Слике родног краја - 2. део

Сећам се кућа са дрвеним двокрилним прозорима ка улици, који су се ретко отварали. Између спољних и унутрашњих прозора, офарбаних још када су куће грађене и никада после тога, оронули од киша, сунца и снегова, живело би неко цвеће које подноси не претерану бригу и тај прозорски „затвор“. Обично би то биле мушкатле, које су се у том скученом простору гранале и шириле вапећи за слободом, за изласком из те стаклене самице. Завесе, као обавезан прозорски декор на унутрашњим крилима, такође су биле остављене на њима, заборавивши које су боје некада биле, само да унутрашњост станова буде сакривена од радозналих погледа пролазника. Онај ко их је ту заробио није имао намеру да њима улепшава прозор, већ да сакрије своју приватност. Заиста, кад смо ишли улицом, ако би био отворен прозор, могао си да завириш у те собе, да видиш постељину и јоргане пребачене преко брачних кревета да би се излуфтирали или људе који седе за столом док причају и испијају кафу. Главе пролазника, не наше дечје, биле су изнад прозорске даске, па је јасно зашто су многи прозори били затворени да се никада не отворе. Некима су прозори били и прозор у свет. На њима су старији људи, седе на столици у соби, сатима подбочени на прозору, испод лактова јастучићи, да их не жуља шток прозора, дежурају и прате улична дешавања. Пролазак људи или покојег аутомобила је био занимљивији од седења у соби, у којој нема ни телевизије а у тим позним годинама је било касно да се почне читање било чега. Гледање нечијих живота, бар у пролазу, постало је суштина њиховог живота.

Чубурске капије

Кад улазиш у неку од тих кућа, прво отвориш металну капију, дотрајалу и зарђалу, која шкрипом најављује да им неко долази. Било је и оних са дрвеним, ко зна колико пута префарбаним вратима, која одолевају зубу времена. Метална врата су била, као по неком неписаном правилу, бојена у црно, док су дрвена обично била зелена. Нису се закључавала ни метална ни дрвена, јер су браве давно зарђале, заједно са кључем који је бесмислено дежурао у њој. Онда улазиш у велика дворишта, оивичена другим приземним кућама, нанизаним у правоугаоник, наслањајући се једна на другу. Свака од њих је била један стан, за једну породицу, са једним улазним вратима. Испред врата кроз које се улазило у станове, одмах из дворишта, столови прекривени пластичним мушемама  са цветним дезенима и дрвене столице без наслона, са пречагама међу ногарима, на коју може да се ослони једна нога, где или укућани седе у хладовини дрвећа и разговарају,  или комшија са комшијом. Свако седи код својих врата и прича са оним тамо, гласно и јасно, преко дворишта. Све се чује. Само су гласови реметили тишину. Телефона тада није ни било. Жене у шареним, цвећем „окићеним“ хаљинама, мушкарци седе у оним белим мајицама, без рукава, које смо, не знам зашто звали „атлетске“, широким панталонама и обавезно ципелама. Нису их скидали, сем кад иду на спавање. Многи су први пут обули ципеле када су после рата дошли у Београд, па су се тешко растајали од њих. Они које су ципеле жуљале, чија нога није свикла на београдску обућу, одмах су, чим уђу у своје двориште, ускакали у пластичне браон папуче „Југопластике“, скидајући и чарапе. Ноге су морале да дишу, да изађу на слободу. Они који су наставили дружење са ципелама, и после посла су били веома елегантни, бар у доњем делу, мајице да не гледамо. Тако су, неки лакше, неки теже, својом вољом, с мање или више отпора, пристајали да их град гради, да се привикавају на њега, да се мењају и постану део новог Београда. Зашто би се томе опирали када су и дошли у њега бежећи од неке своје сиротиње. Само им је требало доста времена да постану свесни да Београд тражи да старог себе оставе тамо.

