Кад сам срео Акиа Мориту или зашто Сони није дошао у Србију

Био је то 15. април 1990. године. Недеља, леп, сунчан дан. На писту београдског аеродрома, право из Кракова, слетео је приватни авион Акиа Морите, оснивача и „идеолога“ рађања и раста Сонија. Изашао је из авиона у пратњи супруге.

Одмах поред степеница, низ које су из авиона сишли на писту, дочекали су их представници Југославија комерца, др Зоран Обрадовић, генерални директор и Топлица Спасојевић, директор заступања Сонија у тој фирми. Госпођа Морита је добила букет цвећа.

Све то је помно пратила екипа листа Политика, која је имала ексклузивно право, добијено од Југославија комерца, да забележи тај тренутак. У екипи Политике били су новинари Станко М. Стојиљковић, који је у Политици писао о науци и научним достигнућима и моја маленкост, новинар са Економске рубрике, док је фотоапаратом све бележио Срђан Илић. 

Морита није тада дошао у посету Југославији, већ дан раније, у суботу,14. априла, када је посетио ЕИ Ниш, а потом је по подне отпутовао у Краков, да би се сутрадан, 15. априла, вратио у Београд.  

Домаћини у ЕИ, били су др Станко Радмиловић, председник Републичког извршног већа (РИВ) и пословодство ЕИ. У пратњи Морите, извештава Тихомир Нешић, дописник Политике из Ниша, били су директори Сонија за Европу Јасуа Такаура и Јасутоши Јокајама, као и директор продаје Сонија за Источну Европу Сусуму Катадан. Тешко да је било могуће да се састави јача екипа за разговоре о могућем уласку Сонија у Србију. Уз Радмиловића, са српске стране, такође јака екипа: потпредседник РИВ-а Мирослав Мишковић, републички секретар за индустрију Никола Шаиновић, представници нишке општине и директори ЕИ на челу са председником Пословодног одбора др Боривојем Митровићем.

Топлица Спасојевић и Мирослав Мишковић дочекују Акиа Мориту у ЕИ (фотографија из архиве Југославија комерца)

Очекивало се нешто велико. Бар смо ми тако нешто прижељкивали. А у ствари, ово све је било само испитивање могућности за сарадњу Сонија и ЕИ. Далеко смо били од неких конкретних разговора. Но, то тада нико није јавно говорио. Акио Морита је бираним речима говорио о компанији у коју је дошао:

- О вашој земљи, индустрији и компанији ЕИ ми знамо већ дуже време, али овом посетом следим свој став да је најбоље све видети лично и на лицу места. И ова кратка посета је била довољна да много сазнамо и надамо се да ћемо та сазнања искористити на најбољи начин. Волео бих и спреман сам да учиним што више могу да се наши односи унапреде.

Морита је објаснио да Сони мора да шири тржиште, да тражи партнере и да се нада ћемо озбиљно размотрити све могућности сарадње и наћи оно што је обострано прихватљиво.

Радмиловић је говорио о реформама које се спроводе у Србији и могућностима за страна улагања.

Дакле, било је јасно да ми нудимо ЕИ, да желимо да Сони уђе у њу, а Сонијев први човек, са изузетно важним сарадницима, одвојио је време да дође у ЕИ. Али, шта је претходило његовом доласку 1990. и како се уопште одлучио да дође у Србију?

Заслуге за његов долазак не припадају било коме из тадашње државне апаратуре. Ни из РИВ-а, илити Владе, нити из Председништва. Није било планирано да се сретне са Слободаном Милошевићем, председником Председништва, или по данашњем, председником Србије. Морита је бирао са ким ће се сусрести, а Милошевић му већ тада није уливао поверење. Они су озбиљни људи, па се распитају код кога иду у кућу. Ипак, Морита се сусрео с њим. Милошевић му је говорио о реформама и отворености Србије за страни капитал. А шта су тада друго могли да му причају?

Заслуге за долазак једног од највећих пословних људи оног времена, дакле, не припадају политичким круговима, већ једино Југославија комерцу, генералном заступнику Сонија за Југославију, др Зорану Обрадовићу, генералном директору, и пре свега, директору тог заступства, Топлици Спасојевићу.

С њим сам крајем 1989. и почетком 1990. године често разговарао и писао о продаји техничке робе у фри-шоповима, промени услова продаје у тим продавницама, када су уведени порези и најављивао њихове нове пословне потезе. У јануару 1990. најављено је да ће у фри-шопове бити уведен порез на промет, па су они унутар земље почели да се гасе. То су постајале консигнационе продавнице. Тада сам, 18.1.1990. у Политици објавио изјаву др Зорана Обрадовића:

- Ми не планирамо да затварамо наше продавнице које раде као фри-шопови, не планирамо да престанемо да увозимо робу. Нови прописи неће смањити нашу понуду, а неће ни подићи цене робе коју нудимо.

Тада сам, као ексклузиву објавио, да Југославија комерц преговара о новим испорукама из Сонија за тржиште Југославије. А народ је једва чекао да стигну Сони телевизори.

Тада, када је Морита дошао у Србију, у медијима, па ни у Политици, није било места за историјску причу о развоју послова Југославија комерца са Сонијем. А без те (пред)историје, не би Морита ни дошао у Југославију.

