Јелса и Марчела

Заврших гимназију. Беше то пре пола века. Следио је најдужи распуст у мом животу. Дуго топло лето и дани испуњени доколицом, углавном глуварењем испред локалне продавнице са друштвом из краја, уз хладан квас или кокту, пића наше младости и грицкање печеног кикирикија и семенки, чије смо љуспе и остатке остављали испод клупе на којој смо убијали време сваки дан.

Лупетања смо прекидали само када би поред нас прошла нека лепотица због које смо балавили. Тада, чини ми се, тек са 18 лета смо улазили у пубертет, остављали лопту и откривали неке друге лепоте живота. Њен ход смо пратили у потпуној тишини, како би имали бољи доживљај. Кад одмакне, да нас не чује, неискусне пубертетлије су размењивале експертска мишљења о стасу девојке која је, сматрали су залудни дечаци, сувише брзо прошла. Срећом, наишла би друга, па трећа... Колико је лепоте било само у том гледању.

Дан-два некако прођу, али шта да радим са више од три месеца слободе колико сам имао после јунске матуре и поласка на факултет средином октобра? Једини сам из друштва уписао факултет, сви остали су завршили средње стручне школе, неко занат. Док сам ја тражио тромесечну разоноду, готово сви су решили да се одморе месец - месец и по дана, па да нађу неки посао.

Нисам имао намеру да цело лето проведем на асфалту, али сам имао један не мали проблем који ме је спречавао да ми се машта разлети. Џепови су ми били пуни беспарице, па нисам ни размишљао, бар у почетку, ни о каквим путешествијима ван Београда. У паузама између глуварења, чварио сам се по базенима, највише на „25. мају“, на Дорћолу, на обали Дунава. Улазили смо међу првима, већ у 10 ујутру, а одлазили кад нас отерају, око 19 сати увече. По цео дан ред пливања, ред сунчања. Између тога - блеја.

Тако више није могло. Неко друштво са Дорћола, са којима су неки од нас играли фудбал, појачано Робертом из Париза, који је њима дошао у госте, предложи да сви заједно одемо на море. Ишло ми се, друштво је обећавало лепе дане, па сам морао некако да нађем паре. Од оца и мајке нити сам смео да тражим, нити бих тражио, јер сам знао да смо живели године када је само мајка доносила новац у кућу, када смо она и ја ишли у Трст да доносимо робу за препродају и када смо сваки дан дочекивали поштара са питањем „има ли шта за Душана“. Ишчекивали смо решење за очеву пензију, надајући се да ће нам тада, уз редовну пензију, бити бар мало лакше. Тако је она беспарица у мојим џеповима била само последица породичне беспарице.

Ада Циганлија

Хтео сам да се том друштву придружим, да одем на море на које нисам ишао 12 година. Последњи и први пут кад сам кренуо у основну школу. Био је ред, да на крају гимназије, опет видим море.

Једина опција да зарадим паре је био рад преко омладинске задруге. Распуст, многи хоће да раде, понуда послова недовољна да све запосли. Шуки, један од другара, обећа мени, Васи, Јоци и Кирету, да ће нам посао наћи његов комшија, он ради у омладинској задрузи. И би тако. Већ после неколико дана добили смо упуте за посао. Тог и тог дана у толико и толико сати дођите на Аду Циганлију, тамо на улаз, рекоше нам на шалтеру задруге и додадоше: „Сачекаће вас неко, па ће вас одвести где ћете радити.“

Чим је то посао на Ади, биће нека физикалија, тамо се сада навелико лопата, коментарисали смо, надајући се да ћемо све то издржати. Првог дана су неки од нас добили по мацолу и длето, а други лопате и ашове. Одвели су нас на тек асфалтиране терене на којима ће се, кад све буде готово, играти мали фудбал. Ови са лопатама и ашовима су сређивали земљу око стаза и терена, а ми са мацолама и длетима, требало је да припремимо рупе у које ће се убацити голови. Рекоше нам да ћемо се мењати на пословима. Почео сам да копам рупу на крају терена, где су нам означили да ће поставити голове. Прво смо, седећи на терену, уз помоћ мацоле и длета, пробијали асфалт, па испод њега шљунак и земљу. После неколико сати, кад смо припремили рупе и замешали бетон, постављени су голови, а све око терена је било поравнато. То је био мој први радни дан на Ади која се тада, пре пола века, припремала да буде београдско море.

