Под бомбама (4) – Крај рата, само да се ЕПС не спали

Онда је дошао 22. мај. Непријатељ је изгубио стрпљење. Херој српског народа, ЕПС, чинио је чуда. Диспечери ЕПС-а, на челу са Ацом Марковићем, директором Дирекције за управљање електроенергетским системом и Драганом Баталом, главним диспечером, у пракси су примењивали теоријски непознате захвате, радили оно што никада нису радили, супротстављали се законима физике и кварили планове НАТО да Србија падне на колена. Зато је 22. маја у 2,18, НАТО, наравно опет по мрклом мраку, напао разорним бомбама. Гађао је ТЕ „Колубара“ и разводно постројење поред ње. У исто време, покрио је оном „паучином“, пет чворишта на преносном систему, три трафо-станице и два разводна постројења. Почела је друга фаза жестоког напада. Питао сам се колико ће их бити, шта је следеће.

Из дежурне собе у којој сам био око пола три, пишем и шаљем саопштење у коме истичем да је та електрана оштећена и да ЕПС у „дужем периоду неће моћи да рачуна на тај производни капацитет“. У медијима се, уз саопштење, појављују информације од дописника из тог краја да је електрана само делимично оштећена, уз низ детаља којих нема у званичном саопштењу. У јутарњим сатима чујем на једном радију да ТЕ „Колубара“ није погођена, да је непријатељ промашио и да електрана ради. То стиже и до Бабића.

„Да ли су ови нормални, шта раде“, виче први човек ЕПС-а.

„Зовем, заустављам“, одговарам.

Шокиран сам чињеницом да игноришу саопштење ЕПС-а, да јављају непријатељу да је промашио, да га позивају да поново гађа. У сваком саопштењу напишем шта је погођено, не улазим у детаље шта је и колико оштећено, да ли је тај објекат у функцији, јер непријатељ зна шта је урадио, па нема потребе да га обавештавам, а народ само интересује да ли има струје. Зовем директора медија. Будим га и објашњавам шта његови емитују.

„Мора да је то јавио дописник“, каже.

„Јесте, кажу да је јавио дописник. Разумем да имате задатак да подижете морал, али немојте да позивате НАТО да нас гађа. Електрана није уништена и није стала, али је оштећена. Ми морамо да саопштимо да је погођена, нема детаља. Читајте наша саопштења, немојте додатно да појашњавате, само нас пустите да радимо свој посао, рат је“, кажем доста оштро.

ТЕ Колубара А

Крсто Вуковић у ТЕ Колубара А, Велики Црљени

У осам ујутру понављам саопштење и руком дописујем испод текста: „Молим Вас да, због интереса свих нас, дакле, државног интереса, користите само ово саопштење у коме истичемо да термоелектрана 'Колубара' у Великим Црљенима, у дужем периоду неће бити способна за производњу електричне енергије. Другим речима, молим Вас да у извештајима дописника НЕ БУДЕ ДЕТАЉА (нпр. погођено то и то, оштећено само то и то...). Електрана није способна за производњу! Принуђен сам да Вас ово замолим, јер у низу јављања дописника око других дејстава, промичу детаљи (нпр. гађали али нису погодили, оштећен мост, али није гасовод преко моста, делимично оштећено...)“.

Кад сам послао саопштење и молбу, позивам уреднике, проверавам да ли им је стигло то што сам послао и усмено их још једном молим да оно што шаљу дописници ускладе са оним што саопштава ЕПС. Позивање је уродило плодом. У првим јутарњим сатима министар Ћосић и генерални директор Бабић одлазе у „Колубару“, да виде шта се то десило. Моји сарадници са камером и фотоапаратом су већ тамо, отишли су одмах после првих бомби. После обиласка, шаљемо ново саопштење и слике, да народ види како министар брине да му енергетика функционише. Док су они обилазили „Колубару“, испада далековод који нас повезује са Македонијом, па одмах испада и један блок у ТЕ „Никола Тесла А“. Дешава нам се „напонски слом“. Све је драматичније. Медији су на ногама, будни, цео дан је пред њима. „Храним“ их саопштењима, сликама, касете из „Колубаре“ се већ врте у Прес центру Војске и сликe бомбардоване електране одлазе у свет.

