Сећање на Геру

Данас је 5. јун. Родољуб Герић је 2010. године умро на данашњи дан.

Родољуб Герић, за пријатеље Гера и Роле 

У тешким годинама, када није било лако бити уредник Економске рубрике у листу Политика, он је био. У тим (не)временима, кад није било лако да се створи име у новинарству и да се сачува образ, био сам новинар у тој Политици. Уз мене је био мој уредник Родољуб Герић. То је била последња деценија 20. века. Деценија искушења, ратова, хиперинфлације, санкција, рестрикција струје, несташице бензина, уништавања српске привреде. Тада нисмо знали да ће бити још горе деструкције и распродаје.

Дођем у редакцију у 10 сати, узмем кафу и Политику, горе већ седи Гера. Око 11 креће на колегијум.

Цебо, шта имаш данас? Да пријавим доле.

Ја кажем шта ћу да пишем или, ако немам, кажем – имаћеш нешто, још не знам шта. Али, биће нешто, не брини.

Било је тешких тема, да не кажем опасних, а ја сам хтео да пишем. Онда седнем са Гером и попричам. Прођемо кроз тему. Разменимо мисли. Да видимо како ћемо да је обрадимо, да не одустанемо, да је буде, да може да прође. Било је и „немој сада“, „да сачекамо“, али никада – „то не долази у обзир“, „не може“.

У Политику сам дошао 1986. године. После неколико месеци сам писао за економску рубрику. Гера је из Привредног прегледа дошао 1987. где је стекао углед доброг новинара и познаваоца економије.

Био сам један од чуднијих новинара. Нисам ишао по кафанама, нисам се дружио са уредницима, ни на послу, ни ван посла. На послу, посао. Ван посла, нисам волео кафану. Деца била мала. И то је то. Тако и са Гером нисам био пријатељ док ми је био уредник. Поштовао сам га. Изузетно. Поштовао је и он мене. И то је, за мене, било сасвим довољно за један сјајан, потпуно отворен однос уредника и новинара у коме смо један другоме могли да кажемо шта мислимо, без хијерархије и повишеног тона. И да наставимо даље, да се не наљутимо, да схватимо зашто нешто мора тада да буде баш тако.

Јун 1997, мој уредник Гера на мом испраћају у ЕПС

Он је имао ауторитет не због уредничке функције, већ због знања које је имао и онога што је писао и потписивао. И то ауторитет не само међу новинарима већ и свима у држави који су се на било који начин дотицали економије. 

Есеје о економији и животу, умео је да напише  само он. И нико никада више. Како је само кроз њих фино ударао и шамарао, делио лекције, учио оне који воде државу, ако су хтели да науче или ако су могли да савладају то градиво, то је за дивљење. А у њима је било најмање економије. Она је била само повод. А онда Гера крене са другим сферама људског живота, осликавајући те економске проблеме. 

Био је човек ренесансе. Новинар, економиста за поштовање са завршеним Факултетом политичких наука, писац, музичар, сликар. И то се осећало у његовом писању. Па и у уређивању. Боље сам чуо њега када са осмехом тихо говори, него другога када повиси глас. Он никада пред својим новинарима није повисио тон. Није на томе градио ауторитет.

Памтим две невоље у које смо упали. Једном невољно, други пут његовом вољом.

Беше то 1994. година. Прогрес, са директором Мирком Марјановићем, жели да преузме увоз гаса од Нафтагаса, Нови Сад. Формира мешовиту фирму са Русима, Прогрес гас трејдинг. Помоћник министра који мења закон биће директор. Попричам са Гером, напишем, он прочита. Тешко. Опасна тема. Марјановић је моћан, то му је прст у око. 

Каже Гера: Слажем се да ово треба да иде, али ћемо сачекати мало.

И стави текст у неку фасциклу на којој пише Економија.

Пролазе дани, текст не излази. Знам, дугачак је, у току недеље нема места од дневних догађаја. Ваљда ће га неки дежурни, који буде правио понедељак, убацити. Обично тада има места, нема догађаја, па се користи фасцикла.

Једног понедељка долазим на посао. Узимам кафу на петом спрату, код Деска, Политику у руке и за свој сто. На првој страни Политике, у горњем левом углу слика Мирка Марјановића – Слободан Милошевић га предлаже за мандатара нове владе.

Настављам да листам, долазим до девете стране, Економија. На њој онај мој текст о отимању увоза гаса. Главни јунак, онај с прве стране. Одмах сам видео проблем. Долазим код Гере, који се спрема за колегијум.

Видео сам, каже Гера. Од свих текстова из фасцикле, убацили баш тај текст. Сада ће одмах рећи да смо то намерно урадили.

После сат времена, враћа се Гера.