Непушача тада није било. Бар ја не памтим да неки прави мушкарац није димио. Сваки је имао пред собом кутију цигарета, обавезно без филтера, и стаклену пепељару, а у руци се димила тек упаљена цигарета. Шољица црне кафе уз чашицу ракије која никад није била празна, иако се из ње пијуцкало, биле су пратећи украс на столу. Људи причају, гласови одјекују двориштем, али неки мир који „храни“ царује тим простором. Кад се заврши радни дан, није се радило. То се, ипак, не може рећи за жене и мајке из тих дана, које су, по мени, увек биле стуб породице. Виђао сам много мајки из тих дана, које нису престајале да раде, као и очева који су уз кафу и ракију одмарали од напорних осам сати које су проводили у колективу.

У средини дворишта биле су чесме. То је тада била и заједничка „веш машина“, додуше, само за испирање веша. Преда мном слика великог поцинкованог лонца од 20-30 литара, са две ручке са стране, на шпорету у коме се кува веш, претходно потопљен дан-два. Кад се веш искува, охлади, да може да се држи у рукама, жене су односиле лонац до чесме и вадиле веш.

То је било време када се у граду није користила пракљача за „пребијање“ веша и избацивање прљавштина, није било потока на којима би то радили, па су тада жене користиле њену унапређену верзију -  даску за прање, рибачу или рибалицу. То је била дрвена плоча која је имала металну таласасту површину с једне стране, много већу него пракљача. На рибалици су га трљале, сада великим плавим пераћим сапуном, па потом превртале, гњечиле и притискале. Следило је испирање на чесми, хладном водом. Између дрвећа раширени канапи, на којима се суши веш. Моји, који су пореклом из Црне Горе, називали су то штриковима. По дворишту се играју деца, трче између веша, уз повике родитеља да случајно не оборе чист веш или погазе цвеће које је било у ограђеним баштицама испред сваког стана. А постојала је опасност и да, кад оборе веш, када се спусти тај канап, да се упетљају у њега, око врата. Тада бих чуо оно „пази да се не замакнеш за штрик“. Машине за прање веша стигле су када сам већ био тинејџер, иако тада нико није знао шта је то, нити сам ја знао шта је пубертет. Пракљаче и они велики лонци за кување веша повлачили су се полако доласком седамдесетих година.

Чубурска дворишта

У доњем делу моје улице, ка Маршала Толбухина, највише је било приземних кућа, где су према улици гледала два стана, са леве и десне стране по један и сваки са по два прозора, између њих улична капија, метална, наравно црна, кроз коју се улази у двориште. Кад се ухватиш за кваку, кренеш да улазиш, сви су одмах могли да виде кроз оне металне орнаменте, ко им то долази. У двориштима која су била бетонирана или покривена каменом, са обе стране куће-станови. Све у низу. Без дрвећа, за њих овде није било места. Сваки стан по два прозора, не више, често и само један, улазна дрвена врата, а унутра кухињица и једна или две собе. Све су то били станови 30-40 квадрата. У двориштима су, у већини њих, били заједнички тоалети. Дрвене шупе, направљене од летви, затворене „титан“ катанцима, сакривале су драгоцене залихе угља и дрва за грејање. Кад се зими заложи, а све димњак до димњака, из тих кућица се димило као из парњаче.

Слике из чубурских дворишта

Лети су и у тим двориштима господарили штрикови са вешом који се суши, подупрти неким квргавим гранама, да се штрик одигне од земље, да се веш не прља. Зими је била мука сушење веша. У тим кућицама и становима није било места ни за људе који ту живе а камоли за веш, али морало се наћи места и за њега. Чим престану киша или снег, па чак и ако је хладно, веш је излазио на двориште.

Врата од тих приземних станова су се отварала ујутру и, ако је лепо време, нису се затварала док се не оде на спавање. Свако је знао ко шта кува, јер су се мириси из кухиња ширили тим заједничким двориштем. Колико су људи тада разговарали, долазили једни код других да позајмљују шољу пиринча, шећера, соли, било чега што зафали, није ни могло да се било шта крије. Свађе код некога су постајале заједничка брига, пошто није било могуће свађање у тишини, а сваки повишени глас је одјекивао кроз двориште.

