Кад неприлика постане прилика

На проблеме сам увек гледао као на прилику за учење, за стицање нових знања и вештина. А таквих прилика сам, брзо сам схватио, имао у ЕПС-у. И то на претек. Испоставиће се да су проблеми који су ме мучили и о којима пишем били и више од прилике. Чак и привилегија да будем непосредни сведок низа важних догађаја.

Односи с јавношћу, као пословна функција, нису постојали у ЕПС-у до 1997. године. До тада је позивање новинара и организовање конференција за штампу било посао редакције листа, која је имала неколико људи. Кад је формиран Центар за односе с јавношћу, позван сам да будем директор тог центра. Практично смо преузели редакцију листа, којa je позивање новинара на конференције за медије, радилa само по потреби. Издавање листа једном месечно је било приоритет.

Уз то, било је потребно да се граде и односи са свим јавностима, не само са медијима. Они су, ипак, и даље остали најважнија јавност, али је ЕПС открио да има и других јавности са којима мора да комуницира. На пример, купци, локалне средине.

На срећу или нажалост, зависи како ко гледа на то, наметнут нам је, силом прилика, још један важан посао – протокол. Наиме, састанци врха ЕПС-а са представницима државних органа, са директорима домаћих и страних компанија, организовање значајних догађаја и прослава, којима присуствују VIP личности, било је, онако, да кажем, спонтано.

ЕПС тада није имао ни службу протокола ни особу која je била обучена и задужена за тај важан посао. Није постојао ни документ из кога би неко, кога директор одабере, савладао та знања. Тражени су кадрови на тржишту, али их није било лако наћи. И то мало колико их је било, већ су били запослени у државним органима.

Зато je Центар за односе с јавношћу мораo да, уз све остале послове, преузме и функционисање протокола. У почетку сам био мало изненађен, али како су обавезе пристизале, није било времена за чуђење, већ је морало да се ради. Како смо ми све то преузели, то је значило да сам, као директор за односе с јавношћу, морао да будем укључен у организацију многих састанака, сусрета, свечаности и посета ЕПС-у у којима су учествовали највиши државни функционери, домаћи и страни, као и културни и спортски посленици. Уз протокол, радили смо и оно што нам је основни посао - медијска подршка таквим сусретима. А протокол смо радили и  – учили. Па то нико од нас никада није радио, само смо имали прилику да гледамо како то други раде. Зато истичем – морали смо да читамо, трагамо за искуствима других. Чак смо и од неких фирми тражили да нам дају своје протоколе, да их прилагодимо нама. Нису нам давали, из мени незнаних разлога. Да смо ми имали то и да нам је неко тражио, протокол не би био строга пословна тајна.  

Ујесен 1997, неколико месеци по мом доласку у ЕПС из Политике, ТЕ „Никола Тесла“ посетио је Мирко Марјановић, председник Владе, са којим сам се знао одраније. Наиме, у Политици сам писао о енергетици а „Прогрес“, чији је он био директор, ушао је и у ту област увозећи гас из Русије. Лично смо се знали и, иако му се није свиђало моје писање о томе како отима увоз гаса од Нафтагаса Нови Сад, поштовао ме је. Ти ниси критизер, ти критикујеш и дајеш решења, да се проблем реши, то ми се свиђа, рекао ми је једном. Главни посао приликом његове посете електрани радио је протокол Владе, али у објекту ЕПС-а сам ја морао да бринем да не буде неких грешака. Ту сам „шефовао“ не само људима из Центра где сам директор, већ и домаћинима, људима из електране, јер, наравно, ни они нису имали протокол. Организовао сам ту посету, али и ону ујесен 1999. године, када је Мирко Марјановић, који је и даље био премијер, поново посетио електрану и разводно постројење „Младост“, које је обновљено после бомбардовања. Практично, радио сам све што сам радио и 1997, само сада две године искуснији.

Мирко Марјановић, премијер Србије у посети ТЕ "Никола Тесла" А, октобар 1999.

