Бакина кафа

 

Бака је свако вече одлазила на спавање са првим сенкама мрака. Нисмо тада, почетком шездесетих, имали телевизор, око кога би се окупила породица, тако да смо и ми одлазили раније на спавање. Када је мајка радила од шест, она је прва будила зору, а када је радила по подне од два, бака је била та која је шољицом кафе будила мајку, своју снају. Новка, моја мајка је за њу била Новка, а бака је за моју мајку била – мајка. Тако су се звале.

Бака увече није одлазила у своју собу, јер је није имала. У једној соби смо били ми деца, а у другој отац и мајка, па је она спавала у кухињи, на софи, испод прозора, поред шпорета. После вечере, која је ретко када била иза осам увече, сви смо излазили из кухиње и остављали баку да се у мраку опорави од дечје граје и свега што доносе деца у тим годинама. Њених осам до десет сати сна, било јој је довољно да опорави душу и тело од претходног дана.

Имала је тада више од 80 година, а бринула је о троје деце – о мени, који сам имао мање од десет година и мом брату Зорану и сестри Зорици, који су четири године млађи од мене. Њено устајање није било као наше, споро и мрзовољно, уз протезање. Будила се и одмах устајала, припремајући се за свој јутарњи ритуал. Умила би се, обула црне чарапе, обукла своју црну котулу, па преко ње прегачу и белу кошуљу. За друге боје Црногорка са Дурмитора, која је тада већ 35 година била удовица, није знала целога живота. Преко блузе је носила црни џемпер. Потом би села, расплела своје две дугачке танке кике, и дуго се чешљала. Имала је дугу сиво-седу косу до краја леђа. Кад заврши са чешљањем, поново их је плела и те две кике, стављала на главу. Изгледале су тако полегнуте и сложене као неко гнездо. Онда би их шналама причврстила и ставила преко главе црну мараму, са ресама, која је покривала косу и спуштала се до пола леђа. Била је спремна да седне на своје место, на хоклицу поред шпорета. Али, пре тога, ваљало је да се скува турска кафа. Обично смо у једној металној кутији са поклопцем држали самлевену кафу.

Често сам, деценијама касније, слушао, кад некоме сервирам кафу, „нико је не кува као ти“. Знао сам да је кувам, како да не знам, када сам као дете гледао баку шта она ради и како она кува праву кафу. У бакарну џезву, жуту као злато, сипала би воду, приставила је на шпорет и чекала да проври. Ако је кувала само за себе, то је била мала џезва, ако је кувала и за мајку, која је тек устајала јер је радила по подне и за мог оца, џезва је била већа.

Кад би вода проврела, одасула би половину у шољицу са стране, па би у џезву додала кафе колико треба. За шољицу кафе, мера је била кашичица и по кафе, за две шољице, три кашичице... Говорила би „да се без кафе, кафа не може скувати“. Кад се кафа подигне, кад уври, додавала би у џезву ону воду из шољице, промешала, па онда, док се кафа не спусти, сипала све у шољицу. Шећер није додавала. Њега је, онај у коцкама, сервирала уз шољицу, са стране. Кад смо били сами, знало се - једна коцкица шећера је била за њу, а друга за мене. Сео бих поред ње, она би моју коцкицу умочила у кафу, па ми је то потом давала да се осладим. Она срк кафе, ја грицнем коцку шећера. Бака и ја, једно поред другог.

Пре него што седне на своју хоклицу, сипала би себи чашу ракије, то је било редовно јутарње испирање грла, потом би запалила цигару, узела ћикару кафе у једну руку, цигар у другу, док би ракијицу одложила са стране. Тек тада је могла да се опусти и препусти ономе што јој је мило души.

Када у кући није било кафе, слали су ме у оближњи гранап где смо све куповали на меру. Тада нисам знао да је то ГРАдско НАбавно Предузеће. Испред пулта су били велики џакови сирове кафе, тешки 50 килограма, широм отворени да се кафа шепури и мами погледе, а на врху метална лопатица којом је трговац захватао и сипао нам у папирне кесе онолико колико тражимо. Обично се куповало по кило, да се нађе у кући. Тада се није куповало десет дека, два'ес дека, као данас, лепо упаковано, испржено, самлевено, па бирај 100 или 200 грама. Куповало се домаћински, све на по' киле или кило.

Кесу са сировом кафом бих предавао баки. Пре него што би кесу ставила у шпајз, који смо тада имали, узела би пржун, који је висио на зиду у шпајзу, окачен на један велики ексер, сипала у њега шаку-две сирове кафе и упитала ме:

„Момо, 'оћемо ли да пржимо кафу?“

„'Оћемо бако“, радосно бих узвратио, јер сам знао да ћемо све то да радимо заједно.