Тада није било оговарања, јер су сви све знали о свакоме с ким су делили тај животни простор. У таквим срединама је било пуно деце, па су и моји другари истрчавали из дворишта, када их са улице зовемо или кад звиждимо са капије. Улазио сам у та дворишта, углавном лети, кад су тамо седели и стари и млади, док сам у станове слабо залазио, нарочито зими. За окупљање друштва у тим станчићима није било места.

Поред моје зграде која је те 1961. године, када смо се ми уселили, била новоградња, на четири спрата, биле су све такве приземљуше, које су окупљале велики број породица. Једна таква је била и на месту наше зграде, у власништву Ратка Корде, Чеха, адвоката. Плац и кућу су му преузели, ваљда купили, и он је добио један стан на другом спрату, који је био велики као два стана која је имао сваки спрат. Ту сам, у тим приземним кућама, у првим годинама по доласку, имао неколико другара у чија сам дворишта радо залазио. У току само неколико година, сви су отишли, јер су од средине шездесетих све те куће полако нестајале једна за другом.

Симе Милошевића 33

Симе Милошевића 30

Симе Милошевића 26

Тада се водило рачуна да стара зграда на броју 27, саграђена пре рата, и наша нова на броју 29, буду исте спратности. У броју 27, на последњем спрату живела је једна дивна породица Јовановић. Отац, професор универзитета, мајка факултетски образована и два сина, Љубиша, старији и Бата, млађи. Са њима сам се дружио, ишао код њих у стан, да се играмо. Сећам се њих јер су тада толико одударали од те средине не само по школама које су завршили, већ и по васпитању, опхођењу према свима нама који смо, ипак, били из неког другог света. Са сваким су знали да попричају, фино, тихо, културно. И синови су им били такви. Завршили су и они високе школе, Љубиша је, кад смо се једном срели, радио у Институту Винча.  

Поред моје зграде, кад смо се доселили 1961, била је приземна кућа на броју 31. У њој, у том дворишту, живео је момак, висок, дуге косе, по надимку Пита. Срушена је после неколико година. Сећам се уског мрачног пролаза између зида наше зграде и те куће, кроз који смо пролазили да би ушли у двориште. Зграде 33 и 35, до те приземне куће, биле су стара градња, али такође на четири спрата, као и моја зграда. Оне су преживеле сва рушења захваљујући својој спратности. Тамо су и данас. У те две зграде су живели моји другари, истина, мало старији од мене, али играли смо фудбал заједно, дружили се. То су били Зоран и Здравко-Зале Караулић у броју 33, отац милиционер, страх и трепет не само за њих, већ и за све нас. У подруму је живео Трајко Јонтић, имао је више од 20 година, живео је сам, без оца, а мајка му је живела у Немачкој и повремено долазила. Трајко је био наш заштитник од мангупа из наше улице, где је најопаснији био онај голубар Гаца, из броја 12. У сваком делу улице, не само у крају, ту по Чубури, знало се ко је шеф, па смо ето и ми млађи морали да имамо заштиту од старијих. Прекопута моје зграде, у броју 26 живео је Предраг Стефановић, кога смо сви звали Драшко. Био је пун енергије, која је куљала из њега, толико да понекад није могао да је стави под контролу. Уз то, свестран и радознао. Чувала га је баба, која са њим није могла да изађе на крај. Сећам се да нам је једном, после свађе са бабом, рекао да је бабу гађао ножем и да је промашио, забо се нож у врата поред бабе. Често му је долазио у госте његов ујак, др Аца Обрадовић, чувени „др О“, један од најпознатијих Звездаша, али смо ми више волели када му је у госте долазила сестра, ћерка још једног чувеног звездаша, Небојше Поповића. Уз Радомира Шапера, он је ударио темеље југословенској кошарци. Није ми сметало што се звала Звездана, волели смо да је виђамо. Касније сам сазнао да је име добила по Звезди, тако је хтео отац. Драшко се касније одселио, као и ја, па сам из медија видео да је постао угледан максилофацијални хирург, да је завршио и медицински и стоматолошки факултет и да је, нажалост, прерано умро.

