Сан дуг две деценије или како сам постао новинар
Тата Душан је куповао „Политику“ сваког дана када је одлазио на посао. Викендом ујутру је слао мене на оближњу новинарницу.
Сине, иди купи новине, говорио би.
Кад новине стигну, почињало је лагано испијање
кафе и ракије. Викендом сам тако и ја могао да узмем другу половину новина и да
му се придружим у читању. Радним данима сам чекао да дође са посла, да прочитам
спортске вести.
Тата узме прву половину а ја онај део са спортом,
ТВ програмом, културом... читуљама, наравно, које тада нисам читао. Касније сам
схватио да ако некоме у „Политици“ не изађе читуља, тај није ни умро. Кад тата
заврши читање, разменимо половине. Тако сам ја још као дете, читао и ону
озбиљну половину „Политике“.
Тада сам имао између седам и 10 година. То дружење
са „Политиком“ је био прст судбине који ме је потпуно окренуо ка новинарству.
Не измишљам да би ова прича била лепша. Истина је само једна - ја сам тада
одлучио не само да будем новинар већ сам у својој глави поставио циљ – бићу
новинар „Политике“.
На то је утицала и чињеница да сам као дечак често
одлазио у Халу спортова на Новом Београду, тада једину спортску дворану у
Београду. Гледао сам кошаркаше Партизана, све саме легенде. Хала пуна, ври као
у кошници, а тамо испод гледалаца, на пролазу ка трибинама, за једним столом,
седи Коста Стаменковић. Чувени новинар „Политике“. Гледам утакмицу, гледам
Косту. И замишљам себе како седим на тој столици и за таквим столом записујем
шта се дешава. Да, маштао сам да постанем спортски новинар „Политике“. Да истовремено
радим посао који волим и гледам клуб за који навијам.
Тих година, чини ми се да је то било 1966-67,
Крос „Политике“ је био угледна спортска манифестација. Да крос прође како
треба, бринуо је некадашњи атлетичар, тада новинар а касније уредник спортске
рубрике „Политике“ Велимир Века Илић. Отац пријави за крос моје сестру и брата,
млађу децу, близанце. После дан-два на врата нам куцају Века Илић и
фоторепортер „Политике“. Треба да мало трче по улици, да их сликају. Желе да
објаве вест, јер то су први близанци који су се икада пријавили за крос. Изађе
слика, леп текст... Ја клинац, десетак година. Века Илић новинарска величина
био у нашем стану.
Ништа се у мојој глави годинама потом није
мењало. Гимназија - друштвени смер, Факултет политичких наука - журналистика...
све полако ка новинарству. Док сам студирао, писао сам за Студент,
Омладинске новине, Младост, потом и за Независне омладинске новине (НОН)... У
НОН-у су уредници били Грујица Спасовић и Божа Андрејић. После око четврт века,
2006. седимо, дружимо се... они уредници у листу Данас, ја им домаћин као
директор за односе с јавношћу у ЕПС-у. Чудни су путеви господњи.
Ипак, као прекретницу рачунам улазак у Београдски
ТВ програм. Рад у тој редакцији ми је отворио врата и у „Политици“, а у њу ме
је довео Јова Шћекић. Мој ментор за ТВ новинарство на ФПН. Чувени Јова Шћекић.
Па, као дете сам седео поред оца и гледао Актуелне разговоре. Имао сам утисак
тада да свако ко има ТВ, гледа Јову Шћекића. Он је за мог оца био појам
новинара, ма био је за њега Бог. И сада Јова мени предаје новинарство. Ћале
није могао да верује.
Јова је нас десетак студената, у пролеће 1982.
године, одвео код Банета Вукашиновића, уредника деска у Београдском ТВ програму.
Бане нас је примио и предао Слоби Арежини, уреднику Вести. Радићете овде, они
ће видети шта од вас може да буде, рекао нам је Јова.