Нисам очекивао да већ другог дана почне аргатовање. Само нам рекоше да копамо а колико дубоко, показаће нам неки шеф који ће да нас надзире. Погледао сам у оно што је већ било ископано. Канал је био дубок бар два метра и ископан тек 50-ак метара. Објаснише нам да мора да буде толико дубок, ту се постављају канализационе цеви, оне велике и широке. Ускочих у тај ров, узех ашов и почех свој други радни дан на Ади. Дечачке руке, ненавикле на овакве алатке, које су до тада држале само оловке, брзо су се „украсиле“ жуљевима. Док су једни ашовом копали земљу, други су је лопатама избацивали дуж пута, поред канала. Јулско сунце упекло, удара у главу и по голим леђима. Главу квасим, прскам се по леђима, не би ли ми било мало лакше. С времена на време одложим ашов, чим надзорник оде негде, да одморим и тело и душу. Нисам ја свико на те послове, није ово за мене, вијало ми се по глави. „Е, јебем ти везу када завршисмо овде у каналу“, рече Кире. На све то смо само могли да се смејемо. Дани су пролазили, а моја екипа се осипала. Неки од њих би рекли да све ово није вредно пара које ћемо добити, други да им њихов понос не дозвољава да лопатају. Све ми је било лакше када смо ту на окупу, када нека шала, смех, однесу муку. После недељу дана остао сам сâм.

У друштву са људима којима је све то сасвим нормалан посао, који са својим школама или без њих, ништа друго нису ни могли да раде, нелагода ми је била већа, терет у глави још тежи. Морао сам да будем јак, не само физички. Но, кад год сам посустао, помислио сам на море. И настављао копање.

Тог дана сам се дубоко у каналу опет дружио са лопатом. Кад год бих је напунио, погледао бих нагоре и хитнуо ону земљу. Чуо сам неку грају, мешали су се мушки и женски гласови, смех је најављивао долазак неке веселе младе екипе. Нисам обраћао пажњу на то све док се мој поглед, у тренутку док сам дизао лопату да избацим земљу, није срео са Брациним погледом. Весео, полуго, у шортсу, са пешкиром пребаченим преко рамена, збијао је шале са друштвом. Браца је био мој друг из разреда. Уследило је кратко ћутање, као кад се двојица нађу у ситуацији у којој не знају шта један другом да кажу, јер им је непријатно што су се уопште срели. Замрзнути полуосмех и у чуду раширене Брацине очи приковане на мени, доле у каналу, одсликавали су ту нелагоду. Погледао сам и остале из екипе и препознао Туфу, Нонета, две Драгане, Миру... Сви из мог одељења.

Случајни сусрет који је свима изазвао непријатност прекинуо је шале и смејање. Не знам коме је било теже, мени што ме виде у каналу како физикалишем или њима, што свог дојучерашњег друга из клупе, виде полуголог како копа канале за канализацију. „Здраво“, рекох и махнух руком. Чух неразговетно „здраво“ из више грла. Удаљише се брзим кораком у потпуној тишини. Одоше да се сунчају, купају, веселе, смеју. Ја остадох у каналу. Да себи олакшам и избацим из себе оно што ми се накупило, лопатао сам без одмора наредних сат - сат и по. Дуго ми је требало да савладам емоције које су ме обузеле. Могли смо и без тог сусрета, помислих. Зашто су морали да ме виде данас, ту, оваквог какав сам био? То је био наш последњи сусрет после четири године у истом разреду. Никада више се нисмо срели.

Камп у Јелси

Радио сам наредних дана све док није прошао читав месец мог физичког и менталног јачања који је на крају награђен зарадом са којом сам могао да идем на море. Изабрали смо Јелсу на Хвару и у складу са нашим буџетима, боравак у кампу, који је мало удаљен од центра места. Никада нисам спавао у шаторима, нити посећивао колективне тоалете, али сам морао да се навикнем и издржим. Истина, нисам знао ни како је у хотелима, јер до тада ни у њима нисам боравио. Кад ујутру устанем, изађем испред шатора, протегнем се, погледам кроз борове ка плаветнилу мора па осетим мирис боровине и соли.