Две зграде од Драшка, у броју 30, живео је наш друг Раде Босиочић, додуше, и он је био мало старији од мене. Тешко ко је смео да се побије са њим, не само зато што је био јак, набијен, већ се никога није плашио а имао је и тврду главу. Његов први и последњи ударац у свим тучама био је – ударац челом у лице противника. Ту се туча завршавала. У ту стару предратну зграду улазило се кроз велику капију. С једне стране дрвена, челичним украсима окована двокрилна врата, која су се широм отварала, па се кроз ходник поплочан окер жутим коцкама, могло колима ући у двориште. Са стране су била мања врата, кроз која су улазили станари.

У двориште сам често долазио јер је у једном локалу у приземљу, у другој згради која је била у дворишту, радио обућар Душан Лемић. Његова шарена реклама, са јасно исписаним „Лемић“, била је исцртана и офарбана на десном зиду, поред двокрилних врата. Код њега смо сви носили обућу. Отац би само знао да каже „носи код Лемића“, дао би ми кесу у којој су биле ципеле за поправку, на којима је он кредом обележио шта треба да се поправи. Тако памтим и свог првог обућара, чика Лемића.

Душан Лемић, мој први обућар

Лемићев локал у Невесињској 

Мића Лемић, Душанов син

Угао Невесињске и Маршала Толбухина - обућар Лемић више не постоји

Он је на Чубури прву радњу отворио још 1935. године, па је, кад сам га ја посећивао, био у средњим годинама уз радни стаж од тридесетак година. Радња се касније преселила у један локал на углу Невесињске и Маршала Толбухина, чика Душан је отишао у пензију а посао је наставио његов син Мирослав-Мића. И код њега сам, сада мало старији, носио ципеле на поправку. Одолевали су на том месту до пролећа 2024. године. Мића је отишао у пензију, у својој 76. години, две ћерке су кренуле својим путем а све зграде на том ћошку су порушене, јер се гради нова луксузна врачарска зграда, потирући све пред собом. У дворишту иза Лемићеве радње, некада смо носили покварене федере из мадраца, које нам је, после обнављања, тапетар враћао у кауче, на којима смо мењали све сем дрвеног оквира. Ти мајстори за федере су били „Шларафија“, данас угледна фирма за производњу душека, баш са федерима или како се званично зову „душеци са жичаним језгром“. Посао им иде, па им рушење старе радње у дворишту куће у коју се улазило из Маршала Толбухина, није тешко пало.     

Симе Милошевића 35

Овакав је био Бранин солекс

У броју 35, до Караулића, прекопута Босиочића, живели су браћа Црвенић, Аца и Мића а са њима у згради и мало старији од нас Брана. Запамтили смо га јер је он имао први „солекс“ мотоцикл у нашем крају. Изнад предњег точка, одмах испод волана, налазио се мотор, који је толико био бучан да је могао да се чује и кад се возиш суседном улицом. На волану су само ручице са сајлом за гас и за кочницу, педале, да се мотоцикл покрене, место где се држе ноге док јуриш 20-ак километара на сат. Солекс је био атракција за све нас. Брана нам је давао да га возимо мало по улици, онима старијима круг око Банијске, који је трајао 5-6 минута. Сећам се да је једном мој друг Блажа, из броја 37, отишао не око Банијске, већ продужио и даље, не ни до Мутапове, већ око Невесињске, повукла га жеља, па је, кад се вратио после 15-ак минута добио два шамара од Бране. Први, што није поштовао договор, а други, што је лагао, тврдио је да није ишао толико далеко. То смо радили и ми, јер је жеља да га возимо била јача од страха од шамара. Нас млађе није шамарао, само смо добијали забрану да се возимо, што је била већа казна него да нам је звекнуо шамар.

