Под бомбама (3) – Рат, они славе Дан победе

У сваком саопштењу сам наглашавао опасност од „хуманитарне катастрофе“ због прекида у снабдевању електричном енергијом. Речено ми је да то наглашавам. Бабићу је ваљда неко сугерисао. Колико смо тада били наивни мислећи да ће се неко тамо на Западу забринути због тога, као да не знају шта чине. Па, они су то и хтели. Објашњавали смо да је ЕПС у тим првим сатима по распаду система, обезбедио снабдевање болница, водовода, пекара и градског саобраћаја. Како је било проблема у дизању система, због великог оптерећења, имао сам задатак да убедим народ да нам помогне, да одмах по доласку електричне енергије, не укључују уређаје велике снаге, да смање оптерећење, док се систем не стабилизује. Уз све то, морао сам да објашњавам да је „режим ограничене потрошње“ једини начин да се у наредним сатима обезбеди струја за све.

Кад сам написао, опет је саопштење ишло на читање. Одобравање је потрајало сат времена, па сам тачно у подне могао да га шаљем медијима, овог пута неким и електронским путем, па су курири могли да се одморе. Било је и оних који су хтели да им читам шта сам написао, док су они записивали. Саопштење сам послао и у Прес центар Војске, који је око подне почео да дели видео снимке и фотографије које смо им тог преподнева донели.

Апели нису пуно помогли. Систем је био „климав“, па је због високог оптерећења и ветра који је дувао и наносио на постројења и далеководе она електропроводна влакна, изазивајући кратке спојеве и прекиде у раду, дошло, овог пута до потпуног распада „рањеног“ електроенергетског система.

Уследило је још једно слање саопштења док су стотине радника широм Србије чистиле влакна четкама, метлама, моткама а диспечери у ЕПС-овом диспечерском центру, као и они у дистрибуцијама, покушавали да пронађу „здраве стазе и богазе“ којима струја може да стигне до народа.

Предвече, у 18 сати послали смо нову молбу да се смањи оптерећење како би се систем подигао. Снага уређаја који се укључују чим дође струја, била је већа од снаге коју ЕПС може да им, преко преносног и дистрибутивног система, обезбеди. Била нам је потребна помоћ народа.

Нисам био у прилици да све то пластичније објашњавам, јер сам и даље био само у „границама“ саопштења. А медији су звали, није им било довољно саопштење. Морао сам нешто да предузмем, био сам између јавности, медија и хијерархије у ЕПС-у. Не знам како, тек и грађани су налазили наше телефоне и нестрпљиво, иако је рат, најпре питали што немају струју а онда, подижући тон, тражили да је добију што пре. Народ је постајао нервозан, што није било добро. Отишао сам код генералног директора Бабића.

„Медији су добили саопштење. Није им довољно. Траже више. Зову их и грађани који негодују. Зову и нас, љути су. Радио-станице траже изјаве, хоће фоно. Не можемо више да ћутимо између два саопштења, тих шест до десет сати. Треба нам помоћ медија а они хоће да нам помoгну, зато морамо да будемо активнији“, рекох му, додајући „важан аргумент“.

„Ви сте потребни и овде и на терену, видите да се систем распао, није време да читате и одобравате саопштења. Допустите да преузмем одговорност. Спреман сам на то. Не морате да идете у медије, сем ако не желите и процените да је важно, иако сви траже изјаве генералног. Препустите медије мени. О свему ћу Вас обавештавати.“

Имали смо око саопштења сукобе и у миру, јер сам се тешко мирио са не малим страхом од погрешне речи који је био код њега и Машковића. Сада је то морало да се „сече“, јер је свако одуговлачење било неприхватљиво, док су милиони људи без струје. У том тренутку страха није смело да буде. Био сам спреман на још већи сукоб, јер сам на директном фронту са медијима који траже вест и изјаву и то одмах, био само ја. Тај притисак они нису имали, нарочито не Машковић који је био та „кочница“. Срећом, „сударао“ сам се само са домаћим медијима, јер је Величко са својом екипом бринуо о страним. Али, више нисам могао да причам – „имате саопштење, сачекајте“. Медији нису смели да чекају, то сам знао, јер ако им ми не кажемо шта се дешава, сами ће смислити причу. Срећом, Бабић је схватио да има важнијег посла од одобравања саопштења.