Када је Слободан Милошевић, председник Србије дошао у ЕПС, на ХЕ „Ђердап“ 2, у Кусјаку, 12. септембра 2000. уочи последњег митинга СПС-а пред септембарске изборе, нисам имао превише посла. Све је било под контролом његовог протокола и, наравно, обезбеђења. Мој задатак је био само да бринем о пробраним медијима у електрани, који су пратили  свечано пуштање обновљеног агрегата. Медије нисам бирао ја, већ његова прес служба. Имао сам и задатак да на видиковцу електране, где се окупио цео политички и војни врх, који се стискао да буде што ближе Милошевићу, пратим  Драгана Костића, генералног директора ЕПС-а, и да му, ако искрсне неки проблем, помогнем да све прође по протоколу. Припремио сам и пригодан поклон за Милошевића, из продукције Центра за односе с јавношћу, који му је уручио Костић. При изласку, Милошевић се поздравио са мном, па смо чак и разменили неколико реченица. И та посета је, што се тиче мојих обавеза, прошла без проблема.

Слободан Милошевић на видиковцу ХЕ "Ђердап 2", 12.9.2000. године 

ТЕ „Никола Тесла“ А  у Обреновцу посетио је и Зоран Ђинђић, председник Владе Србије, у пролеће 2001. године. С њим у друштву Горан Новаковић, министар енергетике и Владан Батић, министар правде. Једина Батићева веза са ЕПС-ом и електраном је била што је из Обреновца.

Горан Новаковић, министар енергетике, Зоран Ђинђић, премијер, ја и Владан Батић, министар правде, ТЕ "Никола Тесла" А, пролеће 2001. године

У таквим случајевима, када су у ЕПС-ова јавна предузећа широм Србије долазиле важне личности, целу организацију је морао да преузиме ЈП ЕПС, односно дирекција, јер у тамошњим јавним предузећима није било кадровских капацитета ни за медијско ни за протоколарно покривање догађаја. Тако сам ја, и кад је Ђинђић био у електрани, пратио да, кад су протокол и медији у питању, све буде како је планирано. Бринуо сам и око таквих детаља као што је постављање заставица на столовима, стављање плочица са именима гостију. То су радили други, али ако буде грешке, одговорност је моја. Стога, морао сам да све проверим, пре него што гости уђу у салу и седну за сто. И да, наравно, имали смо обавезу да сви новинари добију потребне информације о ЕПС-у и електрани и задовољни оду из објекта ЕПС-а.

Горан Новаковић, министар енергетике, ја, Зоран Ђинђић, премијер и Љубомир Герић, генерални директор ЈП ЕПС 

Ако се ишло на више локација, ЕПС је морао да обезбеђује превоз, да брине да ли су сви новинари ушли у аутобус, да ли су стигли где треба. Бринули смо и о обележавању ЕПС-ових објеката у унутрашњости Србије. Тако смо, не једном, морали да из Београда носимо заставе и заставице ЕПС-а, јер их у ЕПС-овим јавним предузећима није било. Они су имали само заставе са својим знаком. А то са заставама нас је натерало и да научимо која застава иде на које место на јарболима. Ни то нисмо знали до тада.

Такав случај смо имали једне године на ХЕ „Ђердап“ 2, када је било неко свечано отварање. Из Београда је морала да се доноси и застава ЕПС-а и застава Србије. Тада сам морао да им показујем где иде која застава а они су заставе подизали на три јарбола. На централни, средњи јарбол, треба да се подигне државна застава, са њене десне стране ЕПС-ова а са леве стране застава „Ђердапа“. То ни ја нисам никада учио, али када сам ушао у протокол, почело је учење.

Таквих проблема нисмо имали на „Ђердапу“ 1 када су 17. маја 2002. године, поводом 30 година рада, ову ХЕ посетили Војислав Коштуница, председник СРЈ и Јон Илијеску, председник Румуније. Иако је прошло пет година откако је формиран Центар за односе с јавношћу, протокола се нисмо ослободили. Директори су се мењали као на траци, четири за пет година, па нису имали времена да се баве тим, за њих неважним пословима, као што је формирање службе протокола. Видели су да све функционише, па нису видели проблем. Тако смо и тада, са два председника државе, бринули да протокол на „територији“ ЕПС-а и ХЕ протекне како налажу правила протоколарне праксе.