У приземној згради са великим двориштем, у број 37, одмах до Бранине, доселили су се 1964. Слободан – Бобан Мемедовић и његов старији брат Бранко-Бане. Са њима у дворишту живео је поменути возач солекса Блажић Микица – Блажа. Мемедовићи су били новајлије, па смо, чим су дошли, морали да им покажемо ко је ту староседелац. Ја, клинац од осам година, са „екипицом“, закачим се с њима. Касније смо били добри другари. У броју 39, сећам се, иако је то било пре више од 60 година, живела је девојка, можда десетак година старија од мене, која се звала Мира а имала је надимак Метла. Звали смо је Мира Метла. Била је плавуша, имала је неку чудну фризуру са шишкама, као што и метла има шишке, па је тако добила и тај надимак. Те две зграде 37-39 су срушене, као и она на броју 31, и на њиховом месту су изграђене зграде Поште, које су својим двориштима повезане са двориштем већ постојеће поште која је тада била, а тамо је и сада, код станице аутобуса 26, код Каленић пијаце, на самом крају Његошеве улице, где се она улива у Максима Горког. Те нове поштине зграде, она поред моје зграде и оне нове, такође су биле на четири спрата, као моја и оне две старе које нису срушене на бројевима 33 и 35. Тако сам ја могао да идем по крововима од моје зграде све до зграде на броју 39. То сам и чинио, али само по крововима од 29-33. Ту бих се заустављао, јер нисам смео да идем по поштиним зградама.

Кров поред нашег, на поштиној згради, са лепо уређеним равним кровом на истом нивоу као наш, малтене смо сматрали својим, толико да смо некада ту правили „плажу“. Изнесемо велико пластично плаво или наранџасто корито, напунимо га водом, коју смо вукли из стана, па пробацивали шерпе, лонце и кофе кроз мали прозор, кроз који се излазило на кров. Мама рашири велике пешкире и после брчкања у кориту, сунчамо се. На том крову је мајка ширила и штрикове, па је на њима сушила веш.

Једини солитер који је тада мало кварио тај четвороспратни низ, од броја 27 до 39, био је онај на броју 41, на углу наше улице и Максима Горког. Имао је можда и десетак спратова. На првом спрату је живела породица Новачић, са два сина, старијим Мићом и млађим Батом, дечацима са којима смо сате проводили на улици. Старији је био тамнопут, нижи и набијен, јак к'о земља, слика и прилика оца Мате, који је био мајстор за све и свашта, па је било сасвим нормално да буде настојник у тој згради. После неколико година, Мате је погинуо на пешачком прелазу испред зграде, кад је прелазио Максима Горког.

У згради је живео Бранко Плеша, познати глумац, као и његов син Горан Плеша, а најбољи Бранков пријатељ и комшија био је Милосав - Буца Мирковић, већ тада познати књижевник а касније и управник Југословенског драмског позоришта. У мом крају је, иначе, живело много познатих људи, па Плеша није био једини. У броју 33 живео је Арсеније Арса Милошевић, тв редитељ, кад пређемо улицу Максима Горког, у броју 43 био је Живојин Павловић. У крају сам сретао Ђузу Стојиљковића и супругу му Олгицу Станисављевић, који су живели у високој згради на броју 83, на углу Маршала Толбухина и моје улице. Сећам се кад сам им куцао на врата да добијем аутограм. Изашла је Олгица, дала ми фотографију, припремљену баш за такве прилике, и потписала се на полеђини, да не квари слику. У многим мојим селидбама, изгубио сам и ту и слике осталих познатих људи. Прикупљање аутограма је тада била прилика да уживо видиш све те људе које виђаш само на телевизији или си чуо за њих. Много пута је Ђуза, шетајући, са рукама на леђима, гледајући тамо негде, отишавши у ко зна коју представу и улогу, пролазио поред мене. Он је тако шетајући вежбао, учио текст, преслишавао се.

У суседној, Банијској улици, готово на углу са Маршала Толбухина, поред продавнице „Горица“ где смо се снабдевали, а прекопута баште ресторана „Влтава“, живели су Милена Дравић и Драган Николић. У  згради преко пута њих Александар Тирнанић-Тирке. Сретао сам га, низак, кривоног, увек са тамним наочарима. Тада нисам знао ко је Тирке, њега је знао тата, а ја сам знао неке друге фудбалере.

