Момине приче

Данас је 5. јун. Родољуб Герић је 2010. године умро на данашњи дан. Родољуб Герић, за пријатеље Гера и Роле  У тешким годинама, када није било лако бити уредник Економске рубрике у листу Политика, он је био. У тим (не)временима, кад није било лако да се створи име у новинарству и да се сачува образ, био сам новинар у тој Политици. Уз мене је био мој уредник Родољуб Герић. То је била последња деценија 20. века. Деценија искушења, ратова, хиперинфлације, санкција, рестрикција струје, несташице бензина, уништавања српске привреде. Тада нисмо знали да ће бити још горе деструкције и распродаје. Дођем у редакцију у 10 сати, узмем кафу и Политику, горе већ седи Гера. Око 11 креће на колегијум. Цебо, шта имаш данас? Да пријавим доле. Ја кажем шта ћу да пишем или, ако немам, кажем – имаћеш нешто, још не знам шта. Али, биће нешто, не брини. Било је тешких тема, да не кажем опасних, а ја сам хтео да пишем. Онда седнем са Гером и попричам. Прођемо кроз тему. Разменимо мисли. Да видимо ка...

Био је то 15. април 1990. године. Недеља, леп, сунчан дан. На писту београдског аеродрома, право из Кракова, слетео је приватни авион Акиа Морите, оснивача и „идеолога“ рађања и раста Сонија. Изашао је из авиона у пратњи супруге. Одмах поред степеница, низ које су из авиона сишли на писту, дочекали су их представници Југославија комерца, др Зоран Обрадовић, генерални директор и Топлица Спасојевић, директор заступања Сонија у тој фирми. Госпођа Морита је добила букет цвећа. Све то је помно пратила екипа листа Политика, која је имала ексклузивно право, добијено од Југославија комерца, да забележи тај тренутак. У екипи Политике били су новинари Станко М. Стојиљковић, који је у Политици писао о науци и научним достигнућима и моја маленкост, новинар са Економске рубрике, док је фотоапаратом све бележио Срђан Илић.  Морита није тада дошао у посету Југославији, већ дан раније, у суботу,14. априла, када је посетио ЕИ Ниш, а потом је по подне отпутовао у Краков, да би се сутрадан, 15. април...

На проблеме сам увек гледао као на прилику за учење, за стицање нових знања и вештина. А таквих прилика сам, брзо сам схватио, имао у ЕПС-у. И то на претек. Испоставиће се да су проблеми који су ме мучили и о којима пишем били и више од прилике. Чак и привилегија да будем непосредни сведок низа важних догађаја. Односи с јавношћу, као пословна функција, нису постојали у ЕПС-у до 1997. године. До тада је позивање новинара и организовање конференција за штампу било посао редакције листа, која је имала неколико људи. Кад је формиран Центар за односе с јавношћу, позван сам да будем директор тог центра. Практично смо преузели редакцију листа, кој a   je   позивање новинара на конференције за медије, радил a   само по потреби. Издавање листа једном месечно је било приоритет. Уз то, било је потребно да се граде и односи са свим јавностима, не само са медијима. Они су, ипак, и даље остали најважнија јавност, али је ЕПС открио да има и других јавности са којима мора да комуницира. ...