Не порађаш се ти

- март 13, 2024

У Београдском ТВ програму сам провео четири лепе године, иако сам био хонорарац. Била је привилегија и срећа да радиш са људима од имена и угледа, па чак и када си стални хонорарац, јер имаш прилику да радиш и учиш, јер сваки задатак, свако снимање, свака монтажа jе била прилика за учење.

Зато хонорарни статус тада и није био трагедија, јер знаш да мораш да станеш у ред, па чекаш, можда те приме после 2-3-5-10 година. Били смо задовољни сталним месечним хонорарима, на рачун, не на руке.

Уредник деска ми је био Бане Вукашиновић. Имали смо поподневну емисију која је почињала у 18 сати. Ипак, окупљали смо се у редакцији у 7 ујутру. Седнемо пред уредника Вести, Слобу Арежину, пријавимо шта имамо од вести из свог сектора. Онда бирамо шта ће бити тзв. жива вест у студију, која се чита, не снима се на терену, а шта ће бити снимљено и емитовано у блоку вести. У 9,00 уредник који је дежуран на терену, седа у кола са екипом и креће на вишечасовно путовање кроз Београд, са једне на другу, трећу... десету локацију. Кад је кренуо Јутарњи програм, 3. марта 1986. године, устајало се у 3,00, да би у редакцији сви били око 4-4,30, јер је емисија кретала у 7,00. Имао сам част да радим то прво јутро.

Радило се. Морало се. Тада смо смислили ово: када су питали Египћане, како су саградили пирамиде, рекоше да су имали хонорарце.

Био сам већ стари хонорарац. Четврта година у редакцији. Где год је било конкурса, покушавао сам да се запослим. Нисам био опседнут телевизијом, иако је пријало да те препознају на улици, у продавници. Био сам ожењен, дете је било на путу, била је потребна стална плата.

Тог 4.2.1986. био сам дежурни у редакцији Вести. Имао сам задатак да организујем писање живих вести и да пратим да ли екипа на терену снима све по плану и да ли се поштује утврђено време. Пробијање рока на једном снимању угрожава следеће и помера сва остала. Требало је имати хладну главу и бринути о „производњи“. Ја сам вече пре тога, 3. фебруара, одвео жену на преглед у ГАК „Народни фронт“, почели трудови. Задрже је. Кажу породиће се сутра. А ја морам на посао.

Одем у редакцију, кажем Банету да ми се жена порађа, па ако могу да не радим, да неко други уређује вести.

Па, не порађаш се ти, каже Бане. Седи ту, ради шта имаш да радиш, а ја ћу тамо назвати да све буде како треба.

Тако и би. Ја седим и радим, мислим на порођај. Бане назвао болницу и каже ми – ради и не брини. Да невоља буде већа, било је предвиђено и да радим укључење уживо у вечерњу емисију. Локација РК Београд, Фонтана, Нови Београд. Напољу минус 10, без снега.

Завршим живе вести, предам све новинару који иде у студио да их чита, седам у кола телевизије и возе ме код Фонтане. Вести из болнице нема. Нема ни мобилних да ти неко било шта јави. Усмеравам мисли на посао. Била су, мислим, три укључења. Смрзао сам се.

Заврши се емисија, укључења прођу без проблема, враћам се у редакцију. Дочекују ме Слоба Арежина и екипа.

Одмах да се јавиш Митевићу, ти ниси нормалан, како држиш руке у џеповима док се јављаш уживо. Одмах код њега, говори ми Слоба. Наместио љутит израз лица и виче.

Пресекао сам се. Имао сам неку бунду, напољу је био мраз, држао сам једну руку у џепу, док сам другом држао микрофон. И ложе они мене, ја дрхтим, не треба ми саслушавање код Митевића. И они тако све док Слоба није викнуо „Добио си сина”.

Следи цепање кошуље, честитање. Правац кафана „Дрвар”, преко пута Рударског факултета. Ја хонорарац, око мене хонорарци, Слоба једини запослен. Паре на гомилу, ко шта има. Једи, пиј, музика, неки Цигани покушавају да свирају. Убисмо се. А ујутру радимо. Опет у 7,00 састанак у редакцији, а већ је поноћ.

После кафане, ја идем до болнице у Народног фронта. Пишем неко писмо да пошаљу жени, јер нема уласка. Спавање на брзину, трежњење, одлазак на посао. Стиже Бане, честита, каже да је све било како треба. После ми жена прича да су је држали као мало воде на длану. Кад Бане зове, настаје трка. Мислили су да му је снаја. А она их није убеђивала да то није баш тако.

Слободан дан сам ипак добио кад је излазила из болнице.

Славило се и рођење деце, али и када се неко женио. Тако је и Душан Убовић, иако је био хонорарац, одлучио да се ожени. Ево нас ко на слици. Морам да кренем од уредника, здесна на лево: Слободан Арежина, Мирела Белошевић, Верица Катанић, Зорица од тада Убовић, Ивица Милосављевић, Душан Убовић, Светлана Цеца Зрилић, Драган Радовановић, Зорица, моја тадашња супруга, колегиница до Драгана чијег имена не могу да се сетим и моја маленкост.

Мислим да су на РТС-у остали само Убовић и Мирела. Цеца Зрилић је тамо радила до пензије. Наш драги уредник Слоба је радио, па су га шиканирали, па је одлазио у РТВ Војводину, па је и тамо био неподобан. Добио их је све на судским споровима, и сада ужива у пензији, ван Београда. Ми остали смо отишли другим путевима.