Момине приче

У Београдском ТВ програму сам провео четири лепе године, иако сам био хонорарац. Била је привилегија и срећа да радиш са људима од имена и угледа, па чак и када си стални хонорарац, јер имаш прилику да радиш и учиш, јер сваки задатак, свако снимање, свака монтажа jе била прилика за учење. Зато хонорарни статус тада и није био трагедија, јер знаш да мораш да станеш у ред, па чекаш, можда те приме после 2-3-5-10 година.  Били смо задовољни сталним месечним хонорарима, на рачун, не на руке. Уредник деска ми је био Бане Вукашиновић. Имали смо поподневну емисију која је почињала у 18 сати. Ипак, окупљали смо се у редакцији у 7 ујутру. Седнемо пред уредника Вести, Слобу Арежину, пријавимо шта имамо од вести из свог сектора. Онда бирамо шта ће бити тзв. жива вест у студију, која се чита, не снима се на терену, а шта ће бити снимљено и емитовано у блоку вести. У 9,00 уредник који је дежуран на терену, седа у кола са екипом и креће на вишечасовно путовање кроз Београд, са једне на другу, тр...

На конкурс „Политике“ за пријем пет новинара-приправника, који је био, чини ми се, у мају 1986. године, пристигло је око 300-350 пријава. Сала у општини Стари град, где смо писали есеј, који је био први „филтер“, прва степеница на том конкурсу, била је пуна. Прошло је писање есеја, направљен је ужи избор. Нас 16-оро је наставило трку. Чак је „Политика“ објавила и вест ко је све у ужем избору. Уследили су интервјуи, још једна селекција и на крају је одабрано нас пет. Појавили су се неки проблеми, неко се жалио, па је пријем одлаган два пута. Од нас петоро, троје су већ били хонорарни сарадници „Политике“, па су ту већ радили. Миленку Пешићу, који је и данас новинар „Политике“, ево већ 38 година, и мени, понуђено је да радимо хонорарно док се та прича са конкурсом не заврши, што смо и прихватили. Није била пракса да хонорарци ноћу дежурају, да буду помоћници дежурном ноћном уреднику. Али, крајем августа, када је било изгледно да ћемо бити примљени од 1. септембра, одредили су да буде...

Тата Душан је куповао „Политику“ сваког дана када је одлазио на посао. Викендом ујутру је слао мене на оближњу новинарницу. Сине, иди купи новине, говорио би. Кад новине стигну, почињало је лагано испијање кафе и ракије. Викендом сам тако и ја могао да узмем другу половину новина и да му се придружим у читању. Радним данима сам чекао да дође са посла, да прочитам спортске вести. Тата узме прву половину а ја онај део са спортом, ТВ програмом, културом... читуљама, наравно, које тада нисам читао. Касније сам схватио да ако некоме у „Политици“ не изађе читуља, тај није ни умро. Кад тата заврши читање, разменимо половине. Тако сам ја још као дете, читао и ону озбиљну половину „Политике“. Тада сам имао између седам и 10 година. То дружење са „Политиком“ је био прст судбине који ме је потпуно окренуо ка новинарству. Не измишљам да би ова прича била лепша. Истина је само једна - ја сам тада одлучио не само да будем новинар већ сам у својој глави поставио циљ – бићу новинар „Политике“....

Сећање на крај девете деценије прошлог века. Бурно у целом свету. Назирао се пад Берлинског зида, крај  Варшавског уговора и завршетак „хладног рата". У таквом свету, Београд је те 1989. по други пут био домаћин Самита несврстаних, овога пута у Центру „Сава".   За госте су се годину дана раније ужурбано завршавали хотели.  Изградња Генексових апартмана поред хотела „Интерконтинентал” је најбрже напредовала. У суседству апартмана завршавао се и хотел који је, после преговора са америчком корпорацијом „Hyatt“, постао део ланца хотела под тим именом.  Београд је на Славији добио и хотел ЈАТ – Delux.  За годину дана отворена су три хотела највише класе. Госте је требало дочекати како ваља.  Медији су волели те теме а Инвеститори и извођачи радова су се трудили да медијима излазе у сусрет. Када су Генексови апартмани стављени под кров, кад је изливена последња плоча, на њој је Милорад Мики Савићевић, први човек „Генекса“, са својим сарадницима, одржао конфе...

Некада смо имали комшилук. Имали смо ту институцију, на коју се можеш ослонити кад ти је тешко, кад си слаб, али и са ким се можеш веселити, опустити кад си радостан. И тугу и радост прво си делио са комшијом.  Комшија је био као члан домаћинства. Врата нисмо ни закључавали. Кад улази, комшија само куцне, да знамо да неко улази.  Кад треба неки лек, а немаш га, прво код комшије. Усфали пиринач, шећер, брашно, уље...било шта, не мора се у дућан или самоуслугу. Позајмиш код комшије. Он врати кад буде у прилици. Иста мера, шоља мала или велика.  Кад се у дому праве колачи, на тањиру се комшији однесе неколико колача. Да се и комшије почасте. То је било правило, лепо васпитање и понашање. Празан тањир се није враћао. Чекало се да комшија прави колаче и да нам врати тањир. А на њему њихови колачи. За нас, да се почастимо. То је било неписано правило кућног васпитања. Кад год је било прилике, пила се заједничка кафа. Једном код нас, једном код њих. У оно време није било управни...

Јуче смо се подсећали на хлеб и маст, са алевом паприком, луком или шећером, а сада је време за праве слаткише.  Годинама ме мучи дилема које су кремпите боље, оне са Бледа или оне из Котора. Бледске пробао на Бледу. Одличне. С правом их хвале. Али, та једна ми мало. А которске нисам пробао у Котору. Јео сам их у Новом Саду, у једном ресторану, није важно ком, јер ме не плаћају да их рекламирам. Лако је то наћи на интернету. Једеш которску кремпиту, гледаш Дунав уместо мора и- уживаш. И ова је одлична. Баш. Кора хрскава, крем..ммммм...укусан. И велика је. Могло би троје да је једе. Али, ја то сам очистим. Та велика је таман за мене. И тако, пошто сам у дилеми, не могу да се одлучим за једну од њих, морам да једем обе. Кад год могу и где год могу и колико могу.  А кад нисам близу њих, као сада, погледам слике. Па се сетим.

Отхранило многе од нас. Јели у разним варијантама. Било и са слатком или љутом паприком. Било, кад је гозба, и са исецканим младим луком. Посолиш, ако маст није довољно слана. Јер, лук тражи со. А кад хоћеш слаткише, а нема их...маст пошећериш. Могла је да се маже и бела маст и она мало тамнија, она са дна,онај талог од топљења сланине. Е, на ту маст није ишао шећер. Слатко се служило само на белој масти. На овој тамној је добро пасовао сецкани лук. Млади а могао је и стари, ако нема младог. Е, сада се то у неким кафанама,   сервира као специјалитет из прошлости, на обавезном карираном столњаку и дрвеном послужавнику.  Једу га, углавном, само старији, кад удари носталгија. Жал за детињством и сиротињским данима. Ови млађи...па не би баш. Бар моји момци неће, иако ја објасним колико је то здраво. Не вреди.   Мас(т) и (х)леб ја опет пробао. Остаде празна даска за сервирање. Дрма носталгија, враћају се слике док празним чокањчиће са домаћом.