Дубоко удахнем и пун утисака, пребацивши пешкир преко рамена одшетам до чесми, станем у ред и чекам. Тада нисам питао има ли топле воде, и хладна вода је била добра, само да је има. За доручак смо се сналазили у градским продавницама, нека паштета, мајонез, јогурт, бели хлеб, салама, опет мајонез... Ем млади, ем седимо испред шатора у хладу борова, у индијанском седу, фали само логорска ватра - па све прија. Ручак и вечеру смо платили у ресторану, на риви, код марине, који је имао велику башту. Личио је на праву градску кавану из оних соц времена, са келнерима обученим по пропису, црне панталоне, бела кошуља кратких рукава, са столовима прекривеним карираним плаво-бело-црвеним столњацима. Ти оброци су нам били и добра пауза пре поподневног купања или вечерњих излазака у оближњи, неколико стотина метара удаљени дискаћ.

Келнер Мате нас је готово увек дочекивао, па је било времена, тада се то и могло, да се мало поседи са њим и поприча, о летњим авантурама које смо чекали, али нам се до тада нису догађале. Јели смо колико смо хтели, Мате није гледао на величине порције. Само би рекао: „Једите, бија сам и ја млад, треба вам снаге а снага улази на уста.“ Купање на оближњим плажама, сунчање на оштром камењу и скакање у море, уз наду да ће нас задесити нека морска љубав, испуњавали су нам сваки дан.

А онда сам је, једног дана, угледао. Стајала је на ивици бетонског мола, издигла се на прсте, дигла руке увис, замахнула њима и одлетела у небески плаву воду. Још док је била у ваздуху, знао сам да ме је оборила с ногу. Када се појавила онако мокра, са кратком плавом косом припијеном уз главу и дводелном купаћем костиму, попела се на мол и кренула да поново скочи, подигао сам се и некако ван себе кренуо ка њој. Поново је скочила. Кад је изашла, кренула је ка свом друштву. У хладу испод борова, седело је неколико девојака. Локални „галебови“ су се већ сјатили око њих. Видео сам да много машу рукама, као да играју пантомиме. Пришао сам, као да сам незаинтересовани случајни пролазник и сео у њиховој близини. Тек да ослушнем.

То је било све само не разговор. Њих три су биле Чехиње. Покушавале су да причају са момцима из Јелсе на руском, енглески нису знале. Јелшани нису говорили руски, па су покушавали да на енглеском размене понеку реченицу, мада им није ишао од језика. Све време сам гледао у њу, пазећи да ми локалци не ухвате поглед. Знао сам да не би ваљало да им покварим „лов“. У трену ме је погледала, задржала поглед не знам колико секунди, али је то било довољно да ме још једном ошине, да ме облије нека топлина низ леђа, да осетим грч у стомаку. После једног погледа, уследио је други. Моје друштво је седело са стране. Гледали су у мене, нешто причали и ваљали се од смеха, превијајући се по молу. Покупио сам се и одшетао, кришом гледајући у њу, јер док су Јелшани седели са њима, ништа нисам смео да започињем.

Сетио сам се свог оца кога сам често кривио што не знам енглески. Кад сам завршио четврти разред основне и питао га који језик да пријавим у петом разреду, енглески или руски, само је рекао: „Руски, наравно, енглески је капиталистички језик.“ Због њега сам сада у „судару“ са Чехињама имао предност у односу на момке са острва. Било је јасно да се ништа неће разумети и да њихов труд и махање рукама, неће уродити плодом. Чекао сам да се покупе и оду и да негде другде пронађу своју авантуру, неку са којом ће моћи да бар мало попричају.

Тако и би. После сат-два, „галебови одлетеше“. Она је поново гледала ка мени. Шта сада да радим, питао сам се, док су ме другови гуркали уз „ајде швалеру, јуначино, шмекеру, покажи се“. Не знам да ли ми је био тежи њен поглед или њихово чикање. Да сам наставио да седим, та мука би се наставила. „Њих су три, ајде нек пође са мном још неко, не могу све сам“, рекох им смејући се. Нико није хтео да ми се придружи. Сакупих храброст и кренух праћен гласним бодрењем. Њих три су сада отворено гледале како им се приближавам.