Редукције у потрошњи су по целој Србији. Цео дан се диспечери у систему боре да реше проблеме и сачувају систем да не падне, мада „ломова“ има, док радници на постројењима, не размишљајући о својим животима, чисте влакна. Увече у 20,10 хаварија у трафо-станици код ХЕ „Бајина Башта“, а пред поноћ, због ветра и влакана, испада из погона велика трафо-станица у Лештанима. Радни дан и даље траје. Око поноћи издајем последње саопштење за тај дан, најгори дан за ЕПС од почетка рата. 

Седим и размишљам да ли је то крај за данас, да ли да одем кући да одспавам или да останем и одморим мало очи и душу ту у столици. Већ је готово два ујутру, па одлучујем да останем у канцеларији. Заваљен у столици коју сам оборио, одлазим у сан.

Разводно постројење поред ТЕ Никола Тесла А

Галама са ходника на дежурном или „сигурном“ другом спрату зграде у Балканској ме буди. Гледам на сат, тек је 4,15. У соби код дежурног сазнајем да је разорним бомбама оштећено разводно постројење поред ТЕ „Никола Тесла А“. Једна од две највеће електране је одсечена од система. Поново сакупљај информације, пиши, шаљи, причај са медијима, читај саопштења радио-станицама... Моји сарадници Дејан и Милдан, који такође не знају кад почиње а кад се завршава дан, опет су у колима на терену. Први пут доживљавамо рат, први пут неко бомбардује електропривреду и то разорним бомбама, први пут смо суочени са мрачном неизвесношћу. Немамо времена за размишљање шта ће бити за неколико сати, већ су све мисли усмерене ка ономе што тог часа чинимо.

Кући не одлазимо. Пролази још један дан на радном месту или у колима, на терену. Завршава се 23. мај. Кад нема струје, и ноћ је црња. Седим и чекам. У 22 сата опет почиње. Поново разорне бомбе и то баш тамо где смо најрањивији, по трафо-станицама и разводним постројењима, свему ономе што електране изводи на мрежу високог напона. Гађани су објекти који снабдевају Ниш, Нови Сад и који воде струју из Костолца ка Београду. 

Трафо-станица Нови Сад 3

Као и после сваког напада, струја после неколико сати долази до великог броја потрошача. Међутим, систем је „рањен“, око два и око осам ујутру испадају далеководи, па поново долази до великих редукција. То пре подне, после напорне ноћи, уместо у канцеларију, долазим до стана да мало предахнем. Уморан јесам, али сам под великим стресом. Немам с ким да причам, па седам за рачунар коме пуним батерију кад год могу.

Записујем у свој дневник, да остане траг.

„Још сам жив. Или ми се тако чини. Од петка, 21. маја увече, до синоћ, 23. маја, у 22,10 часова, непријатељ је ракетирао пет великих постројења за пренос електричне енергије, чиме је практично бацио на колена ЕПС. Одвојио је обреновачке и дунавске електране, највећи енергетски комплекс у земљи, од Београда и Војводине. Србија је већ три ноћи у готово потпуном мраку, црна рупа или тамна мрља на земаљској кугли. Србија се не види са неба. У земљи је, у сваком погледу, мрак.

Чим нападну постројења а електроенергетски систем се потпуно или делимично распадне, зна се шта ми ваља чинити. Правац - посао. Од петка до данас (понедељак је вече, 23,30) спавао сам, можда, десетак сати. Данас по подне, кад сам дошао с посла, одспавао сам три сата. То је била кома а не спавање. Једва сам се пробудио око 20 сати. Шта се све дешавало ова три разарајућа дана, остаће записано по саопштењима која сам писао а медији објављивали (било их је бар 15-ак).

Чињеница је да знају где ударају и шта нам значе постројења која гађају. Уосталом, и наши људи знају која су најважнија постројења у суседним земљама. Струја је цивилизацијска потреба и никада у ратовима није било таквих атака на електропривреде, да би се нешто крило. Овај преносни систем је био део и оне Југославије, растурене 1991. године, па и „браћа” у Хрватској и Словенији, имају све шеме система, добро знају важност појединих наших постројења.