Радићете сваког дана, почињемо од 7 ујутру, кад
дођете пријавите шта предлажете од догађаја или вести да снимамо, ја правим
селекцију, оно што прође, снимамо... идете на терен, снимате, идете у монтажу,
монтирате... све што урадите, бодујем. Од вас десет, остаће само пет који за
месец дана буду имали највећи учинак. Имамо доста хонорараца. Ово нам је
саопштио Слоба Арежина.
Прошло је месец дана. Остао сам у Београдском ТВ
програму све до 1986. године. Стални хонорарац, то ми је био статус. Четири
тешке, лепе, незаборавне године. Велика школа новинарства. Морао си да у 30
секунди кажеш све, одговоре на оних 5W. За Банета сам некада радио и прилоге за његове емисије, па и укључења
уживо. Рад са њим, веома захтевним, био је изузетна школа. Памтим да ми није
дао слободан дан док сам добијао првог сина. Он се рађао, а ја сам био код
„Фонтане“, на улици, укључивао се у његову емисију, на минус 10. Ценио ме је
Бане. То ми је показао кад је био конкурс у „Политици“.
Негде у пролеће 1986. „Политика“ је тражила пет
новинара-приправника. Конкурисао сам. Јурио сам стални посао. Било где. Једног
дана сам дошао у редакцију на ТВ, а соба празна. Питам где су људи. Отишли на
тестирање у „Политику“. Ја сам заборавио на то. Трчао сам од Таковске до зграде
општине Стари град, где је у великој сали било окупљање будућих новинара. Њих
око 350, а примају само пет.
Зашто желите да постанете новинар „Политике“,
била је тема есеја који смо морали да напишемо. Написао, уз поруку – ви сте ме
„заразили“ новинарством, па ме спашавајте... Предам и вратим се у ТВ.
После, не памтим више колико дана, направе ужи
избор. Позову ме. У ужем избору је било 16 људи. Међу њима већи број хонорараца
„Политике“ од којих је сваки очекивао да буде примљен. Када сам полазио из
редакције Београдског ТВ програма, позове ме Бане Вукашиновић у своју собицу,
поред улаза у деск. Попричасмо. Обећа ми да ће ме препоручити свом другу, Браниславу
Банету Јовановићу који је био, чини ми се, заменик главног уредника „Политике“.
Захвалих. Нисам очекивао. Али, да није веровао у мене, не би ми ни давао да
радим код њега.
Примили су нас у сали на четвртом спрату др
Живорад Миновић, главни и одговорни уредник „Политике“ и в.д. директора
„Политике“ и цео колегијум листа. Вест о том сусрету објавила је „Политика“ 19.
јуна 1986. године. На крају вести: Одлуку о коначном избору донеће Раднички
савет листа „Политика“. Попричали су мало са нама, а онда је уследио интервју
са комисијом. Улазили смо један по један. Од чланова комисије памтим само, да
остали не замере, Ристу Бајалског и Љиљану Зоркић. Угледна новинарска имена
која сам до тада само читао, а тада сам их и први пут видео.
На крају ме упиташе:
Да ли би Ви, ако Вас не примимо, радили код нас
хонорарно?
Зависи, рекох. Имам породицу, дете... радим за
паре, од њих живим. Ако дате више од Београдског ТВ програма, дошао бих код
вас. И казах колико ме они плаћају месечно.
Прође доста времена. После сам сазнао да је било
доста борбе чији ће кандидат да прође. Раднички савет је изабрао нас пет. После
сам чуо да се некима допао мој наступ, оно „ако дате више пара, доћи ћу код
вас“. Од петоро изабраних, троје су били
хонорарни сарадници у „Политици“ (Властимир Стевановић, Јелица Стојанчић и
Славољуб Качаревић), док смо нас двојица, Миленко Пешић и ја, дошли са стране.
