох жени, љубећи синове. Стрчао сам до службене „флориде“ коју сам тих дана паркирао увек испред зграде, на углу Балканске и Гепратове, како бих што пре стигао до управне зграде ЕПС-а у Балканској 13. Од мобилног телефона и лаптопа се нисам одвајао. То ми је била мобилна канцеларија. За неколико минута сам, град је већ био полупразан јер се вест проширила, стигао до кабинета генералног директора. Ту се, без позива, у кабинету генералног директора, полако окупљало цело пословодство.

Те прве ратне вечери почели су да се издају задаци: сваки директор је морао одмах да прави списак ко од запослених остаје на послу, а ко ће остати код куће. По том списку ће почети да се другог дана рата издају решења за радну обавезу у ратном стању.

Кабинет је био на четвртом спрату у Балканској 13, али за време ратне опасности, већ од наредног дана, прелазило се на „безбедну“ локацију, два спрата ниже. Било ми је и чудно и смешно, али нико није питао зашто је други спрат безбеднији него четврти, па сам то примио као чињеницу, без запиткивања. Причало се „неће нас овде, близу је хотел Москва, ту су страни новинари“. Ми из Центра за односе с јавношћу остали смо на истој локацији, зграда ЕПС-а у Царице Милице 2, на шестом спрату, где сви прозори гледају ка Бранковом мосту. Тих првих дана нисмо ни размишљали шта значи близина Бранковог моста, јер нисмо ни размишљали да ће НАТО да гађа мостове. Касније, кад је и та могућност постала реалност, преселили су нас на трећи спрат, иста зграда, само са погледом ка дворишту. Рекоше, „ако гађају мост, овде сте мало више сигурни, нисте на директном удару“.

Кад сам се вратио око поноћи, договорио сам се са женом да за дан-два са децом оде код мајке, у Винце, код Голупца, на обалу Дунава, сат и по од Београда. Биће боље за све ако буду на сигурном, села на граници са Румунијом неће гађати. Тако и би.

Дан после почетка рата генерални директор ме је позвао и рекао: „Иди у Министарство информисања и питај их ко ће да обавештава јавност када почну да гађају наше објекте, кад почну редукције.“ Одмах сам позвао Раду Вишић, која је била заменик министра информисања. Знао сам је из Политике, где сам некада био новинар, када је Рада била новинар у ТВ Политици. Већ после сат-два седео сам у министарству. Испред мене Александар Вучић, министар, а поред њега Рада. С њим се до тада никада нисам срео. Очекивао сам да ће Рада схватити шта нас чека и да ћу из министарства изаћи с мањим теретом на леђима.

Кад сам сео, одмах започех: „Послао ме генерални директор да вас питам како да комуницирамо ако почне бомбардовање наших постројења, коме да шаљемо информације шта се десило, какве су последице. Да ли да шаљемо вама у Министарство информисања, па да ви обавештавате јавност, или да шаљемо у Министарство енергетике?“

Нисам дуго чекао одговор, јер је већ био припремљен, само то још нисам знао. Када сам тражио састанак, Ради сам рекао зашто треба да се видимо, да се спреме и размисле како ћемо да радимо. За тих сат-два колико сам чекао пријем, брзо су размислили и донели одлуку. За мене неочекивану.

„Момо, ти то знаш боље од нас, то шта је погођено, какве су последице, шта радите да све то поправите. Ми у то нећемо да се мешамо, ви саопштавајте шта процените да је потребно да кажете“, одговорила ми је Рада. Министар је све време седео преко пута мене, са рукама прекрштеним на столу. Климањем главе је потврђивао Радине речи. Ни реч није рекао.

„Да ли да шаљемо онда Министарству енергетике“, упитах, иако сам знао одговор. „Питајте министра Ћосића, можда ће они то да раде“, рече ми Рада. „У реду, пренећу генералном директору став вашег министарства, а питаћемо и министра Ћосића“, устадох, руковах се и одох. Све је трајало неколико минута. Није било потребе да се било шта појашњава, све је било јасно. Када почне бомбардовање ЕПС-а, што сви очекујемо, Министарство информисања се неће оглашавати.

Пешке сам се вратио из зграде Владе у Немањиној до зграде ЕПС-а у Балканској. У глави ми је био хаос. Некако сам стигао до ЕПС-а, одмах отишао код генералног директора, сачекао неколико минута да буде слободан и ушао код њега.

„Био сам код министра Вучића. Рекли су нам да они неће обавештавати јавност. Није било разговора, само су ми то рекли. На питање да ли ће то да ради Министарство енергетике, рекли су да питамо министра Ћосића“, обавестих првог човека ЕПС-а.

„Значи, сами смо. Ћоле то неће да ради, нема он никога тамо. Ипак, питаћемо га, али...“

„Онда смо сами“, потврдих.

„Одмах мора да се уради обавезујуће упутство о информисању у ратном стању. Ти напиши како видиш то, а правници ће да упакују све како треба, да ја то потпишем. То ће да се пошаље кроз цео систем, у све делове ЕПС-а. Уводимо цензуру и централизацију, то ти је налог, па ти види како да то разрадиш, да све функционише, да све буде под нашом контролом, да не буде излетања и лупетања.“

„Имамо ли неки папир како се то ради у рату“, опет поставих питање иако сам знао одговор.