Плоча на згради у Маршала Толбухина 81

Изнад ресторана „Влтава“, у Маршала Толбухина 81, живео је, по повратку из Лондона, Милош Црњански. Нисам га сретао, јер, чини ми се, није ни излазио из стана, био је већ у дубокој старости. Код паркића тада нама познате баба Јеле, где сам се играо, код Малајничке улице, у броју 7, живео је Борислав Пекић. У солитеру на углу Мутапове и Маршала Толбухина живели су Петар Волк и супруга му Мирјана Коџић, са ћерком Мајом. Да не заборавим Чубурца Либера Марконија. И још многи други познати и драги ми људи. Сви су били тамо у пречнику од 500 метара. И сви су они били моје комшије.

Кад споменух Либера Марконија, морам да се сетим и мојих посета чубурским кафанама, не због Либера, кога сам тада сретао и слуша како говори своју поезију, већ због оца који је често после посла свраћао у њих да се одмори после напорног дана, да размени коју реченицу и чашицу са својим чубурским другарима, који су били стални инвентар тих локалних знаменитости.

Кафана Кикевац срушена 1969.

Чубурска липа

Чубурска липа срушена 2018.

Јесте било баш давно, пре 1969, када је срушена чувена кафана „Кикевац“, али сам још тада, са 10-12 година, одлазио у башту кафане и налазио оца у добро расположеном друштву. Не само мушком. За те његове боравке није била битна атмосфера у кафани, већ друштво које затекне. Где је добро друштво, ту заседне. Као дете сам знао где је „Каленић“, па потом ка нама, „Горица“, „Кикевац“, па надоле низ Максима Горког, „Соколац“, па испод „Соколца“, прекопута са десне стране, једна мала кафана којој не знам име, па онда доле ка Јужном Булевару „Стара Србија“, горе ка Крсту, у 14. децембра „Млава“, касније, уз велику „Влтаву“, и „Мала Влтава“, на почетку наше улице. У Градић Пејтон, где је касније дошла „Чубура“, није често свраћао. Знао је да заседне у „Чубурску липу“ у 14. децембра, прекопута Чубурског парка који су изградили кад су срушили „Кикевац“.

Ресторан Трандафиловић

У „Трандафиловић“ није одлазио, али сам ја знао где је „Транд“ како смо га звали, јер сам у младости сатима дреждао на једном зидићу поред кафане, код тролејбуске станице на линији 11, касније 22, гледајући млади женски свет како сређен одлази у центар града. Из тих дана сам запамтио „сок од малине“, који је отац наручивао за мене док не попије само још једну ракију. Од тада мрзим тај „сок“, прављен од сирупа малине и чесмоваче.

"Сода-вода" на углу Катанићеве и Маршала Толбухина

Зграда на месту "Сода-воде"

"Сода вода" у Мутаповој

Пре тог сока, пио сам клакере и куповао сода воду за очеве шприцере, на углу Катанићеве и Маршала Толбухина. Приземна жута кућа, велика фирма „Сода-вода“, од ње наниже, ка школи „Свети Сава“, низ малих продавница. Све срушено. „Сода-вода“ се преселила у Мутапову, али више нисам пио клакере.

Пекара Лазара Николовског коју су касније водили синови Пера и Боле

Пекара на углу Соколске

Пекаре више нема

Судбину чубурских кафана и занатских радњи доживео је и мој пекар Лазар Николовски на углу Чубурске и Орловића Павла. После смрти Лазара,пекару су држали његови синови Пера и Боле, али су и они отишли негде, а пекара је под налетом инвеститора нестала. Много сати сам провео у редовима за оне велике хлебове од два – три кила, који трају по неколико дана. Нестала је и пекара на углу Соколске и Маршала Толбухина, где сам куповао бурек. Шетам и гледам шта ће све ускоро бити порушено, колико ће Чубураца бити отерано са Чубуре, јер ће у те нове луксузне станове, у које Чубурци не могу да уђу, доћи неки други. Они ће са собом донети паре. Ништа више. Ту више нема духа једног дела Београда.  