Дала би ми пржун да га држим, „да не одлети“, иако је он стајао на столу и без моје помоћи. Док сам га ја чврсто држао, она је у шпорету припремала ватру, убацујући ситнија дрва, да се створи жар. Машицама је џарала по ватри, да би онда, кад све буде спремно, рекла: „'Ајде Момо, убаци пржун унутра.“

Држећи пржун са две руке, приносио бих га отвореном „смедеревцу“. Кад је требало да га убацим унутра, бака би га узела, гурнула, поставила његов врх на неку избочину унутра у ложишту и окретање пржуна је могло да почне. Прво би га окретала она, лево-десно, па онда десно-лево, да би када процени да је тренутак да и ја уђем у тај процес пржења кафе, рекла: „'Ај сад ти, да видим знаш ли и можеш ли.“

„Знам ја то, бако, могу ја то, видео сам како ти то радиш“, рекао бих јој узимајући пржун. „Гледао си како то радим“, упитала би ме. „Све ја гледам шта ти радиш“, рекох баки. „'Ајде онда, соколе мој, врти то“, рекла би ми скидајући обе руке са пржуна и препуштајући ми ту „машину“. Вртео сам пржун, ослушкујући пуцкетање жара и звук кафе која се у пржуну превртала. Понекад би ми онај врх пржуна спао са оне избочине и падао у жар. Брзо бих га подизао, па настављао вртење. Бака је будно пратила да ми се нешто не деси, да жар случајно не искочи.

Сам да искочи није могао, али да ми испадне, то је могло да ми се деси. И десило се, само једном. Пржун ми је склизнуо са оне избочине, пао је на жар, потом је излетео из ложишта шпорета, повлачећи за собом и мало жара. Пао је на лимени подметач који је био испред шпорета и на виназ плочице. Ја сам вриснуо „бако“, одскочио сам од шпорета, бацио пржун, који је пао, отворио се а полупржена кафа се просула. Бака је папучом коју је дохватила, ударала по жару, остављајући црне трагове од жара по виназ плочицама. Срећом, више га је било на плеху, него на поду.

Бака није викала. Није псoвала, јер то никада није ни радила. Само ме је благо гурнула у страну, што даље од шпорета, док је она чистила све што је поиспадало. Ја сам стајао – паралисан, пун стида и страха.

„Све је у реду, дешава се, то је могло и мени да се деси. Важно је да се ти ниси повредио“, говорила је. „Кафе имамо, опет ћемо пржити. Само ћу то сада ја да радим, а ти се мало одмори“. Рекла је то и села на хоклицу као да је управо обрисала прашину са полица, а не да је сакупљала жар по поду кухиње.

Неколико наредних дана нисам хтео ни да приђем пржуну. Она ми није ни нудила. Седела је и сама пржила, ћутке. Понекад би ме погледала и тихо рекла: „Важно је само да не журиш. Са жаром нема журбе.”

Лакше је и мање стресно било са пржуном у коме смо пржили кафу на шпорету. Тај је имао ручку, коју сам држао да пржун не склизне са шпорета, а другом руком сам окретао ручицу која је унутра мешала кафу.

Мирис кафе која се пржи није се осећао само у стану. Цела зграда је тада знала да се пржи кафа код нас. Тако је било и кад други прже, па сам хватао њихове мирисе, како бих погодио који комшија пржи кафу. Те мирисе још памтим. Волео сам их, а волим их и сада.

Кад је кафа испржена, бака испразни пржун и онда тако врелу, миришљаву кафу сипа у ручни млин за млевење кафе. Наравно да сам се опет гурао да ја то радим. Седнем на ону њену дрвену хоклицу, у левој руци држим млин, наслоњен на леву страну стомака, док десном руком вртим ону ручку која је унутра превртала кафу. Мало вртим на једну страну, па онда на другу. Да буде ситније млевено. Заболе руке, али одморим. Лакше мени, него баки. Она провери, с времена на време, да ли је кафа добро самлевена. Отвори млин, истресе мало кафе на длан, узме је са два прста, протрља и оцени како сам обавио посао. Ако је фино самлевена, истресала би је у неку теглу, затворила и – кафа је била спремна да се кува. Ако је оно самлевено грубо као песак, ја бих настављао да мељем.

Бакину хоклицу на којој смо на смену седели она и ја, чувам и данас. Та хоклица, нимало угледна, од обичног дрвета, има своју причу. Она ју је донела из Никшића, када је дошла у Земун код свог сина, мог оца, да живи код њега. То је било негде 1948. године. Кад је бака умрла, отац ју је сачувао а кад је он умро пре 20 година, узео сам је од њега. Седим на њој док се обувам. Има јој сада сигурно 80 година. Обично дрво? Не, то је реликвија, умотана емоцијом, као и млинови за кафу које чувам. Они које сам као дете држао у рукама пре 60 година, док сам седео поред баке и млео кафу коју смо заједно испржили. Пржун се негде изгубио у разним селидбама.

Са хоклицом се упознао и мој унук Коста. Има тек четири године. Он је на њој четврта генерација. Млинове је видео, али није чуо приче које су се дешавале на хоклици и око ње. Можда ће једном и то сазнати, кад прочита ову причу.