„У реду, пази шта радиш. Ако радимо добро, то се подразумева, ако нешто погрешно кажемо, само смо ми криви, јер, као што видиш, о овом распаду система и мраку, нико ништа не саопштава. Сами смо.“

„Јасно ми је, али не можемо да се кријемо. Зову новинари, њих притискају уредници... Не плашим се грешке, иначе не бих био овде“, рекох му, иако нисам био свестан одговорности коју преузимам.

Тако сам добио одрешене руке и постао једина особа овлашћена да у име ЕПС-а комуницирам са медијима.

Наредних сати сам углавном био на вези са радио-станицама, које су снимале моје изјаве, како би разбиле монотонију читања саопштења. То што сам им причао, било је само оно што је било у саопштењу. Нисам смео да ширим причу, а није било ни потребе. Они су били задовољни, имали су глас, изјаву неког из ЕПС-а. Радио је постао најважнији медиј, који је у свако доба дана и ноћи, преко транзистора, постао сваком важан извор информација. Један од оних са којим сам разговарао сваког дана по ко зна колико пута, био је Мирослав Милекић, помоћник глодура Радио ЈАТ-а. Нисам чуо за њих, док није заратило.

„Откуд ви“, упитах га, кад ми се јавио први пут. „Тек смо почели да радимо, а кад смо кренули, није ред да се одмах склонимо. Неће нас, ми смо на последњем спрату старе 'Славије'“, објаснио ми је Милекић њихово појављивање у етру. „Безбедно је овде, нигде никога, што би гађали празан хотел, мада чујем да је негде у близини неки високи муповац, ваљда га неће наћи.“

„Сви се разбежаше на резервне положаје, хоћете ли и ви“, упитах га. „Ми немамо преносиву технику, нисмо мобилни. Можемо само да се угасимо, али, рекох ти, тек смо почели, нећемо да се одмах и угасимо. Сви одоше у неке бункере и подруме, сигнал нема где да изађе, а ми смо небу под облаке, сигнал тутњи кроз празан етар. Остајемо овде до краја рата Мома Костић и ја.“

Уз Радио ЈАТ, моји даноноћни сарадници били су Радио Новости и Радио Панчево. Ваљда је то због онога што ми је Милекић објаснио, користили су чистину у етру, када се угасио велики број радио-станица. Све што сам слао медијима у Београду, слао сам и колегама из тима за комуникације у Обреновцу, Костолцу, Лазаревцу, Новом Саду, Нишу, Краљеву... Локални медији широм Србије били су у њиховој надлежности, па су им они одмах прослеђивали оно што добију од мене. Некима то није било довољно. Радио Ниш је добио саопштење из нишке дистрибуције, које сам им послао, али су и они хтели фоно, па сам и њима дао „изјаву“. Није било тешко иако сатима нисам спавао. ЕПС-у су медији били потребни, морало се. Тако сам до дубоко у ноћ или до раних јутарњих сати седео и радио са медијима. Тек пред јутро, мало сам одремао, онако седећи, јер на том „дежурном“ другом спрату није било кревета.

Влакна на далеководу

Само што је почео нови дан, десио се нови распад рањеног система. Непријатељ није напао, већ су она влакна, која је разносио ветар, а наши људи нису стизали све да почисте, изнова стварала нове прекиде на разводним постројењима. Овога пута 3. маја у 8,43 испало је оно у Дрмну, код Костолца, преко кога је до Београда стизала електрична енергија из ХЕ „Ђердап“. Тако је далековод ка Београду испао из погона, па су опет стотине хиљада људи остале без струје.

У дежурној соби сам сазнао детаље и у 10,30 сам послао ново саопштење. Проверавао сам ко је добио, коме треба да читам, слао колегама широм Србије да „нахране“ локалне медије. И тако све до три по подне када сам послао још једно саопштење, са новостима које су се десиле од 10,30 до тада. Потом, неколико сати приче са медијима. Касно по подне сам мало предахнуо и скокнуо до стана. Морао сам, јер сам од 2. маја у 23,30 до 4. маја у 15 сати написао и послао медијима, а потом и читао радио-станицама, чак шест саопштења за јавност.