- У 14 сати да будеш код Мирка Марјановића у Прогресу, у Кнез Михаиловој. Одмах је звао Струју. Боље да ти не причам шта је било на колегијуму. Рекао сам да сам ја читао твој текст и да сам га ја одобрио и да је случајно изашао данас. Да је изашао неки други дан, био би мањи проблем. Текст је написан пре две недеље, рекао сам Струји. Иди и пиши све што каже Марјановић.

Био сам код Марјановића. Причали смо два сата. Сасвим нормалан разговор, без повишених тонова. У среду, два дана после оног првог текста, изашао је разговор са првим човеком Прогреса. Није било никаквих проблема. Све се смирило. Прогрес је отео увоз гаса. Марјановић је постао премијер. А онај помоћник министра је постао директор мешовите фирме.

Али, ето, памтим, у тој ситуацији, Гера је стао иза мене.

Не сећам се које године је Небојша Човић увео самодопринос за Београд. Био је тада, ваљда, председник Извршног савета, како ли се то звало. А можда и градоначелник. Био је први човек. И Гера предложи, дакле, није било случајно, него је проценио да је то важно, да целу страну Економије посвети ценама у Београду. Шта је све поскупело због самодоприноса од, чини ми се, три одсто. Па, поскупело све, па и струја. Тако ја направим мањи текст о цени струје који је био на тој страни.

Изађе Политика, цела страна о поскупљењима у Београду. Долази Гера са колегијума.

- Не питајте шта је било. Човић је звао Струју. Сви који смо потписани на тој страни морамо у Скупштину града.

И оде нас 3-4, у колони, а на челу колоне, наш уредник. Састанак је био, бићу благ, непријатан. Повишени тонови, лупање шаком о сто, наглашавање да је то лични напад на градоначелника. Гера се бранио колико је могао. И тада је рекао да је он, као уредник, проценио да је та тема потребна. 

Преживели смо. Мислили смо да је баш тешко време и да не може бити горе.

Гера и ја, Атина 1998, стручна екскурзија ЕПС-а, српски новинари у посети грчкој електропривреди

Негде тамо 2007. чујем да је Гера напустио Политику. Стиже до мене да се закачио са тадашњом глодурком. Сада је колумнисткиња и аналитичарка. Где је Гера, питам. Кажу ми, у Гласу јавности, главни уредник. Позовем га да се видимо, јер мени треба главни уредник листа ЕПС-а.

Седосмо, попричасмо. Не питам га шта се десило између њега и шефице, да јој име не помињем. Никада га нисам питао о томе. Рече да ће ми јавити шта ће да ради, где ће. Још је сав мало збуњен, рече ми. Видим да га је заболео начин на који је напустио кућу коју је волео, у којој је провео 22 године. Није једини који је с тим укусом горчине отишао из Политике.

Сачекаћу те, рекох му. У ЕПС-у би имао добру плату, све на рачун, стаж, слободне викенде. Ја само тражим да лист изађе кад треба. Уређујеш самостално, генерални и ја ти се не мешамо у посао, можеш и да имаш своју рубрику, као некад у Политици. Пријало би и теби, а и нама који би то читали.

Јавио ми се после неколико месеци. Одлучио је да прихвати моју понуду. Тамо није могао више да издржи. Кад је средином 2008. прешао у ЕПС и постао главни уредник листа, питају ме директори, запослени – да ли је то онај Герић из Политике? Не могу да верују да је Герић из Политике дошао у ЕПС. И имао је опет своју рубрику. Као некад у Политици. Назвали смо је  „Енергична планета“. Рубрику је он осмислио, он је бирао теме. Имао је потпуну слободу да пише шта хоће и како хоће. То су били непресушни извори информација које се нису могле пронаћи ни у свим другим новинама заједно.

А ко је сем њега, у причу о економији и енергетици могао да уплете и предивно исплете филозофију, социологију, политичке науке, историју религије, уметности, цивилизације? Нико. Сва знања која је упијао из књига које је читао, просипао је као бисере у својим писањима.

Тада када сам ја њему постао директор, постали смо и пријатељи. Кућни. Тада сам упознавао другог Геру, оног ренесансног. Нажалост, убрзо се разболео. Стоички је све то подносио. Радио је колико је могао.

У мају 2010. године, кад сам га позвао на моје венчање, заказано за 5. јун, само ми је рекао:

-    Цебо, ја морам на боловање. Плашим се да нећу моћи да ти дођем на венчање. Не замери ми.

Слутио је да ми неће доћи на венчање. Знао је с којим се злом бори.

После недељу дана смо Сашка и ја отишли да га обиђемо. Одлазио је. Са нама је био и наш син Лука, који је тада имао око шест месеци. Није крио радост што је видео Луку.

Гера и ја, наше последње слике, почетак маја 2010. године

То је било наше последње виђење. Убрзо је пренет у болницу.