„Ништа немамо, ко је мислио да ће бити рата.“

Одлазећи пешке из кабинета до своје канцеларије у Балканској, питао сам се зашто то упутство већ немамо спремно, као да нисмо знали да ће ударити. Па шест месеци чекамо да се то деси. Сада, када је почео рат, мора одмах. Могли смо бар да направимо спискове људи који ће да раде. Ни то није урађено. По повратку у канцеларију најпре сам сео да правим списак оних који ће сваког дана да долазе на посао, иако нисам имао представу шта ће да раде и како ћемо да организујемо посао. Кога да оставим, питао сам се. Одлучио сам да радну обавезу треба да добију, пре свега, мушкарци, и то не сви, само они који нису превише стари и нису болесни, а све жене треба да остану код куће. Списак сам касно по подне послао кадровској служби и обавестио запослене ко ће од сутра, 26. марта, да долази на посао. „Решења о радној обавези добићете за дан-два, а до тада ћемо смислити ко ће шта да ради док ово траје“, рекох им на крају радног дана.

Вече сам провео у стану, за лаптопом, размишљајући о свему ономе што ме чека. Никада ништа нисам читао на ту тему, да видим бар неке смернице, нечија искуства, нити је то ико, колико сам тада знао, писао, нарочито не о комуникацијама једне електроенергетске компаније док по њој падају бомбе. Тада сам схватио колико сам сâм. Знали смо да ће ударити по нама, само нико није знао када и где. Кад се то деси, морао сам у најкраћем року да обавестим домаћу и светску јавност о томе. Зашто ја? Па, био сам директор за односе с јавношћу, саопштења сам увек ја писао, када добијем све потребне информације. Зато сам, хтео не хтео, све морао да држим под контролом, јер ако тако не буде, „страдаћу“. Имајући ту слику пред очима, писао сам предлог текста уредбе која ће ми омогућити да, кад сам већ сâм, када већ одговарам за то шта ће из ЕПС-а излазити у јавност, када сам и у миру увек дежурни кривац за сваки лош текст о ЕПС-у, онда и у рату морам да будем још строжи контролор. Свесно сам преузео све то на себе. Тада нисам знао шта то чиним и колики је то терет, али сам био свестан да ће неко морати да доноси одлуке, да „сече“. У рату неко мора да командује.

Уредба је морала да стави ван снаге сва важећа мирнодопска акта о информисању у целом систему ЕПС-а са 24 јавна предузећа, која су била државе за себе, посебни правни субјекти. Нико у тим предузећима, ко информише јавност, мени, као директору за односе с јавношћу Електропривреде Србије, није одговарао за било шта, могао је да пласира шта је хтео, само ако му то одобри директор његовог предузећа. Нити сам могао да било коме шта налажем, нити су они имали обавезу да мене слушају. Шта би било у рату да смо оставили такву накарадну хијерархију? Био би хаос! Зато је морала да се уведе централизација рада и руковођења, цензура и да се пређе на ратну шему рада.

Видео сам пред собом како све то треба да се постави. Било је потребно да кроз цео систем, широм Србије, имамо мрежу сарадника који ће нама у Београду достављати све информације, фотографије и видео записе о свему што се догађа на објектима ЕПС-а и који ће радити како им кажем, само да се не би десили неки самостални медијски излети. Ниједна информација из ЕПС-а није смела да изађе, о било чему, да је ја, као најодговорнији, не одобрим, што је значило, пре свега, да одмах престане штампање свих интерних листова у систему који су били важан извор информација за медије. Новинари, пре свега локалних медија, често су преписивали вести из тих листова и слали их у београдске медије, са којима су сарађивали. Зато је тај извор информација требало да се привремено угаси, као и централни лист ЕПС-а.

У Центру за односе с јавношћу у Београду предвидео сам да ради само нас шесторица, од укупно 16, колико нас је било. У сваком јавном предузећу у ЕПС-у, треба да имамо бар једног запосленог који ће бити део тог ЕПС-овог ратног комуникационог тела. Уз нас шесторицу, и још 23 широм Србије, имали смо тим од 30 људи. Ја сам одговарао генералном директору а ових 29, само мени. У Уредби је све јасно писало ко коме даје налоге, ко коме одговара, ко шта одобрава, ко с ким сме или не сме да комуницира... Кад сам сутрадан рано ујутру кренуо на посао, имао сам написан предлог уредбе. То је требало да пошаљем директорки Дирекције за правне послове, Сојки Ђорђевић, жени генерала полиције Властимира Ђорђевића. Тада нисам слутио колико ће постати познат после завршетка НАТО агресије. Негде око 10 сати, уредбу још нисам послао, позива ме генерални директор: „Ћоле ће доћи до мене, наврати да се договоримо око обавештавања јавности, пре него што потпишем уредбу.“

Код њега затичем министра енергетике Живорада Ћосића. Испричам му како је било код министра Вучића и завршим са питањем: „Да ли ће ваше министарство да саопштава кад буде било шта да се саопштава, кад већ неће Министарство информисања? Ми вам пошаљемо све податке а ви саопштавате.“

„Момо, ви то знате боље од нас, нема тамо ко то да пише и да шаље, само ви саопштавајте шта треба“, рече министар Ћосић, од миља Ћоле.

Само сам погледао Бабића и заћутао. Није му било право што ће одговорност бити само на нама, али није хтео да се замера ни њему ни осталим партијским друговима из СПС-а.

„Ето, дилема више немамо ко ће и шта да ради. Спреми уредбу за потпис,“ рече Бабић.

„Спремна је, слутио сам да ће бити овако, одмах шаљем Сојки“, рекох. Чим сам изашао из канцеларије, отишао сам до Сојке и послао јој уредбу да чита и сређује. „Ако је нешто нејасно, зови, ја тако видим токове информација, само тако све може да буде под контролом, да се неко не излеће са својом причом“, рекох јој и упутих се у канцеларију.

Није било неких великих несугласица са правницима, па је истог дана послата генералном директору на потпис. Од 27. марта, трећег дана рата, када је ступила на снагу Уредба о информисању у ратним условима, званично се прешло на ратне комуникације ЕПС-а.