Прво дежурство – земљотрес

- март 09, 2024

На конкурс „Политике“ за пријем пет новинара-приправника, који је био, чини ми се, у мају 1986. године, пристигло је око 300-350 пријава. Сала у општини Стари град, где смо писали есеј, који је био први „филтер“, прва степеница на том конкурсу, била је пуна. Прошло је писање есеја, направљен је ужи избор. Нас 16-оро је наставило трку. Чак је „Политика“ објавила и вест ко је све у ужем избору. Уследили су интервјуи, још једна селекција и на крају је одабрано нас пет.

Појавили су се неки проблеми, неко се жалио, па је пријем одлаган два пута. Од нас петоро, троје су већ били хонорарни сарадници „Политике“, па су ту већ радили. Миленку Пешићу, који је и данас новинар „Политике“, ево већ 38 година, и мени, понуђено је да радимо хонорарно док се та прича са конкурсом не заврши, што смо и прихватили.

Није била пракса да хонорарци ноћу дежурају, да буду помоћници дежурном ноћном уреднику. Али, крајем августа, када је било изгледно да ћемо бити примљени од 1. септембра, одредили су да будем у ноћној смени са Богданом Ибрајтером, кога смо сви звали Тане.

Отишао сам на своје прво дежурство и - запамтио сам га.

Следи моја белешка коју сам написао сутрадан после дежурства.

Субота на недељу 30/31.8.1986. године

19,00 – почело је моје прво дежурство као стално запосленог, у деску. Испоставиће се, да сам вероватно бесплатно дежурао, јер се мука око конкурса наставља, па нисам почео да радим ни 1. септембра 1986. године. Лекарске прегледе сам завршио. Прво дежурство ми је са Богданом Ибрајтером - Танетом. Око 23,00, пита ме да ли ћу остати до 02,00, или ћу да га напустим одмах, јер посла нема. Решио сам да останем. Отишао је у прелом за треће издање недељне „Политике“. Око 23,35 почели су телефони да звоне. Људи јављају за земљотрес. Један, други... Ништа нисам осетио. Зовем Танета. Новинари пристижу. Вујовић, Јелица Стојанчић, Влада Дедић, Тане, Бајалски Ристо, ја... Предлажем да одем до Сеизмолошког завода на Ташмајдан, јер их је немогуће добити преко телефона. Око 0,15 возач ме одбацује до Таша. Новинари се полако окупљају. Било је узбудљиво на том мом првом дежурству.

Враћам се у ту ноћ. Кад су почели телефони да звоне, није било времена за велике приче. Није било потребе ни да се било шта појашњава. Заљуљало је, ваља што пре открити где је епицентар и какве су последице. Дежурни новинар, дежурни возач...правац Ташмајдан. На задатак, на извршење, без потпитања. У најкраћем року морам Танету да јавим шта се дешава, како би знао шта ће да ради, да ли се око 04,00 мења последње издање. Тане није једини који чека, тамо у деску је окупљено десетак-петнаест новинара. Нико их није звао. Подразумевало се да се у некој ванредној ситуацији, окупљамо у редакцији.

Када је заљуљало, по вестима које су стизале на телекс, сазнали смо да епицентар земљотреса није код нас, да је негде на бугарско-румунској граници. Бугарски медији су јавили да је негде у Румунији.

Вести из Сеизмолошког завода није било могуће добити, телефон је био стално заузет. Тек када сам отишао тамо, сазнао сам да епицентар не могу да одреде, јер су они били једина дежурна станица у оној Југославији, па није било могуће да упореде податке ни са једном другом сеизмолошком станицом. Титоград и Скопље раде од 7 до 15 сати а у Загребу и Сарајеву су касно дошли до инструмената, па са својим подацима нису могли да помогну колегама на Ташмајдану.

Јавио сам Танету око 1,30 шта смо до тада знали – није код нас, у Румунији је, осетио се у Србији. Тане је могао да затвара недељну „Политику“ и своје дежурство.

Мој извештај није ушао у недељни број „Политике“, јер земљотрес није заслужио да се због њега у 04,00 руши насловна страна „Политике“ . У Србији није било разарања, мртвих, повређених... а што се тиче дешавања у Румунији, деск те вечери то није могао да покрије. Написао сам извештај под насловом „Радно време за земљотрес“. Тако је и објављен у понедељак, 1. септембра 1986. године. Уз њега, „Политика“ је објавила и више текстова о земљотресу чији је епицентар био у Румунији, у области Вранче. Тресао се и Букурешт. Било је и људских жртава.

Оно што нигде није било записано и описано до сада, је оно што сам тада носио у себи. У „Политици“ сам био тек неколико месеци. Сретао сам људе чије сам текстове читао још као дете, 15-ак година пре мог уласка у ову кућу. Сада сам седео и пио кафу са њима. Примили су ме као да сам ту годинама, као да сам раван њима. И сада дежурам са Танетом, ту сам поред Ристе Бајалског...Ту је и мој уредник са Београдске хронике Влада Дедић. Очекују од мене да донесем текст о земљотресу. Измешани срећа и понос. Баш тако. Страх? Не. Нимало. Једноставно, нема времена за страх. Баш понос и срећа. Онако, радостан сам што радим оно што волим, што сам у листу који волим...

У овој ванредној ситуацији сам имао среће, јер по повратку са терена нисам морао да трчим на први спрат „Политике“, где се руши страница, мења ноћно издање и да се суочим са, и сада ми се чини, паклом. Пролазио сам кроз то, па зато кажем. Кад си у таквој ситуацији, следи диктирање текста словослагачу из главе, без права на грешку, уз потпуно сређен ток мисли, док он у олово укуцава оно што диктираш, како би све могло да уђе у следеће издање. Тада немаш папире, оловку, нити времена да направиш концепт, па да пишеш, да исправљаш, па да ти дактилограф прекуцава. Одмах све у најкраћем року који се мери минутима. На овом дежурству, тога није било. Полако сам написао извештај, као да ништа ванредно није било, предао га и отишао кући.

Хонорарно сам радио још месец дана, а од 1. октобра 1986. постао сам новинар-приправник у „Политици“, на пробном раду од шест месеци. После тог пробног периода примљен сам у стални радни однос.