Мислио сам да ће уследити бар дан одмора. Нисам ни слутио да је ово тек почетак црног маја. На каучу без постељине, на коме сам спавао полуобучен, спреман да устанем кад ме непријатељ отера на посао, нисам дочекао ни следеће јутро. Опет је ветар нанео на постројења она влакна, па је 5. маја у 3,07 избацио из погона разводно постројење „Дрмно“, тако да је „Ђердап“ поново био „одсечен“ од Београда. Опет сам нешто после три ујутру возио узбрдо Балканском, по сабласно празним и мрачним улицама. Цео систем се уздрмао, готово цела Србија је била без електричне енергије, па је било време за ново јутарње саопштење.

У преподневним сатима, док се систем подизао, знали смо да напада неће бити, али нисмо знали колико ће нам ветар стварати проблеме, док су стотине људи чистиле постројења. Било је очито да нас гађају углавном ноћу, када мрак и страх постају додатни фактор узбуњивања народа. Пре подне је прошло опет у раду са медијима, док су камере и фотоапарати широм Србије, све под будним оком људи из ЕПС-а, бележиле историју. Касете су стизале у Београд, прослеђивали смо их у „Дунав филм“, где су биле сигурне, а оне најважније су и даље долазиле у Прес центар Војске. Лазар Бечејац, мој сарадник у Центру за односу с јавношћу, новинар, историчар, писац, помно је бележио све важне догађаје од почетка бомбардовања – датум, време, опис догађаја, последице дејства... Лаза је практично правио дневник, дан по дан. Требаће једног дана. Писаће се и причати о овим данима, размишљао сам, трудећи се да документарног материјала буде што више.

Шестог дана маја није било узбудљиво само на терену, већ и у Центру за односе с јавношћу. Непријатељ нас тог дана није гађао, али предаха није било. Не знам како, тек грађани су нашли наш телефон и почели да нас зову и питају „када ћемо добити струју?“ Ми смо имали слику на националном нивоу, али нисмо знали шта се дешава по градовима, мањим местима, деловима градова, па смо их најпре молили за стрпљење, а потом упућивали на локалне дистрибуције. „Тамо нико не диже слушалице“, говорио би готово сваки који нас је звао. „Сви су на терену, нема људи у дистрибуцијама који сада седе поред телефона, добићете струју ускоро, будите мало стрпљиви, схватите да је рат“, понављали смо, надајући се да ће људи схватити да смо сви у великим проблемима. „Ја три дана немам струју, пропашће ми све у замрзивачу, хоћу струју“, слушали смо све чешће.

Морали смо да будемо љубазни, стрпљиви, нисмо смели да се свађамо, иако нам није било лако са нервозним, љутим и уплашеним народом. Што год би рекли, то није допирало до њих. Сматрали су да и у рату, електричне енергије мора да буде.

Наредног дана, 7. маја предвече у 18,07 електроенергетски систем је после 5-6 дана стабилизован. Оно што је требало да ради, било је на мрежи, јер је потрошња тих дана била на историјском минимуму. Локалних кварова је било, нису сви потрошачи имали струју, али електране су радиле а мрежа је, на свим напонима, функционисала. Све то нисмо саопштавали. Били смо наивни, мислили смо да непријатељ не зна шта се дешава у систему, да не види нашу „струјну слику“. Кад је први пут напао, чудили смо се одакле њима наше карте, како знају која су нам чворишта и најважније тачке. Нисмо знали да све знају, па смо, у том незнању, заузели став „нема хвалисања“.

Миодраг Јелисавчић, Владимир Јанковић, Драган Батало - главни диспечер и Срђан Суботић у сали ДЦ ЕПС

Како зна да нас онеспособи, показао је већ следећег дана, 7. маја. Поново су нас напали високопроводним влакнима, па се слика са кратким спојевима, испадањем постројења на високом напону и заустављањем електрана поновила. По правилу, увече, кад падне мрак – ударили су у 21,21 и то све по објектима који доводе електричну енергију до главног града. Поново је тмина покрила Београд.