Наредних дана мол је одјекивао од чешко-југословенског смеха. Нисам се одвајао од Марчеле Хуранове, тако се звала моја плавуша, а прикачили су нам се и остали из мог друштва. Приметио сам да неки из оне групе локалних момака који су први стартовали на Чехиње, сваки дан долазе, задрже се мало и оду. Нисам обраћао пажњу на њих. Био сам заузет. Било би боље да сам их приметио. Марчела ми је одмах рекла да одлази за седам дана, па сам сатима, кад нисмо били заједно, размишљао о тим данима без ње. Кад смо били заједно, времена за такве мисли није било. Препустили смо се уживању и правој летњој авантури.

Кад је отишла, дуго сам стајао на риви, тамо код марине. Моје друштво је већ било на купању, док сам ја испражњен тумарао по врелим улицама на којима си могао да сретнеш само мештане смештене у хладу, на клупама или у кафанама, како броје туристе који пристижу и ужурбано одлазе да се што пре сместе. Чекао сам да ме прође дешперација. Знао сам да ће проћи, јер смо и Марчела и ја знали да је све то било само пролазно, подстакнуто морем и сунцем. Зато није било никаквих размена ни слика ни адреса ни телефона.

Јелса на Хвару

Увече сам, да угасим тугу, са друштвом кренуо у локални диско клуб. Мрак, бука, дим, ништа од тога ме није ни опуштало, ни забављало. Друштво је остало унутра, а ја сам изашао да удахнем мало ваздуха и разбистрим главу. Стајао сам наслоњен на ограду поред пута, изнад мора, и гледао у даљину. Испред улаза у диско, била је гужва, галамило се, смејало, није било мало оних који су подстицај за расположење потражили у алкохолу. Одједном сам чуо: „Ди сте Београђани, да вас мало попишан?“ Окренуо сам се да видим ко нас то прозива. Није се зауставио на томе. Поновио је исто питање, сада још гласније. Ја не бих био ја, да се нисам сам пријавио.

„Ево ме, ту сам, да видим како ћеш попишати“, изађе из мене. Одвојих се од ограде и стадох насред пута, испред диска. Тек тада сам видео ко је испред мене.

„О, ди си јебач, ди ти је Чехиња“, прозбори тај што је хтео да ме попиша. Био је то један од локалних „галебова“ који је покушавао да освоји Чехиње, али није успео. Данима после тога је долазио и обилазио „плен“. Препознао ме је, као и ја њега. Био је добро припит.

„Поздравила те, отишла је, пати и плаче за тобом“, рекох му.

Овога пута ништа није рекао. Попут бика коме неко маше црвеном крпом, кренуо је ка мени стиснутих песница. Одмах сам се сетио слика са чубурских туча које сам гледао и лекција које су ми старији причали. „Рашири ноге, да имаш бољи ослонац, кад ти се приближи, коракни у страну да помериш главу, њу мораш да чуваш, први ударац мора да буде међу рогове“, биле су оне најважније лекције.

Чекао сам га. Кад ми је пришао на пола метра, коракнуо сам улево и истовремено сам испружио десну руку, како би песница завршила право међу његове очи, у врх носа. Заболела ме шака када сам га звекнуо. Пао је као покошен испред мене, више због алкохола и изненађења, него од снаге ударца. Вриска и цика оних који су били испред дискаћа истерала је оне који су били унутра. Брзо сам схватио да није сам, да излази његово друштво и да ћу бити у проблему ако ме дохвате. Истрчали су и моји другови, али нико од њих није био способан за било какав окршај. Ни тада ни раније. Стајали су са стране, само пратећи развој ситуације. Видевши колико њих долази, спремних да ме рашчерече, пројурио сам поред окупљених, ка излазу из Јелсе, а не ка граду. Трчао сам тако стотинак метара, ослушкујући да ли су кренули за мном. Док су се сабирали, гледајући куда да ме траже, ја сам сишао са пута, попео се узбрдо и скривен између борова, под окриљем мрака, вратио се до самог диско клуба. Сакрио сам се на некој тераси која је била уз кућу, у чијем се приземљу налазио клуб. Шћућурио сам се испод неких столова и кришом посматрао шта се дешава испод терасе, код врата клуба.