Зато сада да појасним. Први велики корак се десио када је Топлица Спасојевић 1986. године отишао у Јапан на централну прославу 40 година компаније Сони. Тада се упознао са Моритом и први пут су причали. Говорио му је о значају тржишта у СССР-а, где Југославија комерц ради, као и о тржишту Југославије. На оба тржишта нису могли да прођу најскупљи телевизори марке Сони. Низак животни стандард и сиромаштво су онемогућавали чак и куповину музичких линија. Морита је то забележио и после шест месеци, на састанку у Сингапуру, уследио је радни доручак Морите и Спасојевића. Тада је Спасојевићу речено да Сони отвара фабрику телевизора у Тајланду, са нижим ценама од оних по којима их је Југославија комерц до тада набављао из Швајцарске. Квалитет ће бити Сонијев, јер сваки ТВ има знак Сони. Оно што је тада договорено, убрзо је направило прави бум у Југославији. Први увоз тих телевизора био је 5.000 комада, а вредност око 7-8 милиона марака.

Даље је мање-више познато. Сони блек тринитрон телевизори су планули чим су дошли у консигнационе продавнице Југославија комерца. Сви су продати за три дана. О томе сам својевремено писао у Политици. Влада Анте Марковића уводи конвертибилни динар (седам динара за марку) и продаја до јуче луксузне робе за наше грађане, расте невиђеном брзином. Југославија комерц одобрава и продају на чекове и преко синдиката. Годишњи промет им расте до невероватних 150 милиона марака годишње. Све то је примећено у Сонију и Спасојевић позива Акиа Мориту да посети Југославију.

Пошто сам редовно на вези са Југославија комерцом, пратим шта се дешава, па у Политици 23.2.1990. године, мање од месец дана пре доласка Морите, објављујем текст да су Сони и Филипс заинтересовани за сарадњу са ЕИ Ниш. И тада ми Топлица Спасојевић даје ексклузиву:

- Преговарамо са Сонијем да створимо мешовито предузеће Сони Јуком, а вест о томе саопштиће лично први човек Сонија Акио Морита који ће у априлу посетити Југославију. Циљ заједничке фирме биће побољшање пласмана, сервиса, али се размишља и о кооперацији. Тако је једна екипа стручњака Сонија посетила ЕИ, а до априла ће бити још неколико посета. Морита ће тада посетити и ЕИ у Нишу.

А Ђокица Јовановић, заменик председника ПО ЕИ, тада ми је изјавио:

- Тачно је да преговарамо са Сонијем, да су њихови људи снимили наш технолошко-технички ниво и да ће бити још посета. То су први контакти.

Текст којим сам најавио посету Акиа Морите, 23.2.1990.

Дакле, пре посете Морите у априлу 1990, не мало људи, више месеци је посећивало ЕИ. Сазнајем да су посећивали не само ЕИ већ и низ других фабрика, да су ишли по робним кућама да би видели ниво финалне обраде разних производа. Озбиљно су истраживали тржиште и привреду, не само ЕИ. А сигурно су, кришом, посматрали и радне навике запослених у ЕИ.

А зашто не рећи и да је Политика имала, бар мале заслуге, да се у Сонију чују лепе речи о нашој земљи. Наиме, Акио Морита је 1987. године објавио своју аутобиографију „Made in Japan“, која представља и причу о рађању Сонија. Само годину дана касније, 1988. године, Политика објављује ту књигу кроз фељтон. Сигурно је да је све то било примећено у Сонију и зато није никакво чудо, што Милан Мишић дописник Политике из Токија, улази у кабинет Акиа Морите и прави интервју с њим. Никада ниједан медиј из оне СФРЈ није дошао до Морите. На првој страни Политике, на дан његовог доласка у ЕИ Ниш, 14. априла 1990. објављен је тај интервју.

Насловна страна Политике, 14.4.1990, интервју са Акиом Моритом (Милан Мишић, Токио)

Насловна страна Политике, 14.4.1990, мој текст испод интервјуа са Моритом

Ипак, чини се да је посета Морите била одлучујућа да се ништа не догоди. Наравно да се мора узети у обзир и рат који је уследио на просторима СФРЈ и који је уништио све такве планове о сарадњи са инопартнерима. Ипак, учесници те посете у ЕИ, сећају се да је, док је Морита улазио колима у круг фабрике, баш у време паузе и ручка, у кругу било више хиљада људи, од укупно 23.000 колико их је радило. На питање Морите, шта толико људи ради ван погона, речено му је да су дошли да га дочекају. Није могао да схвати да толико хиљада људи не ради за време радног времена. Али, производња не сме да стане, завапио је Морита.

Не знамо да ли је то био детаљ који је је поколебао Мориту, или низ других детаља које су његови људи уочили, тек од посла са Сонијем није било ништа. Никада нико званично није говорио о неуспеху те приче. Нека буде да је рат све спречио, а не низак технолошки ниво ЕИ. Сони је касније у Европи, у Салцбургу и у близини Париза, отворио две фабрике компакт дискова. А план је био, а о њему се није званично разговарало, да то дође у Србију.

Ништа нам нису помогли сусрети Морите и  Милошевића, Анте Марковића, који је нудио да Хрватска нађе партнера Сонију, нити велика конференција за новинаре у Центру Сава, где је представио књигу, где му је Политика уручила поклон, нити отварање савремене продавнице Сонија у Кнез Михаиловој, нити обећање да ће у слободној царинској зони у Луци Београд бити места за Сони.

Акио Морита у Кнез Михаиловој, ја у позадини с леве стране, пратим дешавања

Морита је само слушао обећања и приче о реформама. Био је веома уздржан када је говорио о могућностима било какве сарадње са ЕИ Ниш.

На крају посете, пошто је био обавештен колико је простора Политика посветила његовој посети, тражио је да се сви текстови преведу на енглески и пошаљу у Јапан. То ми је речено у Југославија комерцу и то сам тада објавио.

Акио Морита је умро 1999. године. Тада је и НАТО напао Југославију.