Осванула је субота, 5. јун 2010. године. Спремали смо се да кренемо на венчање. Зазвонио ми је телефон. Звала ме је Беба, Герина супруга.

- Извини што ти кварим данашњи дан. Роле је јутрос умро.

Занемео сам.

Негде око 14 сати, после венчања, док сам био у ресторану, зазвонио ми је телефон. Редакција Политике, један колега. Имена нису битна. Битна је суштина, битан је однос Политике према Гери.

-   Цебо, Гера је јутрос умро.

-   Знам. Јавила ми је Беба, његова супруга.

-   Е, можеш ли да напишеш In memoriam за сутра?

-   Зашто ја?

-   Па, недеља је, нема ко, радио си са њим, радио је код тебе.

-  Најдуже је радио као новинар Политике. Био би ред да се неко од новинара Политике, у име Политике, опрости од Гере. Уз то, ја никако не могу сада да пишем In memoriam. Ја сам се пре два сата венчао, у ресторану сам са кумовима. Гера ми није дошао на венчање.

-  Уф, ништа онда, снаћи ћу се. Нека пише уредник Недеље, знао је Геру.

И уредник недељне Политике је написао In memoriam. Текст је изашао у недељу, 6. јуна.

Сутрадан ме зове Беба. Она, као супруга, жели да се од Гере, приликом испраћаја на кремацију, у име породице и пријатеља, опростим ја. Знао сам га годинама, поштовали смо се, постали смо и пријатељи, позвао сам га да ради код мене, када више није могао да издржи тамо где је побегао после Политике. Када није знао где ће. Код мене је, у тој својој последњој години живота, нашао неки мир. Замолила ме је да позовем проф. др Драгана Ђуричина, да се и он, у име струке, у име људи са којима је деценијама сарађивао, опрости од Гере. Позвао сам професора. Прихватио је и заједно смо отишли на Герин испраћај. Слушао сам колико је био цењен у академској заједници. Изгледа више него у Политици.

У уторак, 8. јуна 2010. Геру смо испратили на неко боље место. Дошао је велики број новинара Политике. У име Политике, у којој је провео више од 20 година, нико се није јавио са жељом да се опрости од Гере. На испраћају нисам видео никога од чланова колегијума у коме је Гера био годинама.

Из мојих последњих речи Родољубу Герићу, 8. јуна 2010. године:

 ...Гледао сам младог уредника кога су уважавале чак и новинарске громаде чији су текстови, тамо где треба, читани углавном са стрепњом.

Дивио сам се и његовој способности да на само себи својствен начин, тихо, без страсти и сујете, са пуно стрпљења, кроти тек придошле младе лавове жељне доказивања у Политици.

И тек после разговора са Гером, многи су схватали да им школа тек почиње, али и да имају срећу што имају од кога да уче. Незнање није пролазило. Увек је ту био уредник Гера.

...У њему се стекао спој знања и искуства, с једне, и неисцрпне енергије младости, с друге стране.

Захтевао је такмичарски дух, информацију више, аналитичност и знање, као предуслов свега. и у свему је тражио оно што је – Политикино.

...Много тога смо претурили преко главе и често били на тешким искушењима. па ипак, сигурно захваљујући и њему, никад нисмо окаљали образ професије. Разговори у његовој уредничкој соби, који нису били кратки, били су заједничка потрага за садржајем који ће сачувати струку.

Страсно је писао своје есеје у сталним рубрикама „Живот с рачуном“ и „Планетарна економија“, који су ушли у историју српског новинарства, али и постали очит доказ да економске теме не морају да буду досадне. То је било само његово. Непоновљиво.

Склонио се, уморан од борбе с ветрењачама. Па ипак, својим хумором успевао је да нам унесе искру светлости у мрак професије којој је био искрено одан.

Његовим одласком нестало је специфично економско новинарство коме је он ударио темеље. Не знам ни да ли га је ико пратио. Да ли је ико био способан за то. Знам да су га сви читали. 

Готово је немогуће да се у једној особи стекну све оне врлине које су га красиле: од племенитости, до енциклопедијске ерудиције, од посвећености послу, до љубави према породици и пријатељима, од готово аскетске преданости сликарству, до страсне љубави према музици.

... Хвала му за све: за ишаране рукописе и исправке, за сате разговора којима нас је обогаћивао, за дружење, за радост и благост.

А за славу се сам побринуо.

Верујем да је на неком лепшем месту с онима који су нас оставили раније, и да чека дан када ћемо опет бити скупа. Јер, због таквих људи треба веровати у рај, тамо где тишина и спокој владају. а он је све то заслужио.

Ето, овим подсећањем на Геру, доказујем да он још траје. А на зиду у нашој соби, Гера је увек са нама. Када нам је први пут дошао у стан, донео нам је слику коју је урадио. У потпису – Роле.