По већ устаљеном и утврђеном сценарију, ми из Центра за односе с јавношћу, одлазимо свако на свој посао. Диспечери ЕПС-а покушавају да нађу путеве како да енергију допреме до Београда а онда диспечери београдске дистрибуције, по листи приоритета, на коју сам на почетку рата убацио и најважније медије, распоређују то што је ушло у Београд. Док се све то ради, стотине људи из „Електроистока“, који „држи“ високи напон, београдске дистрибуције и градских комуналних предузећа, поново крећу са скидањем „паучине“. Борба је трајала два дана, све док 9. маја у 20,38 сви потрошачи у Београду нису добили струју.

Тада је почела друга борба.

Преко медија су стизале само вести о злом непријатељу, хуманитарној катастрофи и херојском отпору, па је у службу јачања патриотизма ваљало да се укључи и ЕПС. Прво су новинари од мене тражили саговорнике који на терену чисте паучину, дозволу да уђу на локације и снимају како се то ради, а када сам одбио, почели су да ме зову главни уредници, па и директори државних медија. Само хоћемо да покажемо колики сте хероји, убеђивали су ме.

Притисак је постао толики да сам морао да разговарам са генералним директором Бабићем и да га убедим да нам то не треба.

„Не знамо када и чиме ће ударити, ако почнемо да се хвалимо како нам ништа не могу, биће још горе. Боље да ћутимо и радимо наш посао,“ рекох му очекујући подршку.

„И мене зову директори. Рекао сам да су сви наши објекти затворени за медије због безбедности новинара, да ми не можемо да гарантујемо да нико неће за време снимања да нас гађа, да наши радници на своју одговорност чисте постројења, нико им није наредио. Нема снимања, сликања, радимо као до сада. Обећао сам им да ћемо им јавити када могу да уђу“, рече и паде ми камен са срца. Не знам како бих контролисао ко где иде и ко шта снима, јер, ако пустим једну ТВ екипу, тражиће и друге да им отворимо врата. Ту „параду“ у сред рата, док нас бомбардују, нисмо смели да допустимо.

Величко ми је рекао да и страни медији хоће да снимају по ЕПС-у, јер су, кажу забринути. Ништа им нисмо веровали, нисмо знали ко за кога ради и ко шта хоће да снима. Наставили смо како смо и започели, снимају камере у служби ЕПС-а, снимке достављамо војсци, а војска им да шта мисли да треба.

Иначе, нисам имао поверења ни у један медиј за време рата. Страни медији су имали задатак да светску јавност обавесте о успешним војним акцијама агресора, али и да заташкају страдања цивила, док су домаћи медији имали задатак да подижу морал становништва и у том циљу минимизирају последице разарања електроенергетског система. Сви медији, и домаћи и страни, били су активни учесници пропагандног рата, свако са својим задацима и циљевима. ЕПС није смео да буде део тих прљавих прича и зато је све морало да буде под контролом, онако како ми то желимо.

Прошла су три дана у борби са влакнима којима смо засути 7. маја. Било је не малих поремећаја у раду система. Кад се осврнем на те дане и погледам хронологију напада, јасно је да је НАТО имао информације шта нам се дешава у систему и да нас полако и планирано „дави“ и исцрпљује психички, физички и технички.

Док смо се ми у ЕПС-у борили да народ добије електричну енергију, славио се 9. мај, Дан победе. Гледао сам и нисам могао да верујем да је некоме до славља, у данима туге и бомби, док се земља разара. Записао сам у дневник који сам започео кад сам остао сам са собом, када сам сате сам проводио у мрачном стану, јер сан није долазио на очи. Пребирао сам по животу, борио се са мислима, записивао догађаје. Тако записах и оно што сам видео тог 9. маја.