Велика енергија ми одлази на усклађивање информација по медијима. Не знају како се извештава у рату, па готово сваки пут, кад злотвор удари на ЕПС, морам да интервенишем и да из извештаја дописника избацујем неке детаље који курвиним синовима из НАТО-а могу открити да намеру нису остварили у потпуности. Врхунац је био синоћ, преко Радио Новости, кад је дописник из Костолца јавио да термоелектрана ради и после напада агресора, да није испала из погона и да и даље испоручује електричну енергију.

У саопштењима која пишем наглашавам да је агресор све уништио, да су електране избачене из погона (јесу у том тренутку, али не у дужем периоду, како ја обавестим јавност). Истина је да је мрежа високог напона готово преполовљена и да нема шансе да се ускоро, бар док траје рат, ситуација нормализује. Ових дана Београд има тек трећину потребне струје. Јуче су Крагујевац и Ниш имали тек 10 одсто од онога што им треба, па је струје било само за болнице, водовод и пекаре. Седим, пишем и чекам нове бомбе да опет кренем на посао.“

Бољевачка шума крајем маја 1999. године

Нисам дуго чекао. Ни ту ноћ нисам провео у стану. У 4,06 НАТО је ударио пројектилима по далеководима на обали Саве, у Бољевачким шумама. Обреновачке електране су поново биле одсечене од Београда. То је био почетак жестоког рушења далековода и преносних постројења које је потрајало до краја маја.

Знали смо да је сасвим могуће да ускоро почну да падају бомбе и по електранама, да је то трећа фаза која се помињала. Чекајући ту трећу фазу, знајући да може да буде последња, ЕПС је чинио чуда и изазивао дивљење домаће и светске јавности. Величко ми је неколико пута јављао да страни медији хоће да посете бомбардоване објекте, али смо се сложили да је то опасно и да никако ЕПС не треба да буде херој који ће да се хвали како му НАТО не може ништа. Захтеве домаћих медија сам одбијао, говорећи да ће о свему моћи да пишу када „све ово прође, јер наши људи сада немају времена за сликања и хвале, заузети су“. Притисак је повремено захтевао да Бабић, генерални директор, позове неког медијског генералног директора и заустави те њихове пропагандне амбиције.

Записујем у свој дневник оно чему сам био сведок, на четвртом спрату зграде ЕПС-а у Балканској, у канцеларији Срђана Николића, заменика генералног директора за финансијска питања. Толико сам био шокиран, да ми је остало урезано у сећање за сва времена.

„Римски Коријере дела сера пише да су монтери и техничари ЕПС-а прави хероји овог рата, који у немогућим условима успевају да се врло брзо подигну после напада агресора. Раде и по киши и по ветру, отклањају последице напада, проналазе како да заобиђу оно што је срушено и допреме струју коме треба, све по приоритетима. Док они тако раде, слушам и гледам министра енергетике Живорада Ћосића, који у овом рату ништа не ради, сем што шета по згариштима и слика се, коме је најпречи задатак да нас убеди да се председнику Владе Србије Мирку Марјановићу, струја обезбеди и то одмах. Каже Ћоле, председник не може да седи у мраку. И акумулаторске батерије су му ношене. Кад му дистрибуција преко реда обезбеди струју, министар притиска да му се обезбеди и вода.

На примедбу Срђана Николића да ни болница 'Драгиша Мишовић' није добила воду, министар одговара:

'Ма, боли ме за 'Драгишу Мишовића'. Мој председник нема воде. Све ће да нас смени'.

'Марјановић би могао да се мало стрпи, тамо у болници лежи хиљаду људи без струје и воде', узвраћа Николић, коме све чешће излећу такве примедбе. 'Сигуран сам да и он схвата какве проблеме имамо.'

