Момине приче

Онда је дошао 22. мај. Непријатељ је изгубио стрпљење. Херој српског народа, ЕПС, чинио је чуда. Диспечери ЕПС-а, на челу са Ацом Марковићем, директором Дирекције за управљање електроенергетским системом и Драганом Баталом, главним диспечером, у пракси су примењивали теоријски непознате захвате, радили оно што никада нису радили, супротстављали се законима физике и кварили планове НАТО да Србија падне на колена. Зато је 22. маја у 2,18, НАТО, наравно опет по мрклом мраку, напао разорним бомбама. Гађао је ТЕ „Колубара“ и разводно постројење поред ње. У исто време, покрио је оном „паучином“, пет чворишта на преносном систему, три трафо-станице и два разводна постројења. Почела је друга фаза жестоког напада. Питао сам се колико ће их бити, шта је следеће. Из дежурне собе у којој сам био око пола три, пишем и шаљем саопштење у коме истичем да је та електрана оштећена и да ЕПС у „дужем периоду неће моћи да рачуна на тај производни капацитет“. У медијима се, уз саопштење, појављују информац...

У сваком саопштењу сам наглашавао опасност од „хуманитарне катастрофе“ због прекида у снабдевању електричном енергијом. Речено ми је да то наглашавам. Бабићу је ваљда неко сугерисао. Колико смо тада били наивни мислећи да ће се неко тамо на Западу забринути због тога, као да не знају шта чине. Па, они су то и хтели. Објашњавали смо да је ЕПС у тим првим сатима по распаду система, обезбедио снабдевање болница, водовода, пекара и градског саобраћаја. Како је било проблема у дизању система, због великог оптерећења, имао сам задатак да убедим народ да нам помогне, да одмах по доласку електричне енергије, не укључују уређаје велике снаге, да смање оптерећење, док се систем не стабилизује. Уз све то, морао сам да објашњавам да је „режим ограничене потрошње“ једини начин да се у наредним сатима обезбеди струја за све. Кад сам написао, опет је саопштење ишло на читање. Одобравање је потрајало сат времена, па сам тачно у подне могао да га шаљем медијима, овог пута неким и електронским путем, п...

Наредних дана смо, чекајући напад НАТО на ЕПС, градили комуникациону инфраструктуру предвиђену уредбом. Знао сам да ми у Центру за односе с јавношћу имамо само један дигитални фотоапарат, стар три године, да немамо ниједну камеру, да је по предузећима широм Србије стање још горе а сваки дан, сваки напад, је историја која мора да се забележи словима, сликама и видео записом. Са „Дунав филмом“ и Недељком Јешићем, директором, који су деценијама радили за електропривреду Србије, лако смо се договорили. Имаћемо на располагању 24 сата камеру, сниматеља и бета касете, колико год је потребно, наше је само да обезбедимо возило и возача. Кад негде падне бомба, моја два сарадника Дејан Јовановић, са својим приватним фотоапаратом и Милдан Вујичић, имају задатак да седну у кола и оду на адресу сниматеља Јована Јекнића, који је код куће држао камеру и касете. Тако покривамо Београд и све око Београда. Локални штампани и ТВ медији по Србији тамошњим дистрибуцијама дугују не мале паре за струју а имај...

После првих неколико реченица које је прочитала, погледала ме je преко наочара и упитала: „Зашто ово пишеш?“ Очекивао сам то питање. „Зашто да не?“, упитах. Гледала је ме и даље, не говорећи ништа, покушавајући погледом да ме одврати од намере. „Прошло је више од четврт века. Није било време пре, није време сада. Кад ће доћи време да ово испричам? Ако не буде записано, није се ни десило. Било, па умрло. Јесу ли нас бомбардовали? Јесу. Јесам ли радио оно што овде нико никада није радио? Јесам. Да ли сам знао како да обавештавам народ који данима седи код куће без струје, воде, медија? Да ли сам то могао негде да прочитам? Нити сам знао шта да радим, нити сам било где могао да научим како се то ради. А радио сам. Да ли сам сам носио највећи терет, највећу одговорност, јер је свака моја реч могла да наљути и уплаши народ или да разљути непријатеља? Јесам, ја сам био крив за све, ако се деси нешто погрешно. Похвала није било. Има ли неког трага било где да сам то радио? Нема.“ Узвратила је...