„Ди је, ди је побега“, питао је „галеб“, држећи се за чело. Показивали су му куда сам нестао. Видео сам њих десетак како су отрчали тамо куда сам и ја отишао. Ја сам одозго гледао њихову залудну потрагу. Знао сам да сам ту сигуран, али нисам знао до када, нити куда да кренем. После пола сата, прогонитељи су се вратили. „Побега је, нема га, сигурно је у кампу, они су из кампа“, викали су, окупљени испред диско клуба. Све то сам слушао и гледао. Отрчали су преко риве ка кампу. На тераси сам провео неколико сати, све до сванућа.

Полако сам сишао и околним улицама, избегавајући риву, стигао до кампа. Моје друштво је било окупљено на месту где су некада стајала наша три шатора. „Где си кретену један, могли су све да нас побију,“ рече ми Пера. „Погледај шта су урадили, растурили су цео камп, трагајући за тобом. Добро смо прошли, добили смо мало удараца по леђима. Шта ћеш сад да радиш, неће се смирити док те не нађу?“

Нисам знао шта да кажем. Ћутао сам гледајући около, плашећи се да не бану изненада. „Склонићу се негде ван кампа до ручка, па ћу видети шта ћу и где ћу“, одговорих, одлазећи из кампа. Сви су ћутали. Неколико сати сам провео на обали мора, чекајући ручак. Опет сам неким споредним улицама дошао до ресторана. Срећом, у смени је био Мате.

„Ас ти госпе, шта то би синоћ? Цела Јелса прича о тој тучи. Ајде, причај“, дочека ме Мате.

Седох наспрам њега и почех. Не сећам се када сам јео, био сам гладан као нека звер, али глад потиснух, би ме срамота да тражим да прво једем, па да причам. Испричах му све потанко, слику по слику. Ништа нисам прескочио. Слушао ме и одједном је прво почео да се смеши а онда је смех бивао све гласнији.

„Па ви се потукосте због Чехиње“, рече он. „Не знам што смо се потукли, да ли због ње или зато што је хтео да попиша неког из Београда“, узвратих, јер сам мислио да се Чехиња случајно нашла у причи, да није била повод, али нисам хтео да се расправљам. Помислих да ће се све лакше заташкати ако је због женске, него да је неки национални сукоб.

„Нека буде због женске. Разумиш?“

„Разумим“, одговорих.

„Е, онда ћемо то ришит, ни Чехиња више није ту. Знам те наше момке, причат ћу са њима. А сад, вриме је ручку“, рече Мате, устаде и после пар минута ми донесе све што ми следује.

Покушавао сам да се обуздам и да полако ручам. Све време сам, ипак, пажљиво посматрао око себе, како не бих био затечен, не да се спремим за тучу, већ овог пута да бежим.

„Сад иди дома, не шетај по риви, док ја то не сридим са тим момцима“, рече ми Мате на крају ручка.

На вечери ми је рекао: „Прича сан са њима. Док си овди, ипак их избегавај. Неће те јурит, али гледај да се не сретнете. Кажу да не желе да те виде више у Јелси. Нисан мога више.“

Стене испод кампа у Јелси

Срећом, до повратка за Београд била су ми остала два дана. Није ми било више ни до купања, ни до сунчања, ни музике и диско клубова. Пријала ми је тишина коју је реметила песма зрикаваца и хладовина борова. Купао сам се на стенама испод кампа, на плаже нисам ишао. Покушавао сам да заборавим све што ми се издешавало последњих неколико дана. Питао сам се да ли сам пренаглио, да ли сам требао да оћутим, да се правим да нисам чуо шта је рекао. Увек, и тада, а ево и сада, говорим себи – нека си се јавио, нека си га звекнуо. Од тада, ево већ пола века, нисам био у Јелси и на Хвару. Изгледа да нема бекства од успомена од којих се не може побећи. Ништа није избледело, свеже као да је било прошлог лета.