Нас неколико седимо, слушамо и не верујемо шта чујемо. Сви виде да је, иако је рат, на сцени невероватна послушност, страх од губљења столице, функције, на коју Ћоле никада не би сео, да га ту СПС није поставио. Таквих је, на овој сцени, у овој земљи, сада на хиљаде.“

На крају маја смо дубоко загазили у трећу фазу уништавања електроенергетског система. Јасно нам је да следеће бомбардовање може да буде само по електранама. Ако се то деси, Србија ће годинама после рата, кад год и како год да се заврши, бити у редукцијама. Крсто Вуковић, помоћник генералног директора за производњу електричне енергије, одлази у Генералштаб, да са војском размотри шта нам ваља чинити и шта ће НАТО да чини. Посебна брига су нам акумулациона језера хидроелектрана која су пуна воде. Неће ваљда да руше бране, питамо се. Шта ће бити ако ударе по брани „Бајине Баште“, било је једно од питања. Крсто, директан као увек, јасно им је рекао: „Купаћемо се на Теразијама, све од Бајине Баште до Београда биће велико море.“

Шта ће бити ако разоре ТЕ „Никола Тесла“, или А или Б, свеједно, било је једно од питања са којима смо сви били суочени. „Ђердап“ не би смели да гађају, он је и румунски. У опасности су и костолачке електране. Почетком јуна Слободан Бабић, генерални директор, са неколико најгорих сценарија упознаје Милана Милутиновића, председника Србије. Сазнајемо да је он отишао код Слободана Милошевића, председника СРЈ. Пренета му је јасна порука – ако останемо без електрана, годинама ћемо бити у мраку.

Бабић нам касније прича да је „због нас окончано бомбардовање“ и да је Кумановски споразум потписан јер је постојала реална могућност да НАТО пређе на трећу фазу бомбардовања, а то би било уништавање електрана.

Почетком јуна, када се наслућује крај бомбардовања, бојажљиво отварамо врата ЕПС-а. Величко, да би задовољио знатижељу страних медија, а било нам је потребно да ти медији уђу у ЕПС, организује неколико посета нашим објектима, уз логистику коју организујем.

Договарам се са генералним директором Бабићем да од документарних видео материјала које смо сакупљали и чували у „Дунав филму“, направимо филм о бомбардовању ЕПС-а. Текст пишемо Лазар Бечејац и ја, преводимо га на енглески и за непуних 20-ак дана „Дунав филм“ га завршава. У међувремену, Кумановски споразум је потписан. Одлучујемо да потпуно отворимо врата ЕПС-а за све медије. Више нема саопштења, доста их је и било за тих 78 дана, чак 34.

Пре одласка на терен и било каквог разговора са било ким из ЕПС-а, сваки страни новинар, а било их је не мало тих јунских дана, морао је прво да у мојој канцеларији одгледа филм о бомбардовању ЕПС-а. Да виде шта су нам радили. Док су они ћутали и гледали, ја сам гледао у њихова лица на којима сам видео запрепашћење. После тих 13 минута, колико траје филм, неколико минута ни реч нисмо изговарали. Била је потпуна тишина. Онда бих ја рекао „То је било то, видели сте шта сте нам радили. Идемо даље.“ Тек после тога, могли су да разговарају са стручњацима из ЕПС-а, да им ови објасне каква су то чуда чинили и да потом оду на терен и у уништеним постројењима, поред спаљених трансформатора, разговарају са људима који су улазили у трафо-станице, да би их оспособили, не размишљајући притом да ли су она влакна радиоактивна, да ли ће, док они чисте, нека бомба пасти на њих. Тек када се завршио рат, могла је да почне прича о херојима ЕПС-а.

Филм је умножен и бета касете су однете у свих 11 дистрибуција, које су имале задатак да кроз компензационе послове (дугови за струју за секунде) уговоре приказивање филма на десетинама локалних ТВ станица. Народ је морао да види шта нам је уништено и да схвати да за пет-шест месеци, кад дође зима, нема грејања на струју. Опет завирујем у свој дневник, где сам записао како сам спремио родитеље за зиму:

„Душану и Новки сам купио шпорет. Дао сам им паре и за дрва. За себе сам, преко синдиката, наручио угаљ, иако у стану имамо централно грејање и пећ на струју. Ако не буде било струје, а редукције ће бити жестоке, неће радити ни централно грејање а термо пећ ће служити за гледање. У соби ћемо отворити димњак, у једну собу, коју нећемо грејати, убацићемо намештај који је тренутно вишак, па… ко преживи, причаће.“