Дечаштво и младост су увек носили не мало лудости, дрчности, одсуство страха а тада и неки осећај за правду и истину. Зато се тада међу нама правда истеривала, чак и песницама. Био сам дете, непуних десетак година, када сам гледао како београдски момци истерују правду, али и како се уводи закон јачег, тек да се зна ко је ко и ко шта сме да ради. У мом крају је живео један огроман момак, висок око 1,90 и више и тежак више од 130 килограма. Запамтио сам да смо га звали Миле Лисац, али му је право име било Мирољуб Никовић. Био је десет година старији од мене. Имао је млађег брата Нешу Налиса. Шта значи Налис, нисам имао појма. Брат Неша, сушта супротност Милету Лисцу, висок, мршав, чудног понашања, да не кажем помало ретардиран, мада тада нисмо знали за тај појам, није се одвајао од брата. Знао је да зачикава друге и да онда уз неку чудну гримасу, гласан неартикулисан смех, који је пратило гроктање, махање десном руком и у исто време подизање леве ноге, побегне, али буквално, иза леђа брата. Онај коме се Неша подсмевао, појурио би га, али је одустајао од било чега чим се Неша склони иза Милета Лисца. Живели су у приземној кући са великим двориштем на некадашњем скверу који је повезивао улице Симе Милошевића, Тополску и Војводе Драгомира. Куће одавно више нема ту, али срећом, нису изградили пословно-стамбени комплекс, већ дечји вртић. Нажалост, сквера, на коме смо играли фудбал и хокеј на ролшуама, нема, јер су све те површине претворили у баште околних кафића који су се отворили у приземљима приватних старих кућа. 

Миле Лисац први слева, а Чита први здесна

Мирослав Читаковић Чита

Миле Лисац (десно)

Миле је био неприкосновени лик у том делу Чубуре, рвач рекреативац у „Радничком“, радио као обезбеђење у првим клубовима у граду а, каже легенда, био је активан и на немачком асфалту, као и многи жестоки момци из Београда и Црне Горе. Он се никад није ни тукао, јер изаћи на мегдан с њим, није било паметно. Све је завршавао једним шамаром. У друге крајеве града се није петљао, био је задовољан својим локалним статусом. Био је добар са Крсташима, са момцима који су тренирали бокс и рвање у Радничком, где је Мирослав Читаковић – Ћита, за неке Ћира или Чита, шампион и репрезентативац у рвању, већ тада тренирао најсуровије београдске мангаше.

Иако је Миле Лисац бринуо да наш крај буде миран, а оних криминалаца касније познатих из разних читуља, заиста нисмо имали, то не значи да повремених туча није било. Кад то није могло да се избегне, он се побрине да све буде у границама фер плеја. Гледао сам те обрачуне. Један на један, лицем у лице, голим песницама, мора да се покаже ко је у праву и ко је јачи. Ми, клинци и мало старији, стојимо са стране и гледамо. Сећам се једне туче која се одвијала од једног до другог краја моје улице. Њих двојица, један је био већ поменути голубар Гаца, не превише висок, мршав, жилав и веома брз, други, чијег се имена не сећам, крупнији и спорији. Није било клинча, удараца из близине, јер то није одговарало ни једном ни другом. Гледали смо како један кидише, млатарајући рукама, док се други повлачи, па кад стигну на ћошак улице, после готово двеста метара јурњаве, почињао би противнапад, сад се враћајући на други ћошак. Како су се они кретали, тако се и гомила кретала горе-доле, гледајући и навијајући. Миле видевши да ће то потрајати, а да нико неће бити испребијан, јер док не падне крв или се неко не преда, краја нема, прекида јурњаву и доноси пресуду - нерешено. После тога, живот у крају иде даље. До следеће туче. Неких спонтаних туча, без одобрења, није смело да буде. Ту се нису рачунала наша дечја песничења.