„Ово је осми дан како углавном дремам дању, док сам нормално спавао само две ноћи. Хоће ли крвници опет угасити Србију? Спремни смо да опет дижемо систем, чак и по цену да стално бацају специјалне мреже по нашим постројењима. Богу се молимо да нам не ракетирају електране, копове, багере… То би биле штете мерене милијардама долара од којих се не бисмо опоравили наредних ко зна колико година. Чим је непријатељ замрачио Београд и још низ других градова у Србији, почео је његов велики крвави пир. То је била најтежа ноћ Београда откако су почели да нас гађају. Мета је опет био Генералштаб. Од нашег стана око 200 метара у ваздушној линији а од зграде ЕПС-а, где сам дежурао око 500 метара. Чули смо хук авиона а одмах затим и шест невероватних експлозија, у низу, једну за другом. Све се тресло. По звуку нисмо могли да одредимо где су ракете пале. Врло брзо чуло се још неколико не малих детонација.

Док ово пишем, опет осећам мучнину. Обележава се Дан победе, дан победе над фашизмом у рату од 1941. до 1945. године. Овај атак на нас, опет називају нападом фашизма на слободарски народ који се брани 'предвођен врховним командантом Слободаном Милошевићем'. Све ове свечаности, СПС и ЈУЛ без икаквих скрупула користе за своју промоцију, за истицање своје улоге у овом рату, који води и издржава народ а не они. Они и само они. Друге партије у овој земљи не постоје. Све остале игноришу, немају приступ медијима, иако је рат, иако се говори о потреби јединства народа. Не, то није битно. Битно је да задрже власт, да из ове трагедије народа изађу још богатији, да у сваком погледу профитирају.

Слике Милошевића су на свим митинзима, обележја СПС-а и ЈУЛ-а доминирају. Кад се погледа минутажа коју имају ове две партије у дневницима РТС-а, човек не може да верује - више су заступљени него Војска Југославије која води рат. Ево, Дневник траје већ десет минута и још нема ниједне вести о нападима агресора на Југославију. Ударне вести су прослава Дана победе, не само код нас већ и широм света. Нажалост, многи из СПС-а и ЈУЛ-а се осећају као њихови очеви који су 1941. године кренули у обрачун са оним фашизмом. Малопре чух у Дневнику да су 'Млади социјалисти' наследници скојеваца који су се пре 55 година борили против оних фашиста. Разлика је велика - тада смо били на страни Запада, који је ратовао против Немачке а данас смо сами против тог истог Запада.“

Непријатељ је мало застао са бомбардовањем ЕПС-а. На терену су се решавали проблеми у преносу и дистрибуцији. Како шта оспособе, тако диспечери распоређују расположиву струју. После Дана победе, на ред за славље је дошао и Дан безбедности – 13. мај. Уочи тог дана, славље се наставило. Опет записујем у свој дневник:

„Живци попуштају. Вечерас сам после дуже времена попио таблету за смирење. Како и да је не попијем, кад се у првих пола сата Дневника поводом 13. маја, Дана безбедности, шепуре полиција и војска по разним пријемима код Милошевића који дели унапређења и одликовања и шаком и капом. И то усред рата. Зашто мора тако? Коме он то показује снагу? Да ли ће се НАТО уплашити када види све то?“

Непријатељ је, очито знао за тај дан, не само гледајући Дневник РТС-а. Чим је ЕПС стао „на ноге“, стабилизовао систем, непријатељ је ударио баш 13. маја, опет ноћу, у 22,40. Бацио је нову „паучину“ на неколико важних трафо-станица и разводних постројења. Опет исти сценарио – скидање паучине, повезивање система, слање саопштења.

После два дана стиже забрињавајућа вест. НАТО је први пут од почетка рата бацио бомбе на електропостројења. Значајно је оштетио трафо-станице за напајање РТБ Бор и САРТИД-а. Било нам је јасно да „паучина“ није остварила циљ и да се ваља припремити, колико је то могуће, за жешће ударе. Слутило је да улазимо у другу фазу. Нисмо знали шта нас чека. Медији су се мало примирили и прихватили начин рада који смо наметнули. Готово сваког дана сам им слао најмање једно саопштење о стању у систему и какво је снабдевање потрошача, јер се систем и даље „љуљао“ због влакана која нису скинута, а ветар их је разносио и бацао по водовима.