У ЕПС, одмах по окончању рата, долазе страни стручњаци, како инжењерске струке, да виде шта су то све радили наши инжењери, јер се о њима далеко чуло, тако и других струка. Код мене долазе, не знам шта су били по струци, људи из министарства одбране Шведске и Норвешке. Није ме зачудило, јер они се не сећају кад су ратовали. Тражили су да разговарају баш са мном, јер сам у страним медијима означен као „spokesman“. Претпоставио сам зашто долазе и шта њих занима. Упиташе ме одмах како смо ми комуницирали са грађанима који су данима без струје, на основу којих докумената, упутстава или искустава смо то радили. Тражили су да их погледају. „Немамо ништа од тога. Имамо само један интерни акт и ништа више. Све сам радио по интуицији“, рекох, гледајући њихова зачуђена лица. „Имате ли неке процедуре за рад у оваквим кризама“, поновише ми питање. „Не, никакве процедуре, само упутство које утврђује нека правила, пре свега интерна, као и однос са медијима. Нико никада није писао како се то народ обавештава када га неко бомбардује, па да ми копирамо нечија искуства“, одговорих им.

Разговор је трајао готово два сата. Помно су слушали и записивали. Посебно је, за њих било задивљујуће, како смо успели да још више не уплашимо већ уплашени народ, да не посејемо панику, што је највећа опасност у таквим ситуацијама. Нису знали шта је српски инат, нити сам се трудио да им објашњавам да нема модела кад је реч о различитим менталитетима, да се не може сваком народу прићи на исти начин. На крају рекоше да се надају да никада неће имати потребу да раде ово што сам ја радио. Још чувам шољу за кафу норвешког министарства одбране.

Четврт века касније, покушавам да, за једну књигу о тим данима, добијем из ЕПС-а, Сектора за односе с јавношћу, где сам некада био директор, бета мастер касету са филмом о бомбардовању. Филм се звао „Светло упркос“. Биле су ми потребне и фотографије из тих дана, које су смо објавили у два двоброја у лето 1999. године, одмах после бомбардовања. Све слике из рата. Тражио сам и фотографије свих генералних директора ЕПС-а у последњих неколико деценија

„Немамо ништа од тога, само неке фотографије које смо сачували у једном албуму“, добих одговор колегинице коју сам ја, кад сам 1997. постао први директор за односе с јавношћу, поставио за документаристу. „Имали смо то, чували смо, где је сада“, упитах запрепашћено. „Кад смо се 2013. године селили из канцеларија у Царице Милице 2 у Балканску 13, директорка Јелена Вујовић је рекла да све то у кутијама спустимо у подрум, јер тамо где се селимо нема места.“ „И, шта би са том документацијом?“, наставих са питањима. „После неког времена, доле се излила канализација, поплавила подрум и све је уништено“, одговорила ми је.

Запањен застајем, да дођем себи. Не верујем да је уништено све оно што смо ми, широм Србије, у сваком делу ЕПС-а, снимали и што је трајни документ о ратним данима. „Нема мастер бета касете“, понављам, „а да ли има сирових материјала на бета касетама од којих је прављен филм“, питам иако наслућујем одговор.

„Нема ни тога“.

„Ни фотографија, у папиру, некадашњих генералних директора, јер тада није било дигиталних апарата?“

„Све је било у ковертама које су биле у подруму“.

„Фотографије које смо објављивали у нашим новинама у последњих 20-30-50 година сада могу да се нађу само у сачуваним, укориченим новинама, ако их скенирамо, а квалитет ће бити никакав?

„Само тако.“

„Туга, брука“, рекох покушавајући да сакријем бес.

Филм „Светло упркос“ је тада, 1999. године, пребачен на ЦД, у тада доступној резолуцији, према карактеристикама тадашњих рачунара. Имам један примерак, али то се данас, на овим рачунарима, не може гледати. Мала слика, мутна, кодиран материјал. Нашао сам филм на Јутјубу, тамо је већ 26 година, на https://youtu.be/cGaXNdgzeE0?si=_Leg9a7JFbRpYd5Q. Нема ни „Дунав филма“ да од њих узмем шта ми треба. Држава га продала за 500 евра по квадрату, архива се као вредност није рачунала. Ко зна где су сада сви ти филмски материјали. Ни данас не верујем да је све то благо из ратних дана неко бацио у подрум и да га је уништио садржај канализације.