Кад се некако снађемо за неку кинту, одлазили смо до наших биоскопа, до „Славије“, „Божидарца“ и „Авале“. Најдаљи нам је био „Славија“, 10-15 минута лаганог хода. „Славију“ нам срушише 1991. и ево већ више од тридесет година тамо је онај одвратни паркинг. Кад смо ишли у биоскоп, у комшилуку је била Митићева рупа, ограђена зеленом оградом, пропалом и накривљеном, која је сакривала водурину, баруштину и дивље шибље, док је горе ка Његошевој, на белом ситном туцаном макадаму био мањи паркинг. Сећам се да је један од филмова које сам гледао у „Славији“ био је „Специјално васпитање“, беше то 1977. године, кад се филм појавио.

Најближи нам је био Народни универзитет „Божидар Аџија“, у истоименој улици, на углу са улицом 14. децембра. Ми смо га звали „Божидарац“. Видим да је званични назив потиснут и да га сада сви зову „Божидарац“, како смо му ми тепали пре пола века. Одлазили смо и до Црвеног крста, дела града који је добио назив по крсту који је на свом имању поставио књижар и штампар Глигорије Возаревић. Прекопута Возаревог крста, на његовом имању, 1947. нова власт је подигла зграду Београдског драмског позоришта, у коју нажалост, нисам свраћао, али сам често ишао у наставак те зграде, где је био биоскоп „Авала“. 

Испред биоскопа нас је увек чекао Шастри. Он је дежурао и испред наше основне школе „Јован Миодраговић“, на углу Војводе Драгомира и Саве Ковачевића. Шастри је био наш семенкар, онај који продаје печене, слане семенке и печени кикирики. Испред њега монтажни сточић, са посудама семенки и кикирикија, гомила белих малих папира од којих је он правио фишеке својим вештим прстима и обавезна не баш мала дрвена чашица. Робу је продавао на чашицу. Кад је видиш, помислиш да ћеш добити толико семенки да нећеш моћи да их све изгрицкаш. Али, чашица је била плитко издубљена, па се нисмо могли овајдити. Обично сам му говорио „напуни фишек“, не гледајући колико тих „преварантских“ чашица мора да захвати. Знам да су теткице које чисте салу после сваке пројекције имале пуне руке посла да са пода покупе све остатке семенки које смо остављали за собом. Било је лепо када сам Шастрија после више деценија сретао на кошаркашким утакмицама испред хале „Пионир“. Зашто се звао Шастри, не знам, али је подсећао ликом на једног од премијера Индије који се тако звао. Можда му је због њега неко наденуо такво име.

У биоскопе или биоње, како смо их звали, нисмо ишли само због филмова, већ и због тога што смо се, уз филм, у оном мраку забављали просипајући гласне коментаре и форе за време филма. Кад се на разним крајевима сале окупе два-три-четири друштва, па кад почне такмичење у духовитости, које прати оно што видимо на платну, сала се ори од смеха. Ако је филм озбиљнији, па нема места за таква добацивања, завалиш се у ону дрвену столицу пресвучену црвеним или црним скајом, дигнеш колена на седиште испред себе а ако нико не седи неколико седишта испред тебе, пребациш ноге и испружиш се к'о у кревету. Додуше, у том положају је могло да се издржи десетак минута, док се не укочиш, па се вратиш у нормалан положај. 

Угао Максима Горког и 14. децембра, кућа о(п)стала

Шетњу кроз родни крај и прошлост завршавам код Чубурског парка. На углу Максима Горког и 14. децембра,  одолева стара предратна кућа, испред које је била једна од новинарница где сам куповао „Политику“ за оца, стрипове и кад сам порастао Чик, за мене. Она је некада била највиша и најугледнија, у том низу кућа. Сада је најнижа, али је и даље најлепша. Ту испред ње, у 14. децембра, некада је била тролејбуска станица на којој сам скакао на троле, када сам се кешао на њих. Сада је станица померена мало даље. Улазим у аутобус 83, јер трола 22 вози само до Славије. Време је да завршим ово сећање, да одем са Чубуре и да се само физички изместим. Сликовница путује и даље са мном.