Војислав Коштуница, председник СРЈ, у разговору са Драганом Станковићем, директором ЈП ХЕ "Ђердап" испред зграде ХЕ, упознавање са планом дешавања, моја маленкост са десне стране

Прво сам са директором „Ђердапа“, Драганом Станковићем, испред зграде хидроелектране дочекао председника Коштуницу, попричали о следу догађања и о значају електране, а потом смо отишли да дочекамо председника Илијескуа. Кад је та посета била у питању, комуницирао сам са државним протоколом и прецизирао шта ми из ЕПС-а радимо у самој електрани и у шта се не петљамо. Све ван електране није био наш посао. Да не буде грешке.

Јон Илијеску, председник Румуније, на ХЕ "Ђердап" 1, 17.5.2002. године, ја, са десне стране, бринем о протоколу, иако сам директор за односе с јавношћу

Као резултат наших практичних знања стечених од 1997. до 2002. године, као и теорије коју смо некако налазили, Центар за односе с јавношћу је, у октобру 2002, написао и одштампао први и вероватно једини приручник ЕПС-а за протоколарну праксу. Више стотина примерака је послато кроз систем ЕПС-а да се људи обучавају и преузму протоколарне послове. Тиме је, после пет година, Центар за односе с јавношћу препустио послове протокола другим службама. 

Први приручник за протокол у ЈП ЕПС, 2002. 

Сем послова са медијима и обезбеђивања протокола у логистичком и техничком погледу, кад затреба, Центар за односе с јавношћу је био техничка подршка за реализацију спонзорстава и донаторстава која одобре генерални директор и Управни одбор ЕПС-а. То је била прилика за низ занимљивих сусрета и лепих искустава са људима из различитих области – верске заједнице, спортски савези и појединци, култура, невладине организације, УНИЦЕФ.
Поменуо бих Партијарха Иринеја, олимпијског шампиона Ђорђа Перишића,
Милорада Чавића, пливачког шампиона,  Емира Кустурицу, Радоја Контића, када је био савезни премијер, Милутина Мрку Мркоњића, који ми је дуги низ година био искрени пријатељ, Петра Шкундрића и Радета Наумова, министре енергетике, Александра Сашу Ђорђевића, прослављеног кошаркаша и амбасадора УНИЦЕФ-а, Влада Дивца, председника ОКС, Александра Боричића, председника Одбојкашког савеза Србије, Томислава Караџића, председника ФСС, Милорада Чавића, пливача и шампиона, Веселина Весу Симоновића, колегу и уредника Блица, Бору Миљановића, угледног ПР професионалца, Бранка Радујка, тада генералног директора Телекома и низ других људи, које можда иначе никада не бих срео.

Да није било тих послова са протоколом и донацијама и спонзорствима не бих имао прилику да се сретнем са низом угледних људи а са некима од њих и да изградим искрене односе пуне међусобног поштовања.

Зато и рекох да проблем понекад представља и прилику и привилегију.

 Са Ђорђем Перишићем

Са Милорадом Чавићем

    Са патријархом Иринејом 

                    

Са Емиром Кустурицом

Са Радојем Контићем, председником СИВ-а

Са Петром Шкундрићем и Милутином Мркоњићем, министрима енергетике

Са Радетом Наумовим, министром енергетике у Бриселу

Моја маленкост, као представник ЕПС-а, Јудита Рајхенберг, директорка УНИЦЕФ-а за Србију, Зоран Лончар, министар просвете и Саша Ђорђевић, амбасадор УНИЦЕФ-а - конференција за медије, ЕПС највећи донатор пројекта "Школе без насиља"

Са Сашом Ђорђевићем, кошаркашком легендом и амбасадором УНИЦЕФ-а

На састанку са Олимпијским комитетом Србије, ЕПС је био донатор ОКС

Владимир Лучић, директор МТС-а, Веселин Симоновић, глодур Блица, ја, Бора Миљановић, агенција Represent, Бранко Радујко, генерални директор Телекома, Александар Боричић, председник ОСС и Зоран Аврамовић, маркетиншки стручњак