Миленко је још у „Политици“, ево већ 38 година. Нас четворо смо напустили
новинарство, адвокатура, приватни бизнис, ПР у ЈП...
Било је неких жалби, па се пријем одлагао. Са
нама двојицом који нисмо радили у „Политици“, договорено је да одмах почнемо да
радимо хонорарно, док се све око пријема правно-формално не заврши.
Тако сам и ја одмах у јуну 1986. године, напустио
Београдски ТВ програм, прешао у „Политику“, био хонорарни сарадник и тек 1.
октобра 1986. постао новинар-приправник. Прво каљење у Београдској хроници, код
уредника Владимира Дедића. Приправнички стаж је трајао шест месеци. Већ у
јануару 1987. у недељном броју „Политике“ објављује се квази-хумореска,
политичка подметачина, „Војко и Савле“.
Тако почиње обрачун две струје у Савезу комуниста
Србије, Милошевићеве и Стамболићеве. Предигра за Осму седницу СКС. Редакција
поцепана, зна се ко кога подржава. Креће петиција за смену Миновића који је
пустио хумореску. Миновић тврди да не зна ништа о томе. Потурају ми да потпишем
захтев за смену човека који треба да ме за два месеца прими у стални радни
однос. Одбијам да се опредељујем и било шта потписујем.
То је био знак за ове из Стамболићеве струје, да
сам за Милошевића. Нисам се изјашњавао ни да сам за Милошевића, што је био знак
његовим људима, да сам против њих.
Тешки дани. Приправник, на почетку каријере у
„Политици“, бојкотован од колега. Идем степеништем, ходницима... тешка тишина
на мојим леђима.
Издржавам. Радим. Склањам се од прљавих
политичких игара. У стални радни однос сам примљен 1. априла 1987. године.
Седим на Београдској, али често добијам задатке
да пишем привредне теме. Тако више радим за Економску рубрику, на шестом
спрату, него за Београдску, на осмом. Имао сам срећу да ми неколико година на
Економској, уредник буде Родољуб Герић. Велики уредник, велики новинар,
изузетно образован, писмен, познавалац економске проблематике, музички
образован, сликар... Човек ренесансе. Живот је режирао да своје последње дане
проведе као уредник листа ЕПС-а, да му ја будем директор и да му држим посмртно
слово на испраћају. Није био по вољи Љиљани Смајловић, главној уредници
„Политике“.
Понекад сам, касније седећи на Економској рубрици
на шестом спрату, свраћао до комшија, до Спортске рубрике. Имао сам радост и
привилегију да седнем са оним Веком Илићем кога сам први пут срео као клинац од
десетак година и са оним Костом Стаменковићем, кога сам гледао у Хали спортова,
док је извештавао са „Политику“. И то је живот режирао.
У „Политици“ сам остао до 16. јуна 1997. када сам
прешао у ЕПС, на место директора тек формираног Центра за односе с јавношћу.
После новинарства, кренуо сам у односе с јавношћу, у комуникологију.
Ако рачунам и рад у Београдском ТВ програму, то
је било 15 година „машине“ која меље, 15 година дневног новинарства. Нисам
отишао да се одморим. Уследило је 14 година нове „машине“. Рад са новинарима, неретко
од јутра до касних вечерњих сати. Укупно 29 година у „пакленој машини“. Доста
је било.
"Политика" је 19.6.1986. објавила вест да је направљен ужи избор будућих приправника
1988.- Јелица Стојанчић, Елеонора Гара, ја, Драган Бујошевић, Момир Илић, Јулијана Симић, Славица Миленковић, Бисерка Думић, Мирослав Ћосић и Душанка Зековић
Рекреација, хала "Пионир", новинари "Политике", 1996. година
Испраћај из "Политике" у ЕПС, јун 1997:Мирјана Кубуровић, Душан Тешић, Бисерка Думић, ја и Весна Вујић (фото: Анђелко Васиљевић)
